Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 17. Predloga zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, koji je Vlada podnela Narodnoj skupštini.
U obrazloženju koje sam dao kao predlagač ispred poslaničke grupe SRS stoji – Narodna skupština je u funkciji Vlade Republike Srbije, pa se sednice Narodne skupštine zakazuju tri dana pre održavanja da bi se narodnim poslanicima Narodne skupštine onemogućilo da podnose amandmane, kako bi se Narodnoj skupštini poturala ovako nebulozna zakonska rešenja kojima se omogućava dalja pljačka naroda i države.
Ovim predloženim zakonskim rešenjem samo se legalizuje pljačka i uništavanje domaćeg bankarstva i priprema rasprodaja velikih domaćih osiguravajućih društava.
Naime, mi iz Srpske radikalne stranke smo s pravom svi ovde govorili, za ovom govornicom, da je ovaj predlog zakona u funkciji ove vlade, G17 plus, odnosno interesne grupe koja je građane Srbije zavila u crno. Naravno, Narodna skupština je stavljena potpuno u funkciju Vlade Republike Srbije, odnosno u funkciju jedne političke grupacije koja sebe naziva G17 plus; ranije su se zvali nevladine organizacije, eksperti itd.
Naravno, ovde možemo da kažemo da najveću odgovornost ovde ima Demokratska stranka Srbije, jer je u koaliciji sa G17 plus i ne može se nijedna politička opcija koja podržava vladajuću koaliciju opravdati za sve ovo što radi jedna politička partija, koja sebe naziva partijom koja će Srbiju uvesti u Evropu i čiji je šef poslaničke grupe za ovom govornicom izneo gomilu neistina. Bolje bi bilo da se vrati i da predaje matematiku u srednjoj tehničkoj školi gde je to radio, nego što se bavi politikom, jer se vidi da je potpuno promašio.
Ovim izmenama obuhvataju se društva za osiguranje. To je suština svega onoga što ovaj predlog zakona u članu 17. kaže: ″Potraživanja poverilaca banke u stečaju utvrđuju se na ispitnom ročištu i isplaćuju se po sledećim redovima prioriteta (isplatni redovi): 1) potraživanja agencije po osnovu osiguranog iznosa depozita fizičkih lica i potraživanja po osnovu depozita fizičkih lica umanjena za iznos osiguranog depozita; 2) potraživanja po osnovu javnih prihoda dospela u poslednja tri meseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih; 3) potraživanja ostalih poverilaca; 4) potraživanja akcionara banke.″
Znači, suština ovog predloga zakona je – kao što je sve urađeno sa srpskim bankama, naravno, to će se uraditi sa osiguravajućim društvima. Jasno je da će se dovesti u situaciju i građani Srbije, koji su u veoma lošoj situaciji, jer ih vodi jedna ovakva vlada, da jedna interesna grupa kao što je G17 plus upravlja monetarnim sistemom ove države i pojedinci poput Miroljuba Labusa, potpredsednika Republičke vlade i ministra za finansije, gospodina Mlađana Dinkića, takođe donose zakone koji su u suprotnosti sa interesima građana Srbije.
Zbog svega onoga što ste uradili u prethodnom periodu, kada ste bili u DOS-ovoj vladi, i sada, kao ministri, kada ste u većinskoj Vladi sa DSS-om, najodgovorniji ste za stanje u državi. Građani Srbije žive loše i živeće verovatno još lošije posle svih ovih zakonskih predloga koje vaša poslanička većina u ovoj skupštini donosi na štetu građana Srbije.
Donosite zakone koje ste predlagali Narodnoj skupštini na brzinu. Pokušavate promenom i izmenom Poslovnika o radu Skupštine Srbije da ubrzate proces propadanja države. Mi ćemo pokušati na sve moguće načine da objasnimo građanima Srbije za ovom govornicom koliko je poraz što je ova vlada, na čelu sa DSS-om i G17 plus, vlast na republičkom nivou.
