Hvala. Da li još neko želi reč?

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Kao podrška ovom amandmanu, ako želimo da budemo humano društvo, a siguran sam da svi želimo, normalno je da obezbedimo zdravstvenu zaštitu za sve građane Srbije. Ako to hoćemo, ne vidim razlog zašto se član 17. ne bi tako i interpretirao da se član 17. menja i da glasi – svi građani državljani Republike Srbije su osiguranici. Tu su nabrojane 22 tačke i ako nabrojimo ko je sve osiguranik onda moramo nabrajati i ko nije. Ako tog ko nije nema, onda ne vidim razloga zašto toliko suvoparno nabrajati na dve strane sve građane koji mogu da budu osigurani.
U tom smislu je pragmatičnost ovog amandmana i naša želja da pojednostavimo stvari da ljudima bude sve daleko jasnije i shvatljivije. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 30. amandman je podneo poslanik Darko Glišić.

Vlada nije prihvatila amandman.

Odbor za zdravlje i porodicu je prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Poštovane koleginice i kolege, polako ulazimo u ono što je sama materija zakona, koja će valjda zadovoljiti sada i druge poslaničke grupe, da je manje apstraktna i više konkretna. Poslanik, gospodin Glišić, ispred Srpske radikalne stranke je intervenisao. Ovde se govori o pravima iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Vi ovde imate nabrojana ta prava i kaže se – pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika, pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite (u daljem tekstu: naknada troškova prevoza).
Vidite, tu fali jedno pravo, nema nadoknade za troškove sahrane. Smatra se da to nije u redu. Odgovor je – ako je neko ispod praga siromaštva, ako nema dovoljno para, baš ni malo, onda će to biti iz budžeta nadoknađeno. Dobro, da to i usvojimo. To je ta reformska novina – da uskraćuješ prava. Protiv toga smo da uskraćuješ prava.
Društva u tranziciji imaju problem da restrukturiraju privredu, zna se da vlasništvo iz državnog mora da pređe u privatno, javni sektor mora da se restrukturiše, a to ovde nije urađeno. Kada nije urađeno ono što je trebalo da se dogodi i u javnom sektoru i da se obavi privatizacija na način na koji bi to valjalo da se uradi, onda se poseže za kresanjem javne potrošnje na račun zdravstva.
Nije ovaj narod toliko zdrav da treba kresati i odatle. To je naša osnovna poruka, ali kažemo i dodatnu poruku - ne troši se na pravi i racionalan način ovaj dinar koji se izdvaja za zdravstvo danas u Srbiji. I, ovaj zakon sprečava da se uspostave racionalniji modeli prikupljanja novca i raspolaganja njime. To ćemo dokazivati.
Šta je sporno? Sporan je naredni stav: "Prava iz zdravstvenog osiguranja iz stava 1. ovog člana ostvaruju se pod uslovom da je dospeli doprinos za zdravstveno osiguranje plaćen, ako ovim zakonom nije drugačije određeno".
Šta to znači? Ako neko radi kod nekog poslodavca, a poslodavac nije uplatio svoje obaveze, on nema prava da koristi ova nabrojana prava. Znači, on će platiti iz svog džepa pa verovatno juriti nekom građanskom ili ne znam kakvom parnicom onog ko nije doznačio sredstva, a vi znate kako kod nas na sudu idu ti procesi i znate kada će on to pravo ostvariti, da vam ne pričam.
Mi kažemo da se ne može lišavati proklamovanog prava osigurani građanin ukoliko je krivac za neuplaćivanje doprinosa poslodavac ili drugo pravno lice. Šta znači onda princip solidarnosti na koji se poziva predlagač zakona? Zakon jedne države, jedan sistem pravni mora biti koherentan.
Ako hoćemo da kažnjavamo onoga ko ne izvršava obaveze, kaznimo krivca, poslodavca i neka država juri njega, neka ona uđe u spor sa njim. Znate, kada su se pojavile fiskalne kase, ovi računi i kako je to išlo, oni što prodaju bureke, peciva i ćevape ako ne daju jedan račun njima zatvore radnju. Finansijska policija postoji. Znači, ima raznih mehanizama.
Neko će mi reći da to nije po Ustavu, po ovome ili onome. Mi pišemo zakone. Stvaramo zakonsku podlogu i osnovu da to bude moguće. Zar to nije logično?
