Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, prvo ću da kažem nekoliko važnih stvari koje se odnose na Zakon o javnim nabavkama koji je još važeći i koji je od momenta kada je donet, 2002. godine, pokazao mnogo nedostataka. Bilo je mnogo nedoumica vezanih za njegovu primenu i mnogi su upravo u tako koncipiranom zakonu prepoznali jednog od krivaca za ovako visok stepen korupcije u državi, a moram da vas podsetim da je Srbija na listi od 180 zemalja sa indeksom od 3,4 stavljena na mesto koje je vrlo neslavno, a to je 85.
Najmanje što smo očekivali od novog predloga zakona, i DSS i građani, jeste da zapravo reši problem korupcije, barem u onom domenu koliko ovaj zakon može. Istovremeno smo očekivali da se efikasnije i brže sprovodi postupak samih javnih nabavki, da budu zaštićena prava svih strana u samom postupku. Očekivali smo da se eliminiše problem očigledne kolizije između pojedinih članova u starom zakonu. Očekivali smo da se eliminiše i problem nedorečenosti, nepreciznosti pojedinih članova starog zakona. I, ono što smo najviše očekivali, govorim o velikom broju ljudi koji se bave raznim poslovima u domenu na koji se odnosi ovaj zakon, najpre smo očekivali kontrolu poverljivih nabavki i vrlo komplikovanu do sada, ali mnogo bolju saradnju Komisije za zaštitu prava sa drugim organima u Srbiji.
Ono što smo dobili kao predlog zakona vrlo smo detaljno analizirali, kao poslanička grupa, i videli da je to dosta prepakovan prethodni zakon. Doduše, otklonio je neke male nejasnoće, mada su ostale mnoge nedorečenosti na koje ću ja sada ukazati.
Pre svega, hoću da počnem od toga da je definicija pojma "popust na ponuđenu cenu" potpuno netačna. U teoriji kažu da popust na ponuđenu cenu nije metod određivanja cene, kako se ovde kaže, već je to deo cene koju ponuđač neće tražiti ukoliko naručilac od njega naruči robu, usluge ili radove iz više partija jednog predmeta javne nabavke. Ovako piše u teoriji. Sličnu primedbu mogu da stavim i na definiciju elektronske ponude, kao i elektronske licitacije. U definisanju ovog pojma imate da je u jednom delu data prava definicija, a u drugom se postavljaju uslovi pod kojim je elektronska ponuda ispravna, recimo, kada se ta ponuda može podnositi.
Čini mi se da je potrebno malo razjasniti ove stvari. Naročito se ovo odnosi na elektronsku licitaciju, jer, moram da vas podsetim, ovo će predstavljati veliki problem kad budu donosili podzakonske akte zato što je ovo vrlo važno. Hoću da vam ukažem na ono što su uporišta direktive evropskog parlamenta i Saveta Evrope.
Dalje, problem može da nastane kod regulisanja izuzetaka, jer zakon mora da predloži detaljnije regulisanje izuzetaka.
Ima nekoliko vrlo važnih načelnih primedaba koje mogu da podvedem pod nekoliko elemenata. Jedno od toga je, kako vi kažete, transparentnost, a ja bih volela da kažem - javnost postupka nabavki. To je i te kako važan detalj, ako mogu uopšte da kažem detalj, koji može da spreči zloupotrebu.
U predlogu koji ste vi ovde dali, u članu 10, niste obuhvatili sve važne aspekte transparentnosti postupka. Recimo, vi govorite o tome gde se i kako može, pod kojim uslovima, objaviti tender, ali ne govorite to što mislim da je važno da svi zainteresovani građani znaju; bez obzira na to čime se bave, pre svega bih apostrofirala novinare, moraju da dobiju informaciju pod kojim uslovima se odvija tender, šta je i kako sa tim tenderom. Ako se to ne pojavi, vi kršite jedan zakon koji je donet u ovoj skupštini, a to je Zakon o dostupnosti informacija.
Zatim, još jedna načelna priča, to je hitnost nabavki. Mislim da je vrlo važno da na to skrenem pažnju, zato što je to, u stvari, način zaobilaženja zakona. To je onaj zamajac korupcije koji je do sada imao strašno mnogo potpore u ovom prethodnom zakonu. Ako bih vam rekla da u ovom materijalu imam... Ovo pokazujem zbog kolega i zbog građana, tu su navedeni svi mogući razlozi zbog kojih se, recimo, hitnost nabavke sprovodi i zaobilazi Zakon o javnim nabavkama. Vidite, recimo, razloge, a vrednost je 180 miliona: kasno dobijena sredstva, kašnjenje u usvajanju plana poslovanja, masovne respiratorne infekcije, neuspeo postupak, kvar, epidemija salmonele, prestanak isporuke zbog raskida ugovora sa dobavljačem, donator uslovio izvršenje radova, fasada ugrožava bezbednost, krov prokišnjava. Pazite razlog. Onda: ugroženost normalnog funkcionisanja bolnice, neophodne količine. Pazite ovo: neuspeo otvoreni postupak i sezona rada fontana je započela, hitna intervencija na otklanjanju havarija na kanalizacionoj mreži.