Nadamo se vrlo brzom raspisivanju republičkih izbora, na kojima će vas građani Srbije poništiti zato što niste ispunili očekivanja. Građani Srbije žive veoma loše. Srbija je na rubu egzistencije, kako u socijalnom, tako i u ekonomskom smislu; stanje zemlje je veoma loše, vas to ne interesuje. Pojedini poslanici G17 plus su branili svoje zakonske predloge za ovom govornicom i čak su konstatovali da građani Srbije žive loše. Da ste tako govorili u kampanji, tada ne biste dobili onaj broj glasova koji ste dobili, ali sada, posle svega, vidi se da na sledećim izborima nećete preći taj izborni cenzus i otići ćete na smetlište političke istorije.

Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Amandman se odnosi na član 17. Predloga zakona, koji reguliše isplatne redove kada je u pitanju stečaj nad bankom. Član 16. govori o namirenju, odnosno isplati troškova stečajnog postupka, i to jednog vrlo ograničenog dela troškova, kada su u pitanju i banke i osiguravajuća društva protiv kojih se vodi stečajni postupak.
Namerno pravim vezu između ova dva člana iz prostog razloga što u samoj definiciji stečaja u ovoj varijanti imamo, praktično, bankrot. Pošto je u pitanju bankrot, onda svi poverioci, bez obzira kako se oni kotirali prilikom prijavljivanja, mogu da računaju da će u stečajnoj masi imati srazmerno namirenje svojih potraživanja, jer naprosto u stečajnoj masi ne postoji ona količina novca koja bi namirila sve poverioce, kada je u pitanju član 17, banke.
Ovde se sada navodi, a tiče se tačke 1), vodi se kao potraživanje Agencije, ali ovde se Agencija javlja u onom delu gde ona osigurava depozit, a ne u onom delu gde je stečajni upravnik. Tu se pravi neka razlika. Naravno, ovo što se tiče građana i ispunjavanja obaveza po osnovu garancija države za štedne uloge i depozite fizičkih lica, to je potpuno normalno da se nađe na prvom mestu.
Potraživanja po osnovu javnih prihoda dospela u poslednja tri meseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za PIO zaposlenih. Dakle, PIO zaposlenih, barem što se tiče onih koji su ostali tamo, jeste trošak stečajnog postupka iz člana 16. i zato vam namerno pravim ovo poređenje i ovu vezu.
Potraživanja ostalih poverilaca i potraživanja akcionara banke. Tu imamo najveći problem. Ako pretpostavimo da se otvorio stečajni postupak nad bankom koja je u potpunosti svoju organizaciju i svoj kapital usaglasila sa važećim Zakonom o bankama i finansijskim organizacijama, onda možemo reći da imamo banke sa definisanim vlasnicima i, zašto ne reći, privatizovane banke, jer sve je jasno.
Međutim, postoji samo jedna mala opasnost: da zbog troškova iz člana 16, a to su oni troškovi stečajnog postupka, i zbog ovih isplatnih redova, kako su ovako ostavljeni gde ne može da se da neka veća primedba, ova poslednja kategorija dođe u situaciju da konstatuje da praktično neće da namiri svoje potraživanje, ne po osnovu toga što je akcionar u stečajnom dužniku, jer taj deo nije obuhvaćen ovde, nego po osnovu nekog svog potraživanja koje ima iz redovnog svog posla osnivač banke, kao pravno lice, sa bankom kao pravno lice.
Tu imamo jedan neravnopravni položaj, a donekle postoji opravdanje za taj položaj, ali ne postoji zaštita od jedne moguće veze između člana 16. i člana 17. da se osujete neka normalna potraživanja koja je akcionar banke imao prema banci iz nekog svog trećeg posla, nekog komercijalnog aranžmana.
Zašto ovo pričam? Ovo pričam zbog promena Zakona o bankama i finansijskim organizacijama; to je onaj čuveni član 57j koji kaže da obavezno banka ide u stečaj ako je nelikvidna duže od 15 dana, znači račun ne radi, i ako su obaveze banke veće od njene imovine.
