Gospodine Samardžiću, uopšte nema nesporazuma. Vi učestvujete u ovome zajedno sa DS. Sada je to potpuno jasno. Vi kažete da je EU potpisala sa državom Kiprom i to što ne može da se primenjuje sa severnim delom Kipra, to je faktičko stanje, ali se ovde radi o jednoj drugoj stvari. Kažete – u skladu sa Rezolucijom 1244. Recite mi, ima li jedna stvar u skladu sa Rezolucijom 1244 koja daje nama neka prava koja mi možemo da ostvarimo? Šta to, gospodine Samardžiću, imamo i koja prava na osnovu Rezolucije 1244 za koja ste se i vi zalagali i kao deo, odnosno u pregovaračkom timu?
Predsedniče Vlade, šta ste vi po Rezoluciji 1244, od onih tačaka po koja mi imamo prava, uspeli da se izborite da se primenjuje za Srbiju?
Vi ovde faktički samo abolirate već unapred, dajete jedan deo anestezije narodu time što mu formulaciju koja otprilike glasi – kako, na neki način odlažete ovaj drugi deo koji će doći odmah posle 3. februara.
Gospodine Samardžiću, vi ste ozbiljan čovek. Taj scenario je potpuno jasan, bez obzira ko će biti izabran za predsednika Srbije. Verujem da će to biti Tomislav Nikolić, ali će onda to biti razlog EU, odnosno Americi da kaže – u Srbiji je izabran radikal za predsednika Srbije, zato će da se krene u nezavisnost KiM. Ako bude ponovo izabran Boris Tadić, onda će to biti urađeno, jer vi ste unapred rekli da nećete uraditi ništa, vi ćete polako da dodate još malo anestezije da to narod prihvati.
Problem je što vi to sve znate, jer da nije tako, ne bi bila formulacija onakva kakva je bila kod strane DS, kada ste vašeg koalicionog partnera dovodili u priliku da se jasno izrazi i po pitanju NATO pakta i po pitanju EU, ne samo po pitanju potpisivanja Sporazuma, nego članstva u EU, tu ste bili decidirani da ćemo se odreći težnje za EU i članstva u EU.
Sada nam objašnjavate da je to standardna formulacija koja proističe iz Rezolucije 1244. Mislim da to nije korektno, jer sa ovim saučestvujete u prevari koja se sprema građanima Srbije.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, neka se pripremi Rajko Đurić.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodo ministri, mi poslanici SPS smatramo da će najveća vrednost ove sednice Narodne skupštine Republike Srbije i rezolucija o kojoj večeras raspravljamo biti ili njen najveći sadržaj, ako bude usvojena jednoglasno ili ako je moguće podrškom svih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije.
Jedinstvo političkih snaga, ma kako kome ta reč zvučala, u Srbiji je danas potrebnije nego ikad, zato što se sada, kada je reč o najvažnijem državnom pitanju, a to je teritorija KiM, nalazimo skoro u istoj situaciji kao februara, marta 1999. godine. Pod direktnim smo pritiskom tzv. međunarodne zajednice i zahtev je isti kao 1999. godine, da se odreknemo KiM i da priznamo da ta teritorija pripada nekom drugom.
Šta je isto, a šta je različito u odnosu na 1999. godinu, kada je o KiM reč?
Pod jedan, državna politika o KiM danas je ista kao i 1998, 1999, godine, verovali ili ne, bez obzira na promene političkih snaga u Srbiji, činjenicu, da nekadašnja opozicija sada organizuje vlast u Srbiji. Pod dva, odnos pojedinih zemalja Zapada, predvođenih SAD prema Srbiji i problematici KiM sada je isti kao i krajem devedesetih godina, 1999. godine, bez obzira na promenu političkih snaga u Srbiji.
Pod tri, odnos Albanaca ili pripadnika albanske zajednice na KiM prema Srbiji je sada isti kao 1999. godine, bez obzira na promene političkih snaga.