Dakle, ovde ćete da pronađete toliko razloga od kojih možete da napravite neverovatno dobru humorističku seriju, ali to je sve zamajac korupcije, jer se u postupku nabavki zaobilazi ono što je važno u zakonu, a to je da zakon bude precizan i da mi na osnovu njega možemo da kažemo - nemoguće je izbeći ono što jesu odredbe zakona.
Ono što je još jako važno i na šta poslanici DSS-a ukazuju, to je ta tzv. tajnost, odnosno poverljive nabavke.
Kada pričamo o poverljivim nabavkama, to su uglavnom nabavke koje mi razumemo, nabavke koje se tiču vojske, policije, BIA, ali mislim da je vrlo važno da zakon predvidi da mora da postoji kontrolni organ. Da li će to biti Državna revizorska kuća, da li će to biti parlament, da li će to biti ne znam ko, može da se priča o tome, ali prosto je nemoguće (zaista su vrednosti enormno velike) da se sredstva građana Srbije troše tako da vi nemate pojma gde ona odlaze i pod kojim uslovima odlaze.
Zatim, šta je još važno? Trebalo bi pažljivije pogledati deo zakona koji se odnosi na reference ponuđača. Prosto mi se čini da u Predlogu zakona dajete mogućnost da u konkursnoj dokumentaciji sam naručilac odredi period koji mu je bitan i odnosi se na reference ponuđača. Mislim da je tu mnogo pametnije da zakon odredi rok i kaže: daju se reference pet godina, deset godina. Nema veze, vi ponudite taj rok, ali mislim da je mnogo važnije da takav rok postoji nego da dolazi do zloupotrebe. Kad govorim o mogućnosti zloupotrebe mislim na korupciju, pre svega. Vi ćete vrlo lako sa nekim da se dogovorite da tražite da 15 godina budu ponuđene reference i nekom drugom čoveku ćete dati mogućnost da ponudi svoje uslove, a nekom nećete, tako da mi se čini da preciznije definisanje omogućava da nikog ne favorizujete, da konkurencija bude zaista prava. Mislim da je nekakav rok od pet godina optimalan rok, ali to je ostavljeno za diskusiju.
Dalje, ono što je izuzetno komplikovano u Predlogu ovog zakona, a bilo je i u prethodnom, jeste ponderisanje, odnosno to je postupak gde se daju poeni za određene elemente ovog ugovora. Čini mi se da je ovde to preterano komplikovano i da ćemo doći u situaciju da i mi imamo kuću koja se samo bavi pripremom konkursne dokumentacije, a mislim da Srbija zaista u ovom trenutku nema uslove za to. Većina firmi koje se bave biznisom nije na tom nivou da može da ponudi. To će dovesti do toga da nemate pravu konkurenciju, jer će onaj ko ima jaču firmu biti u situaciji da vam ponudi to što vi tražite, a ostali neće moći.
Zatim, jasna mi je namera predlagača da delimično favorizuje domaće ponuđače, odnosno ponuđače robe domaćeg porekla, ali mi se čini da to nije najbolji način, jer se može desiti da time potpuno obeshrabrimo strane ponuđače, a da istovremeno naše ponuđače dovedemo u situaciju da se oni opuste, da imaju početnu prednost i da tako imamo smanjenu konkurenciju. To nije zdrav odnos i mislim da treba preispitati ove odredbe.
S obzirom na to da je potrebno, čini mi se, stvarno mnogo administriranja na raznoraznim instancama, to tek otvara mogućnost za veliku manipulaciju i izigravanje zakonskih odredaba. To jeste jedan put ka korupciji. Recimo, šta ćemo da radimo sa spornim situacijama u vezi sa poreklom robe ili, recimo, poreklom ponuđača?
Sada jedno pitanje koje se tiče Uprave za javne nabavke. Mislim da bi bilo važno o tome nešto malo progovoriti zato što vidim da i u prošlom zakonu, a i u ovom predlogu ova uprava polako odumire, a ona je u proteklom periodu imala i te kako važnu ulogu. Recimo, pogledajte, ovo su samo materijali u jednoj kalendarskoj godini, svi tenderi koji su poništeni. Ovo je materijal koji je dala Komisija za zaštitu prava. Da ne čitam, mislim da bi bilo zanimljivo i da se pročita koje su to institucije koje su najčešće kršile ovaj zakon i gde su poništeni postupci u celini. Nećete verovati, ali samo kada pogledate materijal iz ove jedne godine dolazite do zaključka da je ona priča svetskih i evropskih institucija o tome da u Srbiji najveći stepen korupcije imaju zdravstvene institucije i da su četvrte u svetu - potvrđena priča. Ako to pogledate, videćete da je to stvarno istina. Ako samo ovlaš prelistate ovaj materijal (koji stvarno jeste obiman), videćete da jedna trećina jesu razne klinike, čak Ministarstvo zdravlja u nekoliko navrata, tako da je to vrlo zanimljiv materijal koji bi trebalo pogledati.
