Dame i gospodo narodni poslanici, kolega iz poslaničke grupe SRS gospodin Lazar Čavić podneo je amandman na član 61. Naime, radi se o zakupu. On glasi ovako: "Poljoprivredno zemljište u državnoj svojini i zemljište iz člana 3. ovog zakona može se dati u zakup ako je godišnjim programom zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta iz člana 14. ovog zakona predviđeno za davanje u zakup fizičkom, odnosno pravnom licu za period koji ne može biti kraći od jedne godine niti duži od 20 godina".
Kolega Hranislav Perić je tražio da umesto jedne godine to bude pet godina i u više navrata je spomenuo tri ili pet godina. Zašto kažemo "pet godina"? Mi znamo da ide povraćaj zemljišta, dolazi do restitucije.
U članu 92. kaže – dati na tri godine. Tu postoji kolizija, ako ćemo već to imati, ne vidim razlog zašto ga ne biste stavili u član 61. da stoji – ne može biti kraći od tri godine. Logično je da minimum bude tri godine, jer ako se neko poduhvati da radi jedno određeno, a to su uvek veće površine, znači hoće da prvu godinu, ako je tada ostavljeno zakorovljeno, čisti to zemljište i da ima prinosa koliko bude imao, ali zato mu je tu druga godina, zato mu je tu treća godina, kada će verovatno imati prinosa.
Zamolio bih vas da o ovom amandmanu Lazara Čavića razmislite, jer ćete imati jednu suprotnost, rekao sam, u članu 92... Član 61, zajedno sa Hranislavom Perićem, mislim da biste mogli umesto jedne godine, da bude – ne može biti kraći od tri godine i mislim da sam tu sigurno u pravu.
Ko je taj ko će da uzme državno zemljište koje već stoji zaparloženo. Onda mora privesti kulturi, mora ga privesti da bude zemljište koje će već sledeće godine davati veći prinos i normalno, da ne kažem treće godine, još veći prinos. Ako će neko da ulaže u zemljište koje će on uzeti samo na godinu dana da bi ga očistio, a da bi možda sledeće godine uzeo neki drugi, mislim da tu niste u pravu.
Ovaj amandman bi stvarno trebalo prihvatiti, da se reči "od jedne godine" zamenjuju rečima "od tri godine", a verujem da će se i kolega Hranislav Perić složiti da umesto pet godina bude tri godine. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Krstin, samo što ima i obrnut princip: imate one kulture koje na godinu dana mogu da iscrpe toliko zemljište da sledeće godine taj neće ni da uzme, nego traži da uzme drugu, kao što je vinova loza, ona se uzima na godinu dana, nikad se ne sadi sledeće godine zasad vinove loze, već samo godinu dana, jer toliko iscrpi poljoprivredno zemljište. Samo u prilog vašeg, govorim da postoji i ono drugo, želja nekoga da na godinu dana uzme zemljište za jednu poljoprivrednu kulturu koju sledeće godine na tome ne može da seje.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Da.)
Narodni poslanik Vladislav Kronić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, ovaj član je u vezi sa članom 92, a član 92. kaže, između ostalog, da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini koje je saglasno Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine evidentirano (radi se o restituciji) može dati u zakup do tri godine. Znači, jedna godina ide do tri godine.
Prema tome, ono zemljište koje neko potražuje da mu je bilo oduzeto, može se dati na godinu dana čim se taj zakon donese, to zemljište pripada prethodnom vlasniku. Mislim da tu nema konceptualnih i ozbiljnih razlika. Nije pošteno da država izda nečije zemljište u zakup na tri, pet ili deset godina, a da vlasnik koji bude obeštećen, odnosno njegovo zemljište njemu vraćeno, čeka da protekne rok od tri godine. Mislim da je to suština.

Zahvaljujem se. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 63. amandman je podnela Skupština AP Vojvodine.
Vlada i Odbor za poljoprivredu nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanici Zoran Anđelković i Živorad Smiljanić zajedno su podneli amandman kojim su predložili da se posle člana 63. doda novi član 63a.
Vlada i Odbor za poljoprivredu nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Žika Smiljanić.

