Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo, kako je u onom vicu – da li si čitao, pa naravno, hodao, radio u ozbiljnom kombinatu 30 godina. Da, ideal jeste, samo se postavlja pitanje ko je to platio, koliko je to koštalo. Nažalost, i moja firma je otišla u gubitke, ne zato što nije imala reproceline, nego zbog nečega, mislim da sad to ne elaboriramo zbog čega su određeni  kombinati propali, i oni su naravno imali iz primarne emisije, imali su razne subvencije itd.
Međutim, činjenica je, to što se dogodilo zaista se dogodilo. Kako iz toga izaći, to postaviti na tržišne osnove, pa samo jedan od segmenata je zakon o zemljištu.

Zahvaljujem se, gospodine Kroniću. Narodni poslanik Saša Vitošević, po amandmanu. Izvolite, gospodine Vitoševiću.

Hvala, gospodine predsedavajući. Svi smo svedoci činjenice da se tokom javne rasprave povodom Predloga zakona o poljoprivrednom zemljištu najviše pažnje posvetilo upravo ovom segmentu, ali bih ja pokušao, za razliku od svih svojih kolega koji su govorili na ovu temu, kroz jednu drugačiju prizmu da pojasnim politiku koju sprovodi Ministarstvo poljoprivrede u delu zemljišne politike i naravno deo te politike je upravo Predlog ovog zakona.
Pojedine kolege su predlažući i obrazlažući ovaj amandman pokušale da unesu opet jedan deo socijalne politike, da ugrade jedan deo socijalne politike u ovaj zakon. Ja sam to jedanput rekao za ovom govornicom i nadam se da se slažete sa mnom, ima ovde ljudi koji se zaista bave poljoprivrednom proizvodnjom, ja sam jedan od njih, i verujem da poljoprivreda više nije test patriotizma i verujem da se svi zalažemo za to da poljoprivreda bude posao kao i svaki drugi posao od koga se može zaraditi, živeti i opstati.
Ja bih apsolutno ne podržao amandman o kome sada raspravljamo, nego bih ga možda i ja predložio u varijanti da se svi mi dogovorimo, odnosno da izvršna vlast ima koncepciju i kaže – da, mi želimo da ti kombinati ostanu u državnom vlasništvu. Znači, da država bude vlasnik tih kombinata. U tom kontekstu, opet ponavljam, ja bih prvi predložio takav isti amandman i rekao bih da, ali naravno onda mora da postoji jasan motiv zašto bi država upravljala tim kombinatima.
Ja naravno ne podržavam takvu politiku, jer se pokazalo ne samo u našoj zemlji nego i u drugim zemljama koje su vodile sličnu politiku kao i naša zemlja da jednostavno država nije dobar gazda i mnogi su kombinati, ne samo u seriji poljoprivrede, već i u drugim delatnostima, doživeli sudbinu kakvu su doživeli.
Dakle, iz tog razloga i kroz ovu prizmu pokušavam samo da pojasnim da mislim, i najbolje je moj kolega gospodin Vlaović to pojasnio, da ne možete uvoditi različite kriterijume jednim zakonom i neke dovoditi u povlašćen, a neke u podređen položaj. Dakle, moraju svi da imaju identične uslove na tržištu, a onda ko je sposoban, ko je pametan taj neka radi.
Opet da kažem u kontekstu, mislim da mi zaista polemišemo, ne prebacujemo ovo na polje stranačke politike, govorite o tajkunima koji su nastali poslednjih godina u procesu privatizacije.
Postavljam pitanje ko je taj ko može da kupi, pominjali ste PIK "Bečej", PKB, znači u tom kontekstu i da mu se jednostavno da još 14.000 hektara na eventualno 20 godina, kako je bilo predloženo, da koristi pod opet povlašćenim uslovima. Logično je da su povlašćeni uslovi, jer ta cena nije tržišno formirana, cena zakupa.
Dakle, mislim da je to kontradiktorno, jer podsetiću vas samo, i jedan i drugi kombinat su u procesu tenderske privatizacije. Dakle, nije država ta koja treba da brine, naravno ona treba da brine o sprovođenju tog ugovora koji će biti potpisan, ali ne treba da brine o tome kako će taj vlasnik upravljati tim kombinatom posle privatizacije, jer tenderom se obično propisuju i investicije, naravno cena koju treba da plati za to, socijalni program i sve ostalo. Pa ne kupuje neko firmu u koju ne želi da investira itd. Dakle, taj treba da brine ko kupi firmu da li će ta firma dobro poslovati, ako ne propašće i otići će u stečaj.
Zamolio bih samo da mi pojasnite kada ste vi govorili...
(Predsedavajući: Izvolite.)
Zaista mi nije bilo jasno, možda evo malo šale da unesemo, rekli ste, da citiram, "da smo mi upropastili robne rezerve". Na koga ste mislili u tom kontekstu? Pošto je bilo nejasno možemo da pogledamo stenogram. Da li ste mislili na nas lično?
(Predsedavajući: Objasniću ti, Saša, samo ti govori poslanicima.)
Pa ne, vama se obraćam. Naravno, niko nije upropastio robne rezerve. Jednostavno, takva je bila situacija kada je država morala da interveniše iz robnih rezervi da bi sačuvala socijalni mir.
Ponovo ću podsetiti, malopre smo polemisali u klupama, tvrdim vrlo odgovorno da ne postoji razvijena zemlja koja ima sistem garantovanih cena. Vezano za intervencije koje sprovode, da li se to zovu direkcije za robne rezerve, državne rezerve ili kao što je to u nama bliskim zemljama agencija za intervencije, to se ne može smatrati garantovanim cenama, jer nijedna država ne može otkupiti sve ponuđene količine, bilo da je reč o pšenici ili nekim drugim poljoprivrednim proizvodima.
Dakle, to nisu garantovane cene, to su jednostavno cene pod kojima se nadohranjuju državne rezerve i koje se koriste isključivo u slučaju nekih elementarnih nepogoda i naravno intervencije na tržištu kada to zahtevaju uslovi. Inače, dug od 19 milijardi dinara je nastao pre 2000. godine u Direkciji za robne rezerve. Hvala vam.