Zašto ja to kažem? Sada ću morati kolegu Marića da razočaram, opet idem na život. Ja sam dobio pismo, Odbor je dobio pismo i ja ću ga celog pročitati, pa vi sudite da li to SRS sada izmišlja i bavi se nekom opstrukcijom.
Neću da čitam ime i prezime, nije u redu. Kaže se: "Radnik sam AD "Jahorina" u Kraljevu. Prošle godine, tačnije 12. juna, imala sam infarkt miokarda. Od tada sam na neprekidnom lečenju, odnosno bolovanju. Republički zavod za zdravstvenu zaštitu za Raški okrug - Filijala u Kraljevu isplaćivala mi je naknadu sa pripadajućim doprinosom, zaključno sa aprilom 2005. godine, kada je isplata obustavljena. Pomenuta filijala u Kraljevu je prestala da prima moje doznake, sa obrazloženjem da im je direktor Zavoda - Beograd Svetlana Vukajlović dostavila uputstvo početkom maja 2005. godine, prema kome zabranjuje isplatu bolovanja osiguranicima čiji poslodavci ne uplaćuju doprinose za ostale zaposlene.
S obzirom da sam težak srčani bolesnik, da mi za lečenje treba mesečno najmanje 4.000 dinara, da sam od strane lekarske komisije upućena na invalidsku komisiju, smatram da uputstva pomenutog direktora nisu relevantna za obustavu isplate bolovanja, a time i prekida radnog staža. Tim pre u ovom slučaju direktor flagrantno krši zakon, povređujući odredbe člana 50. Zakona o zdravstvenom osiguranju koji predviđa naknadu zarade za slučajeve privremene sprečenosti za rad iz člana 30. ovog zakona i da prvih 30 dana obezbeđuje poslodavac, a dalje Republički zavod.
U prilog ovome navodim da sam 28 godina bila rukovodilac u proizvodnji, radeći kao pomoćnik direktora, tehnički direktor i generalni direktor. Posao sam savesno i uspešno obavljala, ali zbog tog posla sam doživela srčani udar. Smatram da je ovim prethodnim prema meni postupljeno nekorektno, nehumano i nezakonito i da niko nema pravo da mi u ovoj situaciji oduzima pravo na život.
Direktorka je upravo ovom sramnom odlukom izvršila eutanaziju nada mnom. Ko joj je dao to pravo? Ministar, Vlada, premijer, Evropska unija ili neko deseti? Zar sa takvim odnosom prema ljudima mislimo da se približimo humanom društvu EU?
Nisam protiv uplate doprinosa, naprotiv, to sam radila kao rukovodilac društvenog preduzeća i svesna sam toga da na tome treba i dalje insistirati da bi se popunili odgovarajući fondovi. Iz sadašnje pozicije sam nemoćna da utičem na vlasnika preduzeća da uplaćuje doprinose. Neka direktorka i odgovorne institucije rade svoj posao i neka ide sa svojim plaćanjem doprinosa. Očigledno je da je direktorka ovde postavila stvari naopako kažnjavajući bolesne i nemoćne, a ne vlasnike preduzeća. Zahtevam da se moj slučaj pod hitno reši u skladu sa zakonom..." i tako dalje.
Neko me je pitao čemu aplikacija; pa, mene ovo pogađa. Ako vas ne pogađa i ako vi možete ledenim tonom ovo da čitate, čestitam vam. To je neko od ljudskih svojstava. Nemojte meni zamerati ako moj glas možda i zadrhti malo; i, da ne širim tu priču.
Prema tome, smatramo da ovakva novina i da se ovo zove reformom u ovoj situaciji, u ovom društvu... Zašto mi pričamo o tim brojkama stalno? Upravo zbog ovoga, ovo je zemlja siromašnih građana. Svi međunarodni faktori kažu da je socijalna zaštita jedan od najvažnijih poslova koje moramo da imamo kao zemlja u tranziciji i da moramo voditi veliku brigu.
Nije urađena privatizacija kako treba, nemaju ljudi posla, nezaposlenost raste. Siva ekonomija nije suzbijena. Prođite glavnim ulicama i gledajte tezge i šta ćete sve na tezgama naći. To je kritikovano u nekom periodu kada su radikali participirali u vlasti, ali kada su bile sankcije i kada je bio rat. Sada toga nema. Pet godina je prošlo.
