Dame i gospodo narodni poslanici, evo nas verovatno na samom kraju ove rasprave.
Gospodin Krasić je ispred SRS predložio da se poglavlje VII sa naslovom - Uprava za poljoprivredno zemljište, i članovi 78. i 79. brišu. U principu, SRS se protivi neosnovanom uvećanju državne administracije i stoga smatramo da je potpuno nepotrebno osnivanje uprave za poljoprivredno zemljište.
Poslove uprave, a već smo to istakli, za poljoprivredno zemljište sistematizovane u članu 79. treba da obavljaju postojeće službe Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu. To je naš jasan načelni stav.
Veoma je interesantna današnja diskusija. Međutim, otvorila je neke nedoumice i dileme, po meni, a verovatno i kod mojih kolega iz SRS. Dakle, kolega Kronić je rekao da smo imali jednu akademsku raspravu. Nažalost, nismo. Akademska rasprava se vodi u akademskoj ustanovi od strane akademskih ljudi, ali verovatno ste mislili po tome što smo imali uljudnu raspravu i to je ono što je karakterisalo ovo.
Neko je rekao da je ovde bilo levih mišljenja i da je bilo desnih mišljenja. Neko je rekao da poljoprivreda ne treba da služi socijalnoj politici. Mi smo društvo u tranziciji. Ko to ne zna, EU, OEBS, svi oni koji su ovde prisutni i koji nam "pomažu", hajde da to tako nazovemo, iz inostranstva, kažu da kada je društvo u tranziciji socijalna politika je neophodni deo ukupne politike. To bi trebalo vi da znate iz pozicije daleko pre od mene, ali da vas podsetim i na to.
Ono što sam slobodan da kažem, vidim, neko se izjašnjavao kako će glasati o zakonu, a mi poslanici SRS u suštini nismo zadovoljni kako se vodi poljoprivredna politika, agrarna politika u Srbiji. Mi smo to i u načelnoj raspravi rekli i mnogo je razloga koji to potvrđuju.
Naime, šta je osnovna teza, što hoću da kažem? Mene je prvo iznenadilo kada sam video da je potpredsednik Vlade potpisao ovlašćenje i samog sebe ovlastio da je ovlašćeni predstavnik, to je neuobičajena praksa. Ja Paja Momčilov ovlašćujem sebe da sam ovlašćeni predsednik. To se potkralo Vladi, da ne kažem da sam formalista, jer suština je važnija. Još jednom želim da kažem, mada je poodmaklo vreme, kada se kaže šta je važnije, forma ili sadržina, i jedno i drugo, jer jedno bez drugog ne postoji i to je elementarna logička istina. Ovde nam se često drže predavanja šta jeste, a šta nije i to da raščistimo. Znači, nema suštine bez forme, jer sadržina bez forme ne postoji.
Šta je problem? Problem je što ovo ministarstvo vodi antievropsku politiku, politiku protivnu Evropskoj uniji, i to je vrlo lako pokazati. Šta je danas cilj Evrope – dakle, zdrava i bezbedna hrana, zdrava životna sredina. To su krajnji ciljevi. Naravno, princip samodovoljnosti je Evropskoj uniji glavni i osnovni princip. Kako se to postiže? Strahovitim merama protekcionizma. Sada bi neko mogao da kaže šta je to u Evropi kada se doskora dve trećine od budžeta, od onoga što uberu od građana Evropske unije, davalo u poljoprivredni budžet, a danas daje 50% od tog budžeta i ljuti građane Evrope što se tolika silna sredstava odlivaju na nešto što je poljoprivredna proizvodnja.
Neko je rekao, nije važno ko, nema zaštićenih cena. Ima ciljnih cena, to treba da pročitate, jer to je termin koji koristi Evropska unija i zna se šta to znači. Jasno je, kada izvozi neko na neko treće tržište, ako mora da izvozi po nižim cenama, iz budžeta se naplaćuje ta razlika. Tako funkcioniše Evropska unija kada je poljoprivredna zaštita u pitanju.
Neću govoriti vama o reformama koje su se dogodile, gde mi danas imamo premiranje ne da se što više proizvede, nego po hektaru proizvodnje, to i sami znate, jer država, odnosno Evropska unija i te kako svojim merama se obraća prema ovim svojim privrednim proizvođačima. Prost je razlog zašto. Strateški, jedna zemlja da bi opstala mora imati tri stvari: hranu, vodu i energente. Niko nije lud da onda ono što je elementarno za opstanak i za zdrav razvoj ne stimuliše i ne podstiče.
To je išlo i do apsurda, vi se možete smejati koliko hoćete, pa je 2000. godine proizvedeno žita za 8 milijardi ljudi, a te godine na planeti je živelo 6,1 milijarda ljudi. Proizvedeni su viškovi, ali opet da vas podsetim, iste te 2000. godine 700 miliona ljudi je gladovalo. To su realnosti u kojima mi danas živimo.
Prema tome, te priče da nećemo premirati, da nećemo da dajemo nekim tajkunima ovo i ono, to su vanevropske priče i to nije Evropska unija, to je nešto što je čudno, nepostojeće i meni nerazumljivo. Samo da vas podsetim, pošto ste vi Evropljani, da ste vi meni počeli odatle da pričate...
(Predsedavajući: Ovde je reč o naslovu, gospodine Momčilov, reč je o podnaslovu...)