Da se vratim ovoj Upravi za javne nabavke. Čini mi se da Uprava za javne nabavke nema kapacitete ni u prethodnom zakonu, a ni u ovom zakonu. Njeni kapaciteti su vrlo ograničeni i oni predstavljaju prepreku za primenu ovog zakona. Čini mi se da kada se uspostavi sistem interne i eksterne provere, pre svega kroz funkcionisanje Državne revizorske institucije, koja treba da bude oslonac u radu i nas u parlamentu ali i države, ovaj zakon može da ima one elemente koje ste vi hteli i koje vidim kao nameru kroz ovaj predlog zakona.
Interesantan deo, koji je poslanicima DSS-a bio vrlo zanimljiv, jesu kaznene odredbe koje ste predvideli u zakonu. To je jedna vrlo interesantna stvar zato što vi ovde ne nudite da je odgovorno neko individualno lice, kako bih rekla, nego govorite o pravnom licu. Onda dolazimo do jedne zaista smešne situacije... Možda me niste razumeli, ali pokušaću da objasnim o čemu pričam. Pričam o tome da je, recimo, ponuđač konkurisao na određeni tender i taj tender je na neki način srušen; odgovorno je neko lice koje je kršilo zakon, koje je pokušalo da izvrda odredbe zakona. To lice ima ime i prezime, to je lice koje radi za tu firmu i koja se bavi tim poslom. Vi ne kažnjavate to lice. Ostavljate da se kazni institucija u kojoj to lice radi. Onda dolazimo do toga da se novac budžetskih korisnika, dakle svakog građanina Srbije, preliva opet u isti budžet. Kažnjena su javna preduzeća, javna preduzeća imaju svoj budžet. Taj budžet je zapravo budžet Republike Srbije. Dakle, potpuno je smešna situacija. Čini mi se da je bilo potrebno da se pronađe u zakonu ko je to konačno odgovoran za ono što nije u redu.
Da skratim priču, zato što ima još kolega koji bi govorili na tu temu, reći ću samo jednu stvar.
Ovo jeste jedan mali iskorak u odnosu na ono što ste vi ponudili prethodnim zakonom, ali ovde i dalje ima mnogo nedostataka koji se ogledaju u nepreciznosti i nedorečenosti predloga. Mislim da je dovoljno bilo ovo što sam rekla. Dakle, ovaj zakon, čini mi se, i dalje ostaje sporan u svim onim elementima u kojima je bio i prethodni. Ukoliko se ne popravi amandmanima, taj zakon neće biti zakon koji će nešto regulisati u ovoj zemlji; i dalje će biti priča o tome da smo mi doneli jako dobar zakon, koji bi trebalo da reši pitanje korupcije, a on će biti zamajac korupcije. Zbog toga DSS neće glasati za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem gospođi Marković. Reč ima narodni poslanik Zoran Bortić, izvolite, a neka se pripremi narodni poslanik Marina Toman.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre i predstavnici Vlade, cenjene kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS zaključila je da je postojeći Zakon o javnim nabavkama, koji je donet 2002. godine, tokom primene pokazao niz nedostataka koje je neophodno otkloniti.
Poznato vam je da Zakon o javnim nabavkama predstavlja antikorupcijski zakon i zato ne želim ovom prilikom da ulazim u njegove detalje. Cilj mi je da ukažem na osnovne elemente koji čine suštinu i srž ovog zakona i, samim tim, na potrebu njegovog donošenja. Prvo, ovaj zakon omogućiće ekonomičniju i efikasniju upotrebu javnih sredstava. Sredstva će se moći koristiti samo za namene koje su u ugovoru, a sam postupak dodele ugovora sprovodiće se sa što manje troškova. Nabavke će se vršiti pod jednakim uslovima za sve učesnike u postupku. To će voditi boljoj i efikasnijoj kontroli javne potrošnje.
Drugo, zakon će obezbediti bolju konkurenciju među ponuđačima. Ova konkurencija neće biti ograničena. Neće se moći koristiti neravnopravni uslovi i kriterijumi u tenderskim postupcima. Posebno treba istaći otvoreni postupak kada su u pitanju nabavke velike vrednosti. Povećanje konkurencije vodiće ka sniženju cena i podizanju nivoa kvaliteta. Sve to zajedno uticaće na razvoj privrede. Da bi bio konkurentniji, ponuđač će morati povećati kvalitet i smanjiti cenu svojih proizvoda, usluga ili radova. Sve to zajedno vodi ka slobodnom tržištu i svim onim elementima koje takvo tržište nosi sa sobom.
Treće, zakon će omogućiti javnost u postupcima javnih nabavki. Oglasi o javnim nabavkama biće dostupni širem krugu zainteresovanih ponuđača. Svako ko bude učestvovao u postupku javne nabavke imaće mogućnost uvida u podatke iz ponuda svih učesnika u postupku.
