Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: SRS, DSS, DS-Boris Tadić, SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Zvonimiru Steviću, a neka se pripremi narodni poslanik Dušan Proroković.

Uvaženo predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, predsedniče Koordinacionog centra, poštovani narodni poslanici, zbog problema koje imamo naša Skupština je 2005. godine, kao što vam je poznato, usvojila Rezoluciju o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije i predloge te platforme za pregovore koje je tada ponudila Vlada i kasnije rasprava koja je o tome vođena u Skupštini, kada smo izrazili visok stepen jedinstva, posebno u potrebi da se teritorijalni integritet naše države, uz očekivanje da se o potrebu očuvanja i poštovanja principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta ne može oglušiti ni Savet bezbednosti UN.
Uostalom, na to nas u više prilika obavezuje i Rezolucija 1244 o Kosovu, od 10. juna 1999. godine. Poznato nam je šta se od tada događalo i kako smo se u svemu ponašali. Ukoliko bismo izneli hronologiju toga, bojim se da bismo se nepotrebno iscrpljivali i trošili suviše energije. Zato bih to sveo na jednu rečenicu.
I pored svih muka i brojnih teškoća i sa izvesnim oklevanjem napravljen je tim za razgovore sa albanskom stranom, pa je sada kada su otpočeli ti pregovori, a pred nama je izveštaj o početku tih razgovora, nužno da se u ovom sudbinski važnom trenutku za Srbiju i njen narod ponašamo krajnje odgovorno. To znači da je nužan pravi timski rad, odlučnost, racionalno i promišljeno delovanje, kako bismo uspeli da odbacimo sve pokušaje, koji nisu tako zanemarljivi, da se proglasi nezavisnost Kosova i da Albanci dobiju još jednu državu na Balkanu.
Ishitrene izjave koje dolaze ovih dana od nekih engleskih i američkih zvaničnika, pa i od samog Ahtisarija, o tome da Kosovu treba dati nezavisnost, više su od probnog balona, kako smo skloni to često da komentarišemo. Zato sam mišljenja da sve naše institucije, državni organi, lideri političkih stranaka i posebno naš pregovarački tim i naša diplomatija moraju znatno brže i odlučnije reagovati na te krajnje drske i pretenciozne nagoveštaje.
Odmah da kažem kako na to gledaju Srbi na Kosovu – naime, smatramo da ukoliko nema energične osude i reagovanja na te izjave, nešto drugo se iza brda valja i postoji nešto što se krije od domaće javnosti i kroji se negde u svetskim kuhinjama, među svetskim moćnicima.
Smatram da su brojni argumenti za to da naši zvaničnici žustro i argumentovano reaguju na sve te zlokobne signale koji dolaze iz pojedinih centara, a koje prilično blago odbacujemo.
Dvostruki aršini u međunarodnoj politici u odnosu na Srbe i dalje su na sceni. Šta drugo znače nagoveštaji da pored krizne grupe i Grupa osam zemalja smatra da Kosovo može, u pogledu očuvanja teritorijalnog integriteta, predstavljati međunarodni presedan. Zašto se olako preko toga prelazi?
Još kada se neki naši političari pridruže tim i takvim razmišljanjima, u nameri da po hiljaditi put optuže Miloševića i, kako kažu, njegov režim zbog navodnog ugrožavanja Albanaca, Srbima preostalim na Kosovu i Metohiji i onima koji su otuda proterani diže se kosa na glavi i u srca usađuje nova zebnja da nam nema života na Kosovu.
Kako i ne bi tako bilo kada su prvo bile tvrdnje – najpre standardi, pa status, a sada se zahteva nezavisnost za Kosovo, pa primena nekih standarda u budućoj albanskoj državi. Kako bi tek izgledao život u toj otcepljenoj državi kada sada, kada je Kosmet pod međunarodnim protektoratom, Srbi danima nemaju struju i na temperaturi od minus 20 stepeni, kada od milosti Albanaca zavisi da li će srpska naselja dobiti vodu, da li će im biti obezbeđeni elementarni uslovi za bezbedno kretanje i normalan život.
Zato se i meni, kao i svim Srbima na Kosmetu, nameće pitanje – kakva je sudbina preostalog dela našeg naroda u ovoj pokrajini ukoliko se desi ono što je večiti san Albanaca, stvaranje nezavisnog Kosova? Da li država, uključujući sve njene institucije i tela, ima u tom slučaju neku izlaznu strategiju i na čemu bi bila zasnovana?
Ukoliko se sada, za vreme započinjanja pregovora o statusu Kosmeta, dešavaju mnoge pojave koje vode utiranju puta ka nezavisnosti, šta sutra treba da očekuju Srbi kada bude definisan budući status Kosova?
Za ilustraciju ću spomenuti ukidanje saobraćajnih veza srpskih sredina i centralnog dela sa severnim delom Kosmeta i Srbijom, što je samo novi udar na ionako nepodnošljive uslove za život preostalih Srba na tim prostorima. Od kombi prevoznika, što je najčešće jedina mogućnost veze sa centralnim delom Srbije, kosovska policijska služba zahteva na ime taksi za obavljanje ovog posla 5.000 evra. Ovaj korak nije ništa drugo, već nova pretnja kojom se šalje poruka Srbima šta ih očekuje ako žele da se bave nekim ozbiljnijim poslom. Na putevima policija oduzima vozačima dokumenta, naplaćuje kazne na licu mesta po 300 evra.
Druga ilustracija je ukidanje veza mobilne telefonije koje zavise isključivo od volje kosovskih operatera.
Niz je drugih primera, poput pretnji Srbima i napada na njih u Cernici, Kosovskom Pomoravlju, pljački Srba, njihovih kuća u Svinjaru, na severu Kosmeta itd.
