Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, poštovani ministri, ovo je treća rezolucija o KiM koju donosimo u ovom skupštinskom zdanju. Od 1999. godine do danas nije pronađeno rešenje koje bi zadovoljilo obe strane, srpsku i albansku, ili rešenje koje bi bilo podjednako neprihvatljivo za državu Srbiju i albansku zajednicu na Kosovu. Nije pronađen kompromis. Kompromis je u politici pobeda, a ne poraz. Nisu uspeli da ga pronađu razni pregovarači, od Marti Ahtisarija, pa do ''Trojke''. Zaključili su da je nemoguće pomiriti dva suprotstavljena gledišta, albansko, koja ne pristaje ni na šta osim nezavisnosti i srpsko, koja pristaje na sve osim nezavisnosti.
Albanska zajednica insistira da se aktuelno stanje ozvaniči, zahteva da se proglasi nezavisnost Kosova i time jednostrano reše svi problemi. Srbija insistira na poštovanju Rezolucije 1244, odnosno poštovanju teritorijalnog integriteta i celovitosti zemlje, uz maksimalno uvažavanje svih normativno pravnih akata vezano za međunarodno pravo i Povelju UN. Dakle, ovo su dijametralno suprotni stavovi oko kojih, praktično, nema i verovatno više neće biti razgovora, ali ni kompromisa, ne zato što to ne želi Srbija, već zato što to ne žele Albanci, u čemu im podršku pružaju delovi međunarodne zajednice.
U ovom predlogu skupštinske rezolucije kaže se da ovlašćeni predstavnici Republike Srbije treba da nastave napore kako bi se obnovili pregovori i pronašlo rešenje u duhu međunarodnog prava. Odluka međunarodne zajednice da Kosovu da nezavisnost mimo volje Srbije predstavljala bi jedinstven presedan u istoriji postojanja UN. S druge strane, nezavisnost KiM predstavljala bi ostvarenje albanskog sna o nezavisnoj državi i jedan korak bliže ostvarenju projekta ''Velike Albanije''. Vekovni san albanskih ekstremista ovog puta im je na dohvat ruke. Volja albanskog naroda da se odvoji od Srbije jeste šovinistička, rasistička i besmislena, ali činjenica da iza nje stoji čitav narod čini je značajnom i neporecivom.
U svim dosadašnjim pregovorima Srbija je ponudila različita rešenja i dala više fleksibilnih predloga. Neki ovde su se takvim predlozima podsmevali, ali pošto sami nisu ponudili ništa osim praznih reči i kritike, niko ih nije ozbiljno shvatao. Lako je kritikovati, ali do rešenja je teško doći.
Želimo da ovom prilikom odamo priznanje srpskom pregovaračkom timu na upornosti i strpljenju, stručnosti i hrabrosti. Hrabro su sedeli preko puta ubica i kriminalaca, koji su preko noći postali demokratski lideri Albanaca, i dostojanstveno su podneli da budu stavljeni u istu ravan sa njima.
Srbija na KiM ima jedan interes koji daleko premašuje sve ostale. To je pitanje više od stotinu hiljada stanovnika oblasti, pripadnika naroda koji Srbiju smatraju otadžbinom, kao i pitanje dve stotine hiljada Srba koji su 1999. godine prognani u ostale krajeve Srbije.
Pošto Srbija nije u stanju da KiM stvarno i potpuno vrati u sastav svoje države, bez obzira koliko to želela, onda je najvažnije da se tim ljudima obezbede povratak, sigurnost i sloboda. Međunarodna zajednica mora, iako to do sada nije radila, da apsolutno i bezrezervno podrži povratak izbeglih Srba na svoje ognjište.
Što se tiče teksta Rezolucije o kome danas razgovaramo i koji će biti usvojen na kraju ove rasprave, za G17 plus je neprihvatljiv član 6. kojim bi Narodna skupština trebalo da donese odluku o proglašenju vojne neutralnosti Republike Srbije. Kaže se u tekstu – vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne saveze. Molimo pisce ove rezolucije da nam kažu koliko to ima vojnih saveza u svetu. Znamo za jedan – Severnoatlantski savez, a ako se u međuvremenu pojavio još neki, molimo da o tome dobijemo informaciju.
Ovaj član je neprihvatljiv za nas jer se odmah postavlja pitanje – da li Srbija ima kapacitete koji imaju države poput Švajcarske, Austrije, Švedske, Irske, Malte, Kipra, Finske, koje nisu članice NATO, ali koje nisu ni vojno neutralne.
Čak i te evropske zemlje, od kraja hladnog rata do sada, preispituju se da li treba da ostanu vojno neutralne, a mnoge od njih u programu Partnerstvo za mir tesno sarađuju sa NATOM, čak u većem obimu nego i same zemlje članice NATO. Učestvuju u svim mirovnim misijama NATO, izdvajaju značajne sume novca, a u tome se posebno ističu Švajcarska i Austrija, koje ulažu i u zajednička istraživanja, investicije i vojnu tehnologiju NATO.
Prema tome, ideja o vojnoj neutralnosti Srbije, premda legitimno, deo je političkog programa nekih političkih stranaka, gde kao takva ne zaslužuje mesto da ima u ovoj skupštinskoj rezoluciji.
Za G17 plus su evroatlantske integracije neodvojive. Tačno je da ulazak u NATO nije preduslov za članstvo u EU. Takva formulacija ne postoji ni u jednom od zvaničnih dokumenata koji se tiču EU, ali deo kriterijuma za NATO poklapa se sa kopenhagenškim kriterijumima za članstvo u EU. Studija proširenja NATO, iz 1995. godine, definiše da su principi demokratije, ljudskih prava, tržišne privrede, razrešeni odnosi sa susedima preduslov za članstvo u NATO. To znači da su vrednosti koje se moraju dostići za članstvo u NATO i u EU praktično iste.
Pitamo se, da li ovakav stav – ne NATO, i još, ne Evropa, podrazumeva i raskidanje do sada potpisanih ugovora sa NATO-m, uključujući i ugovor o vazdušnom i kopnenom tranzitu NATO trupa kroz Srbiju.
Drugo, postavljam pitanje šta znači tačka ''đ'', u kojoj Narodna skupština nalaže Vladi da međunarodni sporazumi koje Republika Srbija zaključuje, uključujući i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje.
Ova tačka ne znači ništa. Zašto se navodi samo jedan za Srbiju trenutno najvažniji međunarodni ugovor, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Pa, Srbija je parafirala taj sporazum, Vlada ga je jednoglasno usvojila na svojoj sednici 6. decembra. Tada je odlučeno da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jeste u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Da li se nešto promenilo u ove poslednje dve nedelje? Nije. Zato mislimo da je i ovo nepotrebno da stoji u rezoluciji.
