Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, voleli ili ne voleli, želeli ili ne želeli, hteli ili ne hteli, ali Srbija je svoj put trasirala ka evropskoj zajednici, ka zajednici evropskih zemalja i ka boljoj i perspektivnijoj budućnosti. Naravno, da se sa ove govornice taj put može ubrzati, a takođe, sa iste ove  govornice i voljom narodnih poslanika taj put može i usporiti. Od nas ovde, naše savesti i svesti zavisi kada ćemo i da li ćemo, za koje vreme stići do zemalja evropske zajednice, do Evrope. Da li ćemo našim građanima obezbediti bolji život ili ćemo tavoriti kao što sada tavorimo ili će, ako neki  misle, doći u situaciju u kojoj smo nekada bili.
Mislim da ne postoji nijedna politička struktura, da ne postoji nijedan politički autoritet, a ni pojedinac koji kolo istorije u ovom trenutku može vratiti nazad. Srbija ide svojim putem, ide ka Evropskoj uniji. Naravno, ono što je za jedan organizam krvotok, to je za jednu zemlju putna infrastruktura. Ono što bi u jednom organizmu bila arterija, to je u jednoj zemlji magistralni put, a ono što bi u jednom organizmu bile vene i kapilari, to su regionalni i lokalni putevi. Bez dobre infrastrukture, bez dobrih puteva nema ni razvoja jedne države.
Postavlja se samo pitanje kako i na koji način jedna zemlja može doći do dobre putne infrastrukture. Najbolje bi bilo ako to može učiniti svojim sredstvima, ako može svojim sredstvima izgraditi i, naravno, posle toga koristiti sve ono što je dobro, tj. koristiti putarinu.
Sigurni smo da u ovom trenutku u razorenoj privredi Srbije, Srbija to nije u stanju. Druge mogućnosti jesu krediti, ali stoji i to da je Srbija prezadužena zemlja i da nije isplativo da kroz kreditne linije uradi ove puteve. Treći način jesu koncesije. Voleli mi ili ne voleli koncesije, hteli ili ne hteli, mi smo u ovom trenutku prinuđeni i da ih prihvatimo. Siguran sam i u to da nijedan koncesionar ne ulaže sredstva a da ne razmišlja da iz toga ne izvuče profit. To je normalno.
Postavlja se ovde osnovno pitanje: šta ćemo mi uraditi sa našom putnom infrastrukturom, ako nismo u stanju da svojim sredstvima izgradimo putnu infrastrukturu, ako nismo u stanju da dobijamo kreditne linije i šta mi dobijamo ako putnu infrastrukturu ne uradimo? Ne dobijamo ništa, ali zato mnogo gubimo.
Ako želimo da nam mladost Srbije ostane ovde, da nam mladost Srbije ne napušta zemlju, ako želimo da ne budemo zemlja starih, bolesnih i iznemoglih ljudi i ako želimo da se mladost Srbije vrati brzim putevima i kvalitetnim putevima u Srbiju, onda ćemo, naravno, kao svi dobronamerni ljudi prihvatiti da putem koncesije što pre učinimo i izradimo infrastrukturu. Ove magistralne puteve mora i treba da spoje Zapad sa jugoistočnom Evropom i jugoistočnim delom sveta.
Prema tome, dame i gospodo, mi nemamo mnogo izbora. Mi samo ovde možemo ubrzati točak istorije koji je pokrenut i bržim, jeftinijim, jednostavnijim načinom stići do Evropske unije, ili nekim svojim "uparloženim" načinom razmišljanja pokušati da taj točak istorije i, u krajnjoj liniji, razvoja Srbije na neki način usporimo.
Sve se u Srbiji danas može kritikovati i nije sporno kritikovati, ali je teško nešto pohvaliti. Mi možemo danas pričati koliko god hoćemo, ali mi moramo odabrati samo onaj put koji će vratiti mladost Srbije u Srbiju, koji će omogućiti da se privreda u Srbiji razvije, da se otvore nova radna mesta i da konačno zauzmemo mesto koje zaslužujemo, a to mesto jeste u evropskoj zajednici.