Zahvaljujem se Saši Vitoševiću. Replika, Zoran Anđelković.

Pa, nekoliko stvari: prva, naravno, da odgovorim na ovo pitanje.
Samo da podsetim gospodina Vitoševića, pošto je on odmah posle 5. oktobra bio savezni ministar za poljoprivredu, da je 1999. godine, tj. te 2000. otkupljeno, ako se ne varam, 1.512.000 tona pšenice, tj. rod 1999. na 2000. godinu. 2001. godine, rod 2001. godine, ovde smo raspravljali u parlamentu, otkupljeno je 32.000 tona samo, to je 50 puta manje. Šta su radili ti seljaci sa tom pšenicom? Šta hoćete da kažete, da je 50 puta manje proizvedeno? Nije, i tako je ubijena poljoprivredna proizvodnja, tako su ti seljaci faktički upropašćeni, jer nisu mogli da prodaju pšenicu.
Za to služe robne rezerve. Država kada ima pšenicu na tržištu i kada želi da sačuva ona onda otkupi po garantovanim cenama, a posle toga raspolaže tom pšenicom. Možda će prodati čak i jevtinije, ovo što si ti govorio, da interveniše na tržištu i da stvori odgovarajući, uslovno rečeno, gubitak, ali ja zaštitila tu poljoprivrednu proizvodnju.
I kad već se zakačinješ, što bi naš narod rekao, ko je platio ono brašno koje ste podelili u oktobru mesecu, onih stotine hiljada tona na terenu, ko je to platio? Podsećam vas, Vlada Srbije je odlukom u februaru mesecu, da ne pogrešim koliko milijardi dinara je plaćeno zato što su podeljeni po privatnom spisku raznim pekarima po Srbiji. Zna se i ko je potpisao tu odluku. O tome je ovde vođena rasprava, vi tada niste bili u parlamentu, ne u ovom sazivu, nego u prošlom sazivu.
Ovo nije optužba ni vama, jer niste vi bili ministar poljoprivrede Srbije, nego su činjenice. Tadašnji ministar na to nije imao odgovor, kao što nije imao odgovor kako to da je prethodne godine otkupljeno 1.512.000 tona pšenice, a te godine je otkupljeno 32.000.
U tom smislu sam govorio o robnim rezervama. Robne rezerve su neka vrste narodne banke. Koliko je značajna narodna banka Amerike, toliko su i američke robne rezerve značajne za uspostavljanje ravnoteže na tržištu i očuvanje odgovarajuće poljoprivredne proizvodnje za koju je država zainteresovana. Ne kažem da je zainteresovana u ovom trenutku za pšenicu, možda za neku drugu poljoprivrednu kulturu, ali za tu za koju je zainteresovana ona mora da obezbedi i povoljnije kredite, a ne 60% za sve kredite da bude depozit; mora da obezbedi i stimulaciju, kada je reč o nadoknadi, o tome sam govorio, i kada je reč o kiriji.
Drugo, naravno da je ovaj zakon i socijalna politika. Nisam rekao samo socijalna. Uostalom, šta drugo država treba da radi, čak i kada se zalažete potpuno za neoliberalizam, nego da unosi i element socijalne politike u svaki zakon, s tim što on nije na nivou onoga što vi govorite - osamdesetih godina, naravno, kada nije država vlasnik svega, nego u potpuno drugim uslovima, ali u svakom zakonu mora da postoji element socijalne politike, ne samo socijalna politika.
Ako me pitate i ako pitate nas u SPS-u da li podržavamo da ovi kombinati (PIK "Bečej" i PKB) postanu vlasništvo države Srbije, da država upravlja, apsolutno to podržavamo. Ne mislim da je država uvek loš gazda. Država je loš gazda, a ako je loš gazda, onda je loš i vlasnik, onda je loša i vlast. Da vas podsetim, država je vlasnik i HE "Đerdap", EPS-a i NIS-a itd, pa ne znači da je loš vlasnik. Ona je loš vlasnik tamo gde nije dobro, ali tamo gde želi i ima interesa, ona može biti dobar vlasnik i dobar je vlasnik i može dobro da upravlja.
Samo je suština da li je ona zainteresovana da pusti poljoprivredu potpuno na tržištu, pa da se desi to što vi kažete, ili je zainteresovana za neku poljoprivrednu proizvodnju. Danas vas baš briga da li će se proizvesti višnja i po kojoj ceni će biti ili će sledeće godine biti sva stabla višnje kod Hraneta Perića odsečena, pa sledeće godine, kada je duplo veća cena, onda ćemo da kažemo – sadite, a onda oni neće da sade.
Prema tome, rekao sam i na početku da je nama mnogo važniji ovaj član 71. i član 72. gde se zabranjuje prodaja. Kroz to mi anuliramo ovo, a ne mislimo da bi se narušio zakon ni prihvatanjem ovog amandmana, ali potpredsednik tj. bivši ministar poljoprivrede nije prihvatila, pa idemo dalje.

Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić.

Izvinjavam se, ali moram da dam kratak osvrt na diskusiju o ovom amandmanu i na ovde iznete ocene o postupcima tih novih agrobiznismena, neću ih nazivati tajkunima, mada je i to postao uobičajeni naziv. Sa žaljenjem moram da konstatujem da i sama Vlada, pa i Ministarstvo poljoprivrede je u nekim situacijama pomagalo da ti i takvi novi zemljoposednici dođu do tih poljoprivrednih kombinata i do imovine, pa i društvene i državne zemlje.
Pre dve nedelje smo ovde mogli čuti, na kraju tu je i prisutan gospodin Smiljanić, kako je "Jedinstvo" iz Apatina prodato, ko je bio predsednik tenderske komisije, da je to bio gospodin Goran Živkov, sadašnji ministar poljoprivrede, da je svojom odlukom presudio da se taj poljoprivredni kombinat proda gospodinu Miškoviću. Takođe smo mogli čuti kako je gospodin Mišković postupio prema radnicima tog kombinata, koliko je vrlo brzo otpustio i kako se tamo odvija proces proizvodnje.
Kao desničarska stranka svakako imamo i socijalni program. Ovde je neko spočitao da je moja diskusija otprilike bila levičarski opredeljena.
(Predsedavajući: Gospodine Mašiću, kome replicirate?) Repliciram nekolicini poslanika koji su govorili ovde.
(Predsedavajući: Imate pravo da se javite za repliku nekome, ako je stranka pomenuta, ili po Poslovniku, a imate dva minuta vremena koje niste malopre iskoristili.)
Onda ću koristiti poslovničko pravo, jer nisam u potpunosti tumačen onako kako sam govorio. Zahvaljujem vam se i nadam se da ćete i vi i ostali prisutni narodni poslanici imati strpljenja. Onda sam se javio po Poslovniku. Izvinjavam se što sam to prekvalifikovao posle dva i po minuta.
Znači, naša zalaganja oko prihvatanja ovog amandmana su sa ciljem da se sačuvaju ti kombinati kao značajni poljoprivredni resursi, da se sačuvaju kapaciteti, posebno, mogu odgovorno da kažem kao veterinar, da se sačuva stočarska proizvodnja koja egzistira u tim kombinatima. Jer, uzimanjem u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta iz tih kombinata neminovno mora slediti, i to ubrzanim postupkom, rasprodaja i pokolj priplodne i tovne stoke tih poljoprivrednih kombinata; dalje, prehrambeni kapaciteti koje imaju ti kombinati neće imati sirovine, neće imati šta prerađivati, ostaće zapušteni i ukupna cena i vrednost tih kombinata će se strahovito urušiti.
Mislim da treba da bude interes države da se to sačuva, da je ovo ipak, složićemo se, prelazni period u tranziciji i pristupanju EU i u oblasti poljoprivrede možemo napraviti modifikacije. Ne mislim da će se usvajanjem ovog amandmana apriori staviti u isti položaj i ovi koji su sada kupili poljoprivredne kombinate, nego odlukom Ministarstva i lokalne samouprave će se selektirati i u nekom periodu izaći u susret tim kombinatima dok se ne reši njihovo statusno pitanje.
(Predsedavajući: Vreme.)
I sada su vlasnici agrobiznismeni koji su kupili poljoprivredne kombinate, državnu zemlju uzeli u zakup, ali je plaćaju po trostruko nižoj ceni nego što je tržišna. Tu niko ne pravi problem i nikome to ne smeta.

