Gospodine ministre, na vreme sam vas upozorio da budete oprezni kada pričate o suverenosti i suverenitetu. Na vreme sam vas upozorio da ovaj početni princip, sadržan u stavu 2. člana 1. Predloga zakona, remeti normalni tok stvari koji bi morao da bude prisutan u zakonu, i vidite, ovaj amandman koji smo podneli na član 4. takođe u stavu 1. ima Svetsku trgovinsku organizaciju.
Postoji osam principa, zna se kada država može da uvede neka ograničenja, kako se obaveštava itd. Povodom ove vaše bajke o Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, verovatno najveći broj građana zna da mnoge države, pa čak i giganti imaju problema sa Svetskom trgovinskom organizacijom. To je asocijacija koja je pod apsolutnom dominacijom SAD, gde preko tih liberalnih metoda u trgovini, u suštini oni štite svoje tržišne pozicije. Pet najvećih američkih naftnih kompanija drži 68% ukupnog prometa, tržišno učešće je ogromno.
Podsetio bih na jedan primer, vi ste to zloupotrebili u propagandne svrhe ove vlade, mislim da je to bilo pre pola godine, kako je EU zaključila sa nama Sporazum o slobodnoj trgovini tekstila, konfekcije itd. Zaboravili ste jednu stvar, da je Svetska trgovinska organizacija četiri meseca pre toga donela odluku i omogućila Kini da slobodno izvozi tekstil u Evropu. Zašto? Postoji interes.
U zapadnoj Evropi više nema one serijske konfekcije, sve to ide na istok, oni više nemaju interes za to. Ne računam one velike modne kuće koje imaju neku količinu robe koja ima specifične kupce, tako da ne postoji neki veliki interes. Tajvan, Kina, jeftina radna snaga, konfekcija džabe. A ovde ste se hvalili da će se toliko razviti naša tekstilna industrija.
Videćemo na kraju godine statistiku. Mislim da neće biti ni 50% od vaših očekivanja. To je vaše očekivanje, imate pravo na to mišljenje, jer je naša tekstilna konfekcija jednostavno pukla i džabe što je neko otvorio tržište kada nema šta da se izvozi, nema robe zato što je tržište otvoreno, naše tržište je na tacni dato.
Bilo koju robu da uzmete, nemamo više proizvođača. Nemamo proizvođača bele tehnike, nemamo proizvođača televizora. Radi se o trajno-potrošnim dobrima, sa rokom upotrebe 10 godina itd.
Znači, na jednom primeru se videlo kako to funkcioniše. Da vas podsetim na neke sitnice. Moramo da se uklapamo u ta pravila. Evo i ministar odbrane Amerike se uklapao u ta pravila, osamdesetih godina nudio je Sadamu Huseinu hemijske otrove protiv Kurda i Iranaca, sve novine pišu o tome.
Evo ga Dik Čejni, prisutan je u Iraku zato što zastupa veliku naftnu kompaniju. Znam ime, nego slabo baratam sa tim engleskim, odvratan mi je i neću da glumim Vuka Draškovića sa meksikanskim akcentom. Možda vi ministre ne znate, obavestite Vojislava Koštunicu ko je napravio vojnu bazu "Bondstil" – privatna firma koja radi sa Pentagonom, koja ima svoj strateški interes.
U Americi se vodi rasprava da li je Džordž Soroš jedan dolar pošteno zaradio. Nema ga, počevši od Malezije pa naovamo. To je to uklapanje koje pledirate, a pri tom ovaj koji je suveren na nekoj teritoriji ima vrhovnu vlast i od njegove volje sve zavisi.
Vidite i sami kako su ta pravila rastegljiva. Ne odgovara vlast u Srbiji – uvode se sankcije. Odgovara vlast – dozvoljava se trgovina, ali se drže pare na privatnim računima Mlađana Dinkića, one pare sa Kipra itd.