Zato će poslanici Nove Srbije, a to očekujem i od ostalih poslanika, glasati za ovaj zakon o davanju koncesija i omogućiti Srbiji i građanima Srbije da sutra imaju bolju i svetliju budućnost.

Reč ima narodni poslanik Milovan Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, Demokratska stranka ne može glasati za zaključak Narodne skupštine o predlogu za davanje koncesija za izgradnju predloženih deonica autoputeva, ali nemojte da zamenjujemo teze.
Ne zato što mislimo da se autoputevi u Srbiji mogu graditi iz sopstvenih sredstava, ne zato što mislimo da Srbiji nisu potrebne moderne saobraćajnice i ne zato što mislimo da to nije šansa da se i na taj način infrastrukturno uključimo u Evropu. Valjda je Demokratska stranka pre svih ugradila u svoj program, u svoje ponašanje, u svoje delovanje upravo evropske vrednosti u svim segmentima, pa i ovde.
Ovde zvuči veoma demagoški kada oni koji kritikuju ovakve stavove izađu i kažu - kada ćemo izgraditi puteve, moramo to raditi, zašto ste protiv, ne znam koje se već argumentacije koriste. Svedoci smo da je i sam gospodin ministar Velimir Ilić otvarao radove na nekim trasama koridora Beograd - južni Jadran i nisam siguran da danas postoji konačan izbor te trase. To su neki problemi koji, ne kažem da su ad hok rešivi ili da je neko namerno zaboravio ili zaobišao da ih reši, ali nemojte da Narodna skupština donoseći zaključak i dajući saglasnost na osnovu ovakvog predloga bude jedina odgovorna ili prva odgovorna da se jedan posao uradi na najkvalitetniji način.
Nije moguće da predlagaču nije bila poznata odredba člana 7. Zakona o koncesijama, šta treba suštinski pre svega da sadrži predlog o davanju koncesija. Tamo jasno stoji da treba da, pored predmeta koncesije, sadržaj tog predloga bude i procena opravdanosti ulaganja i visine tih ulaganja.
Evo samo jednog primera da to nije urađeno na jedan celovit način i da Narodna skupština ne može (poslanici Demokratske stranke su tog stava) doneti jedan relevantan sud da li je to učinjeno na kvalitetan način.
Nema detaljnog plana regulacije, nema prostornog plana za one delove kuda prolaze trase autoputeva. Dakle, nema govora o tome da je bilo moguće uraditi elaborat eksproprijacije na osnovu koga bismo mogli proceniti koliki su troškovi za eksproprijaciju zemljišta za izgradnju autoputa. I u jednom i u drugom predlogu za obe deonice navedene su cifre 8 miliona evra, 23 miliona evra i jasno je da ti troškovi idu na teret koncesionara. Da li će to biti 23 miliona evra ili 8 miliona evra ili neka sasvim druga cifra nije nevažno za uslove pod kojima se daje koncesija, nije nevažno za određivanje perioda na koji se daje koncesija. Naravno da su to jako važni podaci.
Čak kada je u pitanju deonica puta Niš-Dimitrovgrad nije ni odabrana na jasan način deonica, odnosno jedan od četiri predložena koridora. Ovde je već rečeno da je time prekršen Zakon o planiranju i izgradnji. Kada je ministar u svojoj replici rekao da postoji prethodna studija izvodljivosti verujem da on zna da ona ne sadrži samo saobraćajnu procenu, i da nije dovoljno ozbiljno kada ministar kaže da je tamo velika saobraćajna gužva, da prolazi veliki broj automobila. Pa nemojte da pomislimo da bi bilo dovoljno da, kao što je ministar rekao, Marijan Rističević obrazlaže ovakav predlog odluke o koncesijama. To mora biti rezultat jednog stručnijeg i sadržajnijeg sagledavanja. Nije samo saobraćajna procena sadržana u prethodnoj studiji izvodljivosti, nego mnogo toga što je definisano u Zakonu o koncesijama.