Četvrto, zakon će omogućiti jednakost ponuđača. U svim fazama postupka javne nabavke naručilac će biti dužan da obezbedi jednak položaj svim ponuđačima.
Posebno treba istaći da se ponuđači neće moći diskriminisati ni teritorijalno, ni predmetno, ni lično. To znači da u postupku za svaki posao u javnim nabavkama može da učestvuje svako ko ispunjava zakonom propisane uslove i da najpovoljniju ponudu.
Ovo su, dakle, načela na kojima se zasniva sistem javnih nabavki kako bi se izbegla korupcija. Zakon je celovit. On na sveobuhvatan i razumljiv način uređuje ceo postupak javnih nabavki, od donošenja odluke o pokretanju postupka, pa do zaključenja ugovora. Da bi se došlo do dodele ugovora biće neophodno proći kroz nekoliko faza postupka u kome će učestvovati više lica. Zakon predviđa da će svaki ponuđač u svakom momentu tokom postupka moći da podnese zahtev za zaštitu svojih prava.
Ovim zakonom stvoriće se mogućnost da javne nabavke budu otvorene ne samo za sve ponuđače, već, što je daleko važnije, i za širu javnost. To će na direktan način omogućiti duplu kontrolu potrošnje javnih sredstava i doprineće mnogo savesnijem radu izvršilaca koji će zakon primenjivati. Svaka komisija, naručioci i lica koja budu učestvovala u sprovođenju postupka javnih nabavki znaće da će njihove odluke moći da ponište drugostepeni organi i da su njihovi postupci pod budnim okom javnosti i ponuđača.
Takođe, želim posebno da istaknem da će ovim zakonom na sveobuhvatan način biti regulisan i postupak zaštite ponuđača, kao i postupak zaštite javnog interesa. Na kraju, ovaj zakon, pored toga što ima antikorupcijsku ulogu, predstavlja jedan od uslova za ubrzanje procesa pridruživanja Evropskoj uniji i biće jedan od temelja pravednijeg društva.

Reč ima narodni poslanik Marina Toman, a neka se pripremi Zoran Kasalović.

Odustajete, Zorane? U redu. Onda gospodin Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, racionalnost javnih nabavki mora da se posmatra kao sastavni deo efikasnosti trošenja budžetskih sredstava. Nažalost, javne nabavke su izvor korupcije, možda u ovom trenutku i broj jedan u Srbiji. Upravo su to činjenice i razlozi zbog kojih treba menjati ovaj zakon. Međutim, ovo predloženo rešenje nikako ne može da promeni mnoge stvari koje zakon reguliše. Naprotiv, neke njegove odredbe upravo navode na suprotan zaključak. Poslanička grupa SRS je prilikom izrade amandmana na ovaj zakon morala da vodi računa o nekim njegovim odredbama i njihovoj primeni u praksi, odnosno u kojoj meri one ostavljaju prostor za korupciju i malverzaciju. Moramo da se suočimo sa činjenicom i realnošću da se postojeći zakon u velikoj meri kršio i zloupotrebljavao otvarajući širom vrata korupciji.
Jedno od osnovnih pitanja koja se nameću jeste kako suzbiti korupciju u planiranju i pripremi postupka javnih nabavki. Prema podacima Ministarstva finansija, od 2002. do 2006. godine ostvaren je pozitivan razvoj u oblasti javnih nabavki i uštede od 300.000.000 dolara. Međutim, razlog zbog kog se ne može prihvatiti ova činjenica je taj što Uprava za javne nabavke ovu uštedu računa samo na osnovu razlike između planiranih i realizovanih javnih nabavki. Ovome ide u prilog i podatak Uprave za javne nabavke da uštede u javnim preduzećima beleže negativnu tendenciju i da su u periodu od 2005. do 2007. godine bile ispod proseka. To je zabrinjavajuće, jer se u ukupnoj vrednosti javnih nabavki u Srbiji udeo javnih preduzeća kreće od polovine do čak dve trećine.
Korupcija se javljala i u fazama realizacije ugovora koji su nedovoljno kontrolisani od strane nadležnih organa. To pitanje dobija na svojoj važnosti i težini ako se uzme u obzir velika vrednost javnih nabavki, koja je u prošloj godini, na osnovu dostupnih podataka, iznosila dve milijarde evra. Međutim, procenjuje se da je vrednost javnih nabavki duplo veća jer jedan broj naručilaca javnih nabavki, njih oko 10.000, prema podacima Uprave za javne nabavke, ne dostavlja godišnje izveštaje. Umesto da se primenjuje metodologija za pripremu planova javnih nabavki na osnovu kojih će naručilac pravovremeno sačinjavati svoje godišnje planove javnih nabavki, visina javnih nabavki se određuje na osnovu procene naručioca i nadležnog ministarstva.
