Reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković. Neka se pripremi narodni poslanik Sveto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, skoro je godinu dana otkako je Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu povučen iz redovne procedure. Slučajno se sećam datuma, bio je to 2. novembar 2004. godine.
Šta hoću da kažem ovim? Hoću da kažem, u stvari, da mi je potpuno jasno da ovaj predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu nije politički mnogo atraktivan, ali ga kao i većina naših građana smatram vrlo nužnim i ovde mislim na sve one građane koji na bilo koji način imaju kontakt sa sportom, bilo da su aktivni takmičari, treneri, funkcioneri u sportu, bilo da se sportom bave na jedan rekreativan način ili su samo pasivni navijači i posmatrači.
Zbog čega je nužno da se ovaj zakon usvoji? Pre svega iz dva razloga. Kada usvojimo ovaj zakon, postaćemo deo jedne velike porodice evropskih naroda, koji su ovaj kodeks već prihvatili kao nešto što je normalno i prirodno, i na taj način moći ćemo da učestvujemo na svim velikim i malim takmičenjima, počev od svetskih, evropskih, balkanskih i slično. Ali, i to je onaj drugi razlog, vrlo je važno da ga usvojimo zbog toga što onda možemo da se pojavimo kao konkurent koji hoće da bude domaćin na ovim velikim takmičenjima.
Osim toga, mislim da je vrlo važno da se ovaj zakon usvoji zbog toga što je sport već davno prestao da bude ono što jeste njegova osnovna suština.
Ako pogledamo ono kako su Grci shvatali sport kao nešto što je takmičenje sa samim sobom, pa do onog da se takmičimo sa drugim, ali u cilju da pobedi onaj koji je kvalitetniji, koji je talentovaniji, koji je spremniji, sport je jednostavno prestao da bude sve to.
Postao je industrija, biznis, da ne koristim neku težu reč, a mogla bih da je koristim, jer sam kao i većina naših građana bila u situaciji da gledam našeg proslavljenog košarkaša i kasnije pisca, Ljubodraga Ducija Simonovića, koji je u svojim knjigama jako dobro i jako precizno razotkrio mašineriju koja se pravi oko sporta i oko sportista, pri čemu se od cele te priče nudi samo jedan moto, a to je - pobedi ili umri.
Poboljšanje telesnih sposobnosti uz pomoć farmakoloških supstanci je stara ljudska opsesija i potreba. Još u antičko doba na sportskim takmičenjima su korišćene stimulativne supstance da bi se postigla prednost i olakšala pobeda. Sa obnovom olimpijskih igara ponovo je aktuelizovana upotreba različitih stimulativnih supstanci na sportskim takmičenjima, pri čemu je razvoj farmakologije omogućio proizvodnju do tada nepoznatih supstanci. U kojoj meri su takve supstance korišćene do šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je počela njihova zabrana, može samo da se nagađa.
Tek su smrtni slučajevi tokom takmičenja naterali Olimpijski komitet da pristupi zabrani stimulativnih sredstava, prvo stimulansa i narkotika, a vremenom i drugih supstanci i da uvede različite doping metode. Neposredan povod za uvođenje antidoping zabrane bio je smrtni slučaj bicikliste Toma Simpsona 1967. godine na trci kroz Francusku. Uzrok smrti je bilo uzimanje amfetamina u sadejstvu sa ekstremnim temperaturnim opterećenjem. Do danas, ako sam dobro pokupila ove podatke, 112 sportista je umrlo usled toga što je na bilo koji način koristilo svesno ili nesvesno doping.
Doping je, nažalost, stalni pratilac savremenog sporta. Usled razvoja tehnike, doping kontrole i povećanja obuhvata doping kontrole, upotreba zabranjenih doping supstanci i metoda značajno je smanjena. Rigorozna doping kontrola na sportskim takmičenjima od 1972. do 1984. godine dovela je do toga da su na doping testu manje od jedan posto sportista bili doping pozitivni.
Od 1984. godine opet je zabeležen porast upotrebe dopinga. Upotreba doping supstanci postala je značajan pratilac i određenih oblika rekreativnog sporta, posebno moram da kažem kada su u pitanju fitnes i bodi bilding aktivnosti. Osnovni problem kod ovih sportskih aktivnosti leži u prilično rastegljivoj razlici između dopuštenih aparata, odnosno preparata za oblikovanje, dopunskih sredstava ishrane i doping steroida.