Kada je u pitanju predlog davanja koncesija za deonicu puta Niš-Dimitrovgrad pre svega nedostaje planska i tehnička dokumentacija. Prekršen je zakon u mnogo čemu, jer prosto nisu uvaženi članovi zakona koji predviđaju da bude po metodologiji, sadržaju urađena prethodna studija izvodljivosti koja bi bila jedan relevantan podatak za davanje podataka narodnim poslanicima. Kao što je ovde rečeno i Vladi koja ovde nije dala nikakvo izjašnjenje o ovom obrazloženju i ovom predlogu koji postaje sastavni deo zaključka koji danas Skupština treba da donese.
Još jednom naglašavam, nemojte da zamenjujemo teze i ovde objašnjavamo kako poslanici Demokratske stranke i poslanici koji neće glasati zbog ovako sačinjenog predloga davanja saglasnosti na koncesije ne razumeju u kakvom stanju se nalazi infrastruktura i putna mreža Srbije. To nije tačno i to je jedna gruba manipulacija. Voleo bih da čujemo obrazloženje onih koji su u predlogu naznačili, a jedan od prethodnih diskutanata je to, takođe, rekao da, kada bi se koncesija davala samo na deonicu Beograd-Požega za najduži period, po najvećim podnošljivim cenama za drumarinu, teško da bi neko prihvatio takvu koncesiju.
Ako tako paušalno pred Skupštinu iznosimo neke ocene, onda da kažemo da bi možda neko prihvatio uz deonicu Horgoš-Beograd da uradi kompletan koridor Beograd-južni Jadran. Da li neko ima podatak da to nije moguće? Da li ministar ima odgovor na to?
Kao što vi sa mesta dobacujete da ima, tako isto svako može u prolazu, pa i onaj ribar ili neko drugi da kaže da ovaj most valja ili ne valja. To mora biti sadržano u predlogu o davanju koncesije na bilo kakav drugačiji način nego kao što ovde stoji.
Ovde je jasno, kada je u pitanju deonica Horgoš-Požega, da određeni troškovi koji do završetka deonice Beograd-Novi Sad, zajedno sa mostom Beška, idu na teret daljeg zaduživanja, kreditnog zaduživanja države Srbije, a da potencijalni koncesionar počinje da naplaćuje putarinu od dana kada sklopi ugovor o koncesiji.
To nisu mala sredstva. Već je rečeno da je to na godišnjem nivou za tu deonicu puta oko 30 miliona evra. Na 25 godina to je gotovo isto onoliko koliko košta izgradnja deonice Beograd-Požega i završetak deonice Horgoš-Novi Sad.
Sa druge strane, na deonici puta Horgoš-Novi Sad troškovi eksproprijacije zemljišta padaju na teret Republike Srbije. Kao da je pravljena koncesija, neću da kažem da tako jeste i neću da kažem da je bilo ko uradio nešto na način da se može sumnjati u neku lošu nameru, ali je očigledno da ovako kako je iskazano u tekstu predloga o davanju koncesije ostaje mogućnost da se postupa na razne načine. Da se delovi troškova i zaduženje za završetak deonica ostavljaju državi Srbiji. Da koncesionar uđe u jedan jako dobar posao, da mu se jedan gotov objekat deonice puta od Horgoša do Beograda odmah stavi na raspolaganje i da odmah ubira značajne prihode.
Dakle, ne mislim da je u ovom tekstu predloga dato dovoljno podataka da ste nas ubedili. Vi kao predlagač i vlada koja se nije izjasnila pre nego što je ovo došlo u skupštinsku proceduru, da li je dovoljno sadržajno valjan ovaj predlog da bismo sagledali opravdanost davanja koncesije pod ovim uslovima.
Nije ovde pitanje da ili ne. Da li država Srbija, da li Skupština i parlament daju saglasnost da se putevi ili konkretni autoputevi grade pod koncesijama, to nije sporno. Ovde stoji pod kojim uslovima, na koji rok su procenjeni troškovi i ti podaci su veoma neargumentovano izneti. Plašim se da će ovom ministarstvu ili ovoj vladi, a možda i nekoj drugoj, posle ovako donete odluke, a nadam se da će i tako biti (kao što neko reče ova vlada je u minut do 12 pred glasanje o poverenju njoj samoj) ne bi trebalo da donosi ovako važne predloge pred ovaj parlament.