Da li je ovo što građani govore nama neki nauk? Koga mi predstavljamo sa našim primerima kakvi jesu? Da li možemo preko toga da prelazimo? Ne kažem ja ni ministru, ne kažem ni zakonopiscu, ovo direktno kažem Vladi Srbije – da li su građani zaslužili da nam pišu ovakva pisma? Šta mi da im odgovorimo? Tu odgovora nema. Ima rešenja zakonskih i mi ćemo kazati opet kasnije kako bi SRS koncipirala jedan ovakav zakon prema međunarodnim standardima koje propisuje Svetska zdravstvena organizacija i Svetska banka koja je i ovde dosta projekata finansirala i dan-danas finansira.
Zalažem se i apelujem na vašu ljudsku svest, mislim da svi imate to, apelujem na vas da se izmeni ovaj amandman i da se prihvati ovaj predlog kolege Glišića. Nema ovde demagogije. Neko će reći, bavimo se socijalnom demagogijom. Nije tačno.
Bavimo se golim životom, bavimo se nesrećnom sudbinom naroda i verujem da i zakonodavac u suštini želi da postigne dobre efekte. Ne sumnjam u dobru nameru, samo kažem – rešenja nisu dobra i nisu na liniji onoga što savremeni svet i Evropa poznaje.
Utoliko upućujem ove primedbe i čitava grupa poslanika SRS, verujte, ne bavimo se socijalnom demagogijom, a smatramo da treba da prihvatite ovaj amandman. Ko će prihvatiti? Nema ministra. Ko? Sede njegovi saradnici i vode beleške. Mi smo to kroz ove amandmane i Vlada je to videla...
Neverovatno mi je, verujte, da može neko da ukida dosadašnja prava i da kaže da je to civilizacijski domet i da govori u načelu o sveobuhvatnosti i da govori o solidarnosti i o generacijskoj solidarnosti. To ne razumem. To bih voleo da mi neko objasni, kako je moguće one gore navedene principe dovesti u sklad sa ovim odredbama zakona. Čudi me da nekome ko pripada levoj opciji, ima takvih stranaka ovde, to ne predstavlja problem.
Toliko sam imao povodom ovog amandmana koji je kolega Glišić uložio. Apsolutno smatram da bi trebalo da ga usvojite. Ako ga ne usvojite ostaje gorak ukus nama radikalima, ali ostaje i informacija narodu kako se sprovode reforme na štetu naroda i njegovog zdravlja.

Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, pre nego što kažem mišljenje poslaničke grupe vezano za ovaj amandman, želim uvaženom kolegi Paji Momčilovu da kažem samo jedno, da ga zamolim da se ovde glasno ne preslišava šta je to leva opcija i šta zastupa leva opcija, jer svako od nas treba da brani svoje stavove koje zbilja uvažava i sve to za šta se bore srpski radikali i sve to za šta se bori bila koja poslanička grupa.
Naravno, sa dužnim uvažavanjem i poštovanjem ovog doma i svih vas, obraćam vam se u želji da zaista u ovim zakonima, kada je oblast zdravstva u pitanju, što manje politiziramo, a zaista da pokušamo, jer je ovo poslednji trenutak, da što više korigujemo nabolje zakone iz oblasti zdravstva, ovaj kompletan set zakona.
Dakle, na Odboru za zdravlje i porodicu i naravno ovde u danu za glasanje poslanička grupa SPS će podržati ovaj amandman na član 30. stav 2. kojim kolega Darko Glišić iz SRS predlaže da se stav 2. briše. Zašto? Upravo je ovde priča o tome da ukoliko poslodavac nije uplatio zdravstvenu zaštitu, ukoliko pacijent ne bude imao zdravstveno osiguranje, on će morati to da plati iz svog džepa. Smatramo da to apsolutno nije u redu.
Smatramo da su prošla neka vremena kada bi uopšte neko trebalo da da zakonskog prostora da se ne uplaćuju samodoprinosi za zdravstvo, jer da li postoji bilo šta što je važnije od zdravlja i svakog od nas i svakog člana naše porodice. Kamo sreće da niko nikada nema potrebe da zatraži zdravstvenu pomoć, ali, naravno, sve je to život i moramo upravo tako i da razmišljamo.