Svi oni koji čitaju jedan od ovih časopisa koji se bave bilo kojim od ovih vidova rekreacije mogu da primete more reklama koje upravo nude različite oblike dopinga pod plaštom poboljšane ishrane, kvalitetnije ishrane, pod plaštom sredstava kojima će se lakše oblikovati telo i slično.
Između česte spremnosti da se uzimaju razna dopunska sredstva ishrane da bi se brzo došlo do poželjnog izgleda tela i prelaska na korišćenje doping supstanci jako je mali korak. Uz lošu informisanost i često međusobno ohrabrivanje vežbači postaju lak plen reklamnih prospekata raznih sredstava, koja neretko sadrže i doping supstance.
Prema istraživanju, postoje osnovna četiri razloga za korišćenje dopinga u vrhunskom sportu. Prvi je enormni pritisak na sportistu za postizanje što boljeg rezultata. Ovaj pritisak proističe, pre svega, iz okolnosti da se na međunarodnim nacionalnim, pa čak i regionalnim takmičenjima, pažnja poklanja samo onome ko stoji na pobedničkom postolju i ko je postigao neuobičajen rezultat. Samo ti sportisti dobijaju medalje, pažnju medija i javnosti, a samim tim i sponzorske ugovore što, moramo da priznamo, jeste jedan od najvećih problema sporta.
Drugi je, vrhunski sport je postao biznis i industrija, gde vlada stalni pritisak za rezultatom. Finansiranje bavljenja sportom, koje je postalo profesija sportiste, moguća je samo uz vrhunski sportski učinak. Treća stvar je da doping jednog jedinog sportiste i rezultat koji on postiže uzimajući ovaj doping povećava pritisak na druge sportiste, dakle, da i oni koriste doping ukoliko žele da pobede. Četvrta stvar je, sportska medicina je dokazala da već jedan posto povećanja učinka donosi koristi i prednosti.
Vrhunske rezultate, naravno, moguće je postići ne koristeći nijedan doping, ali njihovo postizanje traje nešto duže, mada i rezultati traju duže.
Rekla bih nekoliko reči o supstancama koje se ovom prilikom koriste. Amfetamini, efedrini i slične supstance u stanju su da povećaju sposobnost, odnosno rezultat čoveka. Štaviše, vrhunski sport je bitno opterećen njihovom upotrebom. Nažalost, mnogi izveštaji pokazali su da se upotreba dopinga proširila i na rekreativni sport, posebno fitnes centre. Od svih učesnika u sportu i oko sporta očekuje se minimum etičkog ponašanja, koje obavezuje na očuvanje fizičkog i psihičkog zdravlja i partnerskih odnosa. Doping predstavlja negaciju osnovnih vrednosti sporta i borba protiv njega je zadatak svih koji žele sportu dobro.
Intenziviranje borbe protiv dopinga poslednjih godina svoj glavni izraz dobila je u usvajanju Svetskog antidoping kodeksa na Svetskoj konferenciji o borbi protiv dopinga u sportu, održanoj u Kopenhagenu 2003. godine. Prema tom kodeksu, sportski savezi i organizacije u oblasti sporta, uključujući i Olimpijski komitet Srbije i Crne Gore i nacionalne sportske saveze, trebalo je da usklade svoje akte sa odredbama Kodeksa.
Od početka Olimpijade u Atini, a do početka Zimske olimpijade u Italiji 2006. godine, trebalo bi u okviru UNESK-a da budu usvojene od strane država Svetska antidoping konvencija, koja bi za osnov imala Svetski antidoping kodeks.
Na dnevnom redu sednice UNESK-a, koja počinje za nekoliko dana, nalazi se i donošenje Svetske antidoping konvencije. Prema Svetskom antidoping kodeksu, do početka zimske olimpijade očekuje se od država koje podržavaju borbu protiv dopinga u sportu da usvoje i odgovarajuću pravnu regulativu usmerenu na sprečavanje dopinga u sportu.
Sportisti iz zemalja, čiji sportski savezi ne sprovedu odredbe Kodeksa, ne mogu da učestvuju na olimpijadi, a države koje ne podržavaju Kodeks ne mogu da konkurišu za održavanje velikih sportskih takmičenja na svojoj teritoriji.
