Hvala, kolega Krasiću. Narodni poslanik Momir Marković, a zatim narodni poslanik Jovan Palalić.

Prvo ću da zamolim predsedavajućeg da ne dira onu dugmad tamo, jer će i meni isključiti mikrofon.
Žao mi je što ministar nije tu, jer sam mislio da iz prethodnog amandmana reč - demokratija, koja je pretvorena u demokraturu, odnosno u demonokratiju, hteo sam ministru da objasnim dokle je stigla transformacija reči demokratija. Zato ću se zadržati na amandmanu koji je podneo narodni poslanik SRS Aleksandar Đorđević, tačnije na obrazloženju koje je dala Vlada.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom gospodina Aleksandra Đorđevića SRS je tražio direktnu primenu akta koji je iznad ovog. Treba poštovati supremaciju akata. Prema tome, ukoliko se u ugovoru o radu, u bilo kom dokumentu koji se daje zaposlenom, nalaze klauzule koje nisu u saglasnosti sa zakonom, onda se direktno primenjuju viši pravni akt. U slučaju koji je predviđen zakonom, tačnije o ništavosti ovog dela, zaposleni se upućuje da pred sudom dokazuje ništavost tog dela dokumenta koji je dobio, tog dela ugovora ili rešenja koje je dobio.
Znate poslovičnu brzinu naših sudova, pogotovu kada su radni sporovi u pitanju. To će trajati dve-tri godine i normalno je da će dokazati ili neće dokazati posle tri godine ništavost tog dela. Osnovno je pitanje, ukoliko se radi o radnom odnosu, ili o primanjima, o prinadležnostima koje prima zaposleni, osnovno je pitanje od čega da živi taj čovek dve-tri godine, dok traje sudski spor; da li će to posle dve-tri godine, i kada dokaže ništavost tog dela, imati bilo kakve svrhe.
Prema tome, amandman gospodina Aleksandra Đorđevića je vrlo smislen i mislim da će bar malo poboljšati iovako loš zakonski predlog. Predlažem da u danu za glasanje narodni poslanici koji pripadaju vladajućoj strukturi pritisnu zeleno dugme i usvoje ovaj amandman. Verujte, mnoge ćemo sporove izbeći, samo usvajanjem ovog amandmana.

Reč ima poslanik Jovan Palalić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nisam siguran da bismo usvajanjem ovog amandmana izbegli nove radne sporove.
Naime, u toku diskusije poslanika koji su branili ovaj amandman i predlagali da se on usvoji, kao jedan od najvažnijih razloga da se ovaj amandman usvoji, istaknuta je činjenica da bi se izbegli mnogobrojni radni sporovi, gde bi zaposleni osporavali pojedine odredbe ugovora o radu kao ništave. Ukoliko bi, kako se kaže u stavu 2. člana 9, došlo do definisanja pojedinih odredbi koje su suprotne zakonu ili utvrđuju manja prava nego što to utvrđuje zakon, opšti akti ili su zasnovane na netačnom obaveštavanju od strane poslodavca, krajnji ishod tih radnih sporova, ukoliko bi ovi akti bili osporeni od strane zaposlenog, bila njihova ništavost.
Šta dobijamo ukoliko usvojimo ovaj amandman, gde se kaže da se primenjuju odredbe zakona i opšteg akta? Da li bi se usvajanjem ovog amandmana obezbedila takva efikasna zaštita i da li bi došlo do uklanjanja iz ugovora o radu upravo ovakvih odredaba tj. ko bi naterao i obavezao poslodavca da primeni odredbe opšteg akta i zakona.
Spomenuto je da je zaposleni ekonomski slabija strana, i nema sumnje da on ulazi u ovaj ugovorni odnos kao takva strana, i da poslodavac kao vlasnik kapitala ima dominantniju poziciju.
Pitanje je kod rasprave i tumačenja toga da li su uskraćena pojedina prava i da li je poslodavac doveo u zabludu zaposlenog kod zaključivanja ugovora o pojedinim pravima, da li bi došlo do eventualnog sporazuma da se te pojedine odredbe otklone ili bi jednostavno poslodavac ucenio zaposlenog i rekao - ja sam u pravu, ovako kako piše jeste po zakonu, ti nemaš pravo da vodiš spor, ti nemaš pravo da ovo osporavaš.
