Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vaš motiv za predlog ovog zakona donekle mogu da razumem, zbog toga što vi niste čovek koji treba da barata oblašću finansija na jedan direktan, izvorni način.
Vi ste čuli od gospodina Krasića i kada smo govorili u načelnoj raspravi, ako se neko od kolega seća, a pretpostavljam da vi morate, jer to vam je delokrug posla, o čemu smo pričali pre 10 dana kada smo govorili (takav je sada sistem po novom Poslovniku) o ovom paketu zakona. Mi smo vam tada rekli da ne možemo nikako da opravdamo povećanje bilo kojih cena za bilo šta u državi Srbiji, u ovom trenutku, kada ljudi gladuju, kada nemaju posla i kada nemaju mogućnosti da razmišljaju o tome da li će da prime i one zaostale plate i da li će da im stignu penzije i kada, a sada i sa novim umanjenjem koje je predvideo ministar Lalović na način obračuna penzija.
Jednostavno, neprihvatljivo je i nemoralno, visoko nemoralno, danas u Srbiji da se bilo ko zalaže za povećanje cena bilo čega, a naročito kada su u pitanju sudske takse, kao što reče kolega Krasić, koje treba da pomognu građaninu Srbije da završi neki posao u nadležnom sudu.
Ovaj moj amandman se odnosi na uknjižbu, pa je data vrednost od-do, od najniže do najviše, gde je povećanje sudske takse za takve slučajeve (u članu 14.) predviđeno od 30%. Meni je jasno kako se pišu ovi zakoni, kada je u pitanju stav da nije potrebno obezbediti sredstva iz budžeta, u formalno-pravno smislu to kod nekog drugog zakona treba da stoji. Ovde je to malo degutantno, jer već u poslednjem stavu obrazloženja vi kažete – jeste, nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije za sprovođenje ovog zakona, ali će i te kako u budžetu biti korisno, jer će on biti napunjen sa ovim novim sudskim taksama.
Sada je pitanje, pre svega, za ministra finansija Mlađana Dinkića, pošto je on taj koji rukovodi javnim finansijama u našoj zemlji, zašto predlaže narodnim poslanicima kroz budžetske stavke stranu prihoda i stranu rashoda, kada je zaista očigledno da je neophodno da se poboljšaju uslovi rada i plate zaposlenih u pravosuđu. Zašto pribegava ovoj metodi koja je otpočela u vreme Đelića i Batića, a ne ide se na racionalizaciju postojećih sredstava, odnosno uštedu kojom se on hvali ovih dana.
Ako je neverovatno veliko zahvatanje od stupanja na snagu poreza na dodatu vrednost i ako je ministar izašao sa podatkom da je očigledan suficit u budžetu Republike Srbije, ako je najavio da će koliko ovih dana, dakle, (poslovnički je moguće da se to uradi i prekidom ove sednice, ali verovatno ćete vi ići na to kada se ova završi) da utvrdite rebalans budžeta, protiv koga će svakako biti SRS, ali sve, i da je obećao nosiocima pravosudnih funkcija da će da im poveća plate, taj novac je trebalo da se budžetskim rebalansom usmeri sa one strane gde je navodno izvršena neka racionalizacija, da se tamo usmeri ušteda.
Ovako, vi pribegavate nečemu što je zaista neprihvatljivo za građane Srbije, a o tome govori član 14. i amandman koji sam ja podnela. Tražimo da ostanu takse na ovom nivou.
One su visoke, iako u nominalnom iznosu vama poslanicima može da se učini da to nije neki iznos, ali, verujte mi, ovakvi zahtevi po članu 14. su najčešći, a zbog čega? Zbog toga što je u svakom gradu u kome vi živite, u kome ja živim, najmanje 50% (ja smem da tvrdim da je u Kragujevcu možda i 70 ili 80%,) objekata neuknjiženo. To je zaista jedan problem i nasleđe iz jednog višedecenijskog perioda sa kojim se sada susreće i sa kojim problem ima svaka nova lokalna samouprava.
Neka je sposobna to efikasnije da reši, neka nije, a nekada ne zavisi od nje. Naravno, jer se stvari prepliću od lokalne samouprave do Republike, preko nadležnih sudova, pa sporovi koji se vode i tako dalje.
Prema tome, ne da nije popularno, nego je neverovatno da se za ono za šta je najveći broj građana Srbije najviše zainteresovan, da taj proces reši, proces koji mora da se sprovodi narednih ko zna koliko godina – da uknjiže ono što je njihovo, bez obzira na vrednost, jer je ovde to propisano kako ide od najniže do najviše, da se povećavaju sudske takse.
Vi ste ovakvu meru, odnosno razdele pravdali činjenicom da takse nisu povećavane dve godine i da je u to ukalkulisana inflacija. Sve je to relativna stvar, kolika je zaista prava inflacija, jer ona se prikazuje na način na koji obradu podataka vrši Republički zavod za statistiku. On ne uzima u obzir da su troškovi života i komunalije i struja, koja je poskupela, (pa će nas sačekati još jedan strujni udar), da su tu u pitanju drugi troškovi života, a ne samo hleb, mleko, meso na grame, kako je to precizirano po tom šablonu za jednu prosečnu srpsku porodicu. I vi sada vidite da ovaj razlog ne može da se prihvati kao valjana argumentacija, zato što ni sami nosioci javnih funkcija koji su zaduženi za javne finansije nisu sigurni kolika će inflacija da usledi do kraja ove godine.
Ne može to da bude osnov da se od građana uzme istom merom, jer ako je inflacija u državi prisutna, nisu građani koji hoće da uknjiže svoje zemljište i objekte krivi zbog toga. Jer oni sa druge strane nemaju povećanu platu, penziju, milion njih nema posao, a zamislite samo koliko je zainteresovanih lica, građana Srbije, koji hoće da uknjiže nešto, a koji su ili sa minimalnim penzijama, (ako su to ljudi iz naše najstarije populacije) ili su možda zemljoradnici sa najmizernijim poljoprivrednim penzijama, koje se ne isplaćuju preko godinu i po dana.
Sada oni treba da dođu, da uknjiže nešto čija je vrednost 5.000 dinara, a treba iz svog sela, (pitanje je koji mu je nadležni sud,) da krene u opštinski sud, recimo, iz nekog kragujevačkog ili čačanskog sela; ne samo da dođe tamo i da plati ovu taksu, nego da krene, pa mora da se pripremi za to, da zatraži određenu pravnu pomoć, da plati troškove da ode tamo, pa možda neće iz prvog puta da završi i sve to kada se sabere, dolazite do toga da ljudi nemaju para i da je nemoguće da se traži jedan jedini dinar više od građana koji nemaju odakle da daju.
Znate onu staru srpsku poslovicu koja lepo kaže da, "onaj ko nema ništa na sebi, ne može ni da svuče".
Prema tome, ne možete od građana da tražite da se opruže više nego što je njihov guber, jer on se toliko smanjio i toliko su tanki mesečni prihodi prosečnog stanovnika u Srbiji da ispod ovoga nema više. Gde god da žive, u gradu, u selu, para nema. Prisutna je opšta besparica i zbog toga smo mi izrazito protiv ovog zakona i povećanja bilo koje takse za jedan jedini dinar, a ovde su rasponi veliki od par stotina dinara do nekoliko hiljada.