Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, Vlada koja je nastala nakon parlamentarnih izbora je, pre svega, jedna neprirodna interesna vlada. Da im je partijski interes najbitniji pokazali su u pregovorima, u borbi da pojedine partije dobiju što više resora. Bitno im je bilo da udome partijske ljude, a nisu vodili računa da li isti znaju da rade posao koji im je poveren. Isti kadrovi jednostavno prelaze iz resora u resor, u zavisnosti od toga koje ministarstvo je njihova stranka dobila u novom koalicionom sporazumu, kao da oni baš sve znaju o svemu. Vlada i broj ministarstava su pravljeni prema potrebama partija da zaposle svoje kadrove.
Kako se vlast poigravala prilikom formiranja ministarstava, tako se poigrava i sa zakonima i sa institucijama. Niz loših zakona je bio u prethodnom periodu. Srpska radikalna stranka je želela da Zakon o javnim nabavkama učini boljim, pa je u tom svojstvu podnela veliki broj amandmana, a Vlada je dala pozitivno mišljenje, odnosno prihvatila više amandmana, što ukazuje da je zakon manjkav, loš, da ima dosta propusta.
Protekli period je obeležen velikim brojem malverzacija prilikom javnih nabavki. Javni tenderi su često nameštani pojedincima koji su politički podobni, odnosno ljudima koji će se kasnije odužiti tim partijama tako što će im finansirati skupe kampanje i sve drugo što se od njih bude tražilo. Nameštanjem tendera omogućili su velikom broju pojedinaca enormno bogaćenje i oni su u veoma kratkom roku postali bogati, moćni i uticajni; nazivaju ih tajkunima, a ja bih ih nazvao lopovima jer je to pravi i adekvatan naziv za njih.
Kako će se Vlada boriti protiv korupcije koja je često zastupljena u javnim nabavkama kada je njen prvi čovek, Mirko Cvetković, 2003. godine istovremeno bio direktor državne Agencije za privatizaciju i privatne konsultantske kuće "Ces Mekon", koju je Agencija često angažovala za konsultantske usluge u privatizaciji. Njegov izbor za premijera ne znači ništa drugo nego da borbe protiv korupcije i malverzacija neće ni biti.
U proteklom periodu nisu bili uspostavljeni mehanizmi nadzora nad javnim nabavkama za policiju i vojsku. Setimo se samo ugovora Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, koje je sklopilo po državu štetne ugovore o nabavci vojne opreme vredne oko 300 miliona evra. Ova afera je vezana za veliku sumu novca, a neko je deo tog novca stavio u svoj džep ili omogućio nekom svom da to uradi. Setimo se kakve su bile nabavke za policiju koje su bile skandalozne, štetne po državu - nabavka upaljača, znački, košulja i ostalih stvari. Afera Aerodrom - kašičice za kafu plaćene po neverovatnoj ceni od nekoliko hiljada dinara, zatim fotelje, fikusi i ostali nameštaj plaćen po deset puta većim cenama od realne.
Mora se stati na put ovakvim nabavkama; ovakvi ugovori uništavaju preduzeća, nanose štetu državi, a omogućava se pojedincima da se na nezakonit način obogate u veoma kratkom roku.
Što se tiče javnih nabavki, mora se konačno sprečiti u Srbiji da naručilac robe ili usluga: 1) da specifikaciju robe ili usluga tako da one odgovaraju određenom ponuđaču, 2) da nepotpune podatke o uslovima nabavke, 3) preduzme neposredne pregovore samo sa jednim ponuđačem tvrdeći da zbog hitnosti ne može da sprovede tender, 4) otvori prispelu ponudu pre roka, 5) uzme mito.
Takođe se mora sprečiti da davalac radi u dosluhu sa naručiocem da bi odredio cenu ponude ili da eventualno ponudi mito. Ovo je deo gde smo mi podneli, između ostalih, jedan veoma bitan amandman – kada dođe do davanja mita, naručilac robe ili usluga mora da obavesti Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Ne sme da bude kao do sada, znači, neko ponudi mito i niko ne bude kažnjen zbog toga. Mi smo podneli amandman da naručilac mora da obavesti MUP da mu je ponuđen mito, ili da mu je prećeno ili nešto slično.
Bitno je da svi tenderi budu javni i da učestvuje što više ponuđača i da na vreme svi budu obavešteni o uslovima tendera. Nabavljanje robe i usluga treba da bude ekonomično, odnosno najbolja kombinacija cene i kvaliteta. Otvaranje ponude uvek treba da bude javno.