Podržavajući sprovođenje Svetskog antidoping programa i aktivnosti Svetske antidoping agencije, uz rešenost da ispuni preuzete obaveze ratifikacijom Evropske konvencije o sprečavanju dopinga u sportu, Uprava za sport Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije preduzela je u poslednje dve godine čitav niz mera, koje bi trebalo da budu osnova borbe protiv dopinga u našem sportu.
U te mere posebno spada donošenje zakona o sprečavanju dopinga u sportu, čiji je predlog pred nama, uspostavljanje i formalizovanje saradnje sa Svetskom antidoping agencijom i stalnom grupom za praćenje Evropske konvencije o sprečavanju dopinga u sportu Saveta Evrope, projekat - doping u sportu, koji se radi u saradnji sa Medicinskim fakultetom u Beogradu, katedrom za medicinu sporta, potpisivanje Deklaracije iz Kopenhagena, edukacija o bolestima zavisnosti i dopingu u okviru programa sportskih škola i kampova, koje je prošlo preko 6.000 perspektivnih sportista.
Još nekoliko reči o ovom zakonu. Zakon, čiji je predlog pred nama, za razliku od Zakona o sportu, koji sadrži samo jednu uopštenu primedbu tipa - doping nije dozvoljen, izuzetno je dobar i precizan. On uređuje mere i aktivnosti za sprečavanje dopinga u sportu, precizira sve slučajeve u kojima postoji povreda antidoping pravila.
Kao ovlašćenu antidoping organizaciju zakon navodi antidoping organizaciju Republike Srbije, koja nije telo ni pri Vladi, ali ni pri, recimo, Olimpijskom komitetu, kako bi bila potpuno objektivna i potpuno nezavisna. Uz to, pravila antidoping organizacije su u skladu sa Evropskom konvencijom o sprečavanju dopinga u sportu i međunarodnim standardima propisanim od strane Svetske antidoping agencije.
Obaveze, utvrđene ovim zakonom, primenjuju se na sve organizacije u oblasti sporta na teritoriji Srbije.
Polazeći od shvatanja da nema uspešne borbe protiv dopinga u sportu bez aktivne uloge sportskih saveza, zakonom se određuju obaveze sportskih asocijacija protiv dopinga u sportu, a propisuju se i kazne za savez koji ne poštuje utvrđene obaveze. Naime, takav savez ne može biti finansiran iz javnih prihoda.
Dalje, zakon precizira i sankcije za lica u sportu za koja se utvrdi doping, a to su: diskvalifikacija rezultata, privremena suspenzija, zabrana učešća na takmičenjima i zabrana obavljanja funkcija. U okviru kaznenih odredbi utvrđene su prekršajna i krivična odgovornost.
Krivična dela su u skladu sa našim krivičnopravnim sistemom. Nadzor nad primenom zakona ima Ministarstvo prosvete i sporta, a upravni nadzor vršiće sportski inspektori, čija su prava, dužnosti i ovlašćenja propisana zakonom.
Sve sportske organizacije moraju, prema ovom zakonu, da svoja opšta akta i rad i organizaciju usklade sa odredbama ovog zakona najkasnije šest meseci od njegovog stupanja na snagu.
Poslanička grupa DSS će ovaj zakon podržati, jer on doprinosi uspostavljanju reda i zakonitosti u ovoj oblasti, koja mislim da je od izuzetne važnosti za svaku državu.
Ono što još mogu da kažem jeste da od ovog ministarstva očekujemo, u najskorije vreme, pred nama ovde i Zakon o sportu. Mislim da će ono taj zakon vrlo brzo staviti pred nas. Hvala.

Hvala vama, gospođo Marković. Reč ima narodni poslanik Sreto Perić. Neka se pripremi narodni poslanik Donka Banović, pa narodni poslanik Živan Vladimirović. Došlo je do izmene zato što je jedan poslanik odustao. Izvolite, gospodine Periću.

Dame i gospodo narodni poslanici, retko je koji zakon, kao ovaj o sprečavanju dopinga u sportu, doveo do jedne ovako kvalitetne rasprave. Da ne bi jednog poslanika u prepodnevnoj raspravi koji je bio, čini mi se, desetar kada je služio vojsku, ili je spavao sa desetarom, bila bi to jako kvalitetna rasprava. Nadam se da ćemo mi iz SRS dati kvalitetan doprinos, pa ćemo to ostaviti u nekom drugom planu.