Nije valjda da me ne razumete, u redu je, umor je to, doći ćemo i do glavne stvari, ja idem malo izokola i malo šire obrazlažem. Apsolutno govorim ovo, ako ste me pratili, da ne vodimo dijalog, pustite me da završim bar jednu rečenicu, rekao sam, preterano administriranje, a reći ću šta je funkcija tog administriranja; govorim da nije u službi onoga što je savremena evropska poljoprivredna politika, a vi to ako ne razumete, ja tu ne mogu ništa. Zahvaljujem se, u svakom slučaju, na usmeravanju.
Principi Evropske unije, dakle, kažu ovako u osnivačkom aktu 32, 38. član – povećati produktivnost proizvodnje. Evo kako je povećana 2000. godine proizvodnja stočnog fonda, koliki je prinos, ovo su statistički podaci Republike Srbije sve do 2006. i ovde su vam dati podaci, vi imate te podatke, kako izgleda povećanje proizvodnje.
Koliki je prinos po hektaru žita, kažu u Nemačkoj 10.000 metričkih tona, da li jeste, ne mogu da verujem, mislim da je to lažno, kod nas tri i nešto i to je naša realnost. Neko će reći, to je zbog onih prošlih godina. A kojih to prošlih godina? Zna se koliki su bili prinosi i 1999. godine po hektaru, a zna se koliki su danas. Koliko je napretka učinjeno od 2000. godine mene jako interesuje. Ja razumem za onih 10 godina da nisu bili dobri rezultati, imali smo sankcije i rat. Vi sada nemate sankcije i rat, imate donacije, a šta je sa njima? Kolike su te donacije, to je za mene jako interesantno pitanje, i kako su doprinele povećanju proizvodnje?
Drugi zadatak – povećanje životnog standarda u poljoprivredi kroz povećanje zarade zemljoradnika. Kako seljak danas stoji, gde su vaši podaci, koliko je njegovo materijalno stanje bolje, izuzimajući pojedince od kojih su neki dobili čudne kredite po čudnim kriterijumima, bez obrazloženja i opravdanja isplativosti uloženih sredstava i bez kontrole šta je sa tim sredstvima urađeno?
Dalje, stabilizacija tržišta poljoprivrednih proizvoda. U Evropi ima 23 - 25 tržišta formiranih u Evropskoj uniji. Kakvo je naše tržište? Da li smo mi kao poljoprivredna zemlja zavisni od uvoza? Sve uvozimo, poljoprivrednih proizvoda svih imate ovde uvezenih, od voća, povrća, gledajte jabuke, tu su i banane, za određene kategorije.
Dalje, imamo da se garantuje stalna snabdevenost i naravno snabdevanje potrošača po razumnim cenama. To je Evropska unija. Kada odete na pijacu, pa kada treba da kupite, a prosečni lični dohodak je 20.000, da nahranite četvoročlanu porodicu, da vas pitam koliko ćete platiti. Naravno, tu je uvek priča da je cena seljaku, proizvođaču mala, a za onoga ko mora da kupi ona je velika, ali da se toga okanemo.
Koliko je deficit naš, uvoz i izvoz? Godine 1999. on je tačno iznosio 37 miliona dolara, a 2003. godine 238 miliona. Koji su to uspesi, pomaci i šta vi radite? Vi administrirate, a struku gurate u stranu apsolutno. Razarate postojeće što je bilo dobro pravljenjem nečeg novog i to se vidi upravo i u ovom članu. Uvećaćemo administraciju, vrtećemo se u krug, kontrolisaćemo možda, možda sam ja naivan, ono gde je moguć izvor para. Neće biti sve baš da od nas zavisi, zavisiće tu i od lokalne samouprave, i ona će dobiti deo kolača, možda i pokrajina, ali ipak će tu biti nekakve pare i mogućnost da se parama raspolaže.
To je suština zašto vi ovako radite. Da ne govorimo što ste sanitarnu službu i kontrolu degradirali dovođenjem na čelo elektroinženjera. Nama govorite o bivšim vremenima; čovek julovac koji je danas vaš glavni inspektor, julovac sa tačnim brojem članske karte, koji je bio u svim vladama i ministarstvima. Vi pričate o prošlim vremenima. Znate koja je tema. Nije on ni bitan.
Ono što ste uradili sa tom sanitarnom kontrolom i sa parama potrošenim od donacije da uspostavite zdravi lanac hrane, gde ste izbacili, hoćete da izbacite lekare, gde ste vi nadležni za zdravstvenu ispravnost hrane, to nema u savremenom svetu, to nema u Evropi.
Hoćete da vam pročitam uredbe, uredba 2007 iz 2000. godine, smejte se, koja govori o tome kako se hrana i ovi proizvodi kontrolišu. Hoćete da vam govorim o 1830., 29. uredbi gde imate genetski modifikovane organizme, hranu i praćenje štetnih efekata hrane. Šta ste vi pratili od štetnih efekata hrane, kolika je karenca hrane koju jedemo, hoćete da mi kažete, pošto ste stručnjak?
Da li je 50% hrane koju jedemo genetski modifikovano? Izađite pa kažite. Ako ne znate zašto je to možda opasno ...
(Predsedavajući: Gospodine Momčilov, sada je u pitanju vreme, nije više tema.)
Završavam. To su odgovori koji nama ne ulivaju poverenje kada imamo predlog od ljudi koji zauzimaju visoke državne pozicije i kojima je zadatak da dele građanstvo Srbije na podobne i nepodobne. To su ljudi koji se zalažu za princip odmazde i podele velikih društvenih grupa na ispravne i neispravne, čist nacizam i fašizam. Samo toliko.
