Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović, a neka se pripremi narodni poslanik Anita Beretić.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je teško naći mesta za kritiku posle gospođe Vjerice Radete, vrhunskog pravnika, ali probaću sa svoje tačke gledišta, iz svog ugla, da ovih predloženih 12 članova za izmenu i dopunu Zakona o radu komentarišem.
Znači, mi imamo već po treći put u pola godine na dnevnom redu ovaj Zakon o radu, te se vidi da se ide na to da se ovaj zakon na silu progura. Zašto je po treći put? Naravno, krivci su za to Vlada Srbije, a pre svega predsednik Skupštine, koji sasvim slučajno ili verovatno namerno nije prisutan kada raspravljamo o ovom zakonu, jer i sam zna da bi bilo dosta mesta za njegovu ličnu kritiku.
Ovde imamo 12 članova koji su predloženi za izmene i dopune i hoću da kažem da je veliki broj ovih članova usvojen prošli put, kada smo prvi put raspravljali, usvajali Zakon o radu, i tada je proradila svest nekih poslaničkih grupa, koje su prethodno donosile taj Zakon o radu, koji je bio veoma loš za zaposlene u Srbiji, ali proradila je svest, pa su glasali onako kako bi bilo najbolje za zaposlene u Srbiji.
Ovde član 77. govori o dobrovoljnim davaocima krvi, do sada smo imali praksu tri dana da zaposleni ima pravo odsustva sa radnog mesta, međutim, ovde se predlaže sada da to bude jedan dan. Zaista, ovo je prava destimulacija zaposlenih, sada ne vidim nijedan razlog zašto bi, osim neke preke potrebe za nekog bližeg svog, dali krv, a znamo da se u svim zemljama sveta to i te kako plaća. Znam skorašnji primer gde je morao čovek da plati 50 evra davaocu krvi da bi spasao život svojoj majci.
Takođe, hoću da ukažem i na član 94. koji govori o porodici. Znači, ovde kako smo čuli, četvrto dete ko dobije nema ono pravo prethodno, znači, ima tri deteta, što nema sasvim nikakve logike, a naveo bih primer da u Bosni i Hercegovini žena, da li bila u radnom odnosu ili ne, ona posle trećeg deteta ide automatski u penziju, što znači da mi ovde apsolutno destimulišemo rađanje.
Naravno da je to nešto meni jako sumnjivo i nema logike, a svesni smo i sami da i te kako preti bela kuga. U članu 108, koji govori o minulom radu, vi ste sa 0,5 po jednoj godini radnog staža smanjili na 0,4. Znači, ovde apsolutno nema posebnog komentara, izuzev toga što se očigledno štiti državni budžet i da se što manje izdvoji za zaposlene u Srbiji.
Takođe, otkazni rok kod člana 189. Naravno, to sam dosta prošli put kritikovao i ne bih sada posebno nešto da izdvajam, ali zaista ima dosta nelogičnih stavova o pitanju stručnosti i sposobnosti, samodoprinosu na radnom mestu, što zaista nema logike, jer čovek koji radi 10 i više godina na istom radnom mestu, ne vidim razloga, izuzev zdravstvenih, zašto ne bi mogao da pruža adekvatne stručne i ostale sposobnosti na svom radnom mestu.
Dalje, član 118, na koji sam podneo amandman kada smo prvi put raspravljali o ovom zakonu. Naravno, mnogo se polemike u javnosti diglo i tu je predsednik Skupštine, očigledno je svima poznato, išao na jednu insinuaciju, na jednu prevaru, što nije prošlo ni kod mene, a ni kod ostalih poslanika u ovom parlamentu.
Zatim, vaša silna izborna obećanja koja ste davali nezaposlenima u Srbiji. Govorili ste da ćete zaposliti preko 500 hiljada, a nažalost, gospodo, mi vidimo već i danas štrajkuju ispred Vlade radnici Soko Štarka. Znamo da će i tu verovatno biti otkaza, ali onoliko koliko ste obećavali da ćete zaposliti, u stvari, gospodo, blizu ste te cifre da date toliko otkaza.
S druge strane, predstavnici sindikata, nažalost, većina njih je korumpirana, zna se od kojih sve institucija. Ako pođemo od Agencije za privatizaciju itd. Apsolutno se tu vidi takođe i korupcija upravnih odbora. Upravni odbor, danas kažu u Soko Štarku, donosi jednu odluku koja je suprotna odluci većine radnika, većine zaposlenih, više od dve trećine radnika u Soko Štarku.
Takođe, hoću da kažem da zaista ovaj predlog nema neki smisao, da se i treći put raspravlja o 12 najvažnijih članova Zakona o radu. Još jednom apelujem na poslanike i na ličnu svest pojedinca da ne prihvate u potpunosti ovako kako je predloženo, jer ipak i kada se kaže da ovaj član 118. tek stupa na snagu od 1. januara sledeće godine, očigledno da Vlada ni slučajno nije planirala da će proći ova tri predloga, o kojima moj amandman govori, a to je minuli rad, regres i 0,5 isplata minulog rada.
Znači da tu očigledno vi ste celu godinu oteli radnicima u Srbiji i sačuvali ta sredstva, pa računate na sledećim izborima, verovatno u decembru, ko dođe na vlast neka vidi kako će i odakle da isplati radnike. Vi to ostavljate nama iz SRS da mi regulišemo tu oblast. Pošto smo ograničeni vremenom, moje kolege će da govore, toliko.

Reč ima narodni poslanik Anita Beretić, a neka se pripremi narodni poslanik Toma Bušetić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najblaže rečeno malo je čudno vreme u kojem raspravljamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o radu i da se to dogodilo ekspresno brzo.
Dakle, ne znam da li se neki zakon našao na dnevnom redu, odnosno predlog izmena i dopuna u tako kratkom roku, a da je pri tom i od te i tolike važnosti, kao što je Zakon o radu i kao što je sada slučaj sa ovim predlogom.
S jedne strane, može se razumeti i potreba, i uslovi, i zahtevi tranzicionog vremena, i sve ono što prolazimo i kroz šta definitivno moramo proći, i to može da bude objašnjenje. S druge strane, verovatno očigledniji jesu propusti koji su napravljeni i pri donošenju važećeg Zakona o radu.