Pod četiri, pregovori u Beču ili negde drugde, gde su bili ili gde bi trebalo da budu, sada su isti kao što su bili 1999. godine u Rambujeu, bez obzira na promene političkih snaga. Pod pet, ponašanje opozicije je sada drugačije nego 1999. godine, čast izuzecima tada, ali sadašnja opozicija ima taj državotvorni nerv koji drugi nemaju.
Mi socijalisti, mi smo opozicija u ovoj vlasti, ali nismo opozicija državi, narodu, i ne daj bože, nismo opozicija KiM. Tadašnja opozicija je tvrdila da je KiM manjinsko pitanje, pitanje stanja ljudskih prava. Mi smo od početka, od tada i sada tvrdili ono što jeste – da je to teritorijalno pitanje i da je krajnji cilj da KiM dobije nezavisnost.
U izlaganju koje smo čuli večeras od predsednika Vlade, gospodina Koštunice, i gospodina Tadića, mogla se uočiti razlika ili bar, ako je razlika jaka reč, vrlo jasne nijanse u odnosu na ovu zajedničku rezoluciju.
Gospodin Tadić, predsednik Srbije kaže – nismo imali sagovornika u pregovorima. Albanci su izbegavali temu pregovora, ako sam dobro uspeo zapisati.
Gospodin Koštunica kao predsednik Vlade Republike Srbije, kaže – voljom SAD i nekoliko zapadnih zemalja blokiran je rad Saveta bezbednosti UN da bi se našlo kompromisno rešenje ili, citiram: ''SAD su odlučile da ne može dalje da se pregovara''.
Gospodo iz Vlade, gospodo iz DS, DSS, G 17, NS, sve to što su sada predstavnici ove koalicije, i predsednik države i predsednik Vlade, govorili pojedinačno ili posebno, mi smo govorili 1999. godine; i o politici zapadnih zemalja i o ponašanju albanske strane i zbog toga smo bili kažnjeni. Bili smo kažnjeni jer nismo hteli da se odreknemo dela svoje teritorije kao nadoknadu za možda skidanje sankcija, kao nadoknadu da ne bude bombardovanja ili neke druge ucene.
Zašto ovo kažem? Narodna skupština Republike Srbije, dokumenti od 28. septembra 1998. godine, Narodna skupština je povodom raspravljanja aktuelne situacije o Kosovu i Metohiji usvojila sledeće zaključke (citiram samo jedan član): „Narodna skupština izražava ogorčenje što pojedini značajni činioci u međunarodnoj zajednici namerno previđaju činjenicu, izlažu Srbiju i SRJ stalnim pritiscima, pretnjama i ucenama raznih vrsta, zloupotrebljavajući pri tom i mehanizme Ujedinjenih nacija, a posebno Savet bezbednosti, za ostvarivanje svojih ciljeva, predlažući mere kojima se direktno ugrožava suverenitet i integritet SRJ.“
Da li vam ovo zvuči poznato i zar ovo nije isto ono što piše u rezoluciji koju večeras razmatramo?
Dokument Narodne skupštine Republike Srbije, 4. februar 1999. godine, rasprava Narodne skupštine Republike Srbije o aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji i stavovi Narodne skupštine Republike Srbije povodom tog pitanja.
„Deo međunarodne zajednice nijednim svojim činom nije bezrezervno osudio separatizam i terorizam. Nijednim aktom nisu sprečili Republiku Albaniju da bude logistička baza teroristima i separatistima na Kosovu i Metohiji. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju ni tri meseca nije kompletirala 2000 verifikatora na Kosmetu i nije u potpunosti osposobljena za nepristrasno i tačno izveštavanje međunarodne javnosti i međunarodnih organizacija o istini na terenu. Istina je da je od potpisivanja sporazuma do dolaska verifikatora došlo do eskalacije terorizma. Deo međunarodne zajednice sve vreme vodi politiku dvojnih standarda, sprečavajući bilo kakav i najblaži pokušaj osude terorističkih bandi od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Takvo ponašanje dela međunarodne zajednice faktički predstavlja podršku pomoći, ohrabrivanja separatista i terorista.“
Da li vam je poznato, gospodo iz vladajuće koalicije, da li vam ovaj rečnik sliči onome što piše u rezoluciji o kojoj danas raspravljamo?