Pročitajte šta piše Borka Vučić skoro u novinama, naše pare Beogradske banke u Americi blokirane, i to devizna štednja građana. Radi vašeg saznanja ministre, obavestite Vojislava Koštunicu. Bivši ambasador Amerike u Jugoslaviji, Lorens Iglberger, bio je direktor Ljubljanske banke Njujork u godinama raspleta, pokradene pare iz Srbije. U to treba da se uklapamo. Nećemo ministre u to da se uklapamo, nemojte da nas terate tamo, nećemo da idemo.
Da se vratim na ovaj amandman, jer ako treba više puta ću da izađem da vam objasnim, imam konkretno sve, koja bankarska grupa, da vam ne pričam.
Valjda ćemo u nedelju da pričamo o Kosovu i Metohiji, pa da kažemo gde je Suroji, kojoj interesnoj grupi pripada, gde je Kisindžer, ko zastupa vojni lobi, ko zastupa naftni lobi, ko deluje na medije, pa ona advokatska kancelarija koja radi ovde.
To mora građanima da se kaže, a ne da se kaže da je potpredsednik bio bolestan, morao je da digne nogu u vis zbog krvotoka, pa mu došli na pregovore. Ozbiljne se stvari dešavaju. Ovim građanima neko treba da odgovori zašto su ostali bez posla, kako je njihov rad postao bezvredan, kako da obezbedi egzistenciju. U Srbiji, i kada rodi i kada ne rodi, seljak nastrada.
Vi kažete – nije dobro što šaljemo te signale. Ne šaljem ja njima signale, nego oni meni šalju. Oni nama zvone i kažu – aman ljudi, hoćete li da prekinete ovo, nemamo posla, ne radi se ništa. Ovaj mafijaš kupio ovu firmu, ovaj ovu, ovaj na šest rata kupio ovo, Karić ne zna da li je državljanin Kosova i Metohije, Peći, Srbije, Kanade, Engleske. Zbunjuju se ljudi.
Sada se mafijaši bave politikom. Da ne bih otišao u zatvor – Pokret snaga Srbije, a da ovaj ne bi otišao da se leči od narkomanije, on Liberalno-demokratsku frakciju. To mora da se kaže građanima. Ovaj član se odnosi na ograničenja. Dobro je da postoje neka ograničenja, da ne može sve da bude na izvol'te.
Moraju neka ograničenja da postoje. Kada dođemo na teren ograničenja, pozivam sve iz onoga DOS-a, koji su pričali o pozitivnim tokovima, liberalizaciji spoljnotrgovinskog prometa. Treba da dozvolimo da sve bude slobodno. Tako su radili nekoliko godina.
Gde su fondovi? Gde su rezerve? Gde su materijalni bilansi? Uvozili smo pšenicu. Gde je tu stabilna politika? Kakve koristi ima država od Milosavljevićeve Privredne komore – ova komora što savetuje ovog neinteligentnog predsednika? Kakve to koristi imamo? Gde su naši bilansi? Kako se formiraju? Ko vrši kontrolu ovog zakona? Svakodnevno ga vrši carina, jel' tako ministre. Carina ga svakodnevno kontroliše, ako je u pitanju robni kontingent, robne količine, itd. Finansijski aspekt, u drugoj ruci Narodna banka Srbije, ide preko banaka, sve smo pustili na izvol'te.
Vi izađete, nemam ništa protiv vas, neko od članova Vlade, ili ovi Trpkovići, Anđelkovići, ne ovaj Anđelković, nego onaj, pričaju. Pričaju ljudi koji u životu ništa nisu napravili. Ništa, kao onaj Šumarac, bivši ministar građevine, nije projektovao ni garažu.
Pričaju slatkorečivo, pa još dođete u Evropski pokret, pa ekonomisti, nevladine organizacije, eksperti, pa se pojavljuje ovaj Medojević. Pitajte ga šta je napravio u životu – on je mašinski inženjer, a bavi se ekonomijom. Šta je napravio? Napravio je samo fabriku.