Socijalistička partija Srbije smatra da je nužno, upravo u fazi vođenja pregovora, da nadležne institucije naše države sada pokažu mnogo više brige za Srbe na Kosmetu, jer svaka neažurnost, neosmišljenost institucija i njenih pojedinaca doživljava se kao odbacivanje dela stanovništva koje je nezaštićeno na ovim prostorima. Zato se veoma nepovoljno tumači višemesečno kašnjenje u isplatama naknada, inače minimalnih, za radnike koji su na Kosovu ostali bez radnog mesta, isplata dečijih dodataka, socijala i mnogi drugi problemi.
Srbi sa Kosova i Metohije svesni su teškoća sa kojima se suočava naša država u međunarodnim relacijama i posebno pretnji i ucena, diktata i upozorenja koja dolaze od albanskih lobista u nekim zapadnim centrima, ali žele od najviših predstavnika svoje države da dobiju snažno uverenje da ne mogu prihvatiti bilo koje rešenje koje bi nam bilo nametnuto u rešavanju konačnog statusa Kosova.
Drugim rečima, Srbi sa Kosmeta od svoje države i njenih zvaničnika očekuju krajnje odgovornu bitku za povoljan ishod u rešavanju pitanja statusa, jer nedoumice i kolebanja mogli bi dovesti do krajnje pesimističkog razmišljanja, u slučaju da se rešenja kreću u nepovoljnom smeru, da se u srpskim zemljama donesu odluke i istaknu natpisi o kolektivnom odlasku sa Kosmeta, što bi bio korak nezabeležen u istoriji savremenog sveta, o napuštanju dela naroda i svoje prapostojbine, kolevke državnosti i duhovnosti.
Sasvim na kraju, gospodine predsedniče države, predsedniče Vlade, s obzirom da nije radio parlament, da sam razgovarao s ljudima, primio brojne delegacije, silna pisma, traže odgovor od najviših državnih zvaničnika da se kaže istina o Kosovu i Metohiji i kakva je sudbina Srba na Kosovu i Metohiji. Sve je više ona hamletovska dilema – ostati ili otići. Ostati, prihvatiti albanski režim i asimilaciju, ili otići, ugasiti i iskoreniti korene srpstva na Kosovu i Metohiji za sva vremena.

Reč ima narodni poslanik Dušan Proroković, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Poštovana gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade Republike Srbije, predsedniče Republike Srbije, iskoristiću svoje vreme prosto da podelim sa vama neka razmišljanja i da uđem u polemiku sa ljudima koji su zagovornici nezavisnosti Kosova.
To su, pre svega, ljudi okupljeni u nekim uticajnim inostranim nevladinim organizacijama.
Četiri su razloga obično navodili zašto Kosovo treba da bude nezavisno: prvi, da na Kosovu i Metohiji živi blizu dva miliona Albanaca; drugi, da oni ne prihvataju režim Republike Srbije ni u jednom segmentu; treći, da prete nasiljem i četvrti argument, koji se pojavio pre nekoliko nedelja, jeste da Srbija mora biti kažnjena zbog svega što je Miloševićev režim u protekloj deceniji uradio.
Prva tri argumenta lako je osporiti. Prvo, ne želim da ulazim u to da li na Kosovu živi dva miliona ljudi ili manje, ali i u Republici Srpskoj živi milion Srba, nikako oduševljenih činjenicom što su građani Bosne i Hercegovine. Albanci ne žele da prihvate režim Srbije, ali ni režim Igora Smirnova u Pridnjestrovlju ne prihvata režim zvaničnog Kišinjeva, niti južna Osetija, niti Abhazija ne prihvataju zvaničan režim Tbilisija ni u jednom segmentu, pa opet ne vidim da su Moldavija i Gruzija rasturene. Zašto samo Srbiju rasturati?
Treće, pretiti nasiljem u eri evropskih integracija, u eri brisanja nacionalnog, definisanja nadnacionalnih ciljeva, i nije toliko pametno, tako da se ovaj argument sve manje pominje.
Dakle, ostaje ovo četvrto, a to je da Srbija mora biti kažnjena. Sam termin kažnjena govori o tome da Srbija ne želi da prihvati ovakvo rešenje. Često su me neki strani političari, novinari pitali zašto Srbija ne želi da prihvati ovo rešenje i kakav je interes Srbije da zadrži Kosovo i Metohiju u svom sastavu.
U svakoj državi postoje dve vrste ciljeva, dve vrste interesa. Jedno su nacionalni ciljevi, nacionalni interesi, a drugi su strateški ciljevi i strateški interesi. Nije patetika govoriti o nacionalnim ciljevima i nacionalnim interesima Srbije na Kosovu i Metohiji. Bilo je govora sa naše strane o duhovnoj vertikali i o tome da Srbe mnogo toga u kulturnom, državotvornom i verskom smislu vezuje za Kosovo i Metohiju.
Takođe, poslednja analiza evropskih institucija o stepenu defetizma u Evropi pokazuje da su Srbi vodeći po toj karakteristici kao narod, kao nacionalni korpus. Plašim se šta će se dešavati u našem društvu ako se taj stepen defetizma poveća, šta će se desiti sa osam miliona ljudi, da li će se njihovi ciljevi, njihove političke elite radikalizovati i da li će region u celini imati budućnost.
Što se tiče naših nacionalnih interesa, mislim da u nekoj doglednoj perspektivi treba razmišljati o širenju našeg ekonomskog prostora na one delove Balkanskog poluostrva na kojima žive Albanci. Možda to nekima u ovom trenutku deluje nezamislivo, ali Srbija svoju privredu, svoje privrednike i svoju ekonomiju treba da projektuje i reflektuje ka jugu poluostrva, ka Kosovu, ka Albaniji, ka zapadnoj Makedoniji. Ti kontakti jesu danas prekinuti, ali vremenom će se polako uspostavljati.
Kada govorimo o strateškim ciljevima, zašto je Srbiji potrebno Kosovo i zašto Srbija želi da zadrži Kosovo i Metohiju, onda moramo da odgovorimo šta je strateški interes Srbije u nekom narednom periodu, nekih narednih desetak ili petnaest godina. Mislim da ćemo se složiti da je Srbiji najpotrebnija stabilnost u regionu, stabilnost i u političkom smislu, u privrednom, tržišnom, socijalnom smislu, prosto da se ceo region posveti više nekim drugim temama, a manje ovim političkim temama.