Dokument Narodne skupštine Republike Srbije, 23. mart 1999. godine, znači dan pred bombardovanje. U Francuskoj, govori se o Rambujeu, pregovorima. (Citiram stav Narodne skupštine Republike Srbije.)
„U Francuskoj umesto direktnih pregovora i istinskog nastojanja za postizanje političkog sporazuma o suštinskoj širokoj autonomiji, umesto mira i političkog rešenja nudio se diktat, falsifikati, pretnje, ucene i NATO trupe. Narodna skupština sa žaljenjem ističe da međunarodni posrednici, kao i kopredsedavajući razgovora u Rambujeu i u Parizu, nisu našli način da ubede delegaciju separatističkog pokreta da sedne za isti sto sa državnom delegacijom. Razgovora dveju delegacija nije bilo''.
Da li vas, gospodo iz vladajuće koalicije, ovo podseća na sadržaj izveštaja koji smo imali u Narodnoj skupštini Republike Srbije prošle godine, 2006. godine?
U istom dokumentu Narodne skupštine se konstatuje da se krivica za neuspeh razgovora u Rambujeu i u Parizu ne može pripisati državnoj delegaciji Srbije, koja je celo vreme insistirala na neposrednom razgovoru i dogovoru, nego je krivica isključivo na strani delegacije separatističkog i terorističkog pokreta i na strani onih koji su im dozvolili takvo ponašanje, i njihov potpis ispod teksta o kojem nisu nijednog minuta želeli da razgovaraju sa državnom delegacijom Srbije i još ga proglasili za celovit sporazum.
''Sporazum nije postignut zato što separatističko-teroristička delegacija Albanaca izbegava direktne razgovore, jer ne odustaje od separatističkih ciljeva, namere da kroz autonomiju ostvari državu u državi, u vidu implementacije političkog sporazuma obezbedi okupaciju u Srbiji, u formi ljudskih prava i demokratije stvori etnički čisto Kosovo, a uz pomoć svojih mentora preko međunarodnog protektorata i referenduma izvrši otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije''.
Kolege narodni poslanici ovome ću dodati još samo jedan stav: ''To je kriminalni akt bez presedana u međunarodnim odnosima i stvaranja alibija za nove pretnje i pritiske na našu zemlju, isforsirano u Parizu, a u američkoj režiji. SAD su se time otvoreno svrstale na jednu stranu, diplomatski, politički i vojno stavljajući NATO pakt u savez sa separatistima i teroristima''.
Kolege narodni poslanici, da li vam to liči na sadržaj teksta koji smo dobili i o kojem večeras raspravljamo? Rezolucija o kojoj večeras raspravljamo, kaže, stav 1: „Narodna skupština Republike Srbije konstatuje da je albanska strana izbegavala da stvarno pregovara na isti način kao što je to činila u prvoj fazi koju je vodio M. Ahtisari. Glavni razlog njene opstrukcije nalazi se u stavu nekih zapadnih država da Kosovo treba da dobije nezavisnost. Usled takvog stava zapadnih država, nije bilo pravog podsticaja da albanska delegacija u pregovaračkom procesu traga za kompromisnim rešenjem...''
Stav 2. kaže, ''...da se neke zapadne države oštro protive nastavku pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, što je onemogućilo Savet bezbednosti da pronađe kompromisno rešenje ovog pitanja''. Ili, tačka 5. kada kaže – Savet bezbednosti za ponašanje kada odbija bilo kakvu inicijativu, da ne pominjem bombardovanje i slično.
Poštovane kolege narodni poslanici, mislim da sam našao nekoliko vrlo verovatnih dokumenata koji govore u prilog tezi koju sam izneo večeras. Situacija je ista i treba postaviti pitanje šta je to što predstavlja razlog da SAD i neke zemlje Zapada vode takvu politiku prema našoj zemlji sa namerom da se otme Kosovo i Metohija.