Moramo imati u vidu da, kada donosimo tako važne zaključke, da oni moraju biti sadržajno dorečeni. Neko će iskoristiti na jednoj strani Zakon o koncesijama, a na drugoj strani nedorečen predlog o koncesijama, zaključak Skupštine i kroz koncesioni akt uraditi nešto što možda ova skupština nije imala u vidu ili nije želela kada su poslanici glasali o ovakvom zaključku.
Nemojte da govorimo o tome da se poslanici opredeljuju prema ovako važnim pitanjima na osnovu toga da li su deo pozicije ili opozicije. To zaista nije važno, ali imam utisak da oni koji danas čine skupštinsku većinu u Parlamentu Republike Srbije ne vode dovoljno računa da li baš sve ono što predlažu nadležna ministarstva ima potpunu argumentaciju. Ima, ako hoćete, u jednom od ovih predloga, i potpunu zakonsku podlogu, praćenje i poštovanje zakona i to je možda cena onoga što je suština formiranja ovakve skupštinske većine i ovakvog načina podele vlasti danas u Vladi Republike Srbije. Svakoj stranci pripada u neograničenim ovlašćenjima njeno ministarstvo, i da prosto može da radi na način na koji taj ministar i to ministarstvo i ta stranka misle da je za njih najcelishodnije.
Demokratska stranka neće glasati za ovakve zaključke po predlogu davanja koncesija. Iz svih obrazloženja koja smo rekli smatramo da se ovo suštinski i na kvalitetan način može doraditi, da obrazloženja predloga mogu biti daleko sadržajnija, argumentovanija i preciznija i da bismo onda svi zajedno u parlamentu mogli doneti kvalitetniju odluku.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković, a neka se pripremi Nataša Jovanović.

Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo da vas ukratko podsetim da je zakon o koncesijama, u prethodnom mandatu ove skupštine, jedini zakon koji je oboren. Znate li zbog čega? Zbog učešća Vojvodine u koncesionom prihodu. Onog trenutka kada se Vojvodina nagodila, zakon se vratio i usvojen je, znači sa znatno povoljnijim procentima nego što je za ostatak Srbije.
Prema tome, Vojvodina iz koncesija dobija mnogo više od ostalog dela, ali to im ne zameram. Ono što hoću da istaknem je da su koncesije u ovoj državi, sa ovakvom situacijom, jedini razvojni resurs kada su u pitanju putevi i uopšte infrastruktura.
Da vas podsetim da je guverner Jelašić pre neki dan, doduše malo pesimistično najavio mogućnost čak i bankrota. Ja u to ne verujem, jer znam da će rast privrednih aktivnosti biti čak i veći od 5% koliko je neminovno da bi se servisirali dugovi prema inostranstvu. Ali je činjenica da će koncesije biti jedini razvojni resurs s kojim možemo popraviti našu infrastrukturu.
E, kada je već tako, ovo su sada prve koncesije koje se uopšte pojavljuju i najedanput, evo, za divno čudo, neuobičajenih otpora. Zašto? Pa hajde malo da ih analiziramo. Rekoše - fali dokumentacija, pa nema Studije izvodljivosti, pa nema studije troškova i benefita, odnosno prihoda, pa nije razrađeno da li će trasa ići ovim ili onim, ili četvrtim kanalom, i sada - šta hoćemo. Hoćemo da se zamajavamo.
A znate li čemu nas to zamajavanje vodi? Da izgubimo još jednu mogućnost. Nažalost, prethodnoj vlasti žestoko zameram to što smo izgubili južni krak koridora 10. Znate li šta je taj krak značio za jug Srbije? Jedinu mogućnost da u svom razvoju krene napred i da dostigne ostali deo Srbije, jer iza proseka Srbije zaostaje više od 40%.
Taj južni krak koridora 10 je izgubljen. Mogu da pravim ovakve ili onake konstrukcije, ali jedna je osnovna - upravo zbog takvog zamajavanja i zbog, možda čak i želje da se kazni jug Srbije zato što ne glasa za onoga za koga treba da glasa. E, sad je ostalo još nešto. Još ovaj krak koridora 10, koga, vidite, možemo da izgubimo u roku od tri godine ako nastavimo na isti ovakav način da se zamajavamo, da se prepucavamo i da ne radimo racionalno.