Nažalost, nemoguće je posvetiti se ovome sve dok imamo proces etničkog i nacionalnog zaokruživanja Albanaca na poluostrvu. Znam da će mnogi imati razne stavove o ovome, ali mislim da nezavisno Kosovo samo po sebi nije cilj. To je sredstvo da se u nekom narednom periodu vrši dalja homogenizacija, dalja radikalizacija albanskog nacionalnog korpusa.
Daću jedan ilustrativan primer u prilog ovoj mojoj tezi: 28. novembar je Dan albanske zastave; već unazad nekoliko desetina godina ističu se albanska znamenja svuda po poluostrvu u svim državama gde Albanci žive. Prošle godine, 28. novembra 2005. godine pokojni predsednik Kosova Ibrahim Rugova promovisao je zastavu Kosova i reakcija je bila jeziva. Reakcija je usledila u Bujanovcu i Preševu, tako što su Albanci u Bujanovcu i Preševu bojkotovali taj novi predlog, to novo heraldičko znamenje koje im je predložio pokojni predsednik Kosova Rugova.
Reakcije je bilo i u štampi u Albaniji, ali dve najradikalnije, najekstremnije reakcije usledile su u Tetovu zalaganjem jednog od ideologa albanske političke elite Arbena Džaferija i znamo da su zastave paljene. Poruka je bila jasna – Kosovo kao etnički i nacionalni entitet ne postoji za same Albance, Albanija obezbeđuje etnički i nacionalni identitet svim Albancima, pa se stoga, sam Arben Džaferi je to i rekao, ne može govoriti o Kosovarima kao narodu, o Kosovu kao državi Kosovara, ni o obeležjima Kosova, bilo heraldičkim ili nekim drugim.
Sam početak pregovora nama nije doneo puno, a kada kažem nama, mislim i Srbima i Albancima, dakle za obe pregovaračke strane, i biće potrebno još dosta vremena kako bi se pokazao jedan kompletan rezultat. Dobro je što je razgovor počeo i uvažavajući ove naše strateške i nacionalne interese i ciljeve mi upravo treba da obratimo pažnju na dve stvari. Jedna je vreme, a drugo je tempiranje naših poteza, odnosno jedna taktička utakmica koju ćemo sa Albancima voditi.
Što se vremena tiče, treba da insistiramo na što češćim susretima, na ubrzavanju ovog dijaloga, ali mislim da istovremeno treba insistirati na tome da se ništa ne oročava.
Oročavanje je donelo mnogo toga lošeg ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, nego i jugoistočnoj Evropi u celini.
Što se naše taktičke igre tiče, plasiranja naših stavova, mislim da nam je primer za to kako postupamo reakcija albanskih političara i albanske štampe u Prištini. I mislim da na to do sada niko ne može da ima neku ozbiljniju zamerku. Naši potezi i definisanje naših poteza – moje iskreno mišljenje jeste da moraju da budu dobro usaglašeni i da moramo da imamo jedinstveni nastup.
Shvatam, ljudski je da se Kosovo i Metohija u određenim trenucima tretiraju kao stranačko pitanje i kao tema na kojoj može da se zaradi određeni procenat glasova, ali dosadašnje iskustvo, posle 1999. godine do danas, govori nam da ukoliko Srbija nema jedan monolitan stav, jasno definisan, podržan od svih, onda se ne može nadati ispunjavanju tog stava.
Ne smemo sebi više da dozvolimo luksuz da razgovaramo o tome da li treba izaći ili ne izaći na izbore, da li treba učestvovati u kosovskim institucijama, bojkotovati ih ili opstruirati njihov rad. Prosto, moramo sesti i dogovoriti se jedinstveno, tako i istupati u nekim narednim periodima, jer nam se može desiti situacija da sa jedne strane imamo albanski monolit koji stalno ponavlja – nezavisnost ili propast, a sa druge strane imamo sedam ili osam srpskih političara sa sedam ili osam različitih stavova, koje onda i međunarodni predstavnici i Albanci mogu birati kao sa menija, sa kim će razgovarati, klasifikovati u podobne i nepodobne. Mislim da smo ovu lekciju tokom 2004. i 2005. godine naučili i mislim da se u zastupanju srpskih interesa nešto promenilo.
Zagovornici nezavisnog Kosova ostavili su po strani pravnu argumentaciju, pogotovu međunarodno pravo, dakle, kada se govori o budućem statusu Kosova, jer više vole da govore o real politici, a nešto od ova četiri razloga protiv nezavisnosti Kosova jesu real politika, ali naš sadašnji stav jeste real politika, a to je da direktnim dijalogom dođemo do kompromisnog rešenja, da smo duboko posvećeni pregovorima i mislim da na takav način Srbija pokazuje veliki demokratski kapacitet u ovom trenutku i predlaže rešenja koja su usaglašena sa evropskim standardima.
Ako sama međunarodna zajednica, ma šta to značilo, želi da naruši taj demokratski kapacitet, želi da nastavi svoje zalaganje protiv evropskih standarda, plašim se da se u budućnosti ne može govoriti o evropeizaciji Balkana i ne možemo govoriti o Balkanu kao integrisanom delu Evropske unije. U ovom trenutku Srbija i Evropska unija dele iste principe, iste stavove i mislim da taj proces usaglašavanja sa interesima nekih većih država treba nastaviti.
Čulo se danas ovde da se većina država članica Kontakt grupe zalaže za nezavisnost Kosova, čulo se ranije u štampi da je status već određen. Ako već govorimo o stavovima država koje će se pitati o Kosovu i Metohiji, moram da kažem da bi Kosovo i Metohija već dobilo nezavisnost i državnost da su ispunjena četiri cilja koja su stavljena pred same Albance.