Zatim, šta je sa prethodnim ugovorima koje je Srbija potpisala sa EU? Šta je sa Sporazumom o tekstilu? Šta je sa CEFTA, sa Energetskom zajednicom? Hoćemo li ih naknadno sad preispitivati ili su oni zadovoljili ovaj pomenuti kriterijum, odnosno funkciju?
Parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je potvrdilo evidentnu spremnost Evropske zajednice da uloži dodatne napore kako bi se Srbija institucionalno uskladila sa korpusom ekonomskih i političkih regulativa EU.
Šta je sporno u tim ugovorima? Pa, jedan te isti član se pojavljuje u svim sporazumima i on glasi: ovaj sporazum se neće primenjivati na Kosovu, koje je pod upravom međunarodne administracije, u skladu sa Rezolucijom 1244, od 10. juna 1999. godine.
Ovo je bez prejudiciranja sadašnjeg statusa Kosova ili određivanja njegovog finalnog statusa po istoj rezoluciji. Dakle, jedan te isti član se nalazi u svim sporazumima koje je Srbija do sada ili potpisala ili parafirala, kao što je reč o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Znači, za nas je ovo lažna dilema, da li je Srbija prinuđena da bira između Kosova i EU. To jednostavno nije tačno, za G17 plus, mi biramo i Kosovo u Srbiji i Srbiju u EU.
Na poslednjim parlamentarnim izborima građani su već glasali za evropsku opciju i za nastavak evropskih integracija. To je jedan od pet principa na kojima počiva vladajuća koalicija.
Ako neko ima nameru da taj princip izmeni ili izbaci, moraće ponovo da traži podršku građana za tako nešto. Ako odlučimo da nećemo u EU zbog odnosa Unije prema novom statusu KiM, pa to zaista neće sprečiti nikoga u EU, bilo koju zemlju, da donese odluku o statusu KiM.
Srbija time ne brani Kosovo, ali ugrožava istorijsku šansu generacijama koje dolaze da postanu ravnopravni deo najuspešnijeg mirovnog ali i ekonomskog projekta u istoriji.
G17 plus će uvek biti na strani onih koji brane nacionalni interes Srbije. U ovom trenutku ubrzane evropske integracije nemaju alternativu. Ne morate da budete evrooptimista da biste to priznali, možete da mislite sve najgore i o Briselu i o birokratiji, i o politici uslovljavanja, ali ne smete da zemlju udaljavate od integracija.
Podršku o ulasku u EU daju oko 70% naših građana, a tu podršku nema nijedna stranka, nijedan političar. Mi smo rođeni u Evropi, naši preci su rođeni u Evropi, naša deca se rađaju u Evropi, pa zašto još uvek nismo članica EU? Zato što su nas političari iz prethodnog perioda izolovali od ostatka Evrope. Mi ne smemo da ponovimo greške tih političara. Kada evropski voz jednom protutnji, bez zaustavljanja kroz beogradsku stanicu, pitanje je kada će sledeći put stići.
Naravno da nismo zadovoljni, da smo ljuti što neke članice EU ne razumeju našu borbu za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje. Naravno da nije svejedno kad neko preti da će vam oteti deo zemlje, ali nisu sve evropske zemlje sklone da podrže takvo kršenje međunarodnog prava.
Za EU je loše što ne postoji jedinstvena spoljna politika Unije, ali to u ovom trenutku za Srbiju dobro. Pre neki dan je rumunski parlament doneo deklaraciju da neće priznati nezavisnost KiM. Slično misle u Grčkoj, Španiji, Slovačkoj, Bugarskoj, na Kipru. Slažem se da to nisu vodeće zemlje EU, ali nisu ni beznačajne.
S druge strane, mi vrlo cenimo podršku koju nam od prvog dana naše borbe za očuvanje suvereniteta pružaju Rusija, Kina, Indija, Indonezija, brojne druge vanevropske zemlje, ali bilo bi jako važno, u našem interesu je, da povećamo broj zemalja članica EU koje bi podržale naše nastojanje da očuvamo celovitost zemlje. Međutim, ne postoji način da to postignemo ukoliko se izjasnimo da ne želimo da uđemo u EU ili da želimo da uđemo pod našim uslovima, što ne biva nikako.
Mi treba da lobiramo, da svakog dana radimo na tome, da povećamo broj onih zemalja članica koje će shvatiti da je kršenje međunarodnog prava loše i za njih same.
Ali, nije samo spoljna politika EU razlog zbog koga hoćemo ili nećemo da uđemo u Evropsku zajednicu, ima mnogo drugih standarda: u ekonomiji, u ekologiji, u zaštiti ljudskih prava, poštovanju osnovnih sloboda, u poljoprivredi. To su standardi kojima mi kao društvo težimo. Te standarde je stvorila EU, mi želimo da ih postignemo i dostignemo, da bi smo obezbedili bolji život za sve naše građane.
G17 plus smatra da nipošto ne smemo odlagati potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, jer je to prvi ugovorni odnos između Srbije i EU. Svaka drugačija odluka je gubitnička, iracionalna i doneta iz inata. Inat jeste možda najpoznatiji srpski brend, čije smo posledice i te kako osećali u ne tako davnoj, a još manje slavnoj, prošlosti. Inat može da donese kratkoročnu dobit, ali na dugi rok nanosi štetu svima.
Mi moramo da imamo racionalan cilj pred sobom i objektivnu spoznaju sopstvenih mogućnosti. Pri svim važnim odlukama moramo se voditi razumom, a ne emocijama. Razum nalaže da je za Srbiju evropski put zacementiran potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a emocije nam govore suprotno. Upravo je razumna većina Srbije uspevala da Srbiju zadrži na putu ekonomskih i društvenih reformi, na putu mira i stabilnosti na evropskom putu. Zbog ogromne podrške građana evropskim integracijama, niko nema pravo, ni jedna stranka, ni jedan političar, da taj put zaustavlja.
Na kraju, da ne bude zabune, G17 plus će glasati za ovu rezoluciju. U potpunosti podržavamo one delove rezolucije koji se odnose na borbu za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Ali, s druge strane, ovi sporni delovi, koji za nas nisu prihvatljivi i koje sam navela, napisani su da ih svako može tumačiti onako kako želi. Mi ih tumačimo kao opredeljenost za evropske integracije.
Glasaćemo, ne samo zato što smo svesni političkog i istorijskog trenutka u kome se Srbija nalazi, već, pre svega, zbog ono malo preostalih Srba na KiM i mnogo više onih Srba koji su izbegli u druge delove Srbije i koji od nas, ovde, večeras, očekuju bar minimum jedinstva. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima Pastor Balint, šef poslaničkog kluba manjina. Izvolite.       