O tome će sigurno biti dosta reči u raspravi i sigurno ćemo čuti dosta toga šta je to što su interesi poslodavca, šta je to što su interesi zaposlenog i šta je to što je interes države.
I to jesu važne teme, ali u toj dinamici društvenih promena postoje grupe koje, po pravilu, budu zanemarene i izađu kroz ovaj i ovakav period oštećene, tako da ću se samo kratko osvrnuti na članove 2, 4. i 11. Predloga izmena i dopuna Zakona o radu.
Naime, kroz ove članove upravo se definiše status malopre pomenutih manjinskih, važnih i često ugroženih društvenih grupa. Članom 2. predviđa se smanjenje prava davaocima, odnosno dobrovoljnim davaocima krvi.
Dakle, u sadašnjem članu 77. Zakona o radu predviđeno je pravo zaposlenog na tri dana plaćenog odsustva za slučaj dobrovoljnog davanja krvi, odsustvo na sam dan davanja i još dva dana. Sada u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ukidaju se ova dva dodatna dana, tako da dobrovoljni davalac ima pravo samo na taj dan kada krv daje.
To se, naravno, može opravdavati potrebama poslodavca i eventualnim drugim činjenicama, mogućim manipulacijama i tezom da dobrovoljno davanje krvi nije bolest, što je tačno i hvala bogu da je tako.
Ali, istovremeno, bilo bi dobro znati koliko imamo dobrovoljnih davalaca krvi i, koliko god da ih imamo, da li je maksimalno moguća količina krvi koju oni daju dovoljna za svakodnevne situacije kroz koje naše društvo i naši građani prolaze.
Neprestano smo svedoci mnogih alarmantnih kampanja zdravstvenih institucija da su preko potrebne veće i veće količine, kako kažu, a jeste, najdragocenije tečnosti. Mislim da mereno materijalno, sa jedne strane, a preračunato u dva dana plaćenog odsustva, to nije uporedivo sa stepenom važnosti akcije dobrovoljnih davalaca krvi i onim društvenim dobrom koje oni ostvaruju.
U članu 4. predviđene su izmene, a tiču se statusa porodilja. Nedavno smo takođe u ovoj skupštini bili i akteri i svedoci velike rasprave o tome koliko smo kao društvo, na neki način, i ugroženi, da je tako nazovem, bolešću - bela kuga. Ono što me na neki način uvek iznenadi jeste neki stepen licemerja kada se govori o toj temi.
Mislim da ovde sada imamo odličnu priliku da pokažemo, na jednom mestu gde se taj pojam definiše, da možemo prići potpuno otvoreno i jednom zauzeti neki opšti stav prema tom pitanju, a posle u ovom konkretnom zakonu i svakom drugom, definisati one uže situacije. A šta zapravo mislim?
U članu 94a Predloga zakona kaže se: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine." Onda kreće rasprava, a šta je sa petim, šta je sa šestim itd.
Radi se o zaposlenim ženama i opet bi bilo jako dobro imati egzaktne pokazatelje koliko je procenata zaposlenih žena, zapravo, rodilo četvoro i više dece. Skoro bih se smela opkladiti da se tu radi o procentu koji je manji od jedan.
Mislim da bi bilo dobro, ukoliko postoji volja, prosto ovaj prvi stav, znači, napisati kao opštu definiciju, a posle praktično slede svi ostali posebni stavovi i bili bi kompatibilni sa ovim što želim da predložim: da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno rođeno dete. Znači, time na neki način otklanjamo tu mogućnost diskriminacije prava, posle ovog stava i u svakom drugom zakonu, koja imaju majke petoro i više dece, odnosno za peto i svako naredno rođeno dete.
Mislim da bi nadležni pododbori i odbori mogli da, u vremenu koje nam po novom Poslovniku predstoji, ulože napor i da priđemo ovoj temi na prosto otvoreniji način.
Istovremeno, član 11. definiše vreme korišćenja prava stečenih iz člana 94a. Dakle, zaposlena žena koja je započela korišćenje porodiljskog odsustva u skladu sa članom 94. Zakona o radu, do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama tog člana.
Mislim da se ovim narušava osnovni princip, kada dolazi do promena zakona da se na tu stranku odnosi što povoljniji zakon, tako da će žene koje rode treće, četvrto dete do kraja ove godine biti u nepovoljnijem položaju u odnosu na žene koje rode od 1. januara 2006. godine pa nadalje. Mislim da ne bi trebalo tim korakom ni ovaj stepen diskriminacije napraviti. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, ovlašćeni predstavnik SPS, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, krajem 2001. godine donet je Zakon o radu, dakle, u vreme DOS-ovog režima ili bolje reći DS-a. Taj zakon je bio jedan od najgorih zakona koji je doneo DOS od 2001. godine pa sve do kraja svoje vladavine 2003. godine.
Da podsetim, tim zakonom su ukinuti de facto kolektivni ugovori, opšti i posebni, nije bilo obaveznosti, tim zakonom su ukinuta brojna prava svih zaposlenih ljudi, smanjene su otpremnine, novčane naknade, smanjena su plaćena odsustva, godišnji odmori i sve je to urađeno pod temom da je to reformski zakon, da je to dobar zakon, da će on doneti mnogo toga dobrog za sve zaposlene.
Naravno, to nije bilo tako, to je bio jedan od najgorih zakona, a taj zakon je donet glasom iz inostranstva, tačnije, tadašnji gradonačelnik iz Novog Sada glasao je iz Grčke, iz Soluna, i to je dokazano.
Početkom ove godine, imajući u vidu kakve posledice je imao Zakon o radu, uz jedno mukotrpno angažovanje, usvojili smo novi Zakon o radu. Mi nismo bili zadovoljni tim zakonom, pre svega, zbog toga što nema neposredne primene opšteg i posebnog i kolektivnog ugovora i zato što Vlada nije garant u zaključivanju sporazuma, ali ipak je taj zakon doneo određena poboljšanja kada je reč o novčanim naknadama, otpremninama, kada je reč o plaćenom odsustvu, godišnjim odmorima, pa i mnogim drugim stvarima.
Međutim, posle dva meseca ministar nam predlaže izmenu i dopunu ovog zakona. Jednostavno, mi možemo da razumemo da postoje odredbe koje su kontradiktorne i koje jednostavno treba promeniti, pre svega se odnose na članove 118. i 120. odnosno 189. i 190.