Nema sumnje da bi prihvatanjem ovog amandmana mogle da se ugrade odredbe koje su nepovoljnije po zaposlenog, ali zaposleni ne bi imao prava da te odredbe osporava. Kao što sam rekao, nema mehanizama koji bi naterali poslodavca da primeni odredbe i nema mehanizama preko kojih bi se utvrdilo da je on pravilno tumačio zakon i da su sva prava zaposlenog ovde zaštićena.
U tom smislu odredbe predložene u zakonu su jasnije, jer one omogućavaju zaposlenom da vodi spor i osporava pred sudom pojedine odredbe ugovora.
Ovako kako je predviđeno ovim amandmanom, takva prava zaposleni nema i jednostavno pitanje je kako bi na kraju cela ta rasprava između poslodavca i zaposlenog oko pojedinih odredaba završila. Možda bi na kraju poslodavac dao otkaz, pozivajući se na neke od odredaba koje su predviđene u zakonu. U tom smislu efektnije zaštićuje prava odredba koja je u predloženom zakonu, tačnije u stavu 2. člana 9.

Za repliku se javio narodni poslanik Momir Marković.

Izvinjavam se narodnom poslaniku gospodinu Palaliću, izgleda da me nije dobro razumeo. Ovde je suština u sledećem, ukoliko bismo usvojili ovaj amandman, onda je država obavezna da sprovede i ugovor. Ukoliko ne bismo usvojili ovaj amandman ostalo bi dokazivanje na radniku.
Prvo, kako će se sprovesti. Vrlo jednostavno, inspekcija kao državni organ, tog trenutka kada se zaposleni požali da nije u skladu sa višim pravnim aktom rešenje koje je on dobio, dolazi i nalaže svojim rešenjem poslodavcu da obustavi sprovođenje takve odluke i da upodobi sa zakonom sledeću odluku.
U ovom drugom slučaju upućujemo zaposlenog na sud da sudom dokazuje i tri godine da dokazuje. Tužba i rešenje suda i u ovom slučaju, ukoliko usvojimo amandman gospodina Aleksandra Đorđevića, ostaje kao opcija ukoliko je radnik nezadovoljan, a u ovom slučaju isključivo direktno ga teramo na sud i sudskim procesom da dokazuje. Sa druge strane, ukoliko bismo ovaj amandman usvojili, odluka suda bi bila samo dekorativna.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Hranislav Perić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Socijalističke partije Srbije kolega Hranislav Perić i ja podneli smo amandman da se briše član 10. U tom članu se kaže da se posebnim kolektivnim ugovorom ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada zaposlenom od prava i uslova utvrđenih opštim kolektivnim ugovorom. Te iste odredbe važe i kada je reč o odnosu između pojedinačnog i posebnog kolektivnog ugovora.
Na neki način predlagač u ovom članu utvrđuje hijerarhiju akata kolektivnih ugovora, da je opšti kolektivni ugovor najznačajniji, pa onda posebni i pojedinačni. Mi smatramo da je ovo suvišno, da se jednostavno podrazumeva hijerarhija akata i kada je reč o kolektivnim ugovorima, da posebni kolektivni ugovor ne može da bude u suprotnosti sa opštim i pojedinačnim.
Međutim, mogli bismo da povučemo ovaj amandman ako bi predlagač, odnosno ministar prihvatio da je ovo uradio iz posebnih razloga. Mi smo imali tokom 2001, 2002. i 2003. godine bezbrojno kršenje Ustava. Imali smo situaciju 2001. godine da je uredba bila iznad Ustava.
To se desilo prilikom izručenja predsednika Slobodana Miloševića. Znači, uredba je bila iznad Ustava, pa je možda ministar hteo da ovde jasno kaže da se ne može u pojedinačnom i kolektivnom ugovoru utvrditi nepovoljniji uslovi rada, manja prava zaposlenog nego u posebnom ili kada je reč o odnosima između posebnog i opšteg kolektivnog ugovora. Ako je reč o tome da se jasno precizira, jer imamo jedno loše iskustvo, onda bismo prihvatili da ovaj amandman povučemo.
Sa druge strane, ne radi se samo o ovom članu. Globalno smatramo da je ovaj zakon o radu preširok, glomazan, a ni jedan zakon koji je toliko širok i glomazan, sa velikim brojem članova, nije garant da je dobar zakon. Primera radi, Zakon o radnim odnosima, koji je bio na snazi do decembra 2001. godine, bio je jasan, koncizan, precizan, izuzimajući sva prava koja je garantovao zaposlenim ljudima, ali taj zakon je, primera radi, imao 141 član.