Naravno, kada je u pitanju zakon o poljoprivrednom zemljištu, mi socijalisti smo dali amandman koji je za nas najvažniji, a to je da se državno zemljište ne može prodavati, to je ministarka prihvatila i time smo mi zadovoljni. Suština je bila da smo se još pre godinu dana zalagali da donesemo onakav zakon o poljoprivrednom zemljištu kakav su doneli Slovenci i Hrvati i da na taj način zaštitimo državno zemljište, a oni su imali veće mudrosti, pa su još 1992. godine svu društvenu zemlju pretvorili u državnu i onemogućili novim bogatašima da se dočepaju ogromnih poseda zemlje za veoma male pare. Naime, mi u Vojvodini znamo da je najveći veleposednik bio Dunđerski. On je imao samo 1.500 hektara, ovi naši bogataši imaju do 30 hiljada hektara zemlje.
Ono što sam želeo ovim amandmanom, pročitaću ga još jednom, jeste da se posle člana 63. Predloga zakona dodaje novi član 63a koji glasi: "Izuzetno od člana 63. ovog zakona, poljoprivredno zemljište u državnoj svojini daje se u dugoročni zakup na 20 godina", može i do 20 godina, "bez javnog oglašavanja, sadašnjem korisniku zemljišta kada: 1) sadašnji korisnik zemljišta uzima u zakup celokupnu površinu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini koje koristi; 2) to poljoprivredno zemljište čini bazu reprolanca (ratarstvo, stočarstvo i prerada poljoprivrednih proizvoda); 3) je sadašnji korisnik zemljišta vlasnik sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje, višegodišnjih zasada, ribnjaka i drugih proizvodnih objekata veće vrednosti na poljoprivrednom zemljištu koje se daje u zakup. Cenu zakupa poljoprivrednog zemljišta iz stava 1. ovog člana određuje nadležno ministarstvo na predlog lokalne samouprave."
Naime, šta je moja želja? Da pokušamo da preostale kombinate koji su preživeli sačuvamo, koristeći iskustvo, pre svega, Slovenaca, Hrvata i Mađara.
Mađari su u početku tranzicije dali na slobodnu prodaju svoje zemljište; kada su videli da su im skoro celu zapadnu Mađarsku pokupovali veleposednici iz Austrije i shvatili da će ponovo biti biroši kod Švaba, kako mi to u Vojvodini kažemo, oni su jednostavno doneli zakon o zabrani dalje prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima, što je i u našem zakonu sada stavljeno. Oni su onda videli da im je poljoprivredna proizvodnja uništena kada su im uništili kombinate.
Zato je mađarska država učinila to da 27 kombinata oživi, da ih materijalno pomogne, da ih stavi na noge; oni su otišli u privatizaciju, ali ostali su kao jedna velika celina i to je bio zalog za dalju proizvodnju u Mađarskoj.
Slovenci su praktično uradili isto. Nisu ni prodavali društvenu zemlju, ali razlika između društvene i državne zemlje jeste da je državna zemlja ona čiji je vlasnik država, a društvena zemlja je ona zemlja koju su kombinati godinama, odnosno radnici godinama kupovali, odričući se dela svog dohotka i time uvećavali svoj posed. Upravo tu radničku zemlju, koja se zove i društvena zemlja, država je prodala. Slovenci su, svesni nepravde koju su učinili, doneli takav zakon da su do 30 godina dali tim kombinatima da koriste to poljoprivredno društveno zemljište bez ikakve naknade, a za ovo koje je državno tražili su naknadu. Hrvati su isto to uradili.
Moj je cilj da sačuvamo preostale kombinate, jer samo ova dva kombinata, PIK "Bečej" i PKB, mogu da zaseju toliko semenske proizvodnje da pokriju milion hektara zemlje. Nama jeste cilj da ovim amandmanom damo, neposrednom pogodbom, znamo da će oni ići u prodaju do kraja iduće godine, ali je suština da se oni očuvaju, da ojačaju, jer verujem, pošto PIK "Bečej" je vlasnik u prethodnom zakonu 52 posto, možda će se desiti da oni ostanu jer su završili privatizaciju delimično, da se sačuvaju ti kombinati, jer koristimo samo pozitivno iskustvo onih ljudi oko nas koji su to uradili i videli da su napravili grešku.