Da bi eventualno naivne doveo u situaciju da ozbiljnije razmišljaju o ovom pitanju, namerno kažem eventualno naivne, samo ću citirati večeras pismo gospodina Vilija Vimera, potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a u periodu 2000. godine, inače poslanika desnice u nemačkom parlamentu, koji je saveznom kancelaru, gospodinu Šrederu, napisao jedno pismo, 5. maja 2000. godine, gde mu je predočio sadržaj razgovora u Bratislavi, u kojem su učestvovali predstavnici Stejt departmenta, Instituta za demokratiju Republikanske stranke, kao i šefovi vlada i šefovi država pojedinih zemalja. On obaveštava gospodina Šredera na faktičko stanje i zaključke te konferencije.
„Organizatori konferencije tražili su da se u krugu saveznika što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisnog Kosova. Organizatori su izjavili da se SRJ nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega izvan završnog dokumenta iz Helsinkija, da se, ne umanjujući važnost naknadne legalističke intervencije Evropljana da se kroz širenje zadataka NATO preko granice okupiranog područja protiv Jugoslavije radilo samo o izuzetku, jasno je da se radi o presedanu na koji će se svako pozvati u doba kada će se pozivati. U svakom procesu treba dati prednost pravu na samoopredeljenje na svim drugim odredbama međunarodnog prava.“
I na kraju konstatacija da je prilikom napada na SRJ NATO prekršio sva međunarodna pravila, a posebno sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava i da to niko nije osporio na tom skupu.
Gospodin Vili Vimer zaključuje da je američka strana svesna i spremna da u globalnom kontekstu radi ostvarivanja svojih ciljeva potkopa međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila treba da bude iznad prava, tamo gde međunarodno pravo stoji na putu treba ga ukloniti. To je stav američke administracije.
Ja sam ovo pomenuo zato što sam želeo neke podsetiti šta se sve zbivalo 1999. i 2000. i posle 2000. godine, jer ovaj dokument je napisan maja 2000. godine. Sada je kraj godine 2007, situacija se nije promenila ni za jotu. Agresija na našu zemlju izvršena je 1999. godine pod obrazloženjem da se sprečava kršenje ljudskih prava Albanaca i da se sprečava etničko čišćenje. Sada ljudska prava niko ne pominje.
Podsetiću vas da je tzv. međunarodna zajednica krenula u rešavanje kosovskog pitanja promovišući načelo – standardi pa status. Kada se videlo da od tih standarda nema ništa onda se prešlo na status, a o standardima niko ne progovara. Ko želi da pročita kakva je situacija vezano za standarde neka uzme izveštaje gospodina Marka Novickog, ombudsmana za ljudska prava UN koji je, u šest izveštaja, vrlo jasno i precizno ukazao da je situacija na Kosovu gora nego ikada, a o pravima onih koji nisu Albanci ne može se uopšte govoriti.
Pogledajte izveštaj Kai Aidea, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, uzmite podatak za ovih osam godina međunarodnog vojnog i civilnog prisustva, videćete da nije vraćeno više od dva posto. Zašto ovo pominjem? Zato što moramo biti svesni situacije u kojoj se nalazimo i politike Zapada. Ovo govorim ne slučajno. Mislim da se svesno ili nesvesno večeras izbegava ta tema, govori se o integracijama, govori se o Kosovu i Metohiji, a krije se ono suštinsko pitanje – da li stvarno svi mi želimo u EU bez Kosova i Metohije ili ne želimo. Mi socijalisti kažemo da hoćemo u EU, kao što smo to govorili 1990. godine i 1999. godine, ali ne bez Kosova i Metohije.