Kao i svi drugi Dosovi zakoni, pa i veći broj zakona koji se donose u Skupštini danas, svi zakoni su restriktivni, predstavljaju redukciju, smanjenje prava zaposlenih ljudi, nezaposlenih, ako je reč o ovom drugom zakonu, penzionera itd.
Primera radi, naša najveća primedba je vezana za uvećanje zarade po osnovu minulog rada. Tu smo zakonom u martu ili februaru, kada smo usvojili, na neki način izboksovali da minuli rad bude 0,5% za svaku navršenu godinu radnog staža. Ministar ponovo predlaže da se to vrati nazad na 0,4%. Možda naizgled izgleda da to nije neka značajna promena, međutim, u ovakvoj situaciji sve je važno, svaki dinar, sve je bitno i mislim da taj predlog nije bio dobar.
Sa druge strane, kada govorimo o tehnološkim viškovima, i otpremnine koje su predviđene ovim izmenama i dopunama svakako će biti manje. Mi smo, primera radi, za 30 godina staža imali nekih 10 plata, što je značajno poboljšanje u odnosu na zakon koji je važio tako reći do juče, do marta, ali ovim izmenama, ako pravimo neku paralelu sa 30 godina staža, tu je bilo nekih 8,5 plata. Mislim da za ministarstvo i za vladu nije toliko bitno, a vrlo je važno za svakog zaposlenog koji ostaje bez posla da može da ima ovaj deo otpremnina, koje bi bile ipak bolje i više nego po predlogu ministra ili Vlade Srbije.
Kada govorimo o dobrovoljnim davaocima krvi, ovo vezano za dobrovoljno davalaštvo, tri dana de fakto je dobro rešenje i ministar mora da zna da su dobrovoljni davaoci krvi u Srbiji službenici i radnici, 90% su ti ljudi. Ako je reč o radnicima u neposrednoj proizvodnji, kako smo ranije pričali, njima su veoma bitna dva slobodna radna dana, pored tog dana kada daju krv.
Isto se odnosi i na službenike. Jednostavno, imao sam prilike da razgovaram sa nekoliko lekara koji rade u transfuziji. Oni su to i te kako dobro pozdravili i rekli su da je to rešenje dobro, tako da ćemo imati priliku na odboru da ovo rešenje zadržimo ili ako bude neka redukcija da bude sasvim minimalna.
Međutim, ono što je zanimljivo i što je interesantno za ovu vlast, a bilo je interesantno i za onu prethodnu, svi zakoni koji su doneti u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva bili su veoma restriktivni po sve ljude.
Dakle, kada je reč o ovom zakonu, restrikcije, smanjenja prava, vezana su za zaposlene ljude, a kada je reč o Zakonu o zapošljavanju te restrikcije i to smanjenje odnosi se na ljude koji ostaju bez posla ili koji traže posao.
Kada je reč o penzionerima odnosi se na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Primera radi, ako bismo opet napravili neku analizu svih tih zakona koji su doneti nekoliko godina unazad, evo Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, imali smo podizanje starosne granice na 63 godine za muškarce, žene na 58 godina.
Usvojena je tzv. švajcarska formula, gde imamo usklađivanje penzija na tromesečnom nivou sa 50% rasta troškova života i 50% rasta plata. Mi smo danas došli u situaciju da prosečna penzija bude 60% od prosečne plate, ali imamo još i gorih najava kada je reč o ovoj oblasti.
Kada govorimo o obračunu penzija imali smo situaciju npr. do 2002. godine da se penzije obračunavaju za 10 najpovoljnijih godina. To je izbrisano i sada se penzije obračunavaju za celokupan radni staž, znači 30 i 35 godina.
Znači, apsolutno restrikcija. Zakon o radu, o kojem sam malopre govorio, taj zakon je bio izuzetno restriktivan, i kada govorimo o otpremninama, i novčanim naknadama, i godišnjim odmorima, i svim ovim stvarima koje su bitne za sva zaposlena lica.
Kada govorimo o Zakonu o zapošljavanju, to je jedan od veoma bitnih zakona koji zaokružuje ovu oblast radnog i socijalnog zakonodavstva, sećamo se da je tu bilo apsurdnih situacija, da je tu bilo apsurdnih predloga. Znamo neku odredbu gde se kaže da je nezaposleno lice dužno da aktivno traži posao, a istovremeno smo imali odredbe gde se kaže da mora svakoga dana da bude kući na određenom mestu i u određeno vreme. Znači, to je jedna neverovatna stvar.
Sa druge strane, upravo tim zakonom brisanje iz evidencije nezaposlenih lica bilo je veoma lako. Mislim da je to i danas na snazi, gde se kaže da neko može da se izbriše iz evidencije nezaposlenih lica posle devet meseci ako mu se ponudi bilo koji posao.
Svaki posao do tri meseca je bio odgovarajući u stepenu stručnosti i zanimanja. Posle šest meseci samo u zanimanju, a posle devet meseci je svaki posao odgovarajući i tako npr. lekarima se mogao ponuditi bilo koji posao i takav posao je bio odgovarajući, profesorima, ekonomistima, pravnicima, i ti ljudi koji bi u tom trenutku odbili posao faktički bi bili brisani iz evidencije, i ono što je najgore, do ponovnog upisivanja u evidenciju ostajali bez zdravstvenog osiguranja.
Znači, ukupno gledano svi ovi zakoni u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva su bili izuzetno restriktivni, izuzetno rigidni po sva zaposlena lica, penzionere i nezaposlena lica. Sada upravo dolazimo do toga šta su reforme u prethodnom režimu, Dosovom, a šta su reforme kada je reč o sadašnjoj vladi.
Sve te reforme su navodno bolne, sve te reforme treba izdržati, a iza toga će doći bolji život. Duboko sam uveren da od toga nema ništa, da sve reforme koje se sprovode jesu bolne, a da će život ovih građana, dok se ovakvi zakoni donose, biti još gori i još lošiji.
Jednostavno, mislim da se i ministar Lalović nalazi u jednom začaranom krugu kada je reč o međunarodnim finansijskim organizacijama. Međunarodne finansijske organizacije, pre svega MMF i Svetska banka, stalno zahtevaju od Vlade Srbije, od resornih ministara na neki način, da otpuštaju radnike, bilo putem privatizacija, bilo putem restrukturiranja.