Naime, pre nego što počnem da govorim o ovom zakonu, hoću da kažem sledeće - ovaj zakon je predat u skupštinsku proceduru pre otprilike godinu dana i na njemu je pisalo - po hitnom postupku. Sada ga usvajamo, odnosno on je na dnevnom redu u Narodnoj skupštini posle godinu dana. Jeste potreban, ali vidimo kako se radi, po kakvom postupku i kakvom brzinom nam dolazi određeni zakonski predlozi u ovu skupštinu.
Ministar je prilikom uvodne rasprave rekao: međunarodna obaveza naše zemlje jeste da usvojimo ovaj zakon.
Mi srpski radikali smatramo da je obaveza Srbije da usvoji ovakav zakon i da se suprotstavi onome što je zlo, a čuli smo iz diskusije nekih narodnih poslanika, da je bilo oko 112 smrtnih slučajeva zbog prekomerne upotrebe doping sredstava. Zatim, da je mala primena, zasad, ovih doping sredstava u Srbiji, ali se nadamo da će ovim zakonom ona biti još sprečena, odnosno svedena na najmanju moguću meru.
Zapravo, koleginici koja je govorila pre mene rekla je da je sport, ne deo kulture, nego da je sport deo privrede, biznisa i da se tako određeni ljudi u sportu i ponašaju. Videli ste da je veliki broj zainteresovanih da uđu u Olimpijski komitet, kako bi se preko noći obogatili, a poznato nam je da se preko noći može obogatiti trgovinom oružjem, drogom i drugim narkoticima, a ovo je baš povezano sa tim.
Poznato je da se prilikom upotrebe ovih doping sredstava dolazi brže do vrhunskih rezultata, ali se brže i troše sportisti koji koriste ta sredstva. Mi smatramo da je ovaj zakon neophodan. Zapravo, bila bi kompletno rešena ova problematika da je i zakon o sportu donet.
Zbog čega je ovaj zakon potrebno doneti? Zbog zdravlja sportista jer bi, u prvom redu, štitio zdravlje sportista, zatim zbog verodostojnosti postignutih rezultata i zbog zaštite konkurencije prilikom takmičenja.
U članu 2. ovog zakona kaže se da je zabranjen doping u sportu. Negde pri kraju ovog zakona postoje određene odredbe koje kažu, a ja ću zbog javnosti i zbog sportista koji se trenutno aktivno bave sportom, kao i zbog onih koji nameravaju da se počnu tim baviti, da pročitam kaznene odredbe vezano za upotrebu doping sredstava, kako bi neki od toga odustali.
Kaže se: "Sportista koji na sportskom takmičenju namerno upotrebi doping sredstvo, ili namerno upotrebi određeno sredstvo ili supstancu u cilju da prevari doping kontrolu, kazniće se zatvorom do jedne godine."
Zatim, "ko sportisti u cilju dopinga u sportu da ili propiše ili izda ili na sportisti primeni doping sredstvo, ili navede, pomogne, ili na drugi način omogući sportisti da upotrebi doping sredstvo, kazniće se zatvorom od jedne do 10 godina.
Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletniku ili prema više lica, ili je izazvalo naročito teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje tri godine. Doping sredstva oduzeće se".
Poslednji član, koji se nalazi u delu kaznenih odredbi, govori: "Ko neovlašćeno u cilju dopinga u sportu proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju, ili radi prodaje kupuje, drži, ili prenosi, ili posreduje u prodaji ili kupovini doping sredstva, ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet doping sredstva, kazniće se zatvorom od najmanje pet godina.
Ko neovlašćeno u cilju dopinga u sportu pravi, nabavlja, poseduje ili daje na upotrebu opremu, materijal ili supstance za koje zna da su namenjene za proizvodnju ili pripremanje doping sredstava, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Doping sredstva i sredstva za njihovo spravljanje će se oduzeti".
Znači, ovaj deo zakona u kojem se pokušava oblast urediti mi smatramo da će biti dosta dobro regulisan. Zatim, mere nadzora. Nadzor je dobar, ali on će biti tek u nekoj sekundarnoj primeni. Potrebno je ovu akciju i posle usvojenog zakona veoma široko voditi, počev od predškolskih ustanova, kroz škole. Prvenstveno od profesora, odnosno predavača fizičkog vaspitanja, trebalo bi krenuti odatle, uz pomoć roditelja, da bi se doping u sportu sveo na najmanje moguću meru, odnosno koliko je to moguće da bi se potpuno izbegao, mada potpuno eliminisanje upotrebe dopinga u sportu će ići veoma teško.