Ovaj prvi razlog iz člana 10. relativno lako može da se utvrdi. Ovaj drugi, da su obaveze banke veće od njene imovine, može da se utvrdi tek jednom dubinskom kontrolom poslovanja banke, pa da se vidi da je jednostavno banka na neki način ″pojela″ svoju supstancu i da je u vodama fiktivnog poslovanja.
Kada dođe ta situacija, onda po pravilu poverioci ne mogu da računaju na veliki procenat naplativosti svojih potraživanja. Neću sada da licitiram da li će to biti 10, 20 ili 50%, ali prosto ne mogu da verujem da neki poverilac može da naplati svoje potraživanje više od 60% od nominalnog iznosa tog potraživanja, iz prostog razloga što ovaj uslov iz tačke 11) Zakona o bankama i finansijskim organizacijama govori da je banka duboko ušla u dubioze, dakle, čim je pokrenut taj stečajni postupak.
Znači, nema načelne primedbe na ove isplatne redove, ali smatram da rešenje koje je sadržano u postojećem Zakonu o sanaciji i stečaju banaka i u opštem propisu koji reguliše likvidaciju, dakle, daje bolja rešenja za ovu situaciju kada je u pitanju banka.
Ono što je obaveza države, to je svakako onaj deo gde se garancija države realizuje preko onog dela koji se isplaćuje preko Agencije za osiguranje depozita.
Zato kažem, ovde treba potencirati u tački 1) da se Agencija pominje kao organizacija koja u ime države garantuje štedne uloge, a ne u svojstvu stečajnog upravnika.
Opasna je ova veza sa rešenjima iz člana 16, a apsolutno sam siguran da je ovo u tački 4) – potraživanja akcionara banke, gotovo imaginarna kategorija, koja je samo radi reda postavljena ovde, jer ona suštinski neće imati nekog većeg opravdanja.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati.
Da li neko želi reč? Da.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 18. reguliše potraživanja, odnosno isplatne redove kada su u pitanju potraživanja prema osiguravajućim društvima.
Skrećem pažnju predlagaču ovog zakona da je obratio pažnju samo na jednu stvar koja je vrlo krupna sa gledišta prakse koja se dešava kod nas. Vidite, potraživanja poverilaca društava za osiguranje u stečaju utvrđuju se na ispitnom ročištu i isplaćuju se po sledećim redovima prioriteta: 1) potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju i reosiguranju života, do visine obaveza iskazanih u sredstvima matematičke rezerve, u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje.
Molim vas, i tu postoji razlika: imate potraživanja koja građanin ima prema osiguravajućem društvu, koja su registrovana u sudu; imate potraživanja koja su registrovana u jednom mirnom postupku između osiguravajućeg društva i osiguranika i imate sporna potraživanja, gde osiguravajuće društvo i građanin nisu mogli da se pogode, dogovore i predmet je otišao na sud. To nije beznačajna stvar za ovaj zakon.
Druga tačka – potraživanja poverilaca po osnovu ugovora osiguranja od posledica nezgoda. Treća tačka – potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju svih ostalih vrsta osiguranja; četvrta – potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o reosiguranju.
Ali, da se vratim na ovu treću tačku. Tu vam je i osiguranje od šteta, dakle, tu su vam putnički automobili, mislim na štete, i tu imamo situaciju da ljudi čekaju sa sudskim presudama da naplate svoja potraživanja, čekaju na neki prioritet u mirnom postupku, a sada ih je zadesio stečaj osiguravajućeg društva.
Pa, čekajte, ko ima prioritet, da li onaj ko drži u rukama dve godine staru presudu koja obavezuje osiguravajuće društvo da mu isplati naknadu štete ili neki drugi poverilac po istom osnovu kome je stečajni upravnik priznao potraživanje? Tu mora da se pravi neka razlika. Ne može to da se stavi u isti koš. A zašto?
Postavlja se pitanje zašto je onaj građanin, verujući u državu, dve ili tri godine vodio sudski postupak, dobio presudu, pravosnažna presuda, izvršna presuda, nije mogla da se izvrši i sada se desi da pre njega namiri potraživanje neko sasvim treći, ko je verovatno kasnije imao nezgodu, pa je prouzrokovana šteta.