Uvaženi predsedniče Republike, uvaženi predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, za SVM je tekst predložene rezolucije neprihvatljiv i ovo moram da kažem na početku, jer sam čuo na određenim medijima da će manjinske stranke glasati za ovu rezoluciju.

Još jednom želim da ponovim da je za SVM predloženi tekst rezolucije apsolutno neprihvatljiv. Neprihvatljiv iz više razloga.

Neprihvatljiv je iz razloga što postoji nedostatak iskrenosti, realnosti i državničke mudrosti u rezoluciji. Pored ovoga, smatramo da određene formulacije Predloga rezolucije nisu u skladu sa diplomatskim rečnikom. Nažalost, to sam morao da kažem i u februaru, morao sam to da kažem i u julu, ali je to aktuelno i sada kada raspravljamo o ovoj najnovijoj rezoluciji Narodne skupštine.

Rekli smo i to u julu, a moram i sada reći, da je tekst neodređen, na više mesta nejasan, pa samim tim i opasan, jer omogućuje svakakva tumačenja, a to nije dobro. Pored ovoga, moram da kažem i to da SVM nikada nije bila za pretnje, za samoizolaciju, za zaoštravanje odnosa sa svetom, za zaoštravanje odnosa sa svima.

Za SVM je neprihvatljivo i apsolutno se protivimo svakom oružanom sukobu, tj. upotrebi vojske i prekidu diplomatskih odnosa sa bilo kojom zemljom sveta. Od osnivanja insistiramo na mirnom rešavanju svih nesporazuma i sukoba, političkim sredstvima uz dijalog i uvažavanje interesa i većine i manjine na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Nažalost, Predlog ove rezolucije je oštriji od prethodnih rezolucija. Da li ova rezolucija znači, odnosno može da znači upotrebu vojske, da li može da znači prekid diplomatskih odnosa sa bilo kojom zemljom sveta, a to je za SVM apsolutno neprihvatljivo.

Znači, iz svih tih razloga mi ne možemo podržati predloženu rezoluciju, ali nećemo glasati ni protiv rezolucije, i to iz dva razloga. Prvi je razlog taj što smo bili uzdržani i u februaru i u julu, a u međuvremenu se nisu dogodile nove okolnosti, pa zbog toga nema razloga da menjamo naš stav. Znači, bićemo i ovom prilikom uzdržani.

A što je još bitnije, bez obzira na to što je Predlog teksta rezolucije apsolutno neprihvatljiv za SVM, nećemo glasati protiv jer nam je prihvatljiv naslov Predloga rezolucije. Ova rezolucija nosi naslov: Rezolucija o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Ukoliko bismo glasali protiv ove rezolucije, postojala bi realna opasnost da to neko svesno protumači kao stav da je SVM ili vojvođanski Mađari protiv suvereniteta Srbije, protiv teritorijalnog integriteta i protiv ustavnog poretka. To je glavni razlog zbog koga ćemo biti uzdržani i što nećemo glasati protiv ove rezolucije, bez obzira na to što postoji nedostatak iskrenosti i realnosti u ovoj rezoluciji.

Tekst rezolucije je neprihvatljiv za nas i zbog toga što, praktično, ne kaže ni jednu jedinu reč o tome kako će Republika Srbija da zaštiti Srbe, Rome, kao i ostalo nealbansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji.

Nema, skoro, ni reči o tome kako će ova država na Kosovu i Metohiji štititi imovinu i verske objekte Srba, Roma i ostalih stanovnika Kosova i Metohije koji ne pripadaju albanskoj naciji. To smatramo da nije dobro.

Želeo bih da kažem nekoliko rečenica i o konkretnom tekstu rezolucije. Na primer, u Predlogu rezolucije imamo formulaciju –međunarodni sporazumi koje Republika Srbija zaključuje moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta. To nam nije jasno, šta znači ova formulacija. S druge strane, pored toga što svi zaključeni sporazumi treba da budu u funkciji očuvanja suvereniteta, jednostavno, SVM smatra da ovi sporazumi treba da budu i u funkciji boljeg života svih građana Republike Srbije, u funkciji usvajanja evropskog sistem vrednosti, u funkciji približavanja EU.

Znači, za nas je neprihvatljivo da jedini cilj potpisivanja i ratifikacije svih međunarodnih sporazuma bude očuvanje suverenosti. Pored toga, postoji i formulacija da odbrana Kosova i Metohije, kao integralnog dela Republike Srbije, predstavlja prioritet državnih institucija i svih javnih činilaca u državi. Prirodno je što je to prioritet, i normalno je što je to prioritet, ali je problem u tome što je to već dugi niz meseci i godina jedini prioritet Vlade Republike Srbije, što smatramo nedopustivim.

I u julu sam rekao da je dobro što država već godinama čini izuzetne diplomatske napore da sačuva teritorijalni integritet. Ali nije dobro što je ova tema već godinama jedina kojoj se posvećuje dovoljna pažnja. Već sam apelovao u julu, a i sada apelujem na Vladu da se isto tako energično i nepokolebljivo posveti privlačenju investicija, stvaranju novih radnih mesta, poboljšanju socijalne sigurnosti svih građana. To se, nažalost, ne dešava. U julu sam rekao da je dobro što je u tadašnjoj rezoluciji postojala formulacija da albanska nacionalna manjina na Kosovu i Metohiji ima legitimne interese. Naravno da ima.