Zato insistiram da ovo prihvatimo i da ne napravimo istu grešku koju su Mađari u početku napravili kada su sve rasprodali, kada su uništili kombinate, a onda videli da nije bilo poljoprivredne proizvodnje, a to je njihov najveći nacionalni proizvod. Onda su te kombinate sačuvali i 27 kombinata, kod kojih ima milion hektara zemlje, sačuvano je i zahvaljujući tim kombinatima oni to obrađuju.
Prema tome, molim da se ovo prihvati. Ništa nećemo izgubiti, sačuvaćemo neke preživele kombinate i uradićemo ono što su naši susedi; najbolje da se učimo na njihovim greškama, a ne na svojim.

Zahvaljujem se gospodinu Smiljaniću. Reč ima Zoran Anđelković.

Dame i gospodo, gospodin Smiljanić je dobrim delom objasnio ovaj amandman. Suštinski, naravno da je nama bio najvažniji amandman koji govori o tome da se državna imovina, državno zemljište ne može prodavati i zato želim da se zahvalim, bez obzira na političke razlike koje poslednjih meseci, a da ne kažem dana, ispoljavamo sa gospođom Dulić, na prihvatanju ovog amandmana. Mislim da nije učinila SPS-u, nego je učinila da sačuvamo značajnije zadruge i kombinate u zemlji da ne bi došlo do toga da rasprodamo sve i da pokušava država ili neka druga vlast da otkupljuje i da vraća. Govorim o članovima 71, 72. i sada se vraćam na ovaj.
Povodom amandmana samo želim nekoliko rečenica da kažem. On je vezan za član 63, gde se u pretposlednjem stavu govori da najniža cena može biti 70% od vrednosti. Nije spor u tome.
Mislim da on treba da bude širi u tom smislu što je trebalo da ima gradaciju. Država, kao i Ministarstvo poljoprivrede, mora da zna šta želi da proizvodi i šta želi od građana koji imaju poljoprivredno zemljište da proizvode, šta želi da stimuliše.
Gospodin Vitošević je govorio da nema više garantovanih cena. Nema, ali ima drugo pakovanje, što bi rekli, ista stvar. Ima stimulacija za odgovarajuću poljoprivrednu proizvodnju, za šta je država zainteresovana. Primera radi, ako je država zainteresovana za proizvodnju suncokreta, onda će cena zakupa biti H1, ako nije zainteresovana za proizvodnju pšenice, onda će cena zakupa biti H10 od neke realne cene.
Na taj način država stimuliše ono što želi da ima više i da se više proizvodi u zemlji. Nisu dotacije zagarantovane cene, ali u suštini jesu tako što plaća manji zakup nego što je neki realan zakup zemljišta na tom prostoru.
Mislim da to može da se kaže, da se iz ovoga izvuče da 70% od cene zakupa ne ostavlja taj prostor da će za različite kulture biti različita cena zakupa od strane države, tako što će ona na taj način da stimuliše proizvodnju onih poljoprivrednih kultura za koje je zainteresovana. Destimulisaće proizvodnju onih kultura u datom trenutku i gde smatra da ima prevelikih tržišnih viškova. Iz tih razloga ne može da proizvodi.
Nije tačno da nema garantovanih cena u svetu, ima. Kada ne bi bilo garantovanih cena, nikada ne bi Amerika otkupila toliku količinu pšenice i prodavala posle i 50% jeftinije u svetu. A da bi sačuvala tu poljoprivrednu proizvodnju, da bi sačuvala te farmere, ona obezbeđuje garantovanu cenu i formira robne rezerve i ima robne rezerve koje nisu trgovačko preduzeće, nego preko robnih rezervi u stvari obezbeđuje da očuva te farmere i poljoprivredne proizvođače.
Druga je stvar što smo mi upropastili robne rezerve i što mi robne rezerve nemamo, što robne rezerve više služe kao trgovačko preduzeće da se učini ovom ili onom, a ne da vrši balansiranje tržišta i privrede na tržištu radne snage.
Sada kada sam izašao, a da ne govorim ono što me je Krasić prozivao, krediti po raznoj osnovi su postojali u različitim periodima: 70-tih godina "Zeleni plan", 90-tih godina za poljoprivredne proizvode, traktori, poljoprivredna mehanizacija itd. Sasvim sigurno, to mora biti i ubuduće.