Sada ono zbog čega mi ne možemo prihvatiti ovakav zakon, ukoliko u danu za glasanje ne budu prihvaćeni naši amandmani, to je formiranje ove agencije. Dame i gospodo, po ko zna koji put vi se inatite ne sa poslanicima SRS, nego sa građanima Srbije i uvodite agencije, gde god je moguće, pa čak i gde ne postoji nikakva potreba, kao što u ovaj zakon uvodite formiranje agencije. I ovamo se vidi da je predviđeno da upravni odbor u agenciji za antidoping sredstva broji 15 članova. Zatim u nadzorni odbor te agencije pet članova i direktor, za kojeg se ne zna koji su potrebni uslovi da bi on obavljao tu funkciju.
Smatramo da je ovo potpuno bespotrebno i da bi odbor pri Olimpijskom komitetu mogao potpuno dobro i efikasno da obavi ovu ulogu, a sredstva koja bi bila potrošena na funkcionisanje i rad ove agencije mogla bi da se upotrebe u podsticanje i razvoj sporta i sprečavanje droge kod naše omladine i u našem društvu uopšte.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović, pa narodni poslanik Živan Vladimirović, pa narodni poslanik Radiša Ilić.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i poštovani ministre, kao što reče moj prethodni kolega poslanik, retko je koji zakon u raspravi u načelu izazvao toliko dobrih i kvalitetnih diskusija. Očigledno je svim poslanicima, odnosno svima u ovoj zemlji stalo do toga da se problem dopinga u sportu reši na što je moguće bolji način.
Dosta je bilo reči o samom dopingu, ali ću svoje izlaganje početi definicijom dopinga. Doping predstavlja upotrebu u sportu onih supstanci i metoda koje omogućavaju takmičarima da steknu nepoštenu prednost u takmičenju, nezavisno od vrste, količine ili načina upotrebe tih supstanci ili metoda. Često se misli da je korišćenje nedozvoljenih sredstava vezano za napredak moderne medicine ili farmakologije.
Međutim, kako smo u mnogim diskusijama danas čuli, to nije tačno, jer prvi podaci o dopingu u sportu stari su čak 2.700 godina. Čuli smo takođe da su i stari Grci, a većina nas je to i znala, koristili određene vrste gljiva, gde su sportisti pod dejstvom tih gljiva povećavali, odnosno poboljšavali svoje performanse na olimpijskim igrama. Dakle, istorija sporta je, kako smo i danas čuli, u principu i istorija upotrebe nedozvoljenih supstanci u sportu.
Od sredine 19. veka postoje nešto precizniji podaci o korišćenju dopinga. U to doba doping su koristili sportisti uglavnom u iscrpljujućim disciplinama, kao što su plivanje, biciklizam i maratonsko trčanje, a u cilju lakšeg savlađivanja dugih etapa i teških uspona. Godine 1967. zbog upotrebe amfetamina na "tur de fransu" preminuo je jedan poznati engleski biciklista.
Tek je smrt ovog sportiste, uz niz do tada postojećih saznanja o prisutnosti dopinga u sportu, naterala Međunarodni olimpijski komitet da formira medicinsku komisiju koja je definisala doping i sačinila po pravi put listu zabranjenih supstanci i tehnika. Na Olimpijadi u Meksiku 1968. godine otpočelo se sa procedurom testiranja sportista, isprva na upotrebu samo stimulativnih sredstava.
Do početka sedamdesetih godina prošlog veka stimulativna sredstva, posebno amfetamini, bili su najzastupljenija doping sredstva. Taj neslavni primat od tada preuzimaju anabolički steroidi i zadržavaju ga do danas. Upotreba dopinga je toliko raširena da gotovo posle svakog značajnijeg takmičenja stižu izveštaji o pozitivnim nalazima doping kontrole.
Doping više nije rezervisan samo za određene sportove i discipline, već je sveopšte prisutan u sportu. U široj javnosti pojam dopinga se neopravdano vezuje za profesionalni sport. Međutim, doping je i te kako prisutan i u amaterskom sportu.
Pre par godina u Srbiji je urađena jedna anketa o zastupljenosti korišćenja dozvoljenih i nedozvoljenih sredstava kod neprofesionalnih sportista i amatera, odnosno rekreativaca. Anketa je obuhvatila 363 osobe muškog pola koji posećuju teretane, odnosno bave se bodi bildingom. Nijedna od anketiranih osoba se ne bavi profesionalno bodi-bildingom i nikada nije učestvovala na nekom takmičenju.