Rekao sam u julu, kažem i sada, da pored albanske zajednice na Kosovu i Metohiji i mađarska i bošnjačka i romska i bugarska i rumunska, kao i sve ostale nacionalne zajednice imaju legitimne interese na celoj teritoriji Republike Srbije gde ove nacionalne zajednice žive.

Nije dobro što država i Vlada Republike Srbije želi da se posveti isključivo rešavanju problema albanske nacionalne zajednice u Republici Srbiji. Više puta sam rekao da u Republici Srbiji jednu trećinu stanovništva čine pripadnici nacionalnih manjina, pa bi bilo dobro da se Vlada pozabavi i rešavanjem problema ostalih nacionalnih zajednica koje žive u Vojvodini, u centralnoj i južnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji. U ovoj rezoluciji, nažalost, izostavljena je formulacija da albanska nacionalna zajednica na Kosovu i Metohiji ima legitimne interese.

Nadam se da Vlada Republike Srbije nije promenila mišljenje i nadam se da Vlada još uvek smatra da albanska nacionalna zajednica ima legitimne interese, ali te legitimne interese imaju i ostale nacionalne zajednice na celoj teritoriji Republike Srbije.

Sada, naravno, neću govoriti o tome koja su pitanja nerešena, ne nerešiva, nego nerešena pitanja nacionalne zajednice Mađara, o čemu smo mnogo puta govorili, nije to sada tema, ali bi bilo dobro da se Vlada posveti rešavanju tih problema, a isto tako i problema ostalih nacionalnih zajednica.

U Predlogu rezolucije postoji i sledeća formulacija – KiM će se smatrati sastavnim delom Republike Srbije sve do iznalaženja kompromisnog rešenja. Meni ova rečenica jednostavno nije jasna, jer nije precizirano šta će se tačno događati, kako će se i na koji način smatrati KiM sastavnim delom Republike Srbije.

Piše i to, možda to Vlada smatra specifičnim, da je Vlada Srbije obavezna da donese konkretan i sveobuhvatan plan mera koje će biti preduzete u svim oblastima njenih nadležnosti u slučaju protivpravnog proglašenja nezavisnosti KiM. Problem je u tome što, čak, ni narodni poslanici ne mogu znati, i ne znaju, koje su to mere. Mi znamo da su sva ministarstva bila u obavezi da pripreme te mere i akcione planove, ali ne znamo koje su to mere i kakvi su to akcioni planovi.

Pored toga, piše i sledeće – Vlada se obavezuje da što efikasnije primenjuje ustavne nadležnosti Republike Srbije na Kosovu, a posebno efikasno deluje na zaštiti života i imovine, prava i sloboda građana pokrajine, a posebno srpskog i nealbanskog stanovništva. Hteo bih da postavim pitanje, mada je ovo, pretpostavljam, samo retoričko pitanje, jer nema teorije da dobijem odgovor:

Koje su to ustavne nadležnosti Republike Srbije na Kosovu i Metohiji posle 1999. godine? Osim preambule Ustava Republike Srbije, koje su to konkretne nadležnosti Republike Srbije, organa Republike Srbije, Vlade Republike Srbije na Kosovu i Metohiji?

Sledeće pitanje: kako stoji budžet Republike Srbije što se tiče prihoda sa teritorije Autonomne Pokrajine KiM, kada je Republika Srbija ubrala i jedan jedini dinar na KiM posle 1999. godine, a možda to stanje traje već 15-20 godina? O kakvim nadležnostima se govori, dame i gospodo, u ovoj rezoluciji? Zbog ovoga sam rekao da je tekst rezolucije neiskren i nerealan, jer praktično, nažalost, Republika Srbija na KiM nema realnih nadležnosti od 1999. godine.

Pored toga, rezolucija sadrži i odredbu da će se posebno preispitati diplomatski i svi drugi odnosi Republike Srbije sa državama koje eventualno priznaju nezavisnost KiM. To je za Savez vojvođanskih Mađara apsolutno neprihvatljivo.

Na početku mog izlaganja, rekao sam da pojedine odredbe ove rezolucije nisu u skladu sa savremenim rečnikom diplomatije. Ova odredba je formulisana u skladu sa rečnikom diplomatije, jer ne piše da ćemo prekinuti diplomatske odnose, nego piše da ćemo preispitati diplomatske i sve druge odnose sa zemljama koje eventualno priznaju nezavisno Kosovo. Ali, to znači, na srpskom jeziku, jasno rečeno, da ćemo prekinuti diplomatske odnose i to je za SVM neprihvatljivo.

Što se tiče upotrebe Vojske, rekao sam u Narodnoj skupštini u raspravi, kada je Skupština raspravljala o Predlogu zakona o odbrani i o Predlogu zakona o vojsci, da nas je veoma obradovala izjava gospodina Borisa Tadića, predsednika Republike, od pre nekoliko nedelja, kada je on rekao da Srbija neće ratovati dok je on predsednik Republike. To nas je veoma obradovalo. Ali, nažalost, u skupštinskoj raspravi to nisam uspeo da čujem od ministra odbrane, gospodina Šutanovca, bez obzira na to što sam tri-četiri puta pitao. Ali, za nas mnogo znači to što je predsednik Republike rekao, mi mu verujemo, ali nam nije jasno zašto to nije napisano u rezoluciji.

Na kraju, želeo bih da kažem da je za nas neprihvatljivo i to što u rezoluciji piše da se proglašava vojna neutralnost Republike Srbije do eventualnog raspisivanja referenduma. Savez vojvođanskih Mađara se zalaže za evroatlantske integracije Republike Srbije. Od početka se zalažemo za ulazak Republike Srbije u NATO. Mi znamo da je jedna stranka koja je na Vladi promenila mišljenje, odnosno stav u odnosu na NATO, a iz ove rezolucije možemo videti da su sve vladajuće stranke promenile mišljenje i stav u odnosu na Vladu Republike Srbije, ma kako oni budu glasali povodom ove rezolucije.

Jasno treba reći građanima Republike Srbije da se sve stranke koje su na vlasti u Republici Srbiji protive ulasku Republike Srbije u NATO. Isto tako, jasno treba reći, sa ove govornice, da se Savez vojvođanskih Mađara zalaže za ulazak Republike Srbije u Evropsku uniju i za ulazak u NATO.

Želeo bih da ponovim, da iz svih ovih razloga, ne možemo glasati za tekst rezolucije, da ćemo biti uzdržani i da gledamo sa dozom zabrinutosti na činjenicu da su rezolucije Narodne skupštine sve oštrije i oštrije, i sa strepnjom očekujemo narednu rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije.