Kada su u pitanju javne nabavke, uočavaju se dva problema: nedovoljno efikasna primena kontrole i sankcionisanje kršenja zakona. Predlagači najavljuju da će nova zakonska rešenja uneti i neke novine, da će navodno biti usklađena sa evropskim standardima i da će uvesti u ceo proces nove kontrolne mehanizme. Najavljivano je da će Državna revizorska institucija imati bolju kontrolu ponuđača, da li je ono što je ugovoreno zaista isporučeno, odnosno da se proveri količina, vrsta i kvalitet predmeta nabavke. Državna revizorska institucija bi takođe morala da kontroliše regularnost postupka, izvršenje odluka Komisije za zaštitu prava, kao i realizaciju ugovora, i to po svakoj ugovorenoj stavci.
Kontrola od strane Državne revizorske institucije bi trebalo da obuhvati celokupan proces nabavke, počev od plana pa sve do okončanja realizacije, međutim, tu se suočavamo sa činjenicom da Državna revizorska institucija praktično ne radi. Adekvatni uslovi za rad joj nikada nisu obezbeđeni.
Ponovo se vraćamo na početak priče, zakon se donosi da bi se primenjivao u praksi, a ne da bude mrtvo slovo na papiru. Ako mi pojedinim odredbama ovog zakona uključujemo u javne nabavke i Državnu revizorsku instituciju, koja je osnovana, ali ne funkcioniše, onda je sve ovo i čitava ova priča o izmeni zakona besmislena.
Da, SRS se zalaže za sređivanje haotičnog stanja u sektoru javnih nabavki, pre svega za suzbijanje korupcije, ali smatramo da Vlada nije pokazala dovoljno volje i ozbiljnosti u pristupanju ovom problemu. To pokazuje veliki broj amandmana.
Vlada prvo mora da se suoči sa realnošću da Državna revizorska institucija ne radi, zatim da otkloni uzroke koji su doveli do toga, pa tek onda da predlaže nova zakonska rešenja. Još jednom ponavljam, ako se to ne radi, sve je onda besmisleno i predstavlja bacanje para poreskih obveznika, kao i kada je u pitanju Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije.
Jednu od novina predstavlja i to što se javne nabavke velike vrednosti više neće oglašavati u dnevnim novinama, već na portalima i u "Službenom glasniku".
Zaista je oglašavanje u dnevnim novinama predstavljalo veliki finansijski izdatak, međutim, interesantan je podatak da se tek najavljuje obuka lica koja će "kačiti" javne nabavke, odnosno tendere na portal. Koliko će to trajati? Nije li ta neefikasnost već viđena? "Kačenje" na portal trebalo bi da uvede neku transparentnost u ceo postupak, međutim, pomenuta odredba važiće samo za javne nabavke koje prelaze iznos od pet miliona dinara, ukoliko su u pitanju dobra i usluge, odnosno 20.000.000 dinara za radove.
Srpska radikalna stranka smatra da ovu odredbu treba menjati i na portalu oglašavati sve javne nabavke čija vrednost prelazi nabavku male vrednosti, jer nepostojanje opravdanih kriterijuma koji bi fiksno limitirali vrednost javne nabavke koja bi se kačila na portal upravo zahteva veću transparentnost.
Takođe, jednu od novina u zakonu predstavlja uvođenje službenika ili savetnika za javne nabavke. Moram da primetim da je Vlada prihvatila naš amandman i da je umesto zapošljavanja uvela samo preraspodelu kadrova koji su se već bavili ranije javnim nabavkama. Smatramo da je mnogo bolje rešenje izvršiti bolju sistematizaciju i radnike samo preusmeriti, umesto zapošljavati nove ljude.
Zakonom o javnim nabavkama propisane su i prekršajne sankcije za one rukovodioce i službenike, kao i firme koje ne poštuju pravila. Srpska radikalna stranka smatra da je postojeća kaznena politika loša, a naročito treba imati u vidu i to da su javne nabavke sfera u kojoj trenutno ima najviše korupcije. Upravo takva kaznena politika dovodi do toga da se kršenje zakona konstantno ponavlja, korupcija širi, a odgovorni ne sankcionišu.
Ovu činjenicu najbolje potvrđuju reči direktora Uprave za javne nabavke. Gospodine ministre, možda biste mogli da poslušate ovu izjavu, vrlo je korisno.
Znači, direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović za jedan dnevni list je rekao: "Mi smo za ozbiljne prekršaje podnosili prijave, ali su sankcije izostale. Recimo, bila je jedna ozbiljna nabavka od oko 20.000.000 dinara, a firma je kažnjena samo opomenom. Sud je obrazložio da bi novčana kazna bila trošak za državni budžet, jer se radi o državnoj firmi." Ako se ovako ponašaju pravosudni organi, onda ne znam šta možemo da očekujemo od ostalih.