Anaboličke steroide koristilo je 19 anketiranih, a to je 5,3 učesnika u anketi, a pri tom su ti ljudi smatrali da su dovoljno obavešteni o štetnosti upotrebe ovih sredstava. Dakle, svesno su koristili ta sredstva znajući da im to može i skoro u svakom slučaju narušava zdravlje. Zabranjene supstance koriste i amateri i rekreativci.
Borba protiv dopinga predstavlja skup metoda i postupaka koji imaju za cilj eliminaciju dopinga iz sporta. Taj cilj se može postići ukoliko se i na zakonodavnom planu preduzmu energične i odlučne mere.
Predlog zakona o kojem danas govorimo je usklađen sa Evropskom konvencijom protiv dopingovanja u sportu, kao i svim preporukama stalne grupe za praćenje primene te konvencije. Zakonom se predviđa obaveza za sportiste i druge učesnike da dozvole, odnosno omoguće obavljanje doping kontrole.
Ukoliko sportista sprečava kontrolu ili je izbegava tretiraće se kao da je bio pozitivan na kontroli. Utvrđene su obaveze kako sportista, tako i lekara na međusobno informisanje o činjenicama od značaja za doping. Kada je sportista zbog određene bolesti primoran da koristi lek koji sadrži neku inače zabranjenu supstancu, antidoping agencija ga može osloboditi zabrane uzimanja određene supstance pod uslovom da postoji jasna i nužna medicinska potreba.
Propisana su osnovna pravila u pogledu sprovođenja doping kontrole. Jasno je definisana uloga sportskih saveza, jer se ne može voditi efikasna borba protiv dopinga bez aktivne, pre svega, uloge nadležnih sportskih asocijacija. Zakonom se predviđa obrazovanje antidoping agencije Republike Srbije, koja bi vodila stalnu brigu o prevenciji i sprečavanju dopinga u sportu, utvrđuju se organi i njihova ovlašćenja. Zakon propisuje na nadzor nad njegovom primenom vrši ministarstvo nadležno za poslove sporta preko sportskih inspektora. U okviru kaznenih odredaba utvrđena je prekršajna i krivična odgovornost.
Na kraju želim da istaknem da doping danas predstavlja tako značajan problem da preti da potkopa osnove prirode sporta i etičke i fizičke osnove dobrobiti dece koja žele da se bave sportom. Dakle, DSS će svako podržati ovaj zakon.

Hvala, gospođo Banović, na požrtvovanju. Reč ima narodni poslanik Živan Vladimirović, potom narodni poslanik Radiša Ilić, pa narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, najzad je došao posle više odlaganja ovaj predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu. Izuzetno je značajan i važan zato što je doping u sportu uzeo takvog maha da preti da razori i psihičko i fizičko zdravlje mladih ljudi i izuzetno talentovanih sportista.
Činjenica je da sve mlađi i mlađi naši sportisti odlaze u inostranstvo, a pre svih sportova u košarci, odbojci, fudbalu, tako da se pre vremena, pre zrelosti organizma poseže za nedozvoljenim sredstvima koja trenutno daju rezultat, ali u dužem vremenskom periodu ostavljaju trajne psihičke i fizičke posledice.
Naime, od psihičkih stimulansa koji se koriste i koji su izuzetno opasni, i koji često dovode do smrti, koriste se stimulansi koji blokiraju jedan sistem u mozgu koji obaveštava organizam da je došao do krajnjih granica snaga. Sportista deluje dalje, napreže sve svoje krajnje mogućnosti i često dolazi do smrti.
Taj stimulans se najčešće koristi kod sportova koji traže izuzetnu izdržljivost, a to je pre svega biciklizam, maraton i slični sportovi.
Što se tiče ovde spomenutih anaboličkih steroida, izuzetno su opasni i u kratkom vremenskom periodu daju rezultate i povećavaju izuzetno mišićnu snagu i masu. Oni deluju i na bazi su testosterona i deluju na ljudski organizam, a žlezde koje proizvode testosteron zakržljaju i to trajno ostavlja posledice na kasniji život.