Na kraju, želeo bih da kažem, pošto sam rekao šta ne podržavamo i šta je problem u ovom predlogu za SVM, želeo bih da pročitam samo tri rečenice iz programa kandidata za predsednika Republike SVM, Demokratske stranke vojvođanskih Mađara i DZ vojvođanskih Mađara, gospodina Ištvana Pastora. U ovom programu, pod tačkom 3. piše sledeće: „Mirno rešavanje pitanja Kosova i Metohije.

Konačno rešenje statusa AP KiM je zajednički interes svih građana Republike Srbije. Najbolji put ka rešavanju pitanja konačnog statusa pokrajine bili bi pregovori. Osnovni preduslov za ostanak nealbanskog stanovništva na datom području predstavlja teritorijalna autonomija na etničkoj osnovi.

Ukoliko bi se tokom pregovora o konačnom statusu južne pokrajine na polju zaštite prava i sloboda nacionalnih manjina stvorila povoljna rešenja koja se na drugim područjima Srbije trenutno ne primenjuju, ova prava prilagođena postojećim uslovima treba garantovati svim nacionalnim zajednicama koje žive na teritoriji Republike Srbije“. To piše u programu gospodina Ištvana Pastora, predsedničkog kandidata vojvođanskih Mađara i to je stav SVM povodom Kosova i Metohije. Hvala. (Aplauz.)

Hvala, gospodine Pastor.
Reč ima narodni poslanik Nenad Čanak, predsednik poslaničke grupe Vojvođanski poslanici.
Obaveštavam vas da sednici prisustvuje delegacija Udruženja porodica kidnapovanih, zarobljenih i ubijenih na Kosovu i Metohiji od 1998. godine