Prvo, nisu ispunili standarde ni u jednom jedinom delu. Drugo, ekonomska perspektiva Kosova je i te kako nejasna, maglovita, sa ekonomskom i socijalnom situacijom koja je danas katastrofalna. Treće, niko ne krije da postoji velika nezrelost albanskog institucionalnog sistema na samom Kosovu. I, četvrto, otvoreno pitanje zbog kojeg se ne donosi odluka o Kosovu i Metohiji jeste šta je kompenzacija Srbiji za oduzimanje Kosova i Metohije ili za pristanak Beograda da Kosovo i Metohija mogu biti nezavisni.
Ove prve tri stvari, ako nisu ispunjene za proteklih šest godina, ne vidim da će se ispuniti u narednih devet meseci, a što se tiče ove četvrte stvari, kada do sada nije definisano šta je kompenzacija koja će biti Srbiji data, ne znam kako će biti definisano u nekih narednih devet meseci. Ove četiri stvari, pored sve naše pravne i političke argumentacije, ostavljaju dovoljno prostora da popravimo svoju pregovaračku poziciju i u procesu pregovora, ali i da privolimo sve međunarodne partnere da se definiše jedno rešenje koje će odgovarati i nama.
Ono što je najbitnije, Srbija je definisala jedno rešenje koje neće odgovarati samo nama, koje će odgovarati i našim susedima Albancima. Naravno, u prvom trenutku ono deluje za Albance neprihvatljivo, ali mislim da treba očekivati i jednu vrstu diplomatskog i političkog pritiska na njih kako bi pristali na kompromis i kako bi putem dijaloga došli do ovog rešenja o konačnom statusu Kosova.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade, predstavnici Vlade Srbije, a rekao bih i – gospodine predsedniče, ali gospodin predsednik i ne voli da sluša šta govore Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, tako bar javno govori, pa onda mu neće predstavljati veliki problem što ga neću posebno pozdravljati.
Dakle, danas u Srbiji imamo tešku, ozbiljnu i odgovornu raspravu o budućnosti Kosova i Metohije i budućnosti Srbije. Čini mi se da neko stvara klimu u našem narodu, u našem društvu, kao da je Kosovo izgubljeno time što će da guraju informaciju u svoje medije kako je to kriv Milošević, krivi radikali 1999. godine, tobože kosovska kriza nikada ranije nije postojala, a pri tom zaboravljajući svoje mitinge iz perioda DOS-a, pre nego što su došli na vlast u 2000. godini.
Već u 1999. godini od preobraženjskog mitinga, pa do 5. oktobra 2000. godine desetinama i stotinama puta u svim medijima ponavljali su jednu jedinu stvar, a to je da je Kosovo demokratsko pitanje i da će ga oni po dolasku na vlast, sa svojim demokratskim prijateljima sa Zapada, lako i bez velikih problema rešiti. To je pitanje demokratskih standarda, inače niko nikada neće moći da otima teritoriju naše zemlje.
Od tada do danas, sem gotovo 1.000 pobijenih Srba, nismo videli šta se od tih demokratskih standarda ispunilo, nismo videli da su se Srbi vratili na Kosovo i Metohiju, kako su koordinacioni centri iz godine u godinu donosili planove i programe o tome kako bi Srbi trebalo da se vrate na teritoriju južne srpske pokrajine. Najvažnije od svega, imamo sve učestalije i sve ozbiljnije pretnje za otimanjem dela naše teritorije.
Da ne bude zabune, pošto je jedan od predstavnika predsednika Republike rekao da teritorija nije važna, da su važni ljudi, da, naravno da su važni ljudi, ali je važna i teritorija. Nemate državu bez teritorije, a u pitanju je više od 13% teritorije Republike Srbije, tek za one neupućene kojima teritorija nije naročito važna ili koje teritorija ne interesuje.
To je izrekao Dragoljub Mićunović, više puta ponovio je u javnosti i rekao da teritorija nije značajna. Ne znam šta je mislio da je značajno ako teritorija nije značajna. Naravno da su ljudi značajni, niko nikada to nije sporio, ali ne znam kakve to veze ima sa teritorijom, sa Ustavom Republike Srbije, sa najvišim pravnim aktima naše zemlje.
Istovremeno prisustvujemo devalvaciji onoga što bi trebalo da predstavlja interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, svakodnevnoj. O čemu je reč? Taj retorički prilaz rešavanju problema na Kosovu i Metohiji mora da se promeni kod naših predstavnika. Ne može predsednik Republike u UN da govori o Srbima kao manjinskom narodu na Kosovu i Metohiji, jer Srbi ne mogu biti manjinski narod na Kosovu i Metohiji, niti su ikada bili.
Bio sam protiv onoga što je koristio Milošević, što su njegovi pravnici nazvali političkom klackalicom, pa to nazvali srpskom zajednicom i albanskom zajednicom, pa na moje pitanje kako je moguće, jer smo mi Srbi narod, a Albanci su nacionalna manjina, oni su rekli – znate, na toj teritoriji smo mi manjina.
Šta to znači? Hoće li Srbi da budu prvo zajednica, a zatim i manjina u sedam opština na severu Vojvodine, kao što ste izdvojili teritoriju Kosova i Metohije. Srbi nisu i ne mogu da budu nacionalna manjina na teritoriji svoje republike, na teritoriji svoje zemlje i na prostoru bivše Jugoslavije, u Titovoj avnojevskoj Jugoslaviji ili nacionalna manjina u Hrvatskoj, ni u Bosni i Hercegovini, a kamoli na teritoriji Republike Srbije, kamoli u našoj zemlji.
Imamo nekoliko problema sa kojima se danas suočavamo i o kojima moramo sasvim otvoreno da razgovaramo sa našim građanima i o kojima moramo između sebe da budemo sasvim jasni, nedvosmisleni i naše poruke moraju da budu jasne.