Ovde se pominju razne kaznene odredbe i tu treba napraviti neku gradaciju, a naročito kada se uhvati da se mladi sportista, a pogotovo maloletnik, dopinguje, jer oni često nisu svesni, željni uspeha, željni rezultata. Oni posežu sa tim nedozvoljenim sredstvima, a često u saradnji sa klupskim lekarima i trenerima koji su, isto tako željni uspeha, željni novca, jer krajnji rezultat bavljenja sportom, vrhunskim sportom, jeste novac. Tu su umešani razni menadžeri i razni mešetari koji žele na brzinu da naprave veliki rezultat i velike pare.
Kao profesor fiskulture dugogodišnji u srednjoj školi, upoznat sam sa svim štetnim posledicama opojnih droga, raznih stimulativnih sredstava na zdravlje dece. Po svim analizama, sve je više prisutna droga u školama i Ministarstvo prosvete bi trebalo da povede jednu širu akciju protiv korišćenja opojnih droga i raznih stimulativnih sredstava preko sredstava informisanja, da se naprave spotovi, da sve televizije budu dužne da to prikazuju. Kada mogu da prikazuju one planinare koji vole pivo, mogu da prikažu i nekog zdravog i mladog sportistu koji je isključivo svojim radom uspeo da postigne izuzetne rezultate.
Reče ministar da je donošenje ovog zakona međunarodna obaveza. Slažem se sa tim. Još veća obaveza je i parlamenta Srbije, i Vlade Srbije i Ministarstva prosvete i sporta da imamo zdravu naciju, da imamo zdravlje ljude, i psihički i fizički, jer smo svedoci da je u školama sve više fizičkih deformiteta, deformiteta kičme, stopala i apelovao bih na ministra, ako me čuje, da vrati treći čas u srednje škole koji je davno ukinut.
Kao čovek iz struke znam da je dva časa nedeljno nedovoljno i da se ispita, doduše. U osnovnim školama da, a u srednjim nije još. Koliko znam. Apelujem na Ministarstvo da vrati treći čas fizičkog vaspitanja u škole jer posle završetka osnovne i srednje škole 99% ljudi i dece ne nastavi da se bavi sportom, a izuzetno je važno i korisno da se sportom bavimo. Hvala.

Hvala vama, gospodine Vladimiroviću. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, pa narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite, gospodine Iliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle godinu dana od zvaničnog podnošenja Narodnoj skupštini od strane Vlade na razmatranje, ovaj predlog zakona konačno je stavljen na dnevni red. S obzirom na značaj ovog zakona, Vlada se izgleda "potrudila" da poboljša standard građana Srbije.
Ono što najviše muči građane Srbije, kao na primer nemaština, gubljenje posla, sumnjive privatizacije, Kosovo i Metohija, to će izgleda ostati za neko drugo vreme. Tako će ovaj zakon u moru drugih propisa u Srbiji naći svoje mesto u našem zakonodavnom sistemu.
SRS ima neke suštinske primedbe na ovaj zakon i poslanici SRS već na njih ukazuju tokom rasprave. Doping u sportu je negativna pojava koja najviše narušava sportski duh i viteštvo učesnika u sportskim takmičenjima. Sam pristup sprečavanju dopingovanju sportista mora biti jasan, nedvosmislen i tačno usmeren ka otkrivanju onih lica koja se bave ovim radnjama.
Svaka ishitrena i pogrešna reakcija, nepotkrepljena čvrstim dokazima, može zauvek upropastiti karijeru nekom sportisti. Zato je velika odgovornost ovlašćenih antidoping organizacija u procesu sankcionisanja pojedinih slučajeva sprečava dopinga. Ovaj problem se može posmatrati šire. Ne moraju uvek biti krivi samo sportisti. U dopingovanju velikog udela mogu imati treneri, klubovi, lekari, firme koje imaju interes zbog reklamiranja svog brenda itd.
Jedan broj nečasnih radnji u sportu vezuje se za sportske sudije i njihovo suđenje, dok se drugi deo upravo odnosi na upotrebu doping sredstava i podmetanje ovih sredstava sportistima, čime se služe pojedine interesne grupacije, da bi aktiviranjem doping afera uništavali karijeru konkurentskim klubovima ili pojedincima.
Što se tiče člana 3. koji govori o povredama antidoping pravila, stiče se utisak da neki predviđeni slučajevi ostavljaju dosta prostora za manipulacije ljudi koji se nalaze u antidoping organizacijama. Npr. u tački 2) ovog člana navodi se, citiram - pokušaj korišćenja doping sredstava. Kakve će metode moći da primeni lice iz antidoping organizacije da bi se ustanovilo, kako se ovde kaže, pokušaj korišćenja. Ovakav slučaj može dokazati samo ozbiljna policijska istraga, praćenje, tajno snimanje, iskaz svedoka i nalog lekara itd.