Onaj ko hoće u Evropsku uniju bez Kosova i Metohije neka izađe za ovu govornicu i neka to kaže. Ali, da se mi ne bi nadgornjavali i da ne bi svako uzimao sebi za pravo da govori u ime većine građana, bilo bi pošteno i ovo pitanje izneti na referendum, kao što hoćemo da iznesemo na referendum i pitanje učlanjenja u NATO, pa neka građani Republike Srbije kažu. Vrlo je prosto pitanje i jasan odgovor, da ili ne, da li želite Evropsku uniju, tu obećanu budućnost koje već godinama nema, sa ili bez Kosova i Metohije, pa ćete dobiti odgovor na to. Onda ćemo da vidimo da li je u pitanju lični komoditet pojedinaca i političkih stranaka ili stvarno državotvorna politika.
I ovo će proći, ali će nas ljudi pamtiti večeras i sutra i prekosutra po onome što smo govorili, po onome što radimo. Svi mi imamo svoje ime i prezime i pripadamo jednoj političkoj opciji. Imamo i obraz i nadam se da će ga većina zadržati vezano za pitanje Kosova i Metohije, odnosno budućnosti Srbije.
I na samom kraju, mislim da je gospodin Koštunica to pomenuo, ali misli da je loše što u ovoj rezoluciji Narodne skupštine Republike Srbije nema jedan stav, ništa ne bi odmoglo ovoj rezoluciji da taj stav stoji, a to je, da se Narodna skupština Republike Srbije zahvaljuje parlamentima prijateljskih zemalja, šefovima i država i vlada, pojedincima, koji razumeju i prihvataju poziciju Srbije i koji poštuju organizaciju Ujedinjenih nacija i traže pregovore na osnovu Rezolucije 1244 i insistiraju na kompromisnom rešenju.
Mislim da je ovaj stav bio potreban zbog svih onih država, onih vlada, pojedinaca i onih ljudi koji su rizikovali mnogo da bi stali u zaštitu Srbije, i '99. godine i sada. Mislim da je to najmanje što im dugujemo, a toga večeras ovde nema. Što se nas socijalista tiče mislimo da bi to trebalo da bude sastavni deo ove deklaracije. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem, dr Žarku Obradoviću. Reč ima dr Rajko Đurić.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine predsedniče, gospodine potpredsedniče, uvaženi ministri, drage koleginice i kolege narodni poslanici, Unija Roma Srbije podržava Rezoluciju o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Mi još jednom iskazujemo i potvrđujemo na taj način našu živu i neraskidivu vezu sa Srbijom, čija suverenost potiče od građana. U tom smislu, slobodan sam da kažem, nema velikih i malih država već samo jednako pravnih sa uzajamnim uvažavanjem i poštovanjem. Suma prava na vagi pravde uvek je jednaka.
Podstaknut jednom političkom mudrošću, u kojoj je naša stranka našla nadahnuće i oslonac za svoj program i programsku orijentaciju, dozvolite mi da kažem i sledeće.
Ako nam se dopušta da živimo kao časni ljudi i slobodni građani, može se očekivati da ćemo biti spremni da postanemo istinski graditelji čuvari mira i spremni da razvijamo saradnju i sa susedima i sa evropskim državama i sa svetom, čak da sa drugima delimo i ono u čemu oskudevamo.
Ako se, pak, neko usudi da udari na našu čast i dostojanstvo, onda se javno potvrđuje i dokazuje da je bez čestitosti, to jest bez svesti o odgovornosti, što znači bezobziran i voljan da ide na ruku onih odnosa iz kojih može da proistekne samo zlo, koji je spreman da nam uskrati i oduzme slobodu, neminovno utiče na smisao našeg života.
Prema tome, neke reakcije iz naše zemlje koje se ponekad s razlogom, ponekad bez razloga, ocenjuju kao tvrde i krute, uslovljene su, a neretko izazvane, planovima i namerama stranih sila ostvarljivih jedino primenom oružane nepravde koju je, ne zaboravimo drage kolege i koleginice, još mudriji Aristotel definisao kao najokrutniju nepravdu.
U politici se, međutim, stvari ne posmatraju, niti rešavaju u vidu večnosti, već u najboljem slučaju pod vidom istorije. Svet od juče nije svet od danas, ali naravno pitanja i sveta od juče neminovno se postavljaju danas.