Kada sednete da razgovarate o poslu, prvo pitate za referencu. Kada je u pitanju građevina – referenca; kada je u pitanju neki posao – molim vas, da vidim kakav je vaš promet bio, sa kojim firmama ste radili, koliko imate spoljnotrgovinskih poslova – 10 miliona dolara, pa naviše; koliko imate poslova od 100 miliona dolara?
Nemojte kao Đinđić, on je rekao – milion tona pšenice je izvezeno. On ne zna kolika je ta količina. Bilo je 100.000 tona, a neko je dodao nulu i eto milion. Posle ga Čavlina brani ovde da ga ne osude. Ne može tako. Posao moraju da rade ljudi koji znaju da rade taj posao; znate li koji je to posao – 100.000 tona da se skupi, da se dotera, ukrca, tu je čitava nauka. Ljudi ne znaju šta je posao, licitiraju, pričaju neke stvari.
Ovim amandmanom, naravno podržavamo ta ograničenja, ali ograničenje stupa na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", osim ako je ovim zakonom drugačije propisano, s obzirom da ste u ovom stavu propisali rok od 30 dana. Verovatno vam je jasno zašto smo tražili da, ako se propisuje neko ograničenje, ono stupa odmah na snagu, jer onaj ko dođe prvi do informacije da će biti neko ograničenje, on je završio posao.
Ako u zakonu stavite da ograničenje stupa na snagu u roku od 30 dana ili 30. dana od kada je ograničenje obznanjeno, objavljeno, onda od tog ograničenja nema ništa.
Jednostavno, ovo je amandman iskustva. Oni koji su pisali ove amandmane i životne potrebe, da se zaštite naši robni fondovi. Vodite računa, bez zaštite robnih fondova koji treba da obezbede prehrambenu, proizvodnu i svaku drugu sigurnost građana koji žive na teritoriji Republike Srbije nema posla, nema života.
To se očekuje od svakog ko vrši vlast. Lep – nije lep, pametan – glup, nije bitno, ali se od njega očekuje da obezbedi sigurnost. Zato smo za ta ograničenja, jer znamo kakva je naša praksa. Znate ove koji su na izvoru informacija, a znate pogotovo ove koji su instalirali svoje ljude u vašim strankama i u ministarstvima. Karić svuda ima po trećinu: trećina Vrhovnog suda, nešto malo u policiji, carini, bankama, ministarstvima; dobija sve informacije. Ovi Tadićevi i Čedini imaju svoje gde god hoćete. Za čas ode informacija, to se sve pripremi i završi se posao.
Nemojte, kao što se povodom prethodnog zakona jedan od poslanika ovde hvalio – imamo zakon. Nama je potreban zakon, potrebno nam je sprovođenje. Nama je potrebno da to što imamo, bude u skladu sa Ustavom. Mada mi nije citirao član 66. i 67.
Sledeći put, neka podnese amandmane kada se pojavi takva situacija.

Zahvaljujem se gospodinu Zoranu Krasiću. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Da li Vlada prihvata amandman? Vlada ne prihvata amandman.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 4. amandman je podneo poslanik Milan Nikolić.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je gospodin Krasić dosta pomogao oko člana 4, gde sam ispred SPS podneo amandman na stav 6, da se broj "30" zamenjuje  brojem "8".
Mislim da je neophodno, ako se već radi o ograničenju da se postigne efikasnost, da rok ne može biti kraći od osam dana, što je dovoljno da mogu da se preduzmu sve moguće radnje da bi se ograničenje sprovelo, a sigurno je da bi se štete, koje eventualno mogu da nastanu u roku od 30 dana, bitno umanjile.
Predlažem da se u danu za glasanje moj amandman prihvati. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima ministar.

Ova dva amandmana su sadržinski sa istim ciljem, s tim što jedan predlaže da se rok skrati sa 30 dana na odmah, a drugi na osam dana od dana objavljivanja.