Ovoj državi je neracionalnosti preko glave. Ova država traži definitivno odlučne ljude, koji će krenuti napred i nešto i uraditi za nju. Taj jadni južni krak koridora 10, ne mogu da ne govorim o njemu, zato što smo mi poslanici, bar nas nekoliko, u prethodnom mandatu pokušavali sa ministarkom Rašetom čak pismeno da zakažemo sastanak ne bi li pregovarali sa njom, ali nas nije udostojila odgovora.
Ovo ministarstvo i ova vlada su, ako ništa drugo, bar uz krajnje napore "presvukli" postojeći put, a zadnji momenat ili prekretnica za taj "južni krak", kada smo ga izgubili, to je bilo jasno i prethodnoj vladi, je bila "Olimpijada" u Grčkoj. Namerno je opstruirano! Nikada ga više nećemo dobiti.
Koridor 10 nije samo put. Tu je železnica, tu je kompletna infrastruktura, tu su optički kablovi, tu je gasovod, tu su visokonaponske instalacije, sve ono što treba da povuče razvoj jednog kraja, pogotovo takvog kraja kakav je jug Srbije.
Prema tome, u ovom slučaju neko reče - kriv će biti ovaj parlament. Jeste. On donosi odluku. Ali šta ćemo sa krivicom za nečinjenje, jer nečinjenje daje znatno lošije i teže rezultate od onoga kada se krene napred i nešto odradi. Normalno da ćemo se mi iz Nove Srbije i poslaničkog kluba Nova Srbija i SPO žestoko zalagati da ove koncesije zažive i da utiru put sledećim koncesijama kao jedinom razvojnom resursu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi Bajram Omeragić.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o koncesijama Narodna skupština, uz protivljenje poslaničke grupe SRS, usvojila je 27. maja 2003. godine. Imam mnogo podataka da vam iznesem, ali moje kolege očekuju da iskoriste da nešto kažu u prilog diskusije našeg protivljenja zbog ovakvog načina davanja koncesija.
Dakle, mi smo tada imali jasan odgovor na pitanje da li je jednoj državi, a naročito Srbiji, potrebno da da koncesiju za izgradnju autoputa, bilo kog pravca, mada su ovde definisana tri pravca. Mi smo govorili ono što je danas ponovio i gospodin Tomislav Nikolić, da je rečni saobraćaj (naročito jedna studija koju je uradila grupa eksperata SRS a tiče se južnomoravskog sliva do Vardara) veoma važan strateški projekat za Srbiju. Ako država ima sluha a imamo i energiju i znanje, odnosno ako je Vlada ta koja je spremna da se upusti u tako nešto.
Mi sada dolazimo do pitanja isplativosti, odnosno zakonom o koncesijama, koji sam spomenula da je tada izglasan, definisan je pojam koncesije. Možda tada nepoznat za mnoge naše građane, šta je to i kako se uopšte dolazi do davanja koncesije od strane republičke Vlade budućem korisniku koncesije.
Taj sistem - izgradi, koristi i predaj je ograničenog roka trajanja. U ovom slučaju, danas vam kažem, da su podaci do kojih su nesumnjivo došli ljudi pre svega iz resora, (finansijski podaci su u pitanju) ljudi koji prate rad Republičke direkcije za puteve, nepobitni podaci koji nam govore o tome da je isplativost kod naplate putarine, a to je ovde ključna stvar, veća nego što je pitanje ukupnog ulaganja za davanje ovih koncesija.
Podatak koji govori za 2003. godinu koliko je ukupno naplaćeno što se tiče putarine je 4.860.923.234,97 dinara. Kako je frekvencija saobraćaja rasla i kako se cena putarine promenila ta naplata u 2004. godini je bila 6.960.898.021,47 dinara.
To je jedna tabela koja nam po deonicama i po finansijskim zaduženjima, odnosno po parametrima koliko nas to košta, a koliko dobijamo od naplate putarine dovodi do toga da iz te tabele nesumnjivo možemo da zaključimo da je prihod u 2004. godini na svim deonicama bitno uvećan za 43,20%, a posebno kada je u pitanju deonica Beograd - Šid, gde je skoro udvostručen iznos.