Pošto sam predstavnik poslaničke grupe koja je jedna od retkih koja nema predsedničkog kandidata, onda nemam potrebe da držim predizborni govor, tako da mogu da govorim ono što mislim. Pre svega, kompletan problem sa kojim se suočavamo u vezi Kosova i Metohije je sada ušao u svoju završnu fazu.
Ovo je, verujem, ako ne poslednja, jedna od poslednjih deklaracija, rezolucija, kako god hoćete da zovete, o Kosovu koja se donosi u ovoj Skupštini. Razlog ne bih sada definisao, reći ću kasnije, ali ako je gospodin Mićunović, ovde prisutan, glasao za do sada devet različitih rezolucija, a nije najstariji u ovom parlamentu, vi onda razmislite koliko se puta o ovoj temi govorilo i koliko se puta iznosio stav i zaklinjalo u to da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, da je Kosovo važnije od svega, pa do poetskih iskaza tipa – Kosovo je najskuplja srpska reč.
Podsetio bih na to da je kompletna pregovaračka, rekao bih čak, farsa, išla, događala se samo zbog dve reči. Sa srpske strane to je bila reč suverenitet, sa kosovske strane to je bila reč nezavisnost. Te dve reči su ono oko čega se delegacije nisu mogle dogovoriti, kako da se istovremeno ili obe izbegnu ili obe upotrebe. Ja bih primetio da je to varanje ljudi i na Kosovu i u ostatku Srbije, iz jasnog razloga što je pričati o nezavisnosti Kosova potpuno smešno, jer se na teritoriji Kosova nalaze strane trupe koje će tamo biti još dugi niz godina, i nijedna zemlja nije nezavisna, kada na svojoj teritoriji ima stranu vojsku i kada je pod međunarodnim protektoratom.
Sa druge strane, kada govorimo o Srbiji i njenom suverenitetu, tek to izaziva smeh kod svakoga ko ozbiljno o tome razmišlja, iz jasnog razloga što Srbija ne upravlja ni svojom teritorijom bez Kosova činjenicom da je kapitulirala u ratu 1999. godine i potpisali kapitulaciju, koju sam poneo za sobom da ne bih improvizovao, a koja se naziva Vojno-tehnički sporazum između međunarodnih bezbednosnih snaga i Vlade SRJ i Republike Srbije. Podsetiću vas šta tu piše. Tu piše:
Uspostavljanjem trajnog prestanka neprijateljstava, ni pod kojim uslovima bilo koje snage SRJ i Republike Srbije neće ući, ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova ili u Zoni Kopnene bezbednosti, odnosno u Zoni Vazdušne bezbednosti, kako su opisani u tački 3. člana 1, bez prethodne izričite saglasnosti komandanta međunarodnih bezbednosnih snaga KFOR-a – pet kilometara u dubinu teritorije Srbije i 25 kilometara u vazdušni prostor Srbija nije suverena. Dakle, toliko o suverenitetu Srbije o kome mi ovde razgovaramo. Kapitulacija Srbije 1999. godine i gubitak Kosova ratom, to je bio samo nastavak 1912. godine kada je Srbija osvojila Kosovo ratom. O tome istoričari kažu sledeće:
Kosovo je osvojeno Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine. Na mirovnoj konferenciji u Bukureštu velike sile uopšte nisu bile zastupljene, za razliku od Berlinskog kongresa, koga su praktično organizovale samo velike sile. Priznanje pripajanja Kosova Srbiji desilo se u suštini indirektno, jer je Srbija priznata, a kasnije Jugoslavija, tretirana kao suverena država. Eksplicitno priznanje prisajedinjenja Kosova Srbiji nikada nije usledilo.
Dakle, to o čemu mi ovde razgovaramo služi isključivo za predizborne svrhe i za nadglasavanje u patriotizmu, i to patriotizmu do poslednje kapi tuđe krvi. Zašto, ako govorimo o tome, niko se ne seti da je Kosovo prvi put priznato od strane aktuelne vlasti tako što u Ustavnom zakonu, koji je donet posle donošenja Ustava, ovog Ustava iz 2006. godine, koji građani Vojvodine referendumom nisu potvrdili, tog Ustava u Ustavnom zakonu, to jest u Zakonu o sprovođenju Ustava jasno piše da se izbori na Kosovu održavaju – kada...Nikada! Ne piše da se održavaju na Kosovu, čak i onda kada se za to steknu uslovi, što bi bila osnovna mera kojom bi se država Srbija odredila prema tom delu svoje teritorije.
S druge strane, profesor doktor Koštunica Vojislav je priznao Kosovo tako što nije ponudio da Srbija garantuje za haškog optuženika Ramuša Haradinaja. Zašto? Zbog toga što mi imamo, sa jedne strane, Ustav Srbije koji govori o tome da je Srbija država Srba, srpskog naroda i svih građana, a u ovoj rezoluciji o kojoj sada mi razgovaramo imamo jasno napisano da je potrebno razgovarati o bezbednosti nealbanskog stanovništva i srpskog naroda na Kosovu. Nealbansko stanovništvo nije ustavna kategorija.
Dakle, mi se ovde bavimo grubim povredama Ustava, bavimo se proizvoljnim tumačenjem najvišeg akta ove zemlje u potrebe predizborne svrhe i jačanja nacionalističkih tenzija.
S druge strane, u Predlogu ove rezolucije jasno piše da, član 1 – glavni razlog opstrukcije nalazi se u stavu nekih zapadnih država da Kosovo treba da dobije nezavisnost. U svetlosti tog stava zapadnih država, ponavljam zapadnih država, nije bilo pravog podsticaja, itd.
Druga stvar, Narodna skupština konstatuje da se neke zapadne države oštro protive nastavku pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, itd.
Podsetiću vas na jednu važnu stvar. Jedna od zemalja koja se najviše zalaže za nezavisnost Kosova je Japan. Japan nije zapadna, nego istočna država ili je jako zapadna država, ali ne spada u zapadne države u užem smislu te reči.
Razlog zbog koga se insistira na zapadnim državama je to što se pokušava ponovo veštački proizvesti blokovska podela sveta u kojoj bi se Srbija gurnula u ruke Rusije, koja trenutno igra izričito imperijalnu ulogu i pokušava da proširi svoje međunarodno polje interesovanja na Srbiju, da ćemo, kao što je rekao jedan od mojih uvaženih prethodnika, biti poligon za hladni rat, koji će biti igralište za velike, a stradalište za male. I to je ono što mi ne smemo da dozvolimo.
Kada se spominje referendum na kome bi se govorilo o bilo čemu, došao sam do zaključka, ne bi bilo loše da vas podsetim na Odluku Prvog redovnog zasedanja ove iste Skupštine 1998. godine, održanog 7. aprila, gde je doneta Odluka o raspisivanju republičkog referenduma pri čemu je pitanje bilo: ''Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji''. To je bilo pre devet godina.
Ovo je ''Službeni glasnik'' Republike Srbije od 24. aprila 1998. godine, sa zaključcima šta se dogodilo na tom referendumu. Dogodilo se sledeće: od ukupno 7.252.304 građana Republike Srbije, koji imaju biračko pravo, glasalo je 5.297.776, odnosno 73,05%. Odgovor da, dala su 180.692 glasača, odnosno 3,41%, a ne, ne želimo prisustvo bilo čije na Kosovu i Metohiji, dalo je 5.017.383 glasača, odnosno 94,73%.
Moje pitanje glasi – treba li ponovo da organizujemo skupi referendum da bismo dobili manje-više iste ovakve podatke? Treba li nam referendum da bi građani ponovo rekli ne? Nećemo. I da to, kao i prošli put, kao u prošlih 10 puta kada se govorilo o Kosovu u istoj ovoj skupštini, u Skupštini SRJ, u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, da se ponovo potvrdi činjenica da smo mi protiv, ali eto, veliki nam ne daju.
I jednostavno, dolazi se do jednostavnog zaključka. Imam ovde Rezoluciju 1244, ne bih sa tim da vas zamaram.
Prvo i pre svega, sve što je do sada potpisivano sa EU ne odnosi se na Kosovo, iz jednostavnog razloga, što je to deo uvodne klauzule, u svakom slučaju, svakog sporazuma, a glasi, da se sporazum neće primenjivati na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom administracijom po Rezoluciji 1244, od 10. juna 1999. godine, bez prejudiciranja budućeg statusa Kosova.
Drugim rečima, sve ovo što je ova zemlja uradila u svom procesu pridruživanja, stabilizacije, pomaka ka Evropskoj uniji, urađeno je bez Kosova i Metohije. Drugim rečima, sve ovo što imamo u Rezoluciji služi u predizborne svrhe i manje-više drugačije ne treba ni posmatrati. Upravo zbog toga Liga socijaldemokrata Vojvodine dala je svoj Predlog rezolucije, jer je jasno da ovaj tekst ne može da opstane, pa se onda on menja i glasi kao što ste dobili, ali glavna promena je ta, da, ako je problem kako rešiti pitanje manastira na Kosovu, kulturne baštine, kako rešiti problem kontinuiteta državnosti i duhovnosti Srbije, odgovor je veoma jednostavan, hajde da vidimo šta je međunarodni uporedivi model, da li su to Olandska ostrva, da li je to Hong Kong, ne bih rekao. Jedina paralela je Vatikan.
Vatikan je 1929. godine sporazumom sa Italijom postao država, i zbog toga, stvoriti državu na teritoriji Kosova koja bi po uzoru na Vatikan imala sve prerogative državnosti, premestiti sedište Srpske pravoslavne crkve u Pećku patrijaršiju, stvoriti jedan takav međunarodni subjekat mnogo bi olakšalo odnose između Kosova i Srbije. Samo tim putem se može izaći iz ćorsokaka u koji smo dovedeni. Ako se to ne uradi Kosovo će u sledećih nekoliko meseci biti nezavisno, patrioti do poslednje kapi tuđe krvi će pozivati u rat tuđu decu, i doći ćemo u poziciju da opet ne možemo da izađemo iz zamke u koju nas je neko drugi uveo. Liga socijaldemokrata Vojvodine zbog toga neće podržati predloženu rezoluciju.

Hvala, gospodine Čanak. Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, predsednik poslaničke grupe Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom domu, srećom po sve nas, ustanovljava se državna politika Srbije. Ovo je, dakle, ne deveti put, nego, četvrti put da postoji nešto što se zove rezultanta državne politike ostvarena relativnom većinom kada je reč o saglasnosti vlasti i opozicije i kada je reč o državnoj politici. Dakle, to je počelo 21. novembra 2005. godine i nastavlja se i danas.