Ono što je suština roka od 30 dana jeste da ne idemo na to da nekoga kaznimo i da ga momentalno blokiramo. Za posebno hitne situacije imamo tzv. privremene mere, koje stupaju na snagu u roku od osam dana od dana objavljivanja.
Kada imamo ove trajne mere, one se ne donose u jednom kratkom postupku. To je postupak koji je dosta složen, podrazumeva dosta analize i konsultacija. Smisao ovakvih postupaka nije da iznenadimo nekoga, već da unesemo ravnotežu na tržište ili otklonimo neki disparitet, neku vrstu nelojalne utakmice koja dolazi od onih koji uvoze u zemlju, ne da konkretno nekome onemogućim sprovođenje posla, nego da na duži rok unesem ravnotežu u sistem.
Znači, ne konkretno da kaznim određeno preduzeće i da kažem – ti ne možeš, osim ako mi je posebno hitna situacija, onda uvodim interventnu meru. Ovde uvodim nov režim. Kada uvodite nov režim, morate da ostavite ljudima vremena da se upoznaju sa tim i da se prilagode tome. Zbog toga ovi principi Svetske trgovinske organizacije predviđaju taj rok od 30 dana. To je razlog zašto ne prihvatamo ovaj amandman.

Zahvaljujem se ministru.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Vlada je podnela amandman kojim predlaže da se posle člana 7. doda član 7a.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo poslanik Milorad Buha.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i amandmani Vlade Republike Srbije na Predlog zakona pokazuju da neko nije uzeo ovu materiju toliko ozbiljno kada je zakon pisan, pa imamo za posledicu da i Vlada Republike Srbije ulaže amandmane.
Slušao sam diskusije gospodina ministra u vezi prethodnih amandmana, vezano i za ovaj član 12, ali mislim da je gospodin ministar malo pobrkao lončiće i poklopčiće.
Gospodin ministar tvrdi da su uslove, koje propisuje STO, prihvatile i SAD, Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, je l' tako ministre?
Samo jedno pitanje, ko je utvrdio ta pravila? Utvrdile su SAD, Nemačka, Francuska itd.
(Milan Parivodić, sa mesta: Svi oni zajedno.)
Jeste, svi zajedno kako bi zaštitili prvo sa svoje strane svoje tržište i da bi obezbedili nova tržišta. Gospodine ministre, niste otkrili Ameriku i u tom slučaju ni vruću vodu.
Spomenuli ste Kinu i Rusiju. Neka pripreti STO, odnosno Nemačka i Francuska recimo Rusiji, šta će se desiti – zavrnuće im gas. Ko tu može na koga da vrši pritisak?
Ne može niko, ali mi prihvatamo neka pravila i zaboravljamo činjenicu da li je u stanju naša privreda da se nosi sa privredama zemalja koje su potencijalni uvoznici u Srbiju. Da li pružate carinsku zaštitu našoj privredi? Ne, carinske stope su izuzetno niske.
Naša privreda je tehnološki zaostala za privredama zemalja uvoznika sa teritorije Republike Srbije, a jedino što se izvozi odavde je polusirovina ili sirovina. Toga smo bili svedoci i devedesetih godina, konkretno 1997. godine, kada je sa izvozom žive stoke i mesa napravljen kolaps čitavog privrednog sistema u Srbiji. Došlo je do pada marke čak za sto posto.
Pričate o nekim rokovima – 30 dana. Znate šta sve može u Srbiji, koja je relativno malo tržište, da se uveze za 30 dana i koliko te zalihe mogu da budu velike? Za 30 dana mogu da napune tržište. Ko od toga ima koristi? Koristi ima uvoznik.
Ko od toga ima štetu – domaća privreda. Ko trpi direktne posledice? Građani koji rade u domaćoj privredi, ministre.