Smanjuje se broj zaposlenih, a kada se smanjuje broj zaposlenih dolazi do smanjenja izvornih sredstava, do smanjenja sredstava koja idu iz doprinosa, a znamo da stabilnost svih fondova, penzionog fonda, fonda za slučaj nezaposlenih lica, svih fondova, pa i zdravstvenog fonda, naravno, vezana je za doprinose i za ta izvorna sredstva.
Ukoliko tih izvornih sredstava nema dolazi do određenih dotacija iz budžeta, ali to je opet jedna zamka, jer veoma često međunarodne finansijske organizacije, pre svega MMF i Svetska banka, zahtevaju da se ovi fondovi ne popunjavaju iz budžeta.
Onda dolazimo do situacije da ćemo možda doći u takvu priliku i u takvu situaciju da se jednostavno penzije isplaćuju samo u onoj meri u kojoj ima izvornih sredstava i to je najstrašnija stvar.
Znači, suština cele ove priče jeste broj zaposlenih i zato sa pravom postavljamo pitanje, kada govorimo o restrukturiranju javnih preduzeća, da li je moguće da treba otpustiti 20.000 iz EPS, 10.000 iz "Telekoma", ne znam koliko hiljada iz NIS-a, jer u takvoj situaciji, ako nemamo zaposlene ljude koji primaju plate, nećemo imati ni ove fondove. Videli smo šta će dalje preduzeti međunarodne finansijske organizacije.
Uostalom imamo brojne primedbe u našem okruženju, u mnogim zemljama, pa i u Latinskoj Americi, iako to ministar Dinkić veoma često govori, da mi nećemo ići tim putem. Bojim se da je to neminovnost, ukoliko slepo radimo po onome kako nam propiše MMF i Svetska banka, da ćemo doći u jednu tako nezavidnu situaciju da jednostavno zbog masovnog otpuštanja nećemo moći da isplaćujemo ni penzije, niti da imamo dobro zdravstveno osiguranje, niti da popunimo fond kada je reč o nezaposlenim licima.
Iz tih razloga i ministru Laloviću bih preporučio da se malo mane svih tih zahteva MMF i Svetske banke, jer jednostavno mnoge zemlje u okruženju nisu mnogo vodile računa o zahtevu MMF i Svetske banke. Najbolji primer jeste Slovenija, iako nerado pričam o Slovencima, ali oni su i te kako vodili računa o svemu onome što je državni i nacionalni interes.
Zahtev međunarodnih finansijskih organizacija u velikom broju zemalja uvek je išao tim putem. Dakle, izvršiti ad hok privatizaciju, a mi i danas imamo ovde u Skupštini veliki broj zagovornika da je najvažnije što pre izvršiti privatizaciju, a mi znamo da je privatizacija u Srbiji bila opšta pljačka. Nema dana da kod svih poslanika SPS ne dolaze pisma gde se konkretni ljudi javljaju i govore o tome kako je njihovo preduzeće opljačkano.
Cela Srbija kao na dlanu je ista ili bar 95% preduzeća je privatizovano na taj način što su preduzeća prodata za male pare, što su ljudi otpušteni, što nove gazde i novokomponovani bogataši nikada nisu poštovali ugovor. Ne znam da li ima 5% u Srbiji situacija ili slučajeva, gde je gazda, novi vlasnik ispoštovao ugovor, da je isplatio plate, da nije prodao više od 10% svog kapitala ili da je izvršio svoje obaveze kada je reč o socijalnom programu.
Stoji činjenica da nijedan socijalni program u Srbiji nije dobar. Nije dobar socijalni program ni Duvanske industrije. Ti ljudi koji su uzeli 40.000 evra, 30, 50, i te pare se potroše za nekoliko godina, a kada čovek ima više para brže ih troši, a iza toga svi ti ljudi nigde neće naći posao. Uostalom, sve te strane gazde da nemaju interes, oni ne bi davali i neke pozamašnije svote kada je reč o otpuštanju radnika.
Znači, u ovoj zemlji je i Drnovšek negde 2001, 2002. godine govorio našim političarima, tada DOS-ovim liderima, da ne treba da žure sa privatizacijom, da ne treba da prodaju ništa što je važno za državu i narod, a oni su prodali sve. Ta prva situacija vezana za privatizaciju svih firmi u Srbiji pokazuje da se mnogima žurilo, a mislim da je to nepotrebno i da treba privatizovati samo ono što je dobro, što je u interesu svih zaposlenih, a ne privatizovati nešto pošto-poto, a iza toga svi ljudi ostaju bez posla.
Plate nigde nisu povećane. Govorimo o Sartidu, a sada bivši ministar Vlahović često hvali, Sartid je super, odlično je. U Sartidu je proizvodnja povećana petostruko, ali plate su negde u proseku 15.000 - 16.000, negde na nivou 200 evra. Znači, neće ni strani gazda dati više za neki rad koji je vredan da se plati. On će platiti onoliko koliko plaća u svom okruženju.
Ono što je važno kod ovih međunarodnih finansijskih organizacija, a što bi trebalo da ima u vidu ministar Lalović, paralelno sa takvom pljačkaškom privatizacijom dolazi do zahteva da se povećaju cene struje, komunalija, telefona, svih stvari koje su i te kako važne za ovu zemlju. Uvek je u tom procesu i sastavni deo tog procesa je bankrot privrede i banaka.
Zar se u ovom našem društvu sve to nije desilo? Upravo se to desilo. Navodno, posle svega toga, polazi neka strategija za redukciju siromaštva i posle te strategija siromaštvo nije uopšte manje, sve je veće i bojim se da će biti još veće.
Zato je imperativ i najviši zadatak svake vlasti da bude odgovorna, da zna šta je njen interes, a interes svake države, kada je reč o ekonomiji i socijalnoj politici, jeste da brine o svojim građanima. Mislim da je na delu jedna takva politika danas u Srbiji, kao što je bila i 2003. godine, da država treba da ima što manje problema sa svojim građanima. Jednostavno, neka misle oni šta će sa sobom, neka idu na tržište, neka se snađu i, naravno, teško ko može da se snađe u ovakvoj situaciji.