Sada ću vam pročitati par primera kako su se kod nas vršile malverzacije prilikom javnih nabavki. Prvo ću vam pročitati zapisnik Odeljenja interne kontrole od 31. 10. 2005. godine, zapisnik o izvršenoj kontroli finansijskog poslovanja Doma učenika Srednje železničke škole u Beogradu. Dom učenika Srednje železničke škole u 2004. godini nabavljao je namirnice za potrebe ishrane učenika od sledećih dobavljača: "Stanković internacional", broj ugovora 146, od 26. maja 2003. godine, za isporuku mesa i mesnih prerađevina, koji je zaključen na neodređeno vreme; "Almas DOO Beograd", broj ugovora 144, od 26. maja 2003. godine, za isporuku ostalih namirnica široke potrošnje, koji je takođe zaključen na neodređeno vreme; "Inlajn DOO Beograd", broj ugovora 338, od 9. decembra 2003. godine, za isporuku mleka i mlečnih proizvoda, bez roka važenja; Slađan Petrović, Slanci, broj ugovora 148, od 26. maja 2003. godine, za isporuku sezonskog voća i povrća, zaključen takođe na neodređeno vreme; "Sorab DOO Beograd", broj ugovora 336, od 8. decembra 2003. godine, za isporuku hleba i peciva, bez roka važenja.
Svi ovi ugovori su zaključeni na neodređeno vreme, što je u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama. Ugovori moraju biti zaključeni za budžetsku godinu, tj. sa važnošću do 31. decembra tekuće godine.
Uvidom u račune dobavljača, broj 1854 od 30. oktobra 2004. godine, 1903 od 6. novembra 2004. godine i 1041 od 19. aprila 2004. godine, upoređivanjem cena iz računa i ponude utvrđeno je da su cene u računima više od onih u ponudi, uz usmeno objašnjenje da je primenjen član 8. Ugovora o usklađivanju cena prema cenama na produktnoj berzi.
Šta kaže član 8? Član 8. Ugovora kaže da su ugovorne strane saglasne da se usklađivanje cena utvrđenih u prihvaćenoj ponudi prodavca procentualno usklađuju sa cenama proizvoda na produktnoj berzi u slučaju povećanja ili smanjenja ove cene u visini od 5%.
Šta smo mi ovde dobili? Dobili smo da je za mleko (jedan litar) cena iz osnovne ponude 23 dinara, a da je cena u računu bila 25 dinara - povećanje 10%; jogurt - 35 dinara je cena iz osnovne ponude, a cena u računu 53 dinara, povećanje cene od 55%; topljeni sir - 46 dinara je cena u ponudi, u računu 68 dinara, povećanje cene 46%; margarin - sa 98 na 120 dinara, 23%; kačkavalj - sa 264 dinara na 290 dinara, 10% je podignuta cena; sir - sa 118 na 144 dinara, jedna vrsta, a druga na 165 dinara, odnosno dolazi do povećanja cene od 20% do 40%, a u ugovoru lepo stoji da ne može doći do povećanja cena više od 5%.
Dalje, isto u vezi sa Domom učenika, uvidom u račune broj 846 od 7. decembra 2004. godine i od 22. decembra 2004. godine, upoređivanjem cena iz računa i ponude utvrđeno je da su cene u računu više od onih iz ponude u ugovoru, a da nije poštovan ni rok plaćanja od 45 dana. Opet imamo navođenje primera: sirup limun je sa 105 dinara otišao na 126 dinara, došlo je do povećanja od 20%; "eurokrem" - sa 226 na 260, povećanje od 15%; senf - sa 80 na 100 dinara, povećanje od 25%; puding čokolada - sa 76 na 108, povećanje od 42%; puding vanila - sa 76 na 102 dinara, 53%, i tako dalje, da ne čitam sve do kraja.
Analizom postojećeg stanja utvrđeno je da je došlo do povećanja cena u odnosu na osnovnu ponudu, na osnovu koje je potpisan ugovor. Takođe je utvrđeno da je plaćanje vršeno u suprotnosti sa ponudom i ugovorom. Nisu poštovani članovi 7. i 9. ugovora, broj 144 od 26. maja 2003. godine, kojima je regulisana cena i rok plaćanja.
Poslednji primer iz ove škole, takođe nabavke: juneći but - cena iz ponude 250 dinara, a cena u računu je čak 370, dolazi do povećanja od 47%; hamburška slanina - sa 228 dinara na 368, povećanje od čak 61%; viršla - sa 166 na 260, 57%; jetra svinjska - sa 120 na 145 dinara, povećanje 20%; meso pileće - sa 120 dinara na 170 dinara, došlo je do povećanja od 40%.
