Dame i gospodo, ja ću početi izlaganje od obrazloženja koje je predlagač dao uz ovaj predlog zakona, i to u delu koji nosi naslov "Razlozi za donošenje zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju".
Citiram: "Postojeći Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju je restriktivan, u savremenim uslovima onemogućava razvoj ekonomskih odnosa sa inostranstvom i smetnja je pristupanju naročito STO i EU".
Takođe se kaže: "Počev od petooktobarskih promena, Vlada na razuman način tumači i primenjuje postojeći zakon, ali razumno tumačenje restriktivnog zakona nedovoljno je za utvrđivanje sigurnog reformskog pravnog okvira za ovu ključnu oblast ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Stoga je usvajanje predloženog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju hitno i neophodno."
Ovo su, znači, razlozi za donošenje ovog zakona. Znači, postojeći zakon je restriktivan i ne omogućava, kako predlagač kaže, kvalitetno uključivanje naše zemlje u STO i EU.
Moram da podsetim gospodu iz Ministarstva, pošto ministar nije prisutan, da zvanična statistika govori malo drugačije ili da je realnost malo drugačija. Naime, taj postojeći, još uvek važeći zakon je omogućavao Republici Srbiji i za vreme sankcija da uvoz pokrije sa 50% izvoza.
Imali smo manji deficit nego sada, a sada, pet godina posle vaših demokratskih promena, kada su došli ovi navodni genijalci na vlast, sada imamo pokrivenost uvoza izvozom oko 30%. To je statistika, to je zvanično, što potvrđuju vaši zvanični organi.
Čak smo za vreme vlasti DOS-a imali, verovatno prvi put u novijoj istoriji, da je uvoz poljoprivrednih proizvoda bio veći od izvoza tih istih poljoprivrednih proizvoda. Nikada se ranije to nije desilo u ovoj državi. Znači, čak smo za vreme sankcija uvek više izvozili poljoprivrednih artikala nego što smo uvozili, ali za vreme tzv. DOS-ove vlasti i to se dešavalo.
Izneću nekoliko primedaba na ovaj predlog, s obzirom da je kratko vreme koje imam na raspolaganju. Počeću od druge glave, koja se odnosi na količinska ograničenja i dozvole.
U članu 17, gde se govori o raspodeli kvota, stoji da se kvote dodeljuju, po tački 2, prema redosledu prijema zahteva za dodelu kvota, u roku koji ne može da bude duži od 15 dana od dana kada je podnosilac zahteva podneo propisanu dokumentaciju. Naime, predlagač predlaže da se kvote dodeljuju na osnovu javnog poziva i prema redosledu prijema zahteva. Znači, ministar će raspisati javni poziv a zainteresovani subjekti će se prijavljivati i prema redosledu će dobijati kvote.
Ovo je prostor za razne zloupotrebe. Ministar može da obavesti nekoga ko je njegov prijatelj, a ko se bavi ovim poslom ili je zainteresovan, da će sutra raspisati javni poziv. Taj će već sutra da konkuriše i da se pojavi sa zahtevom i on će po ovom kriterijumu da bude prvi i dobiće kvotu za uvoz ili izvoz određenih proizvoda.
Takođe, u tački 1) govori se o uslovima za dodelu kvota. Međutim, uopšte uslovi nisu navedeni striktno u ovom predlogu zakona. U tački 3) se kaže da odluka o dodeljivanju kvote sadrži uslove, ali ti uslovi u zakonu nisu propisani, a u tački 5) se ponovo poziva na uslove, koji opet ne stoje u Predlogu zakona. Znači, nema logike da pominjete na tri mesta ove uslove, a da ti uslovi nisu sadržani u ovom zakonu, znači nisu jasni i striktno propisani, već će biti u samoj odluci kojom dodeljujete kvote nekom od zainteresovanih subjekata.
Takođe hoću da ukažem i na treći deo, a to su mere zaštite, gde stoji da Vlada može da uvede nekoliko mera zaštite, konkretno četiri. To su: antidampinške dažbine, kompenzatorne dažbine, mere zaštite od prekomernog uvoza i mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa. Pod jedan stoji - antidampinške i kompenzatorne dažbine, član 34, gde se govori o samim pojmovima, pa se u tački 2) objašnjava šta je damping i kaže se: "Damping u smislu ovog zakona je uvoz robe u Republiku po ceni nižoj od normalne vrednosti te robe", pa se dalje navodi šta to podrazumeva.