Ko danas može u Srbiji da nađe posao posle 45 ili 50 godina. Nije važno šta je po struci. Ovi mladi ne mogu da nađu posao. Znači, država mora da ima jasnu strategiju oko toga i ta strategija mora da bude i u okviru zakona koji se donose u ovoj skupštini. Mislim da se, kada govorimo o svim ovim ministarstvima koje pokriva Ministarstvo za finansije, poljoprivredu, pa čak i ovo Ministarstvo za rad i zapošljavanje, da se ne vodi dovoljno računa o tome.
Jednostavno, važno je doneti zakon, smanjiti prava svih zaposlenih lica, smanjiti prava penzionera, smanjiti prava građana kada je reč o zdravstvenoj zaštiti i onda je država dobra, jer ima veoma mala ili niska izdavanja. Naravno, kada je reč o SPS, to ne može da bude dobar put i mi naravno celu situaciju vidimo drugačije. Smatramo da država mora da bude garant najvažnijih prava za sve građane i za sve ljude u ovoj Srbiji, a danas nije tako. Toliko i hvala.

Hvala, gospodine Bušetiću. Reč ima Snežana Lakićević-Stojačić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS, a potom narodni poslanik Zoran Antić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovane dame i gospodo poslanici, uz konstataciju da nam se ponovo dešava nešto čega smo bili svedoci u prethodnim sazivima.
Povlači se zakon iz procedure i na dnevni red iznenada dolaze zakoni koje očekujemo u narednim sednicama, odnosno narednim danima. Moram da priznam da je jako teško dobiti dnevni red sa 45 tačaka, dolaziti na posao i pripremati se za jedan zakon, a onda shvatiti da vam je na dnevnom redu potpuno drugi zakon koji ste, po nekoj slobodnoj proceni, očekivali da će biti tek naredne nedelje.
Ukoliko se ozbiljno pripremate za posao, ukoliko ozbiljno želite da komentarišete zakone koji jesu na dnevnom redu, jako je teško odjedanput se prešaltati sa jednog na drugi zakon, jako je teško na odgovarajući način zastupati stavove o zakonima koji se nalaze na dnevnom redu.
Danas govorimo o Zakonu o radu, umesto da govorimo o zakonima koji su prethodili njemu, ali šta je tu je. Predlog izmena i dopuna Zakona o radu je jedinstven iz više razloga. Ne pamti se da je u parlamentarnoj istoriji Republike Srbije i ovog parlamenta jedan zakon za manje od tri meseca dva puta bio na dnevnom redu republičkog parlamenta.
Podsetiću vas, Zakon o radu je donet 23. marta ove godine, a danas je 30. juni. Pre dva meseca je ovaj predlog izmena i dopuna zakona stigao poslanicima republičkog parlamenta i sada raspravljamo o njemu, što je još jedan dokaz da nije postojala odgovarajuća disciplina vladajuće većine, i da su usvajanjem različitih amandmana doneli zakon koji nije mogao na odgovarajući način biti primenljiv.
Pojedine odredbe su kontradiktorne jedne drugima, postojale su određene zloupotrebe prilikom slanja teksta Zakona o radu predsedniku Republike Srbije, a zbog čega je on u prvom navratu odbio da ga potpiše. Nakon toga o njemu je ponovo protivpravno, na neodgovarajući način, glasano u republičkom parlamentu i nakon ponovnog izglasavanja naravno da je predsednik Republike potpisao zakon.
Umesto da je vladajuća većina, umesto da je ministar priznao nedorečenosti, nepravilnosti i konstatovao greške koje su urađene u prethodnom zakonu, mi danas razgovaramo o setu izmena koje potvrđuju sve ovo što sam malopre iznela i ono o čemu je DS govorila nakon donošenja Zakona o radu. Amandmani koje je DS podnela prilikom usvajanja Zakona o radu nisu uvaženi ni ovom prilikom, iako su oni izražavali moderan evropski duh u oblasti radnih odnosa i protežirali rešenja koja su usaglasili socijalni partneri u Srbiji.
To je dodatno dokaz da se socijalni dijalog i dalje ignoriše i da se faktički centralizacija odluka u oblasti radnih odnosa izrazito vidi kroz odredbe Zakona o radu.
Prilično velike ingerencije Ministarstva i Vlade su nešto što nije održivo u ovom zakonu. Dakle, uloga birokratskog aparata, u odnosu na značaj socijalnih partnera, suprotna je stavovima u ovoj oblasti i tendenciji koja bi trebalo u svim zemalja u tranziciji da bude jedan od prioriteta, a to jeste pre svega socijalni dijalog.
Ukratko ću analizirati odredbe izmena i dopuna Zakona o radu, kako bih predočila stavove DS o svakoj od njih pojedinačno.
Član 1. Predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu ukida obaveze poslodavca da kod uvođenja noćnog rada zatraži mišljenje ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva za poslove zdravlja, što je uvedeno osnovnim tekstom Zakona o radu. Ovo je O kej odredba i mi se sa tim slažemo, s tim da nam nije jasno zbog čega je ta odredba i postojala u prethodnom Zakonu o radu.
Ali, isto tako nam nije jasno otkud slične odredbe kao u članu 188, na koji je amandman podnela DS i koji je, podsećam vas, većinom glasova u parlamentu usvojen, a ne nalazi se u Zakonu o radu. Faktički, izglasano je da ministar ne mora da se pita niti da odlučuje ukoliko jednom od radnika prestane radni odnos zbog toga što nije prihvatio novo radno mesto po novoj sistematizaciji, a koje je u skladu sa njegovom stručnom spremom. Taj amandman je izglasan velikom većinom poslanika republičkog parlamenta i ne nalazi se ni u prethodnom, ni u sadašnjem tekstu Zakona o radu.
U članu 2. faktički se dovodi do promene člana 77. Zakona o radu, koji predviđa pravo zaposlenog na tri dana plaćenog odsustva u slučaju dobrovoljnog davanja krvi. Sada se donosi odluka da to bude jedan dan.
Ova izmena predstavlja usvajanje zahteva poslodavaca za smanjenjem slučajeva plaćenog odsustva, ali se postavlja pitanje tretmana dobrovoljnih davalaca krvi, kao i njihovog društvenog značaja, s obzirom da se njihovo pravo koristi, nažalost, po ko zna koji put u ovom zakonu, kao moneta za potkusurivanje između Vlade, sindikata i poslodavaca.