Svi su iskoristili svoje pravo po ovom amandmanu.
Na član 64. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodina.
Vlada i Odbor za poljoprivredu nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Branče Stojanović.

Gospodine potpredsedniče, dobro je i za ovu skupštinu i za partiju koju predstavljate da se držite Poslovnika, naravno i za celu državu. Na neki način zloupotrebljavam ovaj sledeći amandman...
(Predsedavajući: Član je 64, tako da je to sve u sklopu toga.)
Znači, nekoliko reči vezano za velike kombinate i velike sisteme, jednostavno da olakšam duši, što kaže naš narod. U ovoj našoj Srbiji osim dva kombinata postoje i drugi kombinati koji su doživeli ili će doživeti tužnu sudbinu. Svi mi koji smo u ovoj sali smo svedoci svega toga šta se dešavalo i šta je uticalo da do toga dođe.
Naravno, nemam nikakvu želju da optužujem ovde prisutne ljude, ovo ministarstvo i ovu vladu, jer sa tim nemaju nikakve veze, ali još jedan aspekt želim da istaknem, za koji mislim da je važan kada govorimo o velikim sistemima, o velikim kombinatima, a vezan je i za seljake.
Nažalost, složićete sa mnom, mislim da ono što imamo od preradnih kapaciteta je uglavnom bilo, kažem bilo, jer su kombinati uglavnom propali, navešću primer kombinata "Godomin" koji je nekad bio lider u voćarskoj proizvodnji u Srbiji i onoj bivšoj Jugoslaviji. Uz sve probleme koji su pratili poljoprivredu i velike sisteme prethodnih 15 godina, došla je i 2000. godina, došao je jedan menadžment, tada nesposoban da se uhvati u koštac sa svim problemima. Nije se uspelo da se uđe u privatizaciju.
Jedan od razloga zbog čega se nije ušlo u tako nešto je upravo ovo o čemu danas razgovaramo, državna zemlja. Nažalost, ja to odgovorno kažem, nije moglo da dođe do razgraničenja društvene i državne zemlje u PK "Godomin", odnosno opštini Smederevo, "Godomin" se prostire i na teritoriji Velike Plane i Kovina. Jednostavno, nije mogao da uđe u proces privatizacije iz tih razloga, odnosno, toliko je to bilo zamršeno da je došlo do daljeg propadanja kombinata, do smenjivanja rukovodstava, jer se smenilo tri, četiri ili pet menadžmenta u međuvremenu, da se došlo u situaciju da radnici sami, što je paradoksalno, zatraže stečaj.
Zašto ovo pričam? Smederevo je, dame i gospodo i poštovani građani Srbije, voćarsko-vinogradarski kraj. Ono više nije vinogradarski kraj. Vinogradi su iskrčeni. Zašto? Upravo zbog ovoga što sam na početku rekao, preradni kapaciteti, vinarski podrum je bio u sklopu PK "Godomin". Slažem se i mislim da je bilo pametno restrukturirati takav kombinat ranije, razdvojiti to na manje celine, očuvati ono što je zdravo, ali do toga nije došlo.
Ne želim sada da bilo koga prozivam, a najmanje ljude koji ovde sede ispred aktuelne Vlade Republike Srbije, ali jednostavno moram ovo da kažem u prilog svemu ovome što je govoreno o velikim sistemima i velikim kombinatima, da su seljaci i te kako bili oslonjeni na te velike sisteme, jer preradnih kapaciteta osim velikih sistema nije bilo. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Stojanoviću, što ste dodali "Godomin" koji smo zaboravili neopravdano.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 65. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Vlada i Odbor za poljoprivredu nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Milorad Krstin.