Zakon se krši u velikom broju slučajeva. Komisija za zaštitu prava svake godine utvrdi u nekoliko stotina predmeta da naručioci nisu sproveli zakonom propisani ugovor. Uprkos tome što Komisija donese odluku o delimičnom ili potpunom poništenju tendera, samo u 2006. godini odluka o tome da se poništi tender je doneta 175 puta, ne postoji povratna informacija da li je ta odluka uopšte i sprovedena u praksi. Znači, nalazimo se u jednom začaranom krugu.
Poslednji primer na kom su se mogle jasno videti razmere kriminala u sferi javnih nabavki jeste opština Zrenjanina, čiji je gradonačelnik Goran Knežević, kadar Demokratske stranke, nedavno uhapšen. Direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović navodi, citiram: "Bilo je nekoliko žalbi upućenih Komisiji za zaštitu prava. Komisija je poništila tendere, ali kasnije smo iz sredstava javnog informisanja saznali da su ti poslovi ipak zaključeni, uprkos poništavanju zbog neregularnosti." To je trajalo sve dok Demokratska stranka nije donela političku odluku da na primeru Kneževića demonstrira svoju borbu protiv korupcije. Nažalost, to premišljanje je strašno dugo trajalo.
Takođe, ne dostavljaju se godišnji izveštaji Upravi za javne nabavke. Prema podacima koje je saopštila Uprava, samo njih 2.100 je dostavilo izveštaj o javnoj nabavci u 2007. godini, a broj onih koji bi trebalo da to učine je bar šest puta veći. Takođe, moramo da konstatujemo da se taj broj iz godine u godinu povećava. Postavljamo pitanje čija je to odgovornost i da li to neko kontroliše.
Interesantno, iako se Zakon o javnim nabavkama uveliko kršio, prema podacima Ministarstva pravde u 2006. godini, vrlo je interesantan podatak, samo 27 pravnih lica je novčano kažnjeno, dok je 28 kazni izrečeno odgovornim licima. Postavlja se pitanje šta rade pravosudni organi, ako se Zakon o javnim nabavkama u tolikoj meri krši?
Da zaključim, racionalnost javnih nabavki mora da se posmatra kao sastavni deo trošenja budžetskih sredstava. Može li to ovaj zakon promeniti? Smatramo da ne, jer ne postoje temelji koji bi omogućili da se on adekvatno sprovodi, pre svega Državna revizorska institucija.

Zahvaljujem. Po Poslovniku, gospodin Stojanović Filip, izvolite.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, javljam se po članovima 225. i 226. i tražim obaveštenje i objašnjenje od Vlade Republike Srbije i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića što se tiče statusa pripadnika kosovske policijske službe koji su danom proglašenja republike Kosovo ostali bez posla. Stiglo mi je pismo iz Kosovsko-pomoravskog okruga, upućeno na moje ime, od pripadnika kosovske policijske službe srpske nacionalnosti.
Upoznati smo da je Vlada Republike Srbije, dana 17. aprila 2008. godine, donela odluku o obaveznom preuzimanju svih pripadnika kosovske policijske službe u Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije. Kao što vidite, Vlada Republike Srbije ni do današnjeg dana nije ispunila svoje obećanje i nije ispoštovala svoju odluku koju je donela pre šest meseci.
Smatram da su svi ovi ljudi prevareni od strane Vlade Republike Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova. Ovi ljudi, koji su sve vreme aktivno učestvovali u borbi protiv terorizma i banditizma, odlučili su da daju svoj doprinos, da stanu u odbranu svih preostalih Srba koji su ostali da žive na prostorima Kosova i Metohije. Smatram da oni nisu zaslužili ovakvu sudbinu da na ovakav način budu odbačeni i ostavljeni na belom hlebu, bez posla, jer su to jedini zaštitnici Srba na ovim prostorima. Hvala.

Gospodine Stojanoviću, informaciju ćete dobiti od MUP-a, odnosno vaše pitanje će biti prosleđeno.

Ima reč narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, poslanička grupa Napred Srbijo Srpske napredne stranke misli da ovaj zakon nije dobar. Po našem mišljenju, ovo je kompilacija zakona i uredbe. Taksativno pobrojani elementi u ovom zakonu mogu jako ličiti na uredbu, ali da bi do kraja bila uredba nedostaju još neki detalji kojima bi ona mogla konačno da se provede kao postupak kojima ovlašćeno lice, naručilac robe, usluge ili nečega drugog što je predmet javne nabavke, može da, poštujući proceduru, pojednostavi postupak ulaženja u veliku finansijsku investiciju, iz koje obično, ono što je za nas zanimljivo, velike institucije i veliki sistemi, pre svega u društvenom ili državnom vlasništvu, mogu da se okoriste, najčešće u korist pojedinca, dakle gazde, vlasnika, direktora, predsednika itd. Na taj način se ono što je osnovno u ovom zakonu, a to je njegovo antikorupcijsko delovanje, dovodi u pitanje. (Poslanici SRS lupkanjem o poslaničke klupe ometaju govornika.) Na koji način? Znači, ipak se lupka - dobro.