U tački 6) člana 3. se kaže da je povreda antidoping pravila i ukoliko se poseduje nedozvoljeno doping sredstvo. Ovo je sasvim sigurno preširok pojak i nije jasno da li se odnosi recimo na medikamente koje lice poseduje kod svoje kuće, a koje koriste drugi članovi porodice, a kupljeni su u apoteci u slobodnoj prodaji. Dakle, nije se konkretno ova tačka usredsredila na to da li se misli na sredstva koja se neposredno pronađu kod takmičara ili na ono što ima kod svoje kuće. Posedovati, to znači imati u svojini nešto, bez obzira gde se ono nalazi.
U tački 8) ovog člana postoje neke nejasnoće na koga se konkretno odnosi ova antidoping povreda. Da li se povreda odnosi na sportistu ili na lekara? Ovo se može tumačiti i kao davanje doping sredstava bez saglasnosti takmičara, ali i davanje uz saglasnost, koja je kasnije otkrivena.
Ovo ste još naveli i pojam propisivanja doping sredstava. Nijedan sportski lekar nije toliko naivan da javno propiše izdavanje i upotrebu nedozvoljenog doping sredstva. Ovo je nešto što je suvišno i nepotrebno.
Ono što je skoro nezaobilazno kada se govori o dopingu u sportu, to je dopingovanje životinja koje učestvuju u sportskim takmičenjima. Prvenstveno se odnosi na organizatore konjičkih trka, kao i trka gde učestvuju druge životinje. S obzirom koliko se para okreće u ovoj sferi sporta, neophodno bi bilo proširiti ovaj član amandmanom SRS, koji je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović, a čijom bi se primenom pod udarom zakona našli svi oni koji, dopingujući životinje i nameštajući na taj način rezultate trka, zarađuju na kladionicama ogromne sume novca.
U članu 6. stav 3. pojašnjava se situacija u kojoj sportista treba da se uveri da dobijena medicinska terapija ne sadrži doping sredstvo. Ova formulacija nije dobra iz sledećeg razloga: kako može sportista da se uveri o postojanju nekih sredstava, kad on prosto nema nikakvih znanja iz oblasti medicine i farmacije? Logičnije bi bilo da se lekar obaveže da mu prepiše terapiju koja ne sadrži doping sredstvo, a ne da se sportista sam uverava. Ovakvo rešenje u svom amandmanu je predložio poslanik SRS dr Paja Momčilov i ministar bi trebalo da prihvati ovu izmenu kada krene rasprava u pojedinostima.
U članu 21. predviđeni su neki rokovi za izrečene mere zabrane učešća na takmičenjima. Izricanje mera zabrane učešća je veoma bitno i značajno u karijeri svakog sportiste. Postavlja se pitanje šta će se desiti ako sportista posle izrečene mere na sudu dokaže neosnovanost izricanja mere zabrane učešća na takmičenjima. To za neke sportiste može da znači i kraj karijere, finansijsku propast, raspad porodice itd. Kako će snositi odgovornost neko iz antidoping organizacije za pogrešno izrečenu meru? Da li se u ovom slučaju zaštitio integritet sportiste? Mislim da nije, a vreme će pokazati da li se to zaista dešava u praksi.
Na kraju bih nešto rekao o antidoping agenciji. SRS je u načelu protiv osnivanja bilo kakve agencije. Iz člana 29. se vidi da će i ova agencija biti na grbači građana Srbije, jer su sredstva za njen rad i osnivanje obezbeđena, između ostalog, iz budžeta Republike Srbije. Takođe, predviđena su sredstva za rad agencije i od donacija i sponzorstva stranih i domaćih pravnih i fizičkih lica.
Ko sada može da kaže da ovde ne može doći do zloupotreba ili čak sukoba interesa? Antidoping agencija, koja utvrđuje odgovornost lica po članu 30. tačka 5) treba da se izdržava, između ostalog, i od sredstava dobijenih od lica koja su možda posredno ili čak direktno zainteresovana za pojedine slučajeve.
Ovaj predlog zakona bio bi prihvatljiv ukoliko bi se usvojile primedbe i amandmani poslanika SRS, a ovako su ostavljene mogućnosti zloupotreba od strane i sportista i antidoping organizacija.