Pričate o tržištu, a zaboravljate na građane. Valjda ova vlada i postoji radi njih, treba da rade u njihovom interesu, valjda njih treba da štiti, njihova radna mesta i preduzeća u kojima rade.
Znači, ta pravila koja su utvrđena propisali su oni koji su u stanju da ih sprovode, radi svoje sopstvene zaštite i radi novih tržišta, eventualno sirovinskih baza.
Slažemo se potpuno da postoji osnov za priključenje STO, EU itd. Ali, postavlja se pitanje koji su to rokovi kada ćemo to moći da uradimo? Neki kažu 2001 bilo, a neki kažu 2010, a 2010. nije blizu, pa je pomereno na 2012, pa se već priča i o 2016. i o 2020. godini.
Da li ćemo prvo da uništimo sopstvenu privredu i onda da ulazimo u EU, STO ili ćemo da radimo na tome da prvo osposobimo domaću privredu da bude ravnopravna ne samo na našem tržištu, već i na njihovom. Problem naše privrede je što ona ne može da izdrži pritisak uvozničkog lobija ni na domaćem tržištu, a kamoli da nešto plasiramo van zemlje.
Jedino što možemo da plasiramo su sirovine i ništa više. Kada je Milošević pokušavao niskim cenama poljoprivrednih proizvoda da kupi socijalni mir, neki su to koristili da zarade ogromne pare. To je taj uvozničko-izvoznički lobi, ali niko nije izvezao industrijski proizvod, nego sirovine, poremetio tržište, upropastio privredu i građane i šta sada? Od 2001. godine u Srbiji uvozi ko šta stigne i kako stigne, svesni smo i te činjenice. Bio je pad proizvodnje.
To što neko pokušava kroz statističke metode da prikaže rast nekog proizvoda ili bruto nacionalnog dohotka, to su priče za malu decu. Činjenica je da domaća roba sve manje i manje učestvuje u potrošnji na domaćem tržištu. Treba neko da se zamisli kuda mi to idemo. Razumem da je reč o proizvodima kojih nema na domaćem tržištu, ali ovde je reč i o tome da se prvenstveno hrana najviše uvozi u Srbiju.
Setite se 2002. i 2003. godine, zašto je bila tako niska otkupna cena žive stoke? Zašto je išla ka tome da se upropaste domaći stočni fondovi? Zato što je uvoznički lobi plasirao robu sumnjivog kvaliteta, sumnjivog porekla na domaće tržište, konkretno meso, mesne prerađevine, mleko i mlečne prerađevine. Upropastili smo deo privrede, a pogotovo kada je u pitanju krupna stoka, za više decenija.
Sada pričamo o tome da li privremene, odnosno trajne mere treba da stupe u roku od 30 dana. Već ste najavili objavljivanjem u "Službenom glasniku" da će za pojedine vrste roba biti nemoguće u nekom roku od 30 i više dana, jer kažete da ne može biti manje od 30.
Znači da taj rok može biti duži; najavili ste zabranu uvoza. Šta će tada da urade uvoznici?
Normalno je da će da uvezu ogromne količine. Kod njih se u poslednjih 15 godina akumulirao kapital preko 20 milijardi evra, imaju para za tako nešto. Dok rešite da uvedete privremene mere – pojeo vuk magarca, gotovo, roba je ušla, šta ćete sa njom?
Član 12, na koji je podnet amandman, tiče se naknada. Kaže se da Vlada, na predlog Ministarstva, može da propiše administrativnu naknadu na administrativne usluge koje organi, odnosno lica kojima su zakonom poverena javna ovlašćenja, pružaju licima u spoljnoj trgovini, samo ako je to neophodno radi naknade troškova za stvarno pružene administrativne usluge.
Kažemo – nema problema. Znači, neko pruža uslugu, rešio je da je naplati, odnosno da pokrije troškove.