Ovom problemu treba prići sa zdravstvenog i društvenog aspekta, tako da se pitanje odsustva ne mora generalno odrediti prema svim davaocima, nego se njegova dužina može propisati pojedinačnim kolektivnim ugovorom, polazeći od težine posla koji davalac obavlja u preduzeću.
S obzirom da je već u proceduri Nacrt zakona o zaštiti zdravlja na radu i predviđa procenu težine i rizika svakog radnog mesta, mislimo da je ovakvo rešenje moguće. Ono što nama nije jasno, zašto zakonodavac koji predlaže nove zakone, a oba su iz njegovog resora - izmene i dopune Zakona o radu, kao i Zakon o zaštiti zdravlja na radu.
Mislim da je naziv Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu itd, prosto nije usaglasio odredbe ta dva zakona i nije predvideo povoljnija i bolja rešenja koja bi na kvalitetniji način rešavala ovako važnu stvar u našoj zemlji.
Krv je nešto što je neophodno. Imati određeno oslobađanje od rada prilikom davanja krvi je nešto što predstavlja, u neku ruku, državnu obavezu. U nekoj budućoj instanci bi trebalo razmišljati da to bude državna obaveza, a ne obaveza poslodavca. Mislimo da se na ovaj način kupuju jeftini poeni. Faktički, kao što sam već rekla, dobrovoljni davaoci krvi i ovo smanjenje slobodnih dana zaista predstavlja neprimerenu monetu za potkusurivanje i neprimereno pravljenje kompromisa za vrlo važnu stvar koju ovaj član rešava.
U čl. 3. i 4. vrši se razdvajanje prava majke koja rodi treće i četvrto dete od prava majke koja rodi prvo i drugo dete. Naime, u Zakonu o radu ova prava su bila regulisana u jednom članu, dok se sada u članu 94. propisuju opšta prava i dužina porodiljskog odsustva, decidira se na 365 dana, dok se novim članom 94a posebno predviđaju i preciziraju prava majke koja rodi treće i četvrto dete - dve godine.
Nažalost, u članu 13, iz neobjašnjivih razloga, predviđeno je da se ove odredbe primenjuju od 1. januara 2006. godine, kao što se odnosi i na član 11, prema kome zaposlena žena, koja je počela porodiljsko odsustvo u skladu sa sadašnjim Zakonom o radu, nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama zakona.
To je suprotno osnovnim načelima da treba primenjivati onaj zakonski propis koji je povoljniji za stranku. Zbog toga ne vidimo razlog, ukoliko su već ove odredbe predviđene, zbog čega država nije našla načina da ove odredbe budu primenjene od dana donošenja zakona, već idu na odloženo od 1. januara 2006. godine i pravite razliku između žene koja je rodila između 21. marta i 31. decembra 2005. u odnosu na onu koja je rodila 1. januara 2006, a imate zakon koji donosi pozitivno rešenje u odnosu na to. Da li je to opet problem nedostatka budžeta ili nedovoljno dobre kalkulacije zakonodavca, ne znam.
U svakom slučaju, mislim da postoje amandmani na ove članove i predlažem poslanicima, s obzirom da je ovo vrlo važna stvar, pitanje nataliteta je nekoliko puta bilo tema za ovom govornicom i u ovom parlamentu, da treba razmisliti kako se ne bi stavljale porodilje iz ove i sledeće godine u neravnopravan položaj. Ovo zaista nije političko pitanje, ovo je ljudsko pitanje, pitanje tretiranja žena koje su rodile dete u periodu kada su ovi zakoni već stupili na snagu. Smatramo da je pravljenje razlike nešto što je ljudski i moralno neodrživo.
Član 5. zakona o izmenama i dopunama menja član 108. Zakona o radu i dovodi do toga da se uvećanje zarade sa 0,5 osnovice smanjuje na 0,4 za svaku godinu rada ostvarenu u radnom odnosu. Ovde se mogu pokrenuti dva pitanja predlagačima i poslanicima koji su glasali za usvajanje teksta Zakona o radu. Šta se to promenilo u ekonomskoj projekciji za nekoliko meseci, da se sada smanjuje osnovica za minuli rad, za koji se tada, podsetiću vas, glasalo bez pogovora? Nije bilo primedbi, predloga, finansijske kalkulacije, nije bilo nijedne polemike od strane vladajuće koalicije.
Samo dva meseca nakon usvajanja prethodnog Zakona o radu, mi danas imamo činjenicu da smanjujemo osnovicu, odnosno za manje od 30 dana od dana usvajanja zakona dolazi do predloga koji se dostavlja poslanicima, a koji predviđa smanjenje osnovice.
Da li su sada svesni svi koji su glasali za to da se definicijom godina provedenih u radnom odnosu, kao osnove za određivanje godina za koje se stiče pravo na isplatu naknade za minuli rad, dovode u neravnopravan položaj svi oni koji su, kao preduzetnici ili lica koja su obavljala privatnu delatnost, uredno plaćali doprinose, a sada ne mogu da ostvare pravo na ovu naknadu za to vreme.
Po našem mišljenju pravo na ovu naknadu trebalo bi da se ostvaruje za one godine za koje je pojedinac uplaćivao doprinose, a ne da se ono vezuje samo za kategoriju radnog odnosa, jer sadašnjim rešenjem koje predviđa zakonodavac proizilazi da ovo pravo imaju samo oni koji su radili u društvenim preduzećima. Potpuno pravno neodrživa konstatacija.
Članom 6. se briše obaveza iz člana 111. stav 3. Zakona o radu, da se uslovi za isplatu minimalne zarade utvrđuju opštim kolektivnim ugovorom. Obrazloženje predlagača, da opšti kolektivni ugovor ne obavezuje sve poslodavce, nije opravdano iz više razloga.
Uobičajeno je u svim zakonodavstvima razvijenih zemalja da se opštim kolektivnim ugovorom propisuju uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti minimalnu zaradu. Isto tako, normalno je da se u svim zemljama poštuje opšti kolektivni ugovor, a zadatak je Vlade da putem socijalnog dijaloga obezbedi da ga primenjuju svi poslodavci. Ova vlada je zanemarila socijalni dijalog i zato poslodavci i ne žele da poštuju opšti kolektivni ugovor.
