Članom 395. Predloga zakona praktično se negira ustavni princip zakonitosti. Ja ne mogu da sporim da ovakvo rešenje postoji u anglosaksonskom pravu, ali u ovom našem kontinentalnom, koje je pretežno evropsko pravo, na tim osnovnim principima je zasnovano bilo i pravo bivše socijalističke samoupravne Jugoslavije i Srbije i većina država Evrope ima taj kontinentalni pogled na princip zakonitosti.
U Engleskoj, u Americi je građanima dobro poznato da osim zakona izvor prava predstavljaju i pojedine sudske presude i oni unapred znaju za taj rizik i imaju potrebu da budu obavešteni. Da li je to neki amandman, da li je presuda iz 1826. godine ili itd. Moderno, civilizovano pravo, princip zakonitosti podrazumeva na potpuno drugačiji način, da su objektivne norme opšte obavezujuće u zakonu, a da sud samo tumači volju zakonodavca, da sud ne može da stvara pravo.
Mi ovim amandmanom, kao što smo jednim od prethodnih amandmana, kada je dato bilo pravo sudu prvostepenom u slučaju kada se pojavi veliki broj predmeta da može da traži pravni stav Vrhovnog suda, gde je jedan od učesnika u raspravi naveo da se uvodi presedan kao izvor prava. Mi ovde vidimo najdirektniji presedan. Vidite, ovde će samo zavisiti od volje Veća apelacionog suda, bez obzira što sam protivnik ovakve organizacije i ovakvog uređenja sudova, ali generički posmatrano kao apelacioni sud javiće se uvek neki drugostepeni sud, bez obzira kako ga mi zvali, da li okružni, da li apelacioni.
U tom kontekstu i koristim reč apelacioni sud. Ne može sud da proceni da li će neko imati pravo na reviziju. Ne može sud da kaže - na osnovu člana 395. mi ne znamo za član 394. Ili, nas ne obavezuje član 394. u ovom predmetu, da ne upotrebim ime stranke ili predmet spora ili nešto drugo. Ne može od volje sudija da zavisi da li će stranka da ima pravo na reviziju ili neće. A pogotovo da preuzima razmišljanje o celishodnosti dozvole revizije na bazi ovoga što je ovde navedeno. Kaže - kada je po oceni apelacionog suda, o dopuštenosti ove revizije. Mi nemamo kriterijume na osnovu kojih ceni dopuštenost.
Dalje, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa. Zašto na mom predmetu da se razmatraju pravna pitanja od opšteg interesa? Zakon o parničnom postupku rešava kako da se reši spor između dva građanina, dve stranke, dva pravna lica, fizičkog i pravnog lica. Zašto bi na mom predmetu pravosuđe učilo? Ja tražim efikasnu zaštitu od suda, zato što smatram da je ovo sporno. Sud je prihvatio nadležnost, rešava spor, zašto bi se sada na mom predmetu neko iživljavao i razvlačio da li je, bio ovde ili zapeta tamo.
Da se ujednači sudska praksa. Nemojte na mom predmetu da ujednačavate sudsku praksu. Sudsku praksu ujednačite tako što ćete da donesete kvalitetne pravne stavove na Vrhovnom sudu koji će manje ili više da imaju obavezujući karakter za sudije, jer od toga će da zavisi da li je neki sudija dostojan, da li je neki sudija stručan.
Dalje, ili kada je potrebno novo tumačenje prava. Kakvo novo tumačenje prava? Koje? Autentično, sudsko, doktrinarno, uličarsko? Nećemo to. Zašto na mom predmetu da se menja tumačenje prava? Ne može da se tumači pravo na taj način. Sud tumači volju zakonodavca koja je sadržana u određenoj normi.
Ja se izvinjavam zbog ovog produženja, samo da navedem jednu stvar. To samo još u Hagu postoji molba da mi dozvolite da uložim žalbu. Tamo je statut nesavršen. Znamo da to nije ni sud. Mi želimo da naši sudovi budu pravi sudovi, zasnovani na zakonu, koji poštuju zakon, a ne poštuju volju sudija. Šta ako se promeni volja sudija? Bez obzira što ste vi ovde stavili apelacioni sud i odlažete primenu ove odredbe, ona ne sme da postoji u zakonu, jer je u suprotnosti sa principom zakonitosti.