Kosovo, međutim, nije samo pitanje spoljne politike već i prvorazredno pitanje unutrašnje politike Srbije. U vezi sa tim reći ću ponovo u duhu jedne mudrosti – gospode, preobrati naše junake u građane, a naše građane u heroje i podari nam mudrost kako bi srpski postao jezik demokratije da bi nas razumeo ceo svet.
Srbija iznad svih deoba i seoba, to su, upamtimo, najveće istorijske i književne teme iz Srbije i srpskog naroda. Zbog toga je to uslov da ova rezolucija zadobije moć vrlina i oružja, da postane štit i mač Srbije kao jake i stabilne države i zemlje čija je prava i istinska budućnost Evropa.
Nikada nisam skrivao svoja uverenja niti ubeđenja. Javno i otvoreno poručujem građanima naše zemlje, Srbiji, jedan od glavnih stubova te i takve Srbije, u ovom vremenu i pod ovim okolnostima, jeste samo Boris Tadić. Jer Tadić, zajedno sa ostalima, može obezbediti da budućnost Kosova zavisi od budućnosti Srbije. Upamtimo molim vas, od budućnosti Srbije, a ne obrnuto kako bi to eventualno drugi želeli i hteli.
U toj i takvoj Srbiji ima mesta za sve koji su spremni da odlučno brane njenu nezavisnost i slobodu, za sve koji se zalažu za vladavinu prava i socijalnu pravdu, za sve koji drže do načela građanske demokratije, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, za sve kojima je na umu i u srcu pripadnost evropskim principima i vrednostima.
Pametan razgovor rajski je vrt, kaže jedna stara mudrost.
U duhu te izreke trebalo bi da započnemo već sutra neodložne poslove i zadatke na preuređivanju i unapređivanju političkog života u našoj zemlji i izgradnji demokratskih institucija i ustanova, ekonomskog života i proizvodno-tehničkih uslova, kako bismo zaposlili što veći broj ljudi, naročito mladih, visokoobrazovanih, da reafirmišemo moral i moralne principe, da reafirmišemo ljudske vrednosti i ideale bez koga je život čoveka i društva pustoš.
Dozvolite da završim rečima – Srbija nema nikoga osim sunca i nas, da parafraziram Branka Miljkovića. Zato, dame i gospodo, tražimo i nemojmo posustajati dok ne pronađemo ono što nam je zajedničko, što nas spaja a ne razdvaja, i jedne od druge ograđuje, ne samo politički već čak moralno i ljudski.
Kada budemo sigurni da smo prevazišli vlastite granice i zlo, bićemo, verujem, sposobni da se neumorno borimo i protiv tuđeg zla i tu ćemo borbu moći da krunišemo pobedom. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milorad Belić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče Republike, uvaženi ministri, biranim rečima se govori o Kosovu i Metohiji, to zna svako kome je iskreno stalo do ovog dela Srbije i ko ima elementarnog poštovanja prema svemu onome što ono predstavlja u našem istorijskom pamćenju.       
Zato čovek i ne može da razume odakle takvi stavovi, odakle takvi političari kojima ništa nije sveto, pa ni petnaest posto srpske zemlje, koji gotovo sa zluradošću seire nad problemima sa kojima se Srbija danas suočava, kojima je predizborna kampanja važnija od ovog pitanja.
A, ima li išta važnije oko čega bi trebalo da se svi složimo nego što je pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta države u kojoj živimo? Osećamo li svi istorijski trenutak u kome se nalazimo? Da li smo svesni sopstvene odgovornosti pred precima koji nam stvoriše državu i pred potomcima kojima ostavljamo državu? Šta im to u amanet ostavljamo, da li neslogu i nemar prema državi i prema narodu? Da li je to iščilelo osećanje nacionalne svesti najjače izraženo kod Srba, da li je to nestalo jedinstvo nacionalne duše, kako je to o svom vremenu i o svom narodu pisao Jovan Cvijić?