Naručilac će odbiti ponudu, kaže se u članu 19, ako postoji verodostojan dokaz o tome da je ponuđač delovao preko niza lica koja su na određeni, nedovoljno definisani, način mogla da učestvuju u procesu kreiranja ponude.
Verovatno se pod to podvodi i službenik koji će, prema članu 98, biti imenovan kao odgovorno lice, zaposleno ili iz reda zaposlenih, da sprovede ovaj postupak. Ali, mislimo da je svejedno, jer na to lice moguće je uticati i krajnje posredno, te ova odluka, ovaj stav može delovati tek tako da bi se reklo da je zakonopredlagač mislio na tu varijantu da postoje verodostojni dokazi...
(Predsednik: Gospođo Vukićević, molim vas.)
Teško da može ovo delirantno stanje da se ... To je uslovni refleks, znate. Sada bi Pavlovu Nobelova nagrada došla u pitanje, ali ovo je jedno uobičajeno stanje ...
(Predsednik: Molim vas, kazniću vas.)
... za deo opozicije u Srbiji.
Naručilac će, kaže se u drugom stavu, odbiti ponudu ako ima verodostojan dokaz da je pretio članu komisije. Znate, ako se član komisije i onaj ko će učestvovati, učesnik u javnoj ponudi, dogovore da se nešto uradi, on nikada neće priznati da mu je neko pretio, da ga je ucenjivao. Tako, ovo može deluje kao jedan opsoletan član.
Zbog kratkoće vremena ići ću samo po pojedinim stavkama ovog predloga zakona. Pre svega, član 44 - obavezni uslovi za učešće. Poručilac i ponuđač moraju da sklope, odnosno ponuđač mora da se ponaša prema uslovima koje propiše naručilac ili poručilac u javnom pozivu i u konkursnoj dokumentaciji koju priloži. Međutim, ako se posmatraju uporedna zakonodavstva vidimo da ovde nije do kraja taksativno pobrojano, čak iako je dat model ugovora, sem ako on ne sadrži sve što je potrebno da bi u svom javljanju ponuđač mogao da nastupi decentno i da tačno zna sa čim treba da se pojavi pred komisijom koju formira naručilac. Na primeru ponderisanja najbolje ćemo videti kako tu stvar može biti do kraja nerazjašnjenja.
Naručilac je dužan da u konkursnoj dokumentaciji odredi šta smatra neophodnim finansijskim i poslovnim kapacitetom. O tom potom, jer je to član 45. koji nešto detaljnije razrađuje ovaj problem. Onda bi možda trebalo to što nudi ponuđač klasifikovati u nekoliko kategorija, na primer, dokaze o finansijskoj sposobnosti, dokaze o pravnoj valjanosti, dokaze o svom privrednom uspehu, a onda to lepo formulisati - šta je izjava, šta je odluka, šta je izveštaj revizorske komisije, šta je izveštaj nekog drugog finansijskog organa, šta je njegov lični izveštaj, koliko je sam ponuđač, ta firma, to preduzeće, taj privatnik, ta državna, društvena firma, taj stranac, obavezan da ponudi.
Ako to i provejava kroz druge tačke zakona, onda to nije na jednom mestu; bilo bi dobro da je to spakovano na jednom mestu i da se kaže šta su uslovi za poslovnu sposobnost, šta su uslovi za pojedine forme javnih nabavki.
Nije, dakle, isto da li je predmet nabavke roba, različita usluga ili radovi. Jer, za različite nabavke formiraju se različiti dokazni materijali o validnosti ponuđača.
Naravno, to je moglo da se vidi iz uporednih zakona u drugim zemljama, kako to može dodatno da se pročisti; možda bi zakon bio veći za nekoliko članova, ali bi bio i oplemenjeniji, moglo bi se tačno znati šta u kojim prilikama ponuditi.
Jer, ako sada pođemo od onoga što stoji u ovom predlogu zakona, to nam je negde u trećem stavu – bilans stanja sa mišljenjem ovlašćenog revizora itd. u ukupnim prihodima za najduže tri budžetske godine, da li mi automatski dovodimo u nezavidan položaj nekoga ko je počeo da radi, recimo, ove godine? Uspešno posluje, razvio je firmu, uložio novac i on nema ni godinu dana iza sebe, nema priliku da pokaže finansijsko stanje. Recimo, to je svojevrsna diskriminacija.
Dalje, odbijanje, negativne reference. Neko zaista može biti odbijen ako firma u celosti ne radi loše, ali šta ako u toj firmi ovlašćeno lice, koje ide ispred firme, ima samo negativne reference? Dakle, to bi trebalo pojasniti, jer neki predviđaju vrlo veliki skup negativnih referenci za ovlašćeno lice koje zastupa firmu. Dakle, firma uredno posluje, a zaposlila je nekoga ko ima ovakvu ili onakvu biografiju. Ako je privatnik, vi mu ne možete zabraniti da zaposli koga god hoće.