Uvidom u prezentovanu dokumentaciju utvrđeno je da ne postoje pismeni zahtevi dobavljača za korekciju cena i aneks ugovora kojim je utvrđena nova cena. Utvrđeno je da je došlo do procentualnog rasta cena u odnosu na osnovnu ponudu, a plaćanje je vršeno u suprotnosti sa ponudom i ugovorom.
Vidite da ove cene, po kilogramu, nisu baš velike, ali kada se uzme u obzir broj i količina dolazimo do višemilionskih iznosa koji su pronevereni u ovom slučaju. Vidimo kako dolazi do malverzacije tako što su cene povećavane i više puta u odnosu na osnovnu ponudu. To je bio jedan način kako je u javnim nabavkama dolazilo do velikih malverzacija.
Zatim, Sektor za budžetsku inspekciju i reviziju, Odeljenje za budžetsku kontrolu, zapisnik od 18. januara 2008. godine o izvršenoj kontroli primene zakona u oblasti materijalno-finansijskog poslovanja, namenskog i zakonitog korišćenja budžetskih sredstava za period od 1. januara 2006. godine do dana kontrole, kao i provera navoda po zahtevu broj 401 itd. od 18. maja 2006. godine kod Pravno-birotehničke škole "9. maj", odnosno sada je novi naziv Pravno-poslovna škola. Sada ćemo videti kako je tu došlo do malverzacija u javnim nabavkama.
Kontrola je vršena u periodu od 18. 7. 2007. godine do 15. januara 2008. godine, sa prekidima, u prostorijama kontrolisane škole. Tu su izvršene javne nabavke. Prva je bila nabavka usluga organizovanja ekskurzija u 2006. godini za školsku 2006/2007. godinu. Postojao je niz nepravilnosti u okviru ove javne nabavke, a ja ću vam navesti samo nekoliko.
Pre svega, naručilac je otpočeo postupak javne nabavke, iako nabavku nije predvideo planom javnih nabavki za 2006. godinu, jer ga nije ni doneo, čime je postupljeno suprotno članu 24. stav 1. Zakona o javnim nabavkama. Nije doneta odluka o pokretanju postupka javne nabavke, što je suprotno članu 25. st. 1. i 2. Zakona o javnim nabavkama. Zatim, javni poziv nije objavljen u "Službenom glasniku RS", što je suprotno članu 69. stav 1. Zakona, a u vezi sa članom 72. stav 1. tačka 1) istog zakona. Zatim, konkursna dokumentacija ne sadrži sve elemente koji su propisani za konkursnu dokumentaciju u otvorenom postupku: model ugovora, obrazac, profakture sa uputstvom kako da se dopuni, što je suprotno članu 27. stav 3. Zakona i članu 2. Pravilnika o obaveznim elementima konkursne dokumentacije u postupcima javnih nabavki itd. Ima dosta tih nepravilnosti, a ja sam naveo samo par.
Ta ista škola vrši javnu nabavku stolica u 2006. godini. Navešću vam, takođe, niz nepravilnosti u okviru ove javne nabavke. Pre svega, naručilac nabavku nije predvideo planom javnih nabavki za 2006. godinu, jer ga nije ni doneo, ni finansijskim planom za 2006. godinu, zahtev za nabavku opreme, čime je postupljeno suprotno članu 24. stav 1. Zakona o javnim nabavkama. Nije doneta odluka o pokretanju postupka javne nabavke male vrednosti, što je suprotno članu 25. stav 1. Zakona o javnim nabavkama, članu 37. Zakona o budžetskom sistemu i članu 3. Pravilnika.
Nije sačinjena konkursna dokumentacija, što je suprotno članu 5. Pravilnika.
Ponuđači uz ponude nisu dostavili dokaze o ispunjenosti uslova za predmet javne nabavke, i to: izvod iz sudskog ili drugog registra, potvrdu nadležnog organa koji vodi evidenciju izdatih dozvola za obavljanje odgovarajućih delatnosti i ime lica ovlašćenog za kontakt, što je suprotno članu 8. stava 1. Pravilnika. Zatim, zapisnici o otvaranju ponuda ne sadrže broj pod kojim su ponude zavedene, nazive ponuđača itd.
Treća nabavka u ovoj školi, u kojoj je takođe bilo puno malverzacija, jeste nabavka računara za bankarsku kancelariju u 2006. godini. Utvrđene su sledeće nepravilnosti: naručilac je otpočeo postupak javne nabavke, iako nije doneo plan javnih nabavki za 2006. godinu, čime je postupljeno suprotno članu 24. stav 1. Zakona o javnim nabavkama i članu 37. Zakona o budžetskom sistemu. U odluci o pokretanju postupka nije naveden redni broj javne nabavke, suprotno članu 25. stav 1. tačka 1) Zakona o