Svi vi koji zastupate u sudu primećujete o čemu se radi. Ovo je ozbiljan nedostatak ovog zakona, koji će u praksi da se pojavi. Ova potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju, to se odnosi na nešto drugo.
Potraživanja po osnovu javnih prihoda dospela u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka – to je nešto što ide normalno. Potraživanja ostalih poverilaca, potraživanja akcionara društva za osiguranja, odnosno članova društva za uzajamno osiguranje itd. Slična logika sa tačkama 3. i 4. iz prethodnog člana, ali mora da se napravi ta razlika u pogledu potraživanja.
Šta da radi onaj ko, recimo, sedam godina čeka na izvršenje kod nekog velikog osiguravajućeg društva, kamata je učinila svoje, neko izazove stečaj tog osiguravajućeg društva; naravno, on će srazmerno da se namiri, ali u kom isplatnom redu?
Životno osiguranje, prvi isplatni red itd. Gde je njegovo potraživanje? Njegova potraživanja su pojela kasnija potraživanja koja su u mirnom postupku priznata ili od strane stečajnog upravnika priznata.
Ta tanana razlika mora da postoji, jer onda ne treba građani da vode postupak pred sudom i da dobijaju sudske presude, nego da trče u agenciju, da se pogađaju sa nekim predstavnikom stečajnog upravnika, da prave neke poluprivatne dogovore da im se prizna potraživanje. Ulazi u isti koš i oni se namiruju bez suda, bez ikakvih problema, u odgovarajućoj srazmeri kao što to čine i svi drugi.
To su neke stvari i ja se prosto čudim da vi advokati koji ste u strankama koje čine većinu niste ovo primetili i niste podneli odgovarajući amandman kojim bi se utvrdio neki redosled unutar isplatnih redova, jer to obezvređuje i vaš posao kada zastupate nekoga.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman odbije, a Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u toku je rasprava o pojedinostima o zakonu o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
Prilikom pripremanja za ovu raspravu konsultovao sam se sa kolegama i s obzirom da je ovo zakon koji se po obimu onoga što reguliše naziva poseban, specijalni zakon, pokušali smo da vidimo i da utvrdimo šta će pravni sistem u Srbiji dobiti sa ovim zakonom i da li bi, ukoliko njega ne bi bilo u pravnom prometu Republike Srbije, ova država nešto izgubila. Došli smo do zaključka, formalno-pravno posmatrano, da se ništa posebno ovim zakonom neće dobiti, odnosno ništa se ne bi izgubilo da on ne bude prihvaćen.
Međutim, suštinski, kada se pođe od člana do člana i uđe u suštinu predmeta ovog zakona, onda se vidi da će građani Srbije, odnosno banke i osiguravajuća društva biti u poziciji da izgube mnogo sigurnog, jer sektor finansija želi svaku sferu, svaki detalj da kontroliše. Neko je danas rekao – naravno da treba kontrolisati štampanje para, ali ne treba od građana Srbije uzimati njihovo, ne treba im otežavati ionako težak život.
Podneo sam amandman na član 19. i baš u ovom članu se može videti potpuna besmislenost ovog zakona. Član 19. Predloga ovog zakona kaže – na stečajni postupak banaka i društava za osiguranje, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje stečaj privrednih društava. Znači, primenjuju se odredbe jednog sasvim drugog zakona, kao kada bi neko rekao da je ovo olovka dok se drugačije ne dokaže. Nema potrebe da drugačije dokazujemo, odokativno posmatrano ona je to.
Međutim, u članu 30. ovog zakona kaže se – postupci sanacije banaka pokrenuti do stupanja na snagu ovog zakona nastaviće se po zakonu koji je do sada važio, što znači da mi u ovoj oblasti imamo regulativu, da nije ni postojala nikakva potreba za donošenjem ovog zakona.