Dakle, možda je moglo i po tome da se pročešlja i da se vidi kako je to rešeno u drugim institucijama.
Sada, vrste kriterijuma. Da bi se ocenjivala ponuda koju je neko ko želi da učestvuje na javnoj ponudi u javnom tenderu, po prvoj tački, a to su ekonomski najpovoljniji kriterijumi, ovde jeste pobrojano 12 tačaka ... (Poslanici SRS lupkanjem o poslaničke klupe ometaju govornika.)
(Predsednik: Gospodine, nemojte tako, ja vas molim da omogućite gospodinu Poskurici da se obrati Skupštini i da govori.)
Bihejvioralna terapija, može to i tako, dobro. ... Dakle, ekonomski najpovoljniji, 12 tačaka... Sada se sve one boduju, koliko se razume iz zakonskog predloga, do 100 bodova. Možda bi bilo uputno da je ovde stavljeno da je ovih 12 tačaka, zaista deluje logično, složeno tako da su hijerarhijski validne.
Dakle, da je najvažnija prva, pa druga, pa treća. Ali, ako je predmet neko umetničko dobro ili nešto drugo, pitanje je da li je tu samo vredna cena ili, recimo, estetski utisak.
Da li naručilac ima pravo, kada sastavlja ponudu, da različito boduje svaku od ovih stavki? Onda je posebno pitanje, ako tako radi, da li smo doista zaštitili domaće ponuđače?
Ako smo stavili da je razlika od 20 ponderisanih bodova kriterijum koji usmerava naručioca prema domaćem, umesto prema stranom, to ne znači da smo u finansijskom smislu, ako nije definisano ponderisanje, učinili za kasu, za budžet, budžet lokalni, budžet republički. Zamislite koliko je to važno u nabavci lekova, medicinske opreme i drugog.
Ako neko vuče 20 bodova po osnovu, ne znam, dobre saradnje, istaknute firme itd. i on dobije, stranac, neku prednost, a to finansijski košta mnogo više, onda bi bilo razumljivije da je ovde stavljeno da je 20% od cene, kako je stavljeno tamo kada se radi o ovom kriterijumu najniže ponuđene cene. Onda je tu stvar jasnija, jer 20 bodova, to je matematika koja može lako sve da stavi u okvir zakonitosti, a da se pri tome provuče veoma skupa nabavka.
Zamislite na tržištu lekova gde imate domaću paralelu ili strani lek, a onda vi ocenite ovo ili ono, biće 19 bodova, i to može stranac, a to bude dvostruko skuplje. Tu su izvori korupcije, kriminala, neosnovanog bogaćenja. Hajde da idem na zdravstvo, pa da govorim o direktorima, šefovima tendera, onima koji se dogovaraju itd. Ovde se zakonom predviđa koje će biti to službeno lice koje će to raditi, organi za kontrolu i naručioci, zaštita prava onih koji učestvuju u javnoj nabavci, u javnoj ponudi. Međutim, pitanje je koliko će to biti zaista efikasno.
Ako je neuobičajeno niska cena, vi sada naručioca dovodite u situaciju da sam mora da nađe mehanizme u ponovnom pozivu; onoga ko se javio na tender za javnu nabavku mora ponovo da zove i da kaže - izvini, zašto je tebi cena tako jeftina? Da li, ako gradiš put, stavljaš manje asfalta, da li stavljaš manje tampona? On tu čitav niz aktivnosti treba da preduzme. Pitanje je koliko će od toga biti tačno, koliko će neko ko objektivno želi da progresivno, pomalo zarađuje biti skrajnut iz postupka, jer je izašao sa najnižom cenom. To je vrlo relativna kategorija za koju, konačno, kao što sam govorio i za ovu prethodnu, gde neko može biti uplašen, podmićen, korumpiran, nema ni kaznenih odredaba, nema ni pozivanja na krivičnu odgovornost, prekršajnu, nema ništa.
Mislim da je ovo možda trebalo dopunjavati, odraditi malo efikasnije, jer bismo u tom slučaju imali jedan zakon koji bi možda bio na tragu pokušaja da se spreči korupcija, da se spreči kriminogeno ponašanje onih koji su naučili da dobro žive i profitiraju od budžetskih para, da se takvo stanje u Srbiji prekine. Konačno, to jeste naš stav i u tom pravcu će delovati (da valjda malo pokažem da nije potrebno da lupaju) i naša politička stranka. Upravo, jedna od deset tačaka programskih načela je borba protiv korupcije, u kojoj ćemo biti uporni, ne prozivajući ovog časa ni levu ni desnu stranu, nego svuda i na svim nivoima, tamo gde različite koalicije donesu različite nosioce vlasti.
Tražićemo i bićemo uporni u tome da čak i preko ovog zakona, ako ga usvojite, nađemo osnov da mnoge stavke dovedemo u pitanje i stvar isteramo na čistac. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Javio se gospodin Avramović, po Poslovniku.