Nešto sam hteo, a može biti i kao poslaničko pitanje, a to je, ima dosta otvorenih pitanja ili zamerki ljudi koji nas zovu povodom sprečavanja kuge – po tom osnovu i po nalogu inspekcije vrši se sanacija tako što se životinje, a pre svega kada je reč o svinjama, uništavaju, i to je logično, da bi se sprečilo dalje širenje kuge. Postoje velike primedbe da se to ne isplaćuje.
Mislim da je važno da mi znamo da li se isplaćuje, kako se isplaćuje i koji su problemi oko toga; ako nekome uništite stočni fond koji je on godinama negovao, 20, 30, a on ostane bez bilo kakve nadoknade, onda on više ne može da se oporavi.
Naravno, ako biste prihvatili ovaj amandman, nezavisno od onoga da se zemljište u državnoj svojini ne može otuđiti, mislim da bi se samo ovaj zakon popravio i ne bi ništa u tom smislu izgubio. Zahvaljujem se.

Reč ima gospodin Zoran Mašić, izvolite.

Želeo bih da apsolutno dam podršku ovom amandmanu, jer mislim da će on u suštini u ovo vreme tranzicije naše poljoprivrede pomoći onim poljoprivrednim kombinatima koji su prošli ovu golgotu kroz koju je naša država prolazila od raspada, od 90-tih godina do danas. To su kombinati koji su proizvodili tržišne viškove poljoprivrednih proizvoda.
Zatim, to su kombinati koji imaju zaokruženu poljoprivrednu proizvodnju, pored zemljišta koje je nažalost njihovo, većim delom u njihovoj svojini, manjim delom u društvenoj svojini, ali to su u isto vreme veliki stočarski proizvođači, imaju zaokruženu preradu, razvijenu prehrambenu industriju.
Otvoreno govoreći, tu mislimo na PKB kao glavnog snabdevača poljoprivrednim proizvodima grada Beograda i PIK Bečej koji je na području Vojvodine i danas je najorganizovaniji i najbolji poljoprivredni proizvođač. Svakako, prihvatanjem ovog amandmana odnosilo bi se to i na neke druge kombinate koji još egzistiraju na području Republike Srbije kao uspešni kombinati.
Prihvatanjem ovog amandmana, u suštini, sprečilo bi se da državno poljoprivredno zemljište, a ono kod ova dva kombinata iznosi preko 30.000 hektara, ode na javnu prodaju i da uzimanjem u zakup... To jest, ne javnu prodaju bukvalno, nego javni zakup, jer već smo čuli da je Vlada prihvatila da ne bude prodaje državnog zemljišta, državno zemljište isključivo će se davati u zakup.
Znači, prema predlogu ovog zakona državno zemljište će se davati u zakup tako što će lokalne samouprave oglašavati zakup tog zemljišta, a cena tog zakupa može biti najmanje 70% od tržišne cene na teritoriji te lokalne samouprave.
Ako bi pod tim uslovima i ova dva kombinata uzimala u zakup državnu zemlju, na PKB je 20.000 hektara, a PIK Bečej je 11.000 hektara, bojim se da bi to dovelo u veliki problem te kombinate, a pogotovo radnike i ljude koji rade u tim kombinatima i izdržavaju svoje porodice. To je negde preko 6.000 radnika.
Davanjem u zakup pod tim tržišnim uslovima, gde ti kombinati ne bi mogli uzeti celokupnu površinu zemlje koja se ovde ovim amandmanom predlaže da se daje u zakup, nego da neko drugi uzme u zakup, došlo bi u opasnost održavanje stočnog fonda kojim raspolažu ti kombinati i faktički do urušavanja stočarske proizvodnje, tj. klanja prvo tovnih životinja, a onda i priplodnih, i u značajnoj meri urušavanja ukupne vrednosti tih poljoprivrednih kombinata.
Ovim amandmanom ne spori se osnovna ideja predlagača zakona da se državno zemljište daje u zakup. Ovde se predlaže da se kod ovih kombinata koji su sadašnji korisnici zemljišta uzima celokupna površina zemljišta u zakup, s tim da cenu zakupa poljoprivrednog zemljišta određuje nadležno ministarstvo na predlog lokalne samouprave.