U obrazloženju Vlade naznačeno je da postoji mogućnost koja je zakonom predviđena, a to je član 143, gde se kaže da ukoliko osiguranik plati lečenje iz svog džepa da će imati pravo na nadoknadu. Onda se opet pitamo od koga. Član 143. kaže: "Ukoliko je obveznik uplate doprinosa poslodavac, odnosno drugi obveznik uplate doprinosa u skladu sa zakonom, a koji nije izvršio uplatu doprinosa, osigurano lice ima pravo na naknadu plaćenih troškova za pruženu zdravstvenu zaštitu iz stava 1. ovog člana od poslodavca, odnosno drugog obveznika uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje."
Stav 4. kaže da osigurano lice čak ima pravo na obračun zakonske kamate na iznos neisplaćenih sredstava iz stava 3. ovog člana. Znači, ukoliko je uložio pare za svoje lečenje ili lečenje nekog člana porodice, a ne bude mu isplaćena nadoknada u nekom određenom vremenskom periodu, imaće pravo na kamatu.
Mislim da će u realnom životu proći još mnogo vremena do tada kada ćemo moći ovo da prihvatimo zdravo za gotovo, jer postavlja se pitanje da li je to uopšte primenjivo. Više bih volela da mi zakone poštujemo, da postoji zakonska obaveza po kojoj ne može poslodavac, bilo da je iz državnog ili privatnog sektora, da ne uplaćuje svojim zaposlenima zdravstveno osiguranje u Fond i ne može da se desi da bilo koje lice nema pare u budžetu zdravstvenog fonda za lečenje, a ne da on ima tu mogućnost da plati iz svog džepa, pa da onda ide na tu tzv. poznatu refundaciju.
Da vidim ko je taj ko će platiti tu kamatu. To me malo asocira na banke. Kad odete u minus, vrlo se savesno na taj minus obračuna kamata, ali budete li slučajno u nekom plusu ili u minusu zbog greške banke, nikada više ta pravda ne može da se utvrdi, jer ne možete da dođete do te činjenice.
Dakle, založila bih se za to da ovaj član ne treba ni da postoji u zakonu, da se podrazumeva da će svako lečenje biti pokriveno, jer se mi socijalisti zalažemo da apsolutno mora da ima obavezno zdravstveno osiguranje i da ovako nešto ne može da se dovede u pitanje. Mislim da su to argumenti i pokušavam da objasnim i drugim kolegama, tu su i dame iz Ministarstva zdravlja, da ćemo mi kao poslanička grupa podržati ovaj amandman kolege Darka Glišića i u danu za glasanje ćemo biti za.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Dame i gospodo, ako postoji amandman koji stvarno ova vlada treba da prihvati i da je ministar ovde da ga prihvati, to je amandman gospodina Glišić Darka da se u članu 30. stav 2. briše.
Stav 2. glasi: "Prava iz zdravstvenog osiguranja iz stava 1. ovog člana ostvaruju se pod uslovom da je dospeli doprinos za zdravstveno osiguranje plaćen, ako ovim zakonom nije drugačije određeno". Obrazloženje je da se može osiguranik lišiti prava na zdravstvenu zaštitu ukoliko poslodavac nije uplatio osiguranje.
Kroz analizu dolazimo do zaključka da ovaj član 30. ne treba da postoji, jer ako smo u humanom društvu i obezbeđujemo zdravstvenu zaštitu za sve građane, onda se uopšte ne postavlja pitanje da li možemo doći u poziciju da neki građanin dođe kod lekara, nije mu poslodavac uplatio osiguranje i on sad ne može da dobije zdravstvenu zaštitu, ne svojom krivicom nego krivicom poslodavca.
Sada zakonopisac ovde kaže da treba on da juri svog poslodavca i da od njega posle refundira sredstva koja će platiti, ako ima. Šta ako građanin dođe, treba da mu se pruži zdravstvena usluga i on jednostavno nema pare da to plati? Šta se tada dešava? Zbog čega uopšte ostavljamo prostor u zakonu da se u životu on ne može primenjivati? Zbog čega stavljamo taj problem koji će biti evidentan u životu, u praksi, ako ga ne možemo primeniti?