Kako je prvom rezolucijom zacrtana državna politika Srbije ona se praktično nije menjala do danas, bilo je potrebe da se donose nove rezolucije, u skladu ili zbog potreba koje su nastupile sagledavajući različite okolnosti u kojima smo se našli, pre svega međunarodne okolnosti.

Nažalost, mi ne možemo živeti van sveta i naša sudbina će na kraju krajeva zavisiti i zavisi od naše umešnosti da budemo sposobni da vodimo dobru međunarodnu politiku i da pronađemo pravo mesto Srbiji u tome.

Ova rezolucija donosi, praktično, samo nekoliko novina u odnosu na prethodne. Te novine se tiču, pre svega, onih najava ili onih pretnji sa kojima smo danas suočeni – kada je reč o najavama koje dolaze iz Stejt departmenta, o najavama koje dolaze sa samog Kosova i Metohije od politički organizovanih Albanaca na Kosovu i Metohiji, kada je reč o jednostranom proglašenju nezavisnosti, od Amerike, kada je reč o priznanju tako proglašene nezavisnosti i, nažalost, te opasnosti dolaze i od dobrog dela zemalja koje su članice Evropske unije, koje na određen način, zbog određenih interesa, očigledno misle da bi bilo dobro biti uz američku politiku u ovom slučaju i eventualno ići na priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, sve naravno, suprotno principima međunarodnog prava, svemu onome što bi svaka od tih država želela da se njoj desi, a verovatno tom nekom drugom može.

Ne moram da ulazim u istoriju kako je do toga došlo, o tome smo već hiljadu puta pričali, ali ono što bih hteo ovde da istaknem, a čuvši naše prethodne sagovornike, šefove drugih poslaničkih grupa, to je prosto sledeće. Mogu da prihvatim i treba prihvatiti da opozicija u Parlamentu, pošto je ovu rezoluciju pre svega ovde pred vas iznela Vlada Republike Srbije, podržana skupštinskom većinom, može i treba da prigovara aktima koje podnosi Vlada, da nalazi neke zamerke i postavlja brojna pitanja i kada su ona postavljena u cilju zabrinutosti da li Vlada ili vladajuća većina odgovara potrebama državnih interesa, naroda i građana, to je nešto što mogu da prihvatim, mogu tome da se suprotstavim, mogu da dam, ili da neko od nas, da objašnjenje šta tu nije jasno.

Ono što, međutim, teško mogu da prihvatim to je da, srećom, minorna opozicija u ovom parlamentu nastupa protivno zacrtanoj državnoj politici i državnim interesima. Na kraju krajeva, neko će reći da je to politički subjektivna stvar, da različito možemo gledati na to, to jeste istina, ali imam puno pravo da se sa tim ne složim. Reći ću vam i zbog čega.

Ovde je postavljeno nekoliko pitanja. Pre svega, značaj ovog teksta nije u zaštiti državnog interesa kao apstraktne forme, nego pre svega u zaštiti života ljudi, jer život nije samo uzimanje vazduha, jela, pića i spavanja. Život je mnogo složenija pojava, sastoji se od razmišljanja i različitih emocija, od mržnje do ljubavi, od odnosa prema nekim stvarima koje ljudi mogu smatrati svetim, od odnosa između ljudi kao takvih, prijatelja, odnosa prema devojci, prema dečku, prema supruzi, prema mužu, prema bratu ili sestri, prema domu, prema ognjištu, prema nečemu što smo nasledili i do čega nam je jako stalo.

A, ja sam čuo za slučajeve, ranije su se dešavali, da su se neki ljudi ubili zbog toga što im je eksproprijacijom oduzeta kuća, eksproprijacija podrazumeva pravičnu naknadu i preseljenje, zato što su navikli da u svojoj staroj porodičnoj kući žive i nisu mogli da podnesu taj trenutak.

Nisam siguran da bi olako takve ljude mogli proglasiti prosto ludima, samo zbog toga što su to uradili. Dakle, život je vrlo složena pojava.

Naravno, da se pre svega ovakvom rezolucijom brinemo za život ljudi, jer ljudi ne žive u bezvazdušnom prostoru ili nigde, nego žive na nekoj teritoriji, žive u nekim selima, gradovima, u nekim svojim stanovima i domovima, vezani su, pogotovo oni stariji među nama, za groblje koje često posećuju da bi upalili sveću ili se na neki drugi način poklonili seni onih koji više nisu sa njima. Prosto je nemoguće da nema poštovanja za te elemente života. Zar je moguće da život posmatramo samo mehanicistički? Mi nismo ljudi biljke, nego imamo nešto drugo u svemu tome.

Prema tome, ono što je za nekoga razumno, za drugog je nerazumno, verovatno je potpuno nerazumno poginuti, srljati na metak. Nerazumno je sebi naneti neku fizičku bol ili štetu, a neko drugi misli da je to možda razumno činiti ukoliko se čovek izloži opasnosti da bi spasao sebi bližnjega, da bi odbranio takvu, ako ne i neku drugu veću vrednost, barem kako on to posmatra. Znači, u tome se možemo razlikovati.

Ono što ja razumem, ali ne mogu da prihvatim, to je da postoje ljudski strahovi. Mogu da razumem da se ljudi boje za svoju egzistenciju, mogu da razumem da ima takvih političara i da vode takvu političku kampanju, takav program da taj strah pokušavaju da šire, ali to ne moram da prihvatim.

Moji standardi života, standardi života nekih od nas, ne moraju se poklapati sa drugima i to ne moram da prihvatim.

Kada je reč o tome u kakvoj se mi poziciji nalazimo, kada je reč o tome koliko možemo zaslužiti ili dobiti podrške drugih za našu, u ovom domu utvrđenu ogromnom većinom glasova, mislim da će to i sada biti slučaj, nacionalnu i državnu politiku Srbije, onda treba da se pitamo još jednu stvar i time bih završio.

Da li smo mi svesni toga da je mera u kojoj će nas drugi poštovati i pokušati da nam pomognu ekvivalentna meri u kojoj smo spremni sami sebe da poštujemo, u kojoj smo spremni da budemo jedinstveni u zaštiti nečega što smatramo državnim interesom. Kad god se uoči neka pukotina u tome, svi koji smatraju da im taj interes nije bitan onako kako ga mi vidimo ili smatraju da treba zadovoljiti neki tuđi interes na ovom prostoru, oni će tu pukotinu probati da rašire.