Izdvojio sam jednu rečenicu iz izveštaja koji ću pročitati građanima Srbije, koja vrlo značajno govori o ponašanju i odgovornosti Albanaca. Kaže se: "Za ovu priliku treba pomenuti nekoliko ključnih elemenata albanske platforme. Prvo, kakav god sporazum o decentralizaciji bio postignut, njegovo sprovođenje neće započeti pre nego što se postigne sporazum o, kako to doslovce stoji, ′paketu u celini′, tj. dok se ne postigne sporazum o ′prihvatljivom paketu rešenja konačnog statusa′."
O čemu onda mi razgovaramo? O čemu pričamo? To znači da kada razgovarate o decentralizaciji, o oblastima, kako je predviđeno planom Vlade Srbije, ili entitetima, kako to smisli predsednik Republike, ili o bilo čemu drugom, te ne znam o čemu tačno razgovarate, postavlja se pitanje – je l′ vi to razgovarate ako je Kosovo nezavisno?
Hoće li neko da teši građane Srbije time što će da kaže – Kosovska Mitrovica, Lešak, Leposavić, Zubin Potok, Zvečan dobili su specijalni status ili posebnu autonomiju, ili ne znam već čime, pa će da kaže – evo i manastiri nam dobijaju trilione evra, bilione evra, ne znam ni ja šta. Ko će da ide u te manastire? Ko će da ide u te manastire ako Kosovo dobije nezavisnost? O kojim ljudima to pričate, dame i gospodo?
O kojim ljudima pričate, ko će od Srba da ostane na Kosovu i Metohiji ako Kosovo bude nezavisno? Kakve su to gluposti? Ko će da živi na Kosovu i Metohiji ako to postane nezavisno, ako ode iz Srbije? O kakvim to standardima i kakvim čudima pričamo ovde? Neće niko ili će se brojati u desetinama ti ljudi.
O čemu danas razgovaramo i kome verujemo? To je ono što nismo mogli da čujemo od predstavnika predlagača ovog izveštaja. Kome danas verujemo ako Rezolucija 1244 nije poštovana, ako nije sprovedena u delo? Šta je sa aneksom drugim, tačkom 6? Ko traži da se to sprovede u delo, koje je zvanično objašnjenje, kažite nam ko nam je to rekao – nećemo da sprovedemo ono što je Savet bezbednosti UN donosio? Nisu oni to donosili u interesu Srbije, donosili su protiv Srbije. Neće da sprovedu u delo onaj deo koji se sviđa Srbiji, jedan jedini deo, jedna rečenica odgovara Srbiji. E samo tu jednu rečenicu neće da sprovedu u delo. O čemu onda pregovaramo?
Ko su garanti? Za šta su garanti? Čega su garanti? O čemu pričamo? Sutra ćemo da postignemo, recimo, postigne tim za pregovore izvanredan rezultat i potpišu i Savet bezbednosti donese novu rezoluciju i oni kažu – mi ćemo da sprovodimo ono što nam se sviđa.
A ono što nam se ne sviđa, odnosno ono što ide Srbiji u korist, to nećemo da sprovodimo u delo. Ko kaže da to neće da se desi?
Pitam vas da li u aneksu drugom tački 6. piše da će se određene snage jugoslovenskog osoblja, snage bezbednosti, u stotinama, ne u hiljadama, vratiti na Kosovo i Metohiju, jedna od četiri stavke je da će se vratiti na granicu prema Makedoniji i Albaniji? Da li to piše ili ne piše? Piše. Što se to ne sprovodi u delo?
Ne morate da pričate – da, 1999. godine je bilo, da, jeste 1999. je bila kapitulacija, da 1999. je bila okupacija, a sada hoće da anektiraju taj deo teritorije i to se tako pravnički zove.
Nemojte da izmišljate i da pričate gluposti svuda po Srbiji da se javljaju okupacioni lakeji istog trenutka da govore – jao, pomenut je izraz okupacija. Pa, nego koji? Da li su vam mama i tata pisali Ustav, pa ne smete da se držite Ustava, pa rekli – ne važi vam Ustav Srbije. Nego koji izraz, dame i gospodo, kada vam neko otima teritoriju, koji je to drugi izraz nego da vam je okupirao teritoriju? Da li imate nešto da mi kažete, koji je to izraz? Kaže, pa to je nevažeće. Ma nemoj. Kako se to definiše u pravnoj nauci, u pravnoj teoriji, u pravnoj praksi, da li ima nekog ko će to da mi objasni? Ovo najviše podseća na aneksiju.
Molim vas, pošto ste bili toliko mudri da skočite istog sekunda kada je Tomislav Nikolić izgovorio reč okupacija, pa da kažete – jaoj nemojte, to je pretnja. Kome pretnja? Oni nama prete i dolaze u Beograd i da kažu – otećemo vam deo teritorije, a vi kažete – nemojte to tako, nemojte to da nazivate otimanjem teritorije, nemojte. Nama je važnije da jedemo picu hat svako popodne od toga da li će da nam otmu 13% teritorije.
Istovremeno, dođete za skupštinsku govornicu i kažete – treba nam jedinstvo, treba nam nepodeljen tim, treba nam da Srbija šalje jasnu i jedinstvenu poruku, mi smo u opoziciji, mi iz SRS.
Mi imamo veoma korektan odnos prema svim državnim pitanjima, ne pravimo vam probleme nigde gde je država u pitanju, nigde nikada i nikoga nismo pozivali na ulici da vas ruši. Nigde nikada nismo hteli da spaljujemo Skupštinu i da sečemo kosu ćerki nekog od vaših funkcionera, kao što ste vi radili kada ste dolazili na vlast 5. oktobra 2000. godine. Nikada na bilo šta slično nismo pozivali, niti ćemo.