Zbog toga smatramo da je ovo potpuno smislen amandman, ali iz njega proističe jedna vrlo ozbiljna analiza. On je posledica želje da se nešto država oslobodi i da se nešto uštedi. Ponovo se vraćamo na ono što govorimo o javnoj potrošnji i o toj disproporciji između prava i mogućnosti države. Pravo osiguranika na jednoj strani i mogućnosti države na drugoj strani. Sad imamo želju građana da imaju veća prava, a država se poziva na to da nije u materijalnoj mogućnosti da sva prava ostvari.
O takvoj analizi i želji uopšte da u bilo kom delu smanjimo prava građanima na zdravstvenu zaštitu možemo govoriti tek kad iscrpimo sve mogućnosti racionalizacije. Na prvom mestu se to odnosi na racionalizaciju u zdravstvu, to se odnosi na racionalizaciju u državnom aparatu. Da li u racionalizaciji u javnoj potrošnji uopšte možemo zdravstvo stavljati na prvo, drugo ili treće mesto, dok ne uradimo kompletnu racionalizaciju društva, dok kompletno nekoliko puta povećan broj zaposlenih u državnom aparatu, u ministarstvima ne smanjimo na normalnu meru; ta ušteđena sredstva možemo preusmeriti prema onima društvenim delatnostima koje su nam potrebnije i koje su svakako važnije u državi.
Zbog toga smatramo da ovaj amandman apsolutno treba prihvatiti; pogotovo pozivanje na član 143. i njegovu mogućnost da refundira ta sredstva od poslodavca i kamatu pravi od toga čitavu pravnu zbrku, pomalo je nejasno i neprihvatljivo i samo usložnjava i komplikuje život osiguraniku bespotrebno, umesto da čini sve da mu obezbedi pravilnu, adekvatnu i pravovremenu zdravstvenu zaštitu.

Reč ima ministar zdravlja Tomica Milosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim sa vama da podelim dobre vesti. Upravo sam obišao troje bolesnika koji leže u VMA i koji su pretprošle noći uspešno operisani. To je rezultat višemesečnog napora zdravstvene službe Srbije i dobar primer zajedničkog posla na dobrobit građana. Posle više godina u Srbiji je urađena uspešno transplantacija jetre ženi koja ima 28 godina i koja je danas, hvala bogu, dobro. To je dobra vest koju sa vama želim da podelim. Dvoje bolesnika koji su dobili bubreg, u sklopu operacije, takođe su odlično.
Ovo je program od nacionalnog značaja, koji prevazilazi sve moguće političke priče i zaslužuje da Skupština Srbije sa ove časne govornice dobije informaciju od ministra zdravlja i da je podelimo svi zajedno.
Pozivam predsednike poslaničkih grupa da u svojim poslaničkim grupama razgovaraju sa svim poslanicima Skupštine Srbije. Srbija neće moći da reši problem bolesnih ljudi kojima treba transplantacija organa ukoliko ne razbije zablude i tabue, kulturološke zablude oko zaveštanja organa. Kao što program donatorskih kartica danas već beleži broj koji je veći od tri hiljade, tako je obaveza svih nosilaca javnih funkcija i svih učesnika u javnom životu da svojim primerom to pokažu, kao što je to ministar zdravlja uradio, kao što je uradio ministar odbrane, kao što ima javnih ličnosti koji su svojim primerom pokazale, ako se, ne daj bože, desi da čovek bude u situaciji moždane smrti, da njegovi organi mogu nekom drugom da spasu život.
Pretprošle noću su spašena tri života zahvaljujući uspehu koji je uspeh svih zdravstvenih radnika Srbije, ne samo VMA i Kliničkog centra Srbije, ne samo nacionalnog koordinatora za transplantaciju uvaženog profesora Božina Radovića, koji je predvodio tim, profesora Miodraga Jeftića, načelnika VMA, koji je takođe bio u timu, profesora Nebojše Stankovića, koji je takođe bio u timu, profesorke Rade Ješić iz Kliničkog centra, koja je lečila i pripremila bolesnika, nego svih.
Molim vas da rasprava o zakonima iz oblasti zdravstva protekne i u ovom znaku poziva ministra zdravlja svim poslanicima da dobro razmisle o tome kakav primer mogu da daju građanima Srbije.
Molim predsednike poslaničkih grupa da ovu priliku iskoriste na ovaj način. Zbog toga sam bio u jednom trenutku odsutan iz ove sale, pošto sam razumeo da je bilo pitanja da me nema. Sačekaću još druge primedbe na amandmane, pa ću pokušati da odgovorim dokumentovano i na druge.