Kada je u pitanju pravac prema Novom Sadu, (jer od Beograda do Novog Sada imamo zatvoren sistem i poluotvoreni do Horgoša) tu je to uvećano za 77,53%. Ovde se govori i neke kolege poslanici su spomenuli kada je u pitanju pravac prema Dimitrovgradu i pitanje brdskog terena i konfiguracije, ali i ovih drugih definisanih do Požege i do Horgoša, koliki je to prosek za izgradnju kilometra autoputa.
Ne mogu da se složim sa jednim netačnim podatkom koji je iznet ovde, jer upravo u vreme koje je gospodin Dragan Todorović iz SRS bio ministar za saobraćaj u Republičkoj vladi, nedvosmisleno govori o tome da je procenjena vrednost izgradnje puta, a što zavisi od prateće infrastrukture, od 2,5 do 10 miliona dolara. To je veoma rastegljiv pojam i isto tako je veoma diskutabilno pitanje oko ukupne procene eksproprijacije koja je ovde definisana sa osam miliona evra.
Dolazimo do onoga šta je zamereno od strane SRS kada je u pitanju zakon o koncesiji, jer je sada direktna posledica davanja koncesije i postojanja jednog takvog zakona. Mi ne možemo, a ni tada nismo mogli da se složimo sa načinom obrazovanja tenderske komisije.
Moram da kažem gospodinu Iliću, ministru za kapitalne investicije, ili već kako se zove, da koncesija nije izmišljena onog trenutka kada ste vi došli u Koštuničinu vladu i da je to nešto zašta se SRS zalaže od svog osnivanja. Ovde sada dolazimo do podatka, (a podaci nedvosmisleno, gospodine ministre, govore) da su svi ovi podaci uporedni, i zaista je mnogo toga, i ne mogu, egzaktni su.
Dakle, u pitanju su podaci od ljudi koji su nadležni za to poslovanje, da je ukupan prihod do 2020. godine na svim ovim postojećim pravcima, odakle bi država mogla da investira veći od ukupno planiranog iznosa investiranja. Do 2020. godine kako su stručnjaci proračunali, to bi bilo 640 miliona evra. Moram da vas podsetim na činjenicu da je Narodna skupština Republike Srbije 1998. godine, krajem godine, dala saglasnost na koncesiju za pravac prema Dimitrovgradu.
Suština davanja koncesije mora da bude u dobronamernom izboru i definisanju toga šta je predmet koncesije. Ovde je to definisano. Međutim, zakon i način obrazovanja tenderske komisije me sada navodi na jedan zaključak.
Ministar Velimir Ilić je u određenom koalicionom sporazumu sa jednim od najvećih pljačkaša i lopova i čoveka koji je potpuno bez skrupula Bogoljubom Karićem, a danas ste u skoro isto vreme kada je taj idiot i lopov došao ispred Skupštine Srbije i vi ušli u Skupštinu. Navodi me na zaključak, pošto kaže da tenderska komisija može u svom imenovanju da ima i lica izuzetnih finansijskih, pravnih, tehničkih i drugih oblasti, jer se taj samo proklamovani političar i ekspert za sve, ali pre svega lopov, jedan od vodećih kriminalaca, možda ponudio vama da bude i u tom poslu.
Čudi me, gospodine ministre, kako ste prestali kada ste već došli do kapitalnih investicija i do onoga što stvarno treba da bude kapitalna investicija za jednu zemlju kao što je predmet ovih koncesija, čudo niste izašli pred Narodnu skupštinu Republike Srbije da nam saopštite podatak da li ste utvrdili, do dana današnjeg, kolika je vrednost Mobtela.
Sa druge strane, ono što je evidentno iz svih ovih podataka, a naročito zbog toga što je recimo deonica Horgoš - Novi Sad kao polu autoput kroz ovaj otvoreni sistem naplate putarine, donosi u proseku oko osam miliona evra godišnje, a toliko je procenjen ovaj sumnjivi procenjeni iznos za eksproprijaciju. Ukupan iznos isplativosti 640 miliona, ponavljam, do 2020. godine.