Na šta vi pozivate? Da li o jedinstvu pričate? Predsednik Srbije pre dve nedelje na svom stranačkom skupu kaže – imamo dve Srbije, ili će da se opredele za radikalsku Srbiju ili za ovu moju, dobru. Mi smo prototip dobra, a oni su prototip zla. Da li je to jedinstvo o kom pričate? Da li je to ono što treba građani Srbije da čuju od predsednika Republike? Da li ste vi predsednik svim građanima Srbije ili samo onima koji su u DS? Ili onima sa kojima biste da vladate iz G17 plus, ili ne znam ni ja ko ima iz DS-a itd.
Hvalite se time što se predsednik Aleksandru Popoviću, a nećete da slušate šta će da vam govori Aleksandar Vučić. Na vašu žalost, mnogo više ljudi u ovom trenutku hoće da čuje šta će da vam kaže Aleksandar Vučić, nego Aleksandar Popović.
To se nastavlja. Pogledajte današnji intervju u "Politici" Miloša Aligrudića. Kaže Miloš Aligrudić, ovde pokazuje kakav je odnos prema državi, kakav je odnos prema opoziciji, zamislite da je Milošević nekada rekao – demokrate nisu sposobne da vrše vlast. On je to rekao i to mu je naslov – radikali nisu sposobni da vrše vlast.
Sada kaže da SRS smatra nesposobnom da aktivno i odgovorno vrši vlast, pa sada između ostalog – a prema onome što znam o njihovim kadrovskim kapacitetima mislim da je to politička stranka koja bi morala da ima tutora da bi eventualno vršila vlast. Imate pravo, gospodine Aligrudiću, imate pravo da to kažete. Znam da je istina, nas nema što umemo torbe i kese sa 100.000 evra da nosimo, kod vas ih ima, a kod nas ih nema. Sram vas bilo.
Vi kažete da je tutor potreban. Ne određuju nama tutori kako ćemo da glasamo u Narodnoj skupštini i šta ćemo da radimo i kakve zakone da donosimo, nego vama tutori određuju. Pre neki dan sam čuo, ovaj ima evropsku frizuru, a ovaj ima retro frizuru, političar. Vi ćete da pričate nekome o tutorima, vi govorite o Srbiji koja treba da bude jedinstvena. Opet ćemo da glasamo, kao što je rekao Tomislav Nikolić, za izveštaj, jer vam pravimo negde neki problem. Ne pravimo vam nigde nikakav problem. Mi kada izađemo na miting ne bude nijedna travka zgažena, a ne prozor polomljen, kao što ste videli.
Šta je vaš odgovor? Metlama ćete da čistite ljude sa Trga Republike, to vam je odgovor. Hajde da vas vidimo. To je onako poznat demokratski princip, čudo jedno od demokratije. Nemojte narod da gurate, mi to nećemo da tražimo od našeg naroda. Vi ste hrabri i jaki i dođite sami to uradite, ako smete. Nemojte da terate žene Jova Đoga i Zdravka Tolimira sa posla. Kakvi ste to ljudi? Žene im otpuštate sa posla. Žena Jova Đoga kriva, pa se ukida formacijsko mesto farmaceuta na VMA, treba da vas je stid i sramota.
Govorite o jedinstvu, nema koga ne biste progonili na način na koji vi mislite da je to moguće. Da li ste toliko hrabri? Nemojte da terate policajce, vojnike, vi lepo, toliko ste moćni, hrabri, pa vi pokažite da možete negde nekog da hvatate i da nešto uradite. Vi dođite i sklonite i Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića sa Trga Republike, a nemojte da terate narod, pa da vidimo da li smete i da li možete. Mi nećemo da se zaklanjamo iza naroda, niti iza bilo koga drugog. Jasno ćemo da izađemo i da kažemo, da, vi ćete da imate pravo da demonstrirate i niko neće da vas čisti ni metlama, niti bilo čim drugim zato što to nisu normalni politički stavovi.
Kažete, okupacija je neki problem. Tražim danas od predsednika Vlade da on kaže šta će to da bude ako se dogodi, ne daj bože, znači, razgovaramo da je jedan posto šansa, a plašim se da je više, da Kosovo dobije nezavisnost. Šta će to da bude? Mislim da je možda najpribližnija definicija da je to aneksija.
Molim vas da vi izađete i da kažete, tako sam nekada učio na Pravnom fakultetu, možda sam pogrešno naučio, pa me vi ispravite, pa da kažete, šta je to tačno ako nije to u pitanju. Ili da budemo radosni, da bude sreće i veselja što nam se to desilo, kao što bi to neki predlagali, u ovoj skupštini i van ove skupštine.
Govorite o predstavnicima i o ljudima u pregovaračkom timu. Nismo se mešali. Rekao vam je šef naše poslaničke grupe, u redu je, mi ćutimo i podržavamo sve što radite. Želim da vas pitam ko su predstavnici Srba sa Kosova i Metohije, koga zastupa Goran Bogdanović, koga zastupa Oliver Ivanović, koga ti ljudi zastupaju. Nisam rekao da je u timu, nego se svaki dan pojavljuju; Goran Bogdanović je u timu i koga zastupa. Znali ste malopre da mi dobacite i odgovorite, a sada vas pitam – koga zastupa. Izgleda ne znate koga zastupa.
Zastupa stranku koja je dobila 0,5% kada ih je predsednik Republike pozvao da izađu na nekakve izbore. Da li je tako? Znači, 0,5% ljudi zastupa. Oni su dobili 700 glasova. Da li njih zastupa? O čijim interesima on govori? Ni rođena porodica za njega neće da glasa, a tu je da zastupa zato što je iz DS, jer ne valja da o Kosovu i Metohiji govori Ljuba Kragović ili neko iz SRS, jer oni dobijaju po 60-70%. Treba neko ko bi dobio 0,5%, jer oni će to bolje da rade. Oni su tu mnogo pametniji i nema šta, oni će to najbolje da naprave.
Kažete, sada ću da vam ispričam nešto, prvi put će čuti narodni poslanici, kako se u inostranstvu zalažete svim mogućim diplomatskim sredstvima i načinom da se izborite za Kosovo i Metohiju, kako lepo govorite o vašim političkim protivnicima.