Ponovo ukazujem na ono što je gospodin Šarović ovde govorio i na šta je ukazao, a to je sam termin "normalna vrednost robe", šta znači normalna vrednost robe i da li postoji ona nenormalna vrednost robe. No, neću da ponavljam ono što je već rečeno, ali tvrdim da je ovaj mehanizam koji je kasnije ovde propisan i objašnjen u sledećim tačkama za utvrđivanje te vrednosti robe vrlo složen, da može biti predmet neke doktorske disertacije, ali da ne može biti deo zakonskog teksta i da će odneti mnogo vremena dok se utvrdi da li je neka cena normalna ili nije normalna, odnosno zašto potpada pod ovaj termin dampinga.
Takođe, u članu 51. govori se o roku u kome se mora okončati postupak ispitivanja. Kaže se da se ovaj postupak okončava najkasnije u roku od 12 meseci od dana pokretanja. Znači, kada počne postupak ispitivanja da li postoje uslovi za primenu ovih mera, ostaje rok od 12 meseci.
Molim vas da razmislite šta se dešava ako, imamo pretpostavku, neko uveze robu po dampinškim cenama i vi čekate 12 meseci i ispitujete da li postoje uslovi da primenite ove zaštitne mere koje ste propisali. Taj će prodati robu i plasirati je na naše tržište, pretpostavljam da se radi o robi koja ne zadovoljava one svakodnevne potrebe kupaca, već o nekoj tehničkoj robi koja se kupuje jednom u 10, 15 ili 20 godina.
Šta se dešava sa našim proizvođačima? Oni su trajno oštećeni, oni su zatvoreni, naše tržište više neće imati potrebu za tom robom, jer će sve proizvode koji su stigli po tim cenama da apsorbuje u vrlo kratkom roku, a vi imate rok od godinu dana da ispitate, a tek kada izvršite ispitivanje imate 45 dana da donesete odluku da uvedete neke zaštitne mere koje predviđate ovim zakonom.
Treća mera je mera zaštite od prekomernog uvoza. I ovde postoje dve mere, a to su količinsko ograničenje uvoza određene robe ili uvođenje dodatne uvozne dažbine na uvoz određene robe.
Kada se radi o ovoj dodatnoj dažbini, u članu 58. stoji da Vlada, na predlog Ministarstva, u hitnim slučajevima može da uvede privremenu meru uvođenja dodatne uvozne dažbine, u trajanju od najduže 200 dana, ako je u postupku ispitivanja utvrđeno. Ja ne znam šta znači hitna mera. Ako je sproveden postupak ispitivanja, mera nije hitna. Znači, ispitano je, utvrđeno je, postoje uslovi i razlozi, donosi se mera i ne vidim šta znači hitnost u ovom slučaju ovde. Takođe, nejasno mi je zašto baš 200 dana, odakle ste to našli i sa čim je to povezano.
Takođe, u stavu 3. istog člana kaže se: "Ako se u postupku ispitivanja utvrdi da povećani uvoz nije izazvao niti preti da izazove ozbiljnu štetu domaćim proizvođačima, iznos naplaćen na osnovu stava 1. ovog člana vraća se bez odlaganja".
Gospodo, ako se u procesu ispitivanja utvrdi da postoji šteta, ozbiljna šteta ili pretpostavka da će biti ta šteta, onda ne može biti greške. Ko može da pogreši? Taj koji je pogrešio neka nadoknadi štetu.
Na kraju, da završim ovo izlaganje konstatacijom da sve ove mere koje ste ovde predložili, koje su novčane, svi ti prihodi su prihodi budžeta. Znači, sve se uplaćuje u budžet. Nigde u zakonu nije pomenuto da li će se deo tih sredstava po osnovu zaštite domaćih proizvođača rasporediti onima koji su najviše i ugroženi, pogođeni tim merama koje ovde i predviđamo za njihovu zaštitu, odnosno zašto nije predviđeno da se ta sredstva u celosti prenesu proizvođačima koji će biti pogođeni dampinškim cenama, prekomernim uvozom itd.
Nije moguće da sve ide u budžet, a da oni koji su najviše indirektno pogođeni ostanu bez ikakve naknade, subvencije za štetu koju će pretrpeti, a oni će pretrpeti štetu, jer će njihova proizvodnja biti ugašena posle ovoga.