Ovo je već nekoliko u nizu primera da socijalni dijalog nije zaživeo, a kao što znate, on je jedan od načina na koji su mnoge zemlje u tranziciji prebrodile mnoge probleme na koje su nailazile i u koje svakako možemo da potpadnemo i mi, ali nažalost neimanjem socijalnog dijaloga mi uskraćujemo sami sebi mogućnost da brže i uspešnije rešavamo probleme u kojima se nalazimo.
(Predsednik: Gospođo Stojačić, da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Na ovaj način vrši se centralizacija prava na donošenje odluka o minimalnoj zaradi, jer je Vlada, kao član Socijalno-ekonomskog saveta, ona koja uvek može da opstruiše njegov rad i na taj način omogući svima i sama sebi donošenje odluka o minimalnoj zaradi.
Članom 7. zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu menja se minimalna visina otpremnine u slučaju prestanka radnog odnosa zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Ona je sada vezana za dužinu radnog staža, tako da za prvih 10 godina radnog staža iznosi trećinu zarade zaposlenog za svaku godinu u radnom odnosu i četvrtinu zarade za svaku narednu godinu rada u radnom odnosu, preko 10 godina provedenih u radnom odnosu.
Sasvim je nejasno, prema našem mišljenju, zašto se vrši ova izmena, s obzirom da je novo rešenje mnogo komplikovanije i složenije od prethodnog. Po čemu je, ne mogu da prepoznam, pretpostavljam i većina poslanika takođe, vredniji rad u prvih 10 godina radnog odnosa od rada u ranijim godinama radnog staža? Zbog čega se, faktički, te godine provedene na radu drugačije vrednuju? Nisam našla odgovore na ova pitanja. Ukoliko ih neko ima, volela bih da pomogne i meni, ali i svima onima kojima nije jasno, a mislim da većinu građana tangira ovo pitanje.
Član 8. govori o otkaznom roku u slučaju prestanka radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada. Koji su motivi predlagača da daje veća prava zaposlenima koji ne ostvaruju odgovarajuće rezultate rada? Potpuno nejasan motiv da poslodavac štiti one radnike koji faktički, iz subjektivnih razloga, ne ispunjavaju i ne ostvaruju rezultate rada.
Suprotno članu 8, član 9. Predloga izmena i dopuna Zakona briše pravo zaposlenog, kome je prestao radni odnos zbog neostvarivanja rezultata rada, odnosno nema potrebno znanje i sposobnost za obavljanje posla, na isplatu novčane naknade. Ova dva člana su kontradiktorna.
Ovo rešenje je opravdano, jer nema logike da se ovakvim licima isplaćuje novčana naknada kod prestanka radnog odnosa zbog subjektivnih slabosti. Mi se slažemo sa ovim zakonskim rešenjem. Ali, postavlja se pitanje, predlagaču i poslanicima koji su glasali za Zakon o radu, šta se to ponovo u međuvremenu, dakle, za manje od mesec dana od kada je predlog izmena i dopuna stigao ili za tri meseca od današnjeg dana, kada ponovo razgovaramo o ovom zakonu, promenilo i zašto se sada pozivaju na Konvenciju MOR-a br. 158, kada je ona važila u vreme donošenja Zakona o radu.
Podsetiću vas da se prema toj konvenciji ne može isplaćivati naknada licu kome prestane radni odnos zbog subjektivnih slabosti.
Nemate razloga tu da štitite nečiji radni odnos ukoliko se on nije pridržavao pravila rada, kasnio na posao, nije dolazio na posao, čini neke ozbiljne povrede na radu.
Član 10. je član na koji je podnela amandman poslanička grupa Demokratske stranke i koji je, po nama, u najmanju ruku neodrživ. Ovim članom se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja u dvostrukom iznosu.
Po nama, izuzetno loše rešenje. Mišljenja smo da ovakav predlog nema nikakvo opravdanje. Prvo, na ovaj način se derogira osnovno pravno pravilo da otklanjanje nezakonitosti uzrokuje povraćaj zakonitosti, odnosno povraćaj u stanje koje je postojalo pre nastupanja nezakonite radnje odnosno akta. Drugo, na ovaj način ne poštuje se jedno od osnovnih ustavnih prava - pravo na rad i, što je još gore, ono se supstituiše pravom na novčanu naknadu. Treće, otvara se mogućnost poslodavcima za značajne manipulacije i smanjenje radne snage na nezakonit način.
Prethodnim članom, podsetiću vas, ukoliko pravosnažnom presudom suda radnik dobije pravo da se vrati na posao, ostavlja se njemu mogućnost da se ne vrati na to radno mesto, jer ne može više da uspostavi adekvatan kontakt sa poslodavcem. Tada se poslodavac obavezuje da mu isplati određenu novčanu naknadu i tako kompenzuje činjenicu da se on, iako ima pravosnažnu sudsku presudu, neće vratiti na radno mesto.
Mi smatramo da je to u redu i da to jeste pravo radnika. Mislimo da poslodavac ne može imati pravo da derogira pravosnažnu sudsku presudu, kojom se radniku uspostavlja mogućnost da se vrati na radno mesto, dakle, konstatuje da je suprotno zakonskim odredbama dobio otkaz, odnosno određen prestanak radnog odnosa. Nema novčane naknade koju poslodavac može da mu isplati i da mu to supstituiše pravo na rad ukoliko on želi da nastavi da radi.
U zemlji, u kojoj ima više od milion nezaposlenih, u kojoj se svakodnevno suočavamo sa činjenicom da će biti još veći broj nezaposlenih, supstituisati pravo na rad novčanom naknadom smatramo da je vrlo loše zakonsko rešenje.
Isto tako, pošto se ministar pozvao, takođe, na Konvenciju 158 član 8. do 10. MOR-a, pročitaću šta piše u tim odredbama Konvencije. Odredbama člana 8. do 10. Konvencije utvrđena su ovlašćenja suda, kao nepristrasnog tela, da ispita razloge prestanka radnog odnosa i da pri tome oceni nezakonitost prestanka radnog odnosa, samostalno odluči o vraćanju na rad i utvrđivanju obaveze isplate naknade štete.
U sprovođenju ovog postupka nacionalnim zakonodavstvom poslodavac može samo da se obaveže da snosi teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa. Dakle, nigde se ne uspostavlja mogućnost da poslodavac donese odluku suprotnu pravosnažnoj presudi i odredi novčanu naknadu u slučaju da želi da radnika faktički otpusti sa posla.
