Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, gospodo iz Ministarstva, kao što reče moja koleginica Živodarka Dacin, ovo je ključni amandman, ovo je ključni član u ovom zakonu, ključni sa aspekta pre svega programa SPS-a. Mi se zalažemo da zdravstvene usluge koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog osiguranja budu stopostotne i da nema participacije. Mislimo da je to jedno vrhunsko dostignuće iz nekog bivšeg sistema, iz vremena socijalizma, sve te vrednosti Socijalistička partija Srbije je negovala tokom devedesetih godina.
Naravno da je bilo dosta problema i da je bilo dosta tih usluga koje su bile i refundirane i plaćene od samih osiguranika, ali ono na čemu mi insistiramo je da u zakonu mora da bude tako zapisano, pa ako nema dovoljno sredstava ta sredstva mogu da se nadomeste na druge načine. U krajnjem slučaju, to sam govorio i prošli put kada smo govorili o zakonu u načelu, državni dug prema pojedincu nikada ne propada. Da li će biti naplaćen za šest meseci, za godinu dana, sve je to bolje rešenje, nego što je rešenje koje se nudi u ovom predlogu zakona, da imamo participaciju u visini od 5% do 30%.
Kada govorimo o intenzivnoj nezi, tu je predviđena participacija od 5%. Kada govorimo o složenim operativnim zahvatima isto je 5%. U datim okolnostima ljudi mogu da budu više dana na intenzivnoj nezi, mogu da budu i takvi složeni operativni zahvati da budu duže u bolnicama, i ovaj procenat, 5%, može da bude veoma velika suma novca za veliki deo stanovništva.
Stanovništvo je bolesno, siromašno i, ako ne drugde, bar u zdravstvenoj zaštiti svi treba da budemo jednaki, i bogati i siromašni.
Mislim da je to jedan vrhunski princip, od koga Socijalistička partija Srbije nije odstupila ni u najtežim vremenima, a ne odstupa ni danas, kada kažemo da je bolje, a verujte, u ovoj zemlji, u ovoj državi posle 5. oktobra ništa nije bolje, takoreći sve je gore. Znači, ključno naše zalaganje je za besplatno lečenje.
Ako govorimo o participaciji kao o nekom značajnom finansijskom efektu, mi smo analizirali kakvi će efekti biti ako se primeni ovaj zakon i ove odredbe zakona, znači, 5%, 20%, 35%; verujte da je učešće participacije u ukupnim prihodima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje veoma malo. Mislim da je to učešće participacije nekoliko procenata od ukupnog prihoda, a ukupni prihod za 2006. godinu je oko 113 milijardi.
Šta to znači? Ako su ti efekti od participacije veoma mali, veoma niski, a s druge strane veoma opterećujući za svakog čoveka koji nema dovoljno novca, a veliki broj ljudi u Srbiji danas, po mom dubokom uverenju 60 - 70%, živi ispod nekog minimalnog nivoa, i ako znam da su ovde neke kolege, pre svega iz G17, govorile da je sada siromaštvo svedeno na 10 - 20%, to nije istina. Siromaštvo nikada nije bilo veće nego što je danas. Nikada veće raslojavanje stanovništva nije nego što je danas.
Znači, kada govorimo o samom fondu, pokazatelj da sam u pravu jeste stabilnost fonda. Verujte da sada učešće zaposlenih, odnosno doprinosi od zaposlenih lica, mislim pre svega na ove državne strukture, možda ova dobrostojeća preduzeća koja su se privatizovala, to učešće je oko 70% u ukupnim prihodima zavoda, odnosno republičkog fonda. Ranije, u tim najgorim vremenima, to učešće je bilo preko 80%.
Najveća stabilnost fonda jeste kada imamo te uplate, te doprinose od ljudi koji su zaposleni, pre svega u državnom sektoru i u onim društvenim preduzećima koja su radila dobro. Sada se to poremetilo i očigledno, po mom dubokom mišljenju, neće se ta situacija popraviti u nekom narednom periodu.
Jednostavno, broj zaposlenih je ključna odredba, ključna stvar kada je reč o stabilnosti fonda. Nemamo doprinose, ukoliko imamo stalno smanjivanje broja zaposlenih u svim preduzećima. Da li znate da imamo ovih meseci, pa i ovih svih godina, stalne zahteve međunarodnih finansijskih organizacija da smanjimo broj zaposlenih svuda i na svakom mestu i u javnim preduzećima. Ranije je to bilo i u svim ovim privatizovanim firmama.