Danas je neko, braneći ovaj zakon, a pretpostavljam da većina poslanika iz političke stranke G17 plus, zapravo duboko sam ubeđen u to, misli isto kao i poslanici SRS da je ovaj zakon bespotreban, ali verovatno zbog stranačke discipline oni to podržavaju i danas je zamenik predsednika poslaničke grupe, a to ona čini više puta, pa ponekad i predsednik poslaničke grupe, kada hoće da nešto opovrgnu, onako paušalno ocene i potpomognu svojim ministrima, oni kažu – znate li kolika je sada kod nas štednja, znate li koji je broj zaposlenih.
Gospodine Albijaniću, ja sam utvrdio u skoro 20 opština u Srbiji da se nije povećao broj zaposlenih sa zatvaranjem četiri velike banke; računajući zaposlene u službi za javno plaćanje, ostaje otprilike isti ili je smanjen. Znači, nije tačna činjenica da se broj zaposlenih sa zatvaranjem one četiri banke povećao.
Zatim, kaže da je došlo do štednje. Nemojte pričati da je došlo do štednje, nije sigurno, osim pojedinačnih slučajeva.
Ne može da dođe zato što građani Srbije teško preživljavaju, teško sastavljaju kraj sa krajem, a o štednji nema govora, to su samo pojedinci koji možda jesu u situaciji da nešto uštede.
Dalje kažete da funkcioniše podela kredita. Ona možda funkcioniše, ljudi su prinuđeni da bi pokrenuli neke privredne aktivnosti, ili fizička lica da bi se jednostavno prehranila, svoje porodice i da bi školovali decu, da uzimaju neke kredite, a videli ste i sami danas, mogli ste da pročitate, a to je i tačno kada odete u banku i raspitate se, ukoliko podignete 50.000 evra kredita u vreme kada budete vraćali bićete obavezni da vratite 106.000 evra.
To je 100% kamata na neki period. Čak je i ministar jednom ukazivao da se pre podizanja kredita treba raspitati koliko će onaj ko ga bude uzeo biti obavezan da vrati.
Neću reći da je ministar svojim činjenjem i vođenjem politike u Ministarstvu finansija doprineo da to bude tako, ali stvaranjem ambijenta došlo se u takvu situaciju.
Posle zatvaranja naših najvećih banaka (bez razloga, to kažu srpski radikali, a kažu i građani Srbije, pogotovo oni koji su radili u tim bankama) strane banke su došle u situaciju da vrše pljačku nad građanima Srbije preko visokih kamata, a građani Srbije su prinuđeni da uzimaju te kredite jer privredna aktivnost je potpuno zamrla; da bi pokrenuli tu svoju aktivnost, odnosno delatnost kojom su se bavili prinuđeni su ponekad, ne pitajući za cenu tog kredita, da ga uzimaju.
Kažete da građani sada imaju veliku sigurnost. Dame i gospodo narodni poslanici, neće biti da je tako, da imaju veliku sigurnost. Kada pođem iz Ljubovije u Beograd na zasedanje Skupštine, rizikujem i nisam siguran da li ću negde moći da naspem gorivo da nastavim put.
Ministre, kada smo donosili zakon o izmenama i dopunama Zakona o akcizama rekli ste da to činimo (i bili ste podržani ovde od određenog broja poslanika koji podržavaju tu vladu) da bismo imali normalno snabdevanje dizel gorivom. Da vas obavestim, vi verovatno to još uvek ne znate, snabdevanje nije normalno, a ujedno je vaša obaveza da sa drugim predstavnicima Vlade nešto učinite na tom polju, da bar tu nesigurnost građani Srbije ne osećaju.
Zatim, postoji nesigurnost poljoprivrednih proizvođača, odnosno proizvođača maline, višnje i drugih poljoprivrednih proizvoda, da ih sada ne nabrajam. Apsolutno nemaju nikakvu sigurnost oko toga da li će njihovi proizvodi uopšte biti otkupljeni, s jedne strane, a sa druge strane, kada to predaju određenim otkupljivačima da li će to biti naplaćeno.