Član 11. Predloga izmena ovog zakona, to je već nekoliko puta napomenuto za ovom govornicom, odnosi se na žene koje su započele porodiljsko odsustvo. To sam već, u neku ruku, obrazložila. Smatramo da se taj amandman mora usvojiti, da se u potpunosti moraju izjednačiti žene koje su rodile decu od momenta donošenja ovog zakona i ne praviti razliku između dece rođene 2005. i 2006. godine.
Ono što nam, takođe, nije jasno - zbog čega se u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona predviđa da zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u službenom listu? Zakon je podnet po hitnom postupku, više od dva meseca je prošlo otkako je zakon dostavljen parlamentu. Mislimo da nema razloga da zakon ne stupa na snagu osmog dana od dana usvajanja u republičkom parlamentu, odnosno od objavljivanja u službenom listu Republike Srbije.
U nadi da će poslanici republičkog parlamenta razmisliti o odredbama i primedbama koje je Demokratska stranka iznela za ovom govornicom, nadam se da imamo šanse da usvajanjem određenih amandmana poboljšamo određene predloge, za koje mislim da nisu adekvatni trenutku u kome živimo i da nisu usaglašeni sa određenim pozitivnim propisima koje ćemo uskoro imati na dnevnom redu republičkog parlamenta. Hvala lepo.

Hvala vama, gospođo Stojačić. Reč ima narodni poslanik Zoran Antić. Neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite, gospodine Antiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su izmene i dopune Zakona o radu koje su u relativno kratkom roku došle. Izgleda kratko, ali bitno smanjuju prava radnika.
Nažalost, dolazimo u situaciju, čini mi se, da se danas u Srbiji ne brine o radnicima. Ako se uzme u obzir da danas ispred Vlade imate radnike "Soko Štarka", koji su, zahvaljujući Akcijskom fondu, znači saučesništvom države, opljačkani, njihove akcije su obezvređene, očigledno je da je došlo zadnje vreme za radništvo u Srbiji, da su sva njihova prava, na sve moguće načine, umanjena i uskraćena.
Pre svega bih da apelujem na poslanike i samu Vladu da mnogo više računa povedu o odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti, koja se odnosi na preuzimanje akcija, da vrednost radničkih akcija pokuša da spase, da ne dozvoli Akcijskom fondu da pridružuje svoje, odnosno državne akcije.
Na taj način obezvređuje akcije malih akcionara, jer je očigledno da će ovo biti leto kada će biti opljačkane stotine hiljada radnika širom Srbije, i red je i obaveza nam je da dignemo glas protiv takvog ponašanja Akcijskog fonda i same nebrige Vlade.
Što se tiče ovog zakona, dosta toga je već rečeno, u svakom članu imate umanjenja prava radnika. Moram da se pridružim mojim kolegama, koji su jako nezadovoljni članom 2, koji se odnosi na dobrovoljne davaoce krvi. Nije bilo razloga da se umanjuje, odnosno da se ona dva dodatna dana, koja su imali dobrovoljni davaoci krvi, brišu iz zakona.
Mislim da se previše priča da će ovaj zakon da pomogne zapošljavanju u Srbiji, da će za strane investitore da bude stimulativan. Istu priču imamo i od 2001. godine, pa niti imamo dovoljno stranih investicija, niti imamo radnih mesta u Srbiji. Naprotiv, dešava se nešto što je sasvim suprotno.
Nema razloga da se dobrovoljni davaoci krvi i, pre svega, majke diskriminišu i da se ovakvim odredbama u zakonu stave u situaciju da su neinteresantni za poslodavce. Mislim, pre svega, ovde na član 4, gde se samim tekstom kaže da se odnosi na treće i četvrto dete, a niko ne pominje peto i šesto. Znam da u Srbiji ima malo majki koje imaju petoro ili šestoro dece, ali nije trebalo ovako decidirano da stoji u članu, one na ovaj način postaju, da kažem, građani drugog reda.
Pitanje je i za majke sa trećim i četvrtim detetom, pošto se njima dozvoljava porodiljsko od dve godine, da li su u situaciji da budu interesantne za eventualno novog poslodavca i da li će ova odredba, u stvari, da bude medveđa usluga majkama koje imaju troje ili četvoro dece, jer će znatno teže doći do posla posle usvajanja ovog zakona.
Isto tako, nije bilo potrebe da se minuli radni staž - sa 0,5% po godini smanjuje na 0,4. Plate su danas izuzetno male, građani Srbije jako teško žive, teško se zarađuje, a to što se zaradi odlazi na režijske troškove i nije bilo razloga da se u ovom trenutku, kada je očigledno tržište radne snage prebukirano, ide sa ovim umanjenjem i smanjenjem ovog procenta. Složio bih se i sa svojim kolegama koji kritikuju pravo zaposlenih na naknadu, ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjih odmora. To je jedno bitno umanjenje dosadašnjih prava radnika.
Sve u svemu, kažem, u svim članovima imamo restrikcije, pa i u zadnjem članu nema razloga da se ove odredbe zakona, koje ipak daju neke privilegije ženama koje imaju treće i četvrto dete, primenjuju od 2006. godine. Trebalo je da se primenjuje i u toku ove godine, nema razloga za čekanje.
Siguran sam da ovaj zakon neće bitno ništa da popravi kada je u pitanju zapošljavanje i prijavljivanje radnika u Srbiji, da sasvim sigurno neće značiti neko interesovanje ozbiljnih stranih investitora za srpsku privredu. Ne podstiče se to na ovaj način.
Potrebno je mnogo više, a pre svega jedna ozbiljnija vlada i politička stabilnost da biste privukli strane investitore. A da bismo došli do novih radnih mesta potrebno je da se izađe sa jednom ozbiljnom strategijom zapošljavanja. To je put kojim možemo da rešavamo probleme i radnika i poslodavaca, to je put kojim je, nažalost, trebalo da krene Vlada, ali nije, pa i ovo ministarstvo.
U svakom slučaju, poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon, siguran sam sa ozbiljnim razlogom, siguran sam da to uviđaju građani Srbije i želim još jednom da izrazim svoje nezadovoljstvo Predlogom ovog zakona.