Uvek smo govorili da je privatizacija u Srbiji loša iz niza razloga. Jedan od najvažnijih razloga jeste to što je svuda došlo do smanjenja broja zaposlenih. Kada u jednoj cementari imamo 3.000 radnika i 3.000 ljudi plaćalo je doprinose, sada ih imamo 700 i 700 plaća doprinose, ne može taj fond da bude u boljem položaju nego što je to bilo ranije, i ako znamo da i plate nisu bogzna kako povećane.
Hvale se ovi iz duvanske industrije, to je sjajno, neki njihov direktor je rekao kako je sada prosečna plata 1.000 evra, a oni su rekli – kada saberemo plate svih rukovodilaca, uglavnom stranaca, i nas običnih ljudi to blage veze nema. Ta prosečna plata je možda 300, 400 evra i za 200 evra manja nego u vremenu kada duvanska industrija nije bila privatizovana, kada je bila u državnoj svojini.
Iz tih razloga, nije ministar ovde, uvek preporučujemo da budu obazrivi kada je reč o međunarodnim finansijskim organizacijama. MMF i Svetska banka – ja sam uveren da će i Tomici Milosavljeviću, ministar je iz Paraćina, dosaditi više i Svetska banka i MMF, jer su njihovi zahtevi stalno jedni te isti: smanjiti broj zaposlenih, povećati poreze, smanjiti javnu potrošnju, manje dati za školstvo, zdravstvo, za sve ove potrebe, a njima što više vraćati dugove.
Kada smo kod tih dugova, ovde je jutros bila jedna polemika vezana za naše obaveze, pa ne znam, otpisaće nam dug ova banka, te druga banka, te Londonski klub, te Pariski klub, te biće bolje. Molim vas, sva ova zaduženja su došla u vreme Tita i u vreme komunizma, a u vreme Slobodana Miloševića i u vreme SPS-a mi se nismo zadužili ništa. Šta je tu apsurd? Apsurd je što su oni nama te kamate računali svih ovih godina, a istovremeno naša sredstva koja su zamrznuta u bankama u Americi, verujem da još uvek ta sredstva nismo dobili. To ništa ne važi.
Prema tome, tu je jedna ogromna nepravda i upravo iz tih razloga kada govorimo o ulozi međunarodnih finansijskih organizacija uvek svi članovi Vlade treba da imaju na umu kako se međunarodne finansijske organizacije ponašaju. Međunarodne finansijske organizacije kada daju kredite nerazvijenim zemljama kažu – ovo vam je za razvoj demokratije, tu ćete imati ne znam koliko milijardi, ali te pare se čuvaju u našim bankama i tu vam je kamata 4%. Kada te iste države traže kredite za razvoj ekonomije, industrije, poljoprivrede, tu dolaze drugi krediti gde je kamata 15 - 20%. Prema tome, o ovome treba dobro voditi računa.
Da zaključim, kada je reč o ovom našem amandmanu, zalažemo se za brisanje participacije, za besplatno zdravstveno lečenje. To je najhumanija stvar i ono što razlikuje nas od svih drugih političkih partija, mi smo jedini predložili ovaj amandman, znači da nema participacije. To je normalno, jer SPS je jedina relevantna levica na političkoj sceni Srbije. Sve druge političke partije koje su relevantne i važne su desnica i normalno je da u njihovom programu to ne piše; da su pravili te amandmane ne bi bili DSS, SRS i ostale, bili bi druga politička partija ili krajnja socijalna demagogija. To u njihovim programima ne piše. Demokrate jesu navodno neka levica, ali oni su apsolutno povezani sa međunarodnim finansijskim organizacijama i oni su izvršioci te najgore politike u Srbiji koja je bila.
Na kraju želim da kažem i iskoristim ovu priliku da predsedniku Skupštine uputim zahtev da se u što hitnije vreme na dnevni red stavi rezolucija za puštanje na slobodu našeg predsednika Slobodana Miloševića, radi neophodnog lečenja. Predsednik Milošević je ozbiljno bolestan, treba da bude na slobodi.
Ova vlada i ova skupština treba da daju garancije za čoveka koji je najzaslužniji što se agonija koja se dešava posle 5. oktobra odložila i što se nije desila tih devedesetih godina. Sasvim je jasno da međunarodni faktor, vreme će pokazati da sam u pravu, želi okupaciju ove zemlje, želi pljačku ove zemlje. Njegova borba u Hagu je najvažnija bitka za srpsku državu i srpski narod. Mislim da svi poslanici i sve poslaničke grupe treba da pokažu minimalnu korektnost i da ovu rezoluciju donesemo što pre.