Koliko god pokažemo jedinstvo, toliko ćemo imati problema u realizaciji svih ovih ciljeva.

Neko je rekao štite nas jedni iz jednog dela sveta, a neprirodno je da nas ne štite neki drugi, Francuska u ovom trenutku itd. Odgovor na to pitanje je prost. Verovatno bi nas štitila i Francuska da je ova država imala snage da uvek na vrlo jasan, jednostavan i gromoglasan način istakne šta joj je krajnji cilj.

Daću vam vrlo jednostavnu ilustraciju ovoga. Imao sam nedavno priliku da razgovaram sa nekim, ne tako beznačajnim, poslanicima Ruske Federacije, koji su me pre nekoliko meseci pitali vrlo prosto pitanje – da li ste vi sigurni da ste jedinstveni u ovome što pričate? Ako jeste i ako postoji izuzetno velika, solidna, većina koja podržava ovo što ste nam vi prikazali kao vaš suštastveni interes, Rusija može stati iza vas. Ako to nije slučaj, onda od tog posla nema ništa.

Potpuno je jasno da pojedine zemlje članice EU imaju u ovom trenutku neki drugi interes koji se naravno često prepliće sa interesima SAD, koje imaju očigledno izuzetno veliki uticaj na pojedine članice EU. Znam da tu nema preterano emocija, znam da će se pojedine članice EU, pogotovo one vodeće, nažalost, opredeliti i opredeljivati u svojoj spoljnoj politici uglavnom prema stavovima SAD, tj. ne želeći da ulaze u bezrazložnu konfrontaciju. Ali, ne bih uvek, isključivo, samo njih krivio za to.

Ovaj dom, ova skupština, ovaj narod, koji je predstavljen preko svih nas ovde, ima obavezu da ovu opasnost od sebe otkloni. U tim odnosima nema emocija, slažem se, ali moramo respektovati naš život koji se sastoji od emocija, moramo respektovati činjenicu da ne živimo na Marsu ili nepostojećem prostoru, ili na nekoj teritoriji, nego moramo uvažavati činjenicu, kao što je to neko rekao, da smo svi zaista jednaki u pravima.

Ako je to tačno, onda su valjda u tim pravima sa nama jednaki i svi oni građani koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, pre svega svi oni koji žele da žive u jednoj državi sa svima nama, a i oni koji misle ili možda veruju da to ne žele, i oni bi trebalo vremenom da shvate da mogu biti deo jednog korpusa.

Zato, mislim da ovu rezoluciju treba podržati i mislim da bi bila velika šteta ako se u ovom trenutku ponovo, kao što je to možda nekada bio slučaj, ne pokaže državno jedinstvo po ovom pitanju. Hvala vam. (Aplauz.)

Hvala, gospodine Aligrudiću. Prelazimo na javljanje po redosledu narodnih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn, po Poslovniku, pet minuta. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, bez obzira što Vlada Republike Srbije nema jedinstven stav po pitanju integracija Roma, bez obzira što neka ministarstva, kao Ministarstvo za poljoprivredu koje daje značajan doprinos tome izdvajajući 100 miliona dinara za pitanja Roma, za pitanja raseljenih i izbeglih lica, ima ministarstva koja bi morala to da rade, nažalost to ne rade i mesecima ne žele to pitanje da stave ozbiljno svoj kalendar aktivnosti – Romska partija će da glasa za ovu rezoluciju.
Za nas pitanje Kosova i Metohije nije pitanje dnevnopolitičkih nadmetanja, nije pitanje pozicioniranja na političkoj sceni Srbije, za Romsku partiju pitanje Kosova i Metohije i naš stav prema tom pitanju jeste demokratsko pitanje, odgovornost Roma prema Srbiji i odgovor romske nacionalne zajednice prema politici koja se vodila u Srbiji prema Romima dugi niz godina unazad.
U okviru toga, želim da kažem da veliki broj izbeglih lica sa Kosova, a radi se, između ostalog, i o 50 hiljada Roma koji su našli svoje utočište na teritoriji dela Srbije bez Kosova i Metohije, kao i činjenica da su ti građani Srbije sa Kosova došli u druge delove Srbije govori o tome da oni imaju poverenja prema ovoj vlasti.
Takođe, želim da kažem da nismo zadovoljni sa rezultatima pregovora u pravcu na koji način se definiše jedna drugačija budućnost, upravo za pripadnike romske nacionalne zajednice koji su izbegli i napustili Kosovo. Ništa značajnije se nije desilo mesecima unazad, odnosno u toku ove godine koliko traju pregovori. Mislimo da bi pregovarački tim morao značajnije da posveti ulogu i tom pitanju, jer bez rešavanja tog pitanja, bez rešavanja pitanja položaja pripadnika romske nacionalne zajednice, ne možemo da govorimo da smo dali adekvatan odgovor, civilizacijski odgovor koji je potreban danas, ne samo u Srbiji nego i u Evropi.
Smatramo da EU ima veliku odgovornost u tom procesu. Nedopustivo je da EU zahteva od Srbije da potpiše ugovor o readmisiji kojim će da budu vraćeni građani Srbije, preko 100 hiljada, a od toga oko 50 hiljada Roma, bez jasne perspektive i budućnosti, a veliki broj tih građana jesu uprav Romi sa Kosova i Metohije. Dakle, nije opravdano da Evropa te ljude vraća u one delove Srbije bez Kosova i Metohije, da se oni integrišu ovde, da Srbija izdvaja za integraciju tih građana, a s druge strane deo te teritorije gde su ostale njihove kuće, gde je veliki broj njihovih kuća srušen, gde oni ne mogu da se vrate, da se taj deo teritorije otcepljuje od Srbije i na taj način ti ljudi vraćanjem u Srbiju žive u najvećoj bedi.
Sa time bih i završio. Očekujem, dakle, da pregovarački tim ozbiljno postavi pitanje manjina koje dovede sa Kosova u Srbiju, da postavi ozbiljno pitanje i integracije Roma.
Još jednom želim da podvučem, ovo nije naš odgovor na aktivnosti celokupne Vlade po pitanju integracije Roma. To sam obavezan prema biračima Romske partije da kažem, ovo je odgovor na naš odnos prema Srbiji, na naš odnos prema ključnim državnim pitanjima koji su Srbiju zadesili sada. Hvala.

Hvala, gospodine Šajn. Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević, zatim Aleksandar Marton.