Znači, nije tačno da sada imamo veliku sigurnost, a vi ste u obavezi da pokušate da povratite poverenje građana Srbije i da imamo neku veću sigurnost, ukoliko je to moguće, mada ja lično sumnjam da ćete u tome uspeti; ako hoćete da izrazim sumnju, možda vam nije ni namera baš najčistija da do toga dođe.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Rankić.
Vlada predlaže da se amandman odbije, a Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Amandman na član 20. glasi – član 20. predloženog zakona briše se. Inače, član 20. odnosi se na prinudnu likvidaciju i kaže se: ″Na osnovu rešenja o oduzimanju dozvole za rad NBS odmah donosi rešenje o likvidaciji banke, odnosno druge finansijske organizacije.″ I, drugi stav ovog člana: ″Na osnovu rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja NBS odmah donosi rešenje o likvidaciji društva za osiguranje.″ Naravno, amandman glasi – briše se član 20, sa ciljem koji je već naveden i jer smo u suštini protiv ovakvog zakona.
U razlozima za donošenje zakona kaže se da opravdanost nove pravne regulative itd. leži u neophodnosti jačanja stabilnosti bankarskog sistema. Mi smo pre godinu i pre godinu i po dana ubeđivani da je bankarski sistem stabilan. Nije na odmet da se ponovo vrši jačanje stabilnosti, ali dokle će se to jačanje stabilnosti vršiti i kada ćemo jednom doživeti da nam neko kaže – bankarski sistem je potpuno stabilan.
U drugom delu ovog razloga kaže se – i povećanje poverenja građana u bankarski sistem. Isto smo ubeđivani, povodom svakog zakona koji se tiče oblasti finansija, da je bankarski sistem veoma stabilan, da građani imaju poverenje, da raste štednja itd. Podsetiću vas da najveći broj onih koji imaju račune u bankama koristi te račune isključivo zato da bi preko njega primili platu, a da je veoma mali broj onih koji štede u bankama. Uglavnom su to neki koji su bliski onima koji kreiraju monetarnu politiku i znaju kako će se kretati kamate i do kada će biti stabilnost na finansijskom tržištu i imaju novac da štede.
Navešću vam jedan primer: u stotinama agencija koje su već osnovane rade hiljade ljudi, a neki od njih imaju ogromna primanja, i više stotina hiljada dinara. Ako sada uporedite podatak koji je danas izašao u novinama – da je u opštini Lebane prosečna plata nešto preko 2.000 dinara, onaj koji ima 300.000 dinara, više od 20 ljudi, imaće prosek preko 200 evra, tako da se taj prosek lako napravi. A da ne pominjem primer Bogoljuba Karića koji ima platu od 300.000 i nešto evra, ravno 1.500 onih iz Lebana, koji ne primaju nikakvu platu; u proseku sa 1.501. Bogoljubom Karićem imaće prosečnu platu od više od 200 evra.
Smatramo da je novac u Srbiji neravnomerno raspoređen, da se nalazi u rukama malog broja ljudi, da je najveći broj građana Republike Srbije u strašnim ekonomskim problemima i zbog toga postoji nerazumevanje između vas koji ovakav zakon branite i nas koji ga kritikujemo, jer je mnogo veći broj onih koji praktično ne mogu da žive u Srbiji životom dostojnim čoveka.
Još nešto iz obrazloženja, u razlozima za donošenje ovog zakona objašnjava se da se članovima od 6. do 21. omogućava da se sprovodi što efikasniji postupak stečaja i kaže se – do sada je nadležni sud bio dužan da donese rešenje u roku od tri dana od dana donošenja rešenja NBS o oduzimanju dozvole za rad, odnosno oduzimanju dozvole za poslove osiguranja. Novim zakonom je određeno da to bude najkasnije prvi radni dan po prijemu rešenja od NBS.
Zaista mi je nejasno čemu ovolika žurba, da li je tri dana bio toliko veliki rok da je morao da se skrati na prvi radni dan, koji opet može biti tri radna dana, i šta će to neka banka ili osiguravajuće društvo za ta dva dana više moći da uradi, odnosno ne uradi, čime bi se ugrozila finansijska stabilnost u Republici Srbiji.

Hvala, gospodine Rankiću. Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.