Nedavno je u Beogradu održan skup koji je organizovala Sonja Liht i gost je bila Suzan Vudvord sa Prinston univerziteta. Bili su predstavnici više političkih stranaka. Nije bio predstavnik Srpske radikalne stranke. Razgovaralo se o Kosovu i Metohiji. Dakle, Suzan Vudvord govori svoje mišljenje i kaže – pretpostavlja se da će međunarodna zajednica ići na nezavisnost Kosova.
I, sada vi očekujete reakciju predstavnika naših političkih stranaka. Da li znate koja je? A ovo je važno zbog javnosti da čuju. Predstavnik DS kaže sledeću stvar – znate li vi (pošto računa da nema kamera, pa se neće čuti i saznati), ako se izglasa nezavisnost, ako do toga dođe, biće strašno u Srbiji, radikali će da pobede na izborima. To je njegov argument za odbranu Kosova i Metohije – radikali će da pobede na izborima.
Suzan Vudvord kaže – pa šta, kakve to veze ima sa ovom temom? Onda je zaćutao. Ima tu predstavnika vlasti koji su bili, vidim ih dvoje, izađite pa kažite da li sam slagao.
Je l' vaša politika ovo, Kokus grupa kad kaže važno je da se obračunate sa SRS? Je l' to, gospodine predsedniče? Pa u pola dvanaest iz vašeg kabineta, pred ponoć, šalju saopštenje kako su oni mnogo uradili za srpski narod, a najvažnije što treba da urade je kako da se obračunate sa Srpskom radikalnom strankom. Je l' to vaša politika, je l' to politika koju treba da predstavlja predsednik Republike?
Nas ne pitaju, gospodine predsedniče, da komentarišemo kad vi govorite o tome kako treba Srbiju da delite, i kako treba da svađate građane Srbije. Zato se odmah nađete pametni da komentarišete i kad najobičniji miting držimo kao opoziciona stranka, što ne smemo da pomenemo ni vas, ni možda predsednika Vlade ili nekog drugog, što u ovoj zemlji moraju da postoje zaštićeni ljudi, svete krave o kojima niko ne sme da priča. Kao što vidite, ne postoje.
Kada govorite o jedinstvenom stavu, što se tiče srpskih radikala, mi smo se uvek trudili da se oko Kosova i Metohije ne svađamo, da imamo jedan jedini, dakle jedinstveni stav. Mi ćemo sa tom našom politikom nastaviti, nama je važnije Kosovo i Metohija, važnija nam je država Srbija i od naših partijskih i ličnih političkih interesa. Zato smo podržali formiranje i ovakvog tima i zato vam ne tražimo dlaku u jajetu u vašim izjavama, u vašem ponašanju.
Ali, ono na šta nećemo da pristanemo to je da Srbiju delite i da govorite da ste vi dobro, da smo mi zlo, a kada nam se pojavi prilika da vam odgovorimo i kada vam kažemo – ne, to ne možete da govorite građanima Srbije, e onda ćete da kažete – pa nemojte da narušavate jedinstvo. Mi to jedinstvo nismo i nikada nećemo da narušavamo, bar što se naše države tiče.
Čuvajte državu onoliku koliku ste dobili ovde kada ste zakletvu polagali. U političkom smislu, teško vama ako ono što u skladu sa Ustavom ste imali ne sačuvate do kraja. Mi rezervnu otadžbinu nemamo, jednu Srbiju imamo i ona je važnija i od Demokratske stranke i od Srpske radikalne stranke i od svake druge političke strane u ovoj zemlji. Hvala vam najlepše.

Hvala gospodinu Vučiću. Za repliku, gospodin Petrović. Izvolite.

Bilo bi, naravno, vrlo dobro da govorimo o onome što je na dnevnom redu, ali svako donosi odluku kako će nastupiti, kako će da brani svoje političke stavove i ideje. Želim da govorim o činjenicama, ko je šta rekao, ko je šta mislio i da dokumentujem ono što jeste važno.
Dakle, evo šta je predsednik Srbije rekao u vezi sa jednim delom onoga o čemu je gospodin Vučić govorio – Srbija će morati da se opredeli između radikalizma i demokratske opcije. Ne delim Srbiju, nego konstatujem stanje. Priprema se taj veliki politički trenutak kada će Srbija reći kojim pravcem želi da ide. Siguran sam da je demokratska Srbija ono što žele njeni građani, a ne samo članovi Demokratske stranke. U čemu je problem? Ja, dakle, ne vidim bilo kakav problem. Istina je da postoje građani koji podržavaju različite političke opcije i različite političke snage, i građani su ti koji će doneti odluku ko će upravljati Srbijom, ko će imati većinu u ovom parlamentu, ko će donositi odluke, ko će formirati vladu.
Dragoljub Mićunović je predsednik političkog saveta DS. Rekao sam da neću govoriti o stvarima i temama koje izlaze van ovoga što je dnevni red, ali, naravno, da govorim o Kosovu i Metohiji, o ljudima i o teritoriji. Ono što je Dragoljub Mićunović rekao je da ne vrede teritorije ako nema ljudi na tim teritorijama. I voleo bih da neko citira šta je rekao Dragoljub Mićunović, pa da onda uporedimo da li je istina ovo što ja govorim ili ono što je ovde izneto pre nekoliko minuta.
Jedno načelno pitanje. Dakle, nekoliko govornika govori o tome šta treba država da čini kad se nešto drugo bude desilo, šta ćemo mi da uradimo. A otkud vi znate šta će da se desi? Postoje u diplomatiji, a ovo je jedna velika i teška diplomatska borba, stvari koje se govore kada im dođe vreme i ne govore se kada im nije vreme.
Ne postoji niko ko je u ovoj skupštini, a da mu nije ponuđeno da uđe u pregovarački tim. I Srpskoj radikalnoj stranci i Socijalističkoj partiji Srbije su otvorena vrata da uđu u pregovarački tim i da budu deo ovog diplomatskog procesa. Zašto niste to svoje pravo i svoju mogućnost iskoristili, pa da se zajedno sa onima koji čine pregovarački tim borite za Srbiju onako kako ta borba može sada da se odvija, a to je diplomatskim putem.