Znači, u najvećem delu predlagači ovog amandmana su ispoštovali i osnovne norme ovog zakona da se to državno zemljište daje u zakup, da ti kombinati u svakom slučaju treba da plaćaju zakupninu, jedino se ne predlaže da to bude komercijalna cena tog zakupa, jer, objektivno, najverovatnije bi te kombinate to uvelo u veliku dubiozu.
Zato smatramo da u odnosu na sadašnje stanje razvoja naše poljoprivredne proizvodnje, a sa druge strane na činjenicu da su pojedini biznismeni koji su se bavili drugom proizvodnjom došli do para i da su već uzeli značajne zemljišne posede u zakup, pre svega državne zemlje, kupili neke poljoprivredne kombinate, da se ti isti mogu pojaviti i kao potencijalni zakupci državnog zemljišta kod ova dva kombinata i samim tim značajno urušiti ukupnu proizvodnju tih poljoprivrednih kombinata, značajno uticati na socijalnu sigurnost radnika koji rade u tim kombinatima i svakako značajno umanjiti cenu vrednosti tih poljoprivrednih kombinata koji bi sa resursima koje sada imaju sigurno mogli postići značajno veću cenu.
Mislim da treba da bude interes države, Vlade i Ministarstva poljoprivrede da sačuva takve kombinate, da na neki način kroz ovakvu jednu zakonsku normu pomogne, a da u nekom kasnijem periodu treba uvesti potpune tržišne uslove.
Ovako, sva obrazloženja koja su data od strane tadašnjeg ministra gospođe Dulić, da ovakva jedna norma ide naruku tim novim agrobiznismenima, ne stoje, jer bi ipak Ministarstvo imalo kontrolu u davanju u zakup tog zemljišta i lokalna samouprava, koja inače zakonom ima to kao pravo.
Pogotovo ne stoji ovo obrazloženje koje je dato u jednoj rečenici od strane Vlade – da se amandman ne prihvata iz razloga što je to u suprotnosti sa zalaganjem za uspostavljanje tržišta zakupa poljoprivrednog zemljišta.
Znači, ovde se apsolutno prenebregavaju sve te činjenice koje su u fazi javne rasprave iznete predlagaču ovog zakona i ja sa žaljenjem moram konstatovati da je određeni broj poslanika DSS-a u fazi javne rasprave podržavao zahteve ovih kombinata, a sada se ne oglašavaju, nego predstavnici SPS-a i SRS-a u suštini pokušavaju da ubede predlagača ovog zakona, Ministarstvo poljoprivrede i Vladu, da je opšta dobrobit za državu, za te kombinate, za ljude koji rade u tim kombinatima, da se na ovakav način reši njihov status i pitanje gazdovanja državnom zemljom.
Pogotovo ako se uvaže i činjenice koje su za ovom govornicom iznete, jer se dešavalo svašta sa državnom zemljom u Mađarskoj, u drugim zemljama u okruženju, stvarno ne vidim zašto mi srljamo u nešto po svaku cenu da učinimo tržište liberalnim i slobodnim i da neko ko ima pare dođe do kapitala i da nešto što je godinama egzistiralo i postojalo kao vredno bude uništeno i urušeno.
Da ne kažem koji problem i koji značaj, odnosno koji problemi će nastati, a koji značaj su ovi kombinati imali u proizvodnji semena bilja gde je nužno obezbediti tu prostornu izolovanost. Jer, sutra kada to bude dato na javni zakup, sa najvećom cenom zakupa, pitanje je da li će taj ko uzme tu zemlju imati interesa da proizvode seme biljaka i hoćemo li postati uvozno zavisni, odnosno da li ćemo zavisiti od stranih kompanija što se tiče semena bilja.
Još jednom molim predlagača, isto tako molim i predstavnike SPS-a, jer oni će značajno odlučivati u donošenju ovog zakona, kao što su insistirali na odredbama oko prodaje zemljišta, da insistiraju i na usvajanju ovog amandmana.
Ako ništa drugo, biće im zahvalno najmanje tih 6.000 ljudi, još ako se računaju i porodice tih radnika koji rade u samo ova dva kombinata, da smo zajednički učinili jedno dobro delo, a mislim da suštinska izmena u konceptu zakona neće nastati ako bi se prihvatio ovaj amandman.

Reč ima potpredsednik Vlade Ivana Dulić-Marković.