Zašto je onda država pribegla tome, odnosno zašto je to vaš projekat, a nije kao što je odlučeno u slučaju pravca Kragujevac - Lapovo ili Lapovo - Kragujevac, da država uđe u taj projekat. Uzgred, budi rečeno, nekih 300 metara je tamo počelo da se radi ove druge trake, a za ostalo, videćemo, jer sva ta obećanja da, do te i te godine, imaćemo istu cenu putarine 2007. godine.
Verujem da ova vlada neće opstati do tada, ali da biste tako nešto zagovarali, a već imamo evropsku cenu struje i mnogih drugih životnih namirnica, imaćemo i evropsku cenu osiguranja, a sada i putarine, onda moraju elementarni uslovi za to da se obezbede i da građani imaju najmanje 1.500, 2.000 evra prosek plate. Ne da im se govori da će da bude novog otpuštanja! Mi smo zaista zemlja sa posrnulom privredom i sa milion nezaposlenih.
Sada, pošto su ovo stvarni podaci koje sam iznela u javnost, svi građani će da se upitaju, zašto se taj toliki iznos od sve većeg ubiranja prihoda od naplate putarine ne iskoristi za izgradnju ovih pravaca koji su definisani.
Veoma je diskutabilno to, na koji način će raditi tenderska komisija, drugim rečima, ako Narodna skupština Republike Srbije imajući u vidu da je naplata putarine ključna stvar i da tu upravo leži veća isplativost, donese i da saglasnost na ove koncesije.
Jedna od najvećih strateških potencijala za elektroprivredu nekome će gotovo biti poklonjen i da on može da ga iskorišćava. Kako to ustvari ide? Ako je cena kapitala 5% ukupne vrednosti, isplativost je na oko 16 godina. Ako je 6%, onda je do 18 godina, a ako je besplatno isplativost je odmah zbog ovakvih cena i zbog činjenice da se ovoliki prihodi ubiraju.
Mi ne možemo da se složimo sa svim ovim što nam je u prilog davanja koncesije, a želimo da se putna infrastruktura u našoj zemlji izgradi, izneo ministar Ilić – naročito zbog toga što će on pokušati u narednom periodu, sve do izglasavanja nepoverenja ovoj vladi, a i sam je rekao sve vlade se menjaju i ministri, pa samim tim i vi ćete uskoro da pokupite stvari iz ovog kapitalnog ministarstva.
Dakle, ne možemo da se složimo sa tom ocenom da je ovo bio jedini način da se pokrene srpska privreda i da je način na koji će biti date koncesije ono što je najisplativije za državu Srbiju.
Ljudi koji su u najvećoj meri pravili ovu uporednu analizu i radili na podacima, a pre svega ljudi koji su iz stručnog tima SRS pre su bliže oceni (kao i naši poslanici prisutni ovde) da se na ovakav način, zapravo, radi o jednoj još novoj pljački koja se odigrava i odigravaće se naočigled građana Srbije. Daleko od toga da neko neće da podiže zemlju, odnosno da građevinsku operativu uposli i da zaposli ljude.
Mi smo zagovornici toga i da celokupni srpski potencijal bez lopovluka, bez korupcije, bez pljačke mora najbolje moguće da se iskoristi. Bar vi znate da među srpskim radikalima nema nijednog takvog, za koga može da se kaže, da je bilo kada pokušao ne daj bože da ušićari. Sve ovo drugo o čemu se priča, slavodobni nastupi pojedinih predsednika opština, a naročito onih koji su iz vaše stranke, sitno je šićarenje na srpskoj političkoj sceni koja ne može da donese korist duže od jednog mandata. Imate primer kod nas u Šumadijskom okrugu, imate primer u mnogim drugim gradovima Srbije.
Onda kada vam se izglasa nepoverenje i kada ne budete bili više u situaciji da dajete šakom i kapom vašim ljudima, uslovno rečeno, pripadnicima vaše stranke u predizbornim kampanjama, a samo tamo gde su dobijali i ponašali ste se tako kao da vam je to dedovina i vaša privatna imovina, pa dajete onome kome treba, imamo taj primer i slučaj u Kragujevcu, dakle, sve dotle dok ne bude se pitala celokupna srpska politička scena i oko ovako važnih pitanja da se ne nađe konsenzus, a pre svega u Skupštini koja daje saglasnost na nešto što je kapitalni projekat, ili kako neko reče kolosalni projekat i tih razmera u Srbiji, neće biti dobro za građane Srbije. Zbog svega ovoga što sam rekla, a to je samo jedan deo, nastaviće moje kolege, ne možemo sa ovim da se složimo.