Dalje se kaže da – iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da bude viši stvarnih troškova za pružene usluge. Vlada Republike Srbije će valjda voditi računa o tome. Ona sprovodi zakon, određuje visinu naknade. Ali, koji je to sada parametar? Da li će to da bude po jedinici mere? Da li će biti procentualno na kontingent, na vrednost robe, na šta?
Dalje se kaže da – predstavlja posrednu zaštitu domaćih lica, robe ili usluga. To je ono čega se stalno plašite i u svakom zakonu morate da napišete, jer se plašite da vas neko ne optuži za vancarinske zaštitne mere od uvoza. Jeste, priznajte da je tako.
Ali, izvinite gospodine ministre, i u zemljama EU uvek se radi na principu dispariteta. Jeste zatvoreno tržište u zemljama u krugu EU. Čim jedna strana u tom krugu debalansira situaciju, odmah se pojavljuju zaštitne mere, bez obzira da li su carinske ili vancarinske. Unapred se odričete tog prava.
Treće, što je po meni potpuno suvišna tačka, kaže se – da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. U sledećem stavu kažete da su sredstva, naplaćena u skladu sa odredbama ovog člana, prihod budžeta Republike.
Znači, iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. Zar to nije regulisano u tački 1. i 2? Potpuno suvišna tačka.
U svakom slučaju, ovo je tehnički amandman koji pokušava da, barem u tehničkom smislu, popravi ovaj zakon i voleo bih da se o ovom amandmanu ovlašćeni predstavnik predlagača izjasni.

Zahvaljujem gospodinu Arsiću.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu.
Vlada prihvata ovaj amandman. Nisu se džabe trudili, gospodine Arsiću.
Ima reč ministar Parivodić. Izvolite.

Ako mi dozvolite, pošto su gospodin Krasić i uvaženi prethodni govornik govorili o opštim privrednim pitanjima, o opštoj situaciji u privredi, rečeno je da je stepen carinske zaštite kod nas vrlo nizak. Nama je prosečna carinska stopa otprilike 8,7%, što nije niska carinska stopa, pogotovo za one proizvode koje proizvodimo.
Potpuno se slažem da je naša prehrambena industrija sasvim dobra i da u tom smislu nema nikakve svrhe da se jede mortadela iz Italije koja košta 800 dinara, ako imamo našu za 250 dinara. Čudim se onim ljudima koji su spremni da plate 800 dinara, kada mogu jednaku ili možda bolju da kupe za 250 dinara.
Međutim, hteo bih da naglasim jedno svoje viđenje. To je SFRJ. Svi se dobro sećate, možda se najmlađi ne sećaju, SFRJ je bankrotirala 1983. godine.
U leto 1983. godine SFRJ je bankrotirala. Nije više imala para da plaća svoje spoljne dugove. Onda su počeli da uzapćuju brodove u vlasništvu našeg državljanstva i da hapse naše avione po međunarodnim aerodromima.
To je bilo zlatno vreme o kome se toliko govori, sa takvim pijetetom i nostalgijom se sećamo vremena kada smo bili bankrot. SFRJ je bankrotirala 1983. godine, a izašli smo iz bankrota 2001. godine. U periodu od 1983. do 2001. godine smo bili bankrotirana zemlja.
To nije uradio Miroljub Labus, to nije uradila sadašnja Vlada obaranjem carina, nego upravo protekcionistička privreda tadašnjeg sistema i loša, zatvorena, nekonkurentska privreda. Politiziranje u privredi je dovelo do bankrotstva i bruke ove zemlje od 1983. do 2001. godine. Tek posle 5. oktobra ova zemlja je stala na noge. To zapamtite.
Protekcionizam nije rešenje, nego zasuci rukave, misli i radi. To je pravilo za napredak ove zemlje. To sam hteo da vam kažem.

Zahvaljujem ministru Parivodiću.
Nadam se da mu građani Srbije veruju da su posle 5. oktobra izašli iz krize, pošto sigurno sada bolje žive, to je vidljivo, samo nemaju šta da jedu.
Ima reč gospođa Stojanović.