Gospodi koja je, pričajući o Kosovu i Metohiji, sklona podsećanju na neke datume i neke događaje, poručujem da bi im primerenije bilo da su nas podsetili da je na današnji dan pre šezdesetak godina u pustinji Nevade osnovan prvi hotel kao proizvod sprege organizovanog kriminala, biznisa i politike i koji simbolizuje sistem vrednosti za koji se zalažete.
Ovo što ću pročitati upravo je namenjeno onima kojih je bilo u svakom istorijskom razdoblju, i kojih će uvek biti, koji mere sebe sobom, koji objašnjavaju sebe sobom i koji zato sebe i ne mogu da razumeju. Tekst je objavljen u "Politici" 1. januara 1913. godine, napisala ga je Isidora Sekulić, a ja ću pročitati samo nekoliko rečenica.
"Šta nam je bila 1912. godina? Bila je godina stvaranja, jer se stvaranjem dobija koren života. Bila je godina kad vera prestaje biti plitko licemerstvo i kad radosti više nisu svakidašnji gresi, godina kada se dokazalo da u srpstvu nisu isceđeni karakteri i da kosovski simbol nije ukočena slika. Mi smo bili oni koji su imali vesele dane i sretne noći, mi smo bili zemlja starih junaka i mladih vojnika, mi smo pisali istoriju 1912".
Te 1912. godine, kao što je poznato, oslobođeni su Kosovo i Metohija, odnosno stara Srbija i ponovo prisajedinjeni Srbiji. Komite Vojislava Tankosića su započele, a srpska vojska završila ovaj podvig. Tadašnje generacije su te 1912. stvarale istoriju, mi je, dame i gospodo, stvaramo danas. Nemamo pravo drugačije da se ponašamo nego da podržimo svaki dokument koji proizilazi iz Ustava Srbije i međunarodnog prava.
Za poslanike DSS i NS, rezolucija može da se sastoji samo od jedne rečenice: Kosovo i Metohija su neotuđivi deo Srbije i nikada drugačije ne može biti. Pripadam Novoj Srbiji, stranci za koju to nije samo politički stav, već uzvišeno osećanje koje ili imate u sebi gotovo genetski ili ga nemate i nikada ga ne možete ni steći. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodnom poslaniku Miloradu Beliću. Reč ima Nenad Prokić, a neka se pripremi Vladan Batić.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege, danas u Parlamentu preovladava nekakva flegma i nezainteresovanost o temi koja je na raspravi, a to je zbog toga što je tema tempi passati, Kosovo više nije glavna tema. Kosovo je već godinama van Srbije, a nakon sto godina katastrofalno neuspešne srpske politike.
Posle rezolucije Državnog pregovaračkog tima glavna tema je celokupna budućnost Srbije i oštar antievropski stav Vlade, kroz koji ona bezobzirno instrumentalizuje Kosovo, da bi u još jednom mandatu prodavala maglu. Pregovarački tim se jedino nije setio ''malteškog reda'', jer oni imaju suverenitet bez teritorije. To bi verovatno bilo nešto što bi oni mogli da iskoriste za svoja rešenja.
Bio je potreban jedan patriotski stav veći od Kosova i cele Rusije, a ne izolacionistčka politika u okviru koje su svi građani Srbije taoci Kosova, za koje Srbija nema ni intelektualne ni materijalne snage da ga vrati. Potrebna je zdrava ljudska misao i pojačavanje sveta vrednosti, a ne ona stara i koliko puta već zloupotrebljavana melanholija.
Sistemski pogled na Kosovo glasi: stari svet umire, novi se rađa. U tom rađanju, žao mi je, gospodine predsedniče, učestvuju globalne sile sveta. Jedino dobro rešenje je ono rešenje koje isključuje sebične i nasilne interakcije, a koje uključuje uklapanje u rađanje nove Evrope, nove Srbije, novog Kosova i okruženja koje daje i Srbima i Albancima šansu za neki novi život i da u nekoj puno većoj meri odlučuju o svojoj budućnosti. Sve ostalo je ono isto ratoborno siromaštvo koje nas je sve zajedno i još uvek dalje bacalo u čeljust sebičnih interesnih grupa koje rade samo za sebe i rastežu celo društvo.