Čak i ovaj zakon o radu, važeći, ima 181 član, a ovaj zakon ima 285 članova. Mislim da je glomazan i da nije neka dobra preporuka niti garant da ako je glomazan i veliki da on sada pruža najšira objašnjenja i garantuje najveća prava. Naprotiv. Smatramo da je član 10. suvišan.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 11. i ovaj amandman direktno je povezan sa amandmanom na član 9. stav 2, kojim je tražena direktna primena zakona o radu, odnosno opšteg akta, u slučaju da su pojedinačnim ugovorom o radu predviđena manja prava za radnike od onog minimuma kako zakon i opšti akt garantuju.
Član 11. ima dva stava. Prvi stav kaže da se ništavost odredaba ugovora o radu utvrđuje pred nadležnim sudom. Kao što ste već čuli, stav SRS je da ti postupci traju predugo, da radnici nemaju dovoljno ekonomskih mogućnosti da se u takve sporove upuštaju, da bi bilo mnogo bolje rešenje da se direktno primenjuje zakon, odnosno opšti akt, a da to kontroliše inspekcija rada ili ukoliko, znači, radnik to želi, on svakako ima zakonsku mogućnost da se upusti u sudski postupak i da neko od svojih prava ostvaruje.
Drugi stav, čije se takođe brisanje traži mojim amandmanom, kaže da pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva. Pravno gledano, ovo je potpuno besmisleno, jer šta znači da pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva. Da li radnik ima neki poseban interes da utvrdi da su odredbe ugovora o radu ništave i da to uradi, na primer, pošto kažete da ne zastareva. A ne znam da li ste predvideli da možda i njegovi univerzalni sukcesori imaju pravo da zahtevaju ništavost ugovora o radu, da li će to neko uraditi posle 20, 30 ili 50 godina i koja je tu uopšte suština.
Suština prava radnika je da on ostvari svoje pravo, odnosno neko potraživanje. Znači, ukoliko mu je ugovorom o radu uskraćeno pravo na godišnji odmor, ukoliko mu se određuje da radi veći broj radnih časova u toku dana nego što po zakonu sme, ukoliko mu se određuje manja plata od one koja je zakonski propisana kao minimum, on ima interes da ostvari neko svoje potraživanje, znači, da ostvari razliku u zaradi, pravo na godišnji odmor. Utvrđivanje ništavosti, samo po sebi, 10 ili 20 godina naknadno, ne znači ništa.
Takođe, svi vrlo dobro znamo da postoje u Zakonu o obligacionim odnosima opšte odredbe o zastarelosti. Da li se možda ovim odredbama, koje sada predviđate, derogiraju te odredbe o zastarelosti potraživanja. Naravno da ne.
Ako imamo na umu da ste od 2000. godine ostavili milion ljudi bez posla, da ste najveći broj tih ljudi "usrećili" kojekakvim socijalnim programima i otpremninama, da je najveći broj tih ljudi sa 20 ili 30 godina radnog staža iza sebe, sa 50 godina života, da su otpremnine odavno potrošene, da je ubedljivo najteže za takve ljude da sada dođu do posla, da li zaista mislite da će neko od tih ljudi, kada se nekim čudom zaposle, tužiti svog poslodavca posle mesec, dva ili tri zbog toga što odredbe ugovora o radu ne poštuju onaj minimum koji im zakon, odnosno opšti pravni akt garantuje.
Da li mislite da će se neko upustiti u takvu avanturu i da li mislite da ta avantura u bilo kom slučaju može da se završi pozitivno po radnika? Radnici, upravo zbog toga što nemaju mogućnosti da dođu do radnog mesta, prihvataju da ne budu uopšte prijavljeni, da im se ne plaća ni socijalno ni penzijsko, prihvataju neuporedivo lošije uslove rada i lošija mesta od onih koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremni i znanjima. Oni nikada i ni u kom trenutku neće moći na osnovu odredaba ovog zakona da tuže svog poslodavca i da ostvaruju svoja prava.
Ukoliko ovaj član već ništa ne znači, a jasno je da pravno ništa ne znači, čuli smo već i da je zakon preobiman, onda vas pozivam da ovaj član izbrišete. Učinićete s jedne strane dobru uslugu radnicima, a s druge strane poboljšaćete malo i skratiti ovaj zakon. Hvala.