Sve što je kazano kad mu nije vreme jeste protiv interesa ove zemlje. Vi ćete odlučivati, kao i svi mi ostali, o tome šta procenjujete da je državni interes. Držim da je to što činite protiv državnog interesa.

Hvala. Gospodin Nikolić, replika. Izvolite.

Pošto pita gospodin Petrović u čemu je problem, da vam kažem u čemu je problem: u bezobrazluku predsednika Demokratske stranke, zato što on Srbiju deli na radikalizam i demokratsku opciju. Predsednik Demokratske stranke tvrdi da Srpska radikalna stranka nije demokratska stranka, u tome je problem.
To su stavovi za koje vi iz državne kase plaćate ljude da u Americi šire priču kako je bauk SRS zato što nije demokratska stranka.
Pa, pomažite nama, koji smo zaista istinske demokrate, da se spreči radikalizacija Srbije, zato što u Americi kad kažete reč radikal svi gledaju gde vam je ta bomba koju nosite sa sobom. Neće gospodin predsednik DS da u Americi kaže da je reč radikal u Srbiji najlepša politička reč, da za reč radikal ne možete da vežete nijednu aferu, nikada izdaju zemlje, nikada nešto što bi donelo narodu loše i zlo, a za reč demokrata šta god hoćete.
Tako slušam predsednika Demokratske stranke pre neko veče kako optužuje DSS i G17 plus da u bescenje rasprodaju državnu imovinu, pa je on zgranut, a ja ga pitam kako je Miodrag Kostić dobio CK, pa sa dva prodata sprata otplatio celu zgradu, u vreme kada je predsednik DS-a bio član stranke koja je to prodavala.
Pa, ako pričamo o tome da će DS da bude demokratska vlast, samo treba malo da pobedi na izborima, ja je pitam je l′ to ono vanredno stanje, je l′ su to sva ova nerasvetljena ubistva, je l′ to ubistvo predsednika Vlade koje niko nije rasvetlio do sada, je l′ to ono što nudite Srbiji kao demokratsku opciju. Onda nemojte da se pitate zašto Srbija neće tu demokratsku opciju.
Srbija hoće demokratiju, ali je još nije videla ovde i ja to priznajem. Srbija još po nama (a ja sam evo koliko godina ovde, već sam i zaboravio kad sam prvi put ušao u ovu salu) nije mogla da proceni šta je demokratija, ali ne može ni po vama, ne može.
Ovu raspravu ne treba da koristimo, zato pozivam predsednika Skupštine da se vrati u javni život, da počne normalno da radi Skupština Srbije, da se svađamo kao ljudi, a da ovu raspravu ne koristimo za međusobne sukobe i za svađu. Jedva čekam da sa predstavnicima svih drugih političkih stranaka, svi ste drugi protiv nas ovde, razmenjujem stavove za ovom govornicom. Ali, ne danas. Evo, da prestanemo sad, ovog časa.
Čekam da li će možda predsednik DS-a da završi sednicu, da on poklopi sve diskusije, pa da napusti salu. Ne bih vam to preporučio, predsedniče Demokratske stranke. Ovo nije sednica Glavnog odbora Demokratske stranke. Ovo je sednica Narodne skupštine, na koju ste pozvani kao čovek koji obavlja funkciju. Trebalo je da nam iznesete svoje stavove na početku, kao što dolikuje onome ko je predsednik Srbije, a ja vas ovde da slušam kao predsednika DS neću, jer vi ste taj svoj mandat ustupili ovde da biste bili predsednik Srbije.
Nisam vas čuo ni kao predsednika Srbije, jer je govorio vaš savetnik. Dobro, to nekako mogu da prihvatim, kad čovek ima savetnike za neku temu sposobnije nego što je on sam, on kaže savetnicima – ajte vi. To razumem. To sve prihvatam.
Vaša igra na Zapadu protiv SRS mora da prestane. To je igra protiv većine građana Srbije.
Vaše optužbe na naš račun, vaše karikature o radikalima na Zapadu, prestanite sa tim. To uopšte nije priča koja ne stiže u javnost. Verujte mi da vas ni u jednom selu i ni u jednom gradu zbog toga više ne cene. Ono što imate da kažete o SRS, recite nam ovde otvoreno. Recite nam da smo izdajnici, lopovi, kriminalci.
Evo, Aligrudić nam je lepo rekao da nismo nizašta. To je stav DSS-a. Čim ih DS pritisne da sarađuju sa radikalima, oni, da dokažu da ne sarađuju sa radikalima, kažu – kakvi sa njima, oni su najgori. Dobro, može to i tako. Samo, kao što sam rekao kabinetu predsednika Srbije da zaborave moj telefonski broj, pošto je slagao o čemu smo jednom razgovarali, tako ću da kažem i kabinetu predsednika Vlade Vojislava Koštunice – zaboravite moj broj, naučićete ga posle izbora, kad vam nešto bude trebalo.
Bez obzira na sve sukobe, na sve što danas izgovorimo, mi ćemo podržati tim koji vrši težak posao u ime svih građana Srbije, sve dok nas ovde bude izveštavao i sve dok njegovi izveštaji budu prihvatljivi. Postoji tačka na kojoj tim više neće biti u stanju da odlučuje, prepustiće to i vama i nama, i ponovo će imati našu podršku ukoliko ostanu dosledni. U tom timu vidim predstavnike različitih stranaka. Nisam pozvan i nije niko od nas pozvan da bude u tom timu. Smetali bismo vam pred onima u čije ime predstavnici idu. I to razumem.
(Predsedavajuća: Gospodine Nikoliću, vreme za repliku je isteklo.)
Izvinjavam se. Hteo bih da dokažem da vi na najdemokratskiji način vodite Skupštinu.