I Rusija je globalna sila. Mi visoko cenimo sva dostignuća koja je ona postigla, a najviše poštujemo to što je spasla svet od fašizma, svet, Evropu, Srbiju i Beograd. Ulica kralja Milana, tu odmah dole ispod, bila je u oktobru 1944. godine popločana mrtvim telima neustrašivih ruskih vojnika, koji su oslobađali naš grad. Svi oni su za nas heroji i to će zauvek biti.
Rusija nije politička budućnost Evrope, Rusija nije politička budućnost Srbije. Rusija jeste Evropa, gospodine Mićunoviću, ali i nije Evropa, ni danas, kao što nije nikada bila u prošlosti. Rusija još sto godina neće savladati osnovne lekcije iz demokratije. Zar je to novo stogodišnje čekanje neka cena koju treba Srbija da plati? Oni koji su pisali rezoluciju to su prećutali, o toj ceni ništa nisu rekli, a snishodljiv stav gospodina Koštunice prema Rusiji je sramota za nekoga ko toliko "peva" o suverenitetu.
I letimičan pogled na političku istoriju rusko-srpskih odnosa nedvosmisleno upućuje na zaključak da Rusija nikada Srbiju nije smatrala važnim saveznikom, već je često otvoreno delovala protiv srpskih interesa. Posle Kolubarske bitke insistirala je da se delovi Makedonije ustupe Bugarskoj. Posle Sanstefanskog mira rekla je da će zastupati svoje i bugarske, pa tek ako stigne i srpske interese, te je tada Bizmark zastupao naše interese.
U vreme tursko-ruskog i srpsko-turskog rata Rusija je bila ta koja je vratila srpsku vojsku sa Kosova, sa tvrdnjom da Mitrovica jeste strateški ključ za Bosnu i da Srbija zbog toga ne može da je drži.
Završiću delom pisma o Rusiji Ilije Garašanina, jer svi vi zajedno ovde niste toliko veliki Srbi i nacionalisti kakav je on bio. Dakle, kaže Ilija Garašanin: "A što je mene najposle stalo za to trpeli me ili ne Rusija, ne jedem lebac zubima rusijskim, niti suštastvujem zaslugom Rusije, nego mojom sopstvenom i još više mojih predaka.
Kad se moj otac borio za današnju slobodu mog otečestva, kad je on krv svoju za to prolivao dejstvitelno, nije on ni znao ima li tijeh Rusa na svetu. Ti isti Rusi su pričina, hoćedu da ja budem njihov rob i sluga, no ja to neću biti. Kad ja primetim da Rusija bude mogla mojim otečestvom raspolagati, ja ću ga ondaj samo soželjavati.
Nisu ove misli bez osnova i Rusija neka ih opovrgne, pa ću se ja zastideti. Rusija bi htela uničtožiti sve što teži za napretkom srpstva, te su namere očevidne, ali to i ako učini, ja nisam rad i da se dogodi sa našom pomoći".
Dakle, poslušajte reči Garašaninove i nemojte se lepiti na taj lepak koji nije lepio ni pre 150 godina. Vi koji se u Srbiji okrećete sebičnim ruskim birokratama koji su se obogatili tako što su otimali od gladi svog nesrećnog naroda, po čemu su slični mnogima od vas, poslušajte njegove reči.
Vi koji ste sanjali o savezima sa Rusijom i Belorusijom i vi koji pravite veleizdaju pozivajući se da postanemo ruska gubernija, vi koji činite sve ono za šta ste nas tzv. prozapadnjake lažno optuživali, a zatim bacite jedan istinski patriotski pogled na opet oblačno nebo nad Srbijom i zapitajte se ima li ona više snage da podnosi odjeke vaših zastarelih pogleda na svet. Hvala. Hvala i radikalima na neprestanom dobacivanju. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodnom poslaniku Nenadu Prokiću. Dr Batiću, vi više nemate vremena, ali ja vama dajem tri minuta. Izvolite, neka se pripremi mr gospođa Jorgovanka Tabaković.