Reč ima narodni poslanik Bajram Omeragić, a neka se pripremi Aleksandar Radosavljević.

Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, ja moram da kažem da se radujem da se u našoj zemlji grade putevi i da koncesije nisu nešto što mi primenjujemo. To je nešto što se primenjuje u čitavoj Evropi i u mnogo razvijenijim zemljama nego što je naša. Ono što želim ovde da kažem, a to je da me raduje da će taj put i ta trasa doći do Požege, da imamo jednu trasu do Niša i da na celoj teritoriji Republike Srbije uvežemo mrežu svih sporednih puteva na te autoputeve, jer jednostavno i ekonomisti i inženjeri i svi koji se bave razvojem znaju da bez putne mreže nema ubrzanog ekonomskog razvoja. Ta koncesija će biti ovakva ili onakva.
Mislim da je najbitnije da mi dobijemo puteve. Govorim iz razloga što dolazim iz regiona koji gotovo ima najgore puteve u zemlji i želim da kažem da kada taj autoput dođe do Požege, građani našeg regiona se nadaju da će on dalje krenuti prema Crnoj Gori preko Pešterske visoravni.
U nekim stručnim analizama koje su napravljene stoji da bi to bila najkraća verzija prema Crnoj Gori, da bi bila kraća od druge postojeće verzije za 45 kilometara. Jednostavno, čitav niz opština i Kraljeva i Raške i Novog Pazara i Sjenice i Tutina i Prijepolja bile povezane i na taj način čitav taj region krenuo u jedan ubrzani razvoj.
Pre neki dan smo ovde govorili o turizmu. Znate da u našem regionu ima mnogo istorijskih spomenika i hrišćanske i islamske kulture, a danas imamo gotovo najgore puteve, imamo turističke ture koje dolaze da vide i "Sopoćane" i "Lejlek" džamiju i sve naše spomenike dole, a da autobusi nemaju zapravo, moraju da čekaju na nekim deonicama da se mimoiđu, po ne znam koliko dugo vremena, i zato moram da kažem da građani našeg regiona treba da imaju nadu da će ovaj dalji "krak" tog puta ići preko "Pešteri", jer je to najjevtinija verzija, jer je to područje sa najvećom stopom iseljavanja i srpskog i bošnjačkog stanovništva.
Imamo i Peštersku visoravan, koja može da proizvodi hranu, da hrani ne samo našu zemlju, već mnogo više, da budemo izvoznici najzdravije hrane i taj produkt koji treba da izvozimo prema moru i svuda u svetu treba da bude zamajac razvoja čitavog našeg regiona. Zato kažem da nas raduje da se krene sa koncesijama i želim samo da kažem da Vlada treba da uzme u obzir situaciju u kojoj se nalazi naš region, jer putna mreže u našem regionu je zaista gotovo najgora u zemlji.
Zašto treba da krene dalje od Požege prema Pešteru? Upravo zbog 45 kilometara kraće trase i zbog toga što ne treba da se izgradi po prvim procenama stručnjaka nijedan most i nijedan tunel. Prema tome tu bi se ubrzano radilo i jednostavno to bi bilo jevtinije i na kraći rok isplativije. Ono što želim ovde da napomenem, jer sam ovih dana primio mnogo pisama i mnogo građana iz našeg regiona, moram da ukažem, pošto je ministar tu, na jednu tešku situaciju koja postoji na putu između Novog Pazara i Tutina. Imamo šest uskih grla koja izazivaju veoma opasne situacije, gde jednostavno to je gotovo jedan od najgorih puteva u našoj zemlji. Zato želim da skrenem pažnju i ministru da dođe sa svojim stručnjacima da poseti taj put i da se što pre nešto učini, kako bi se taj problem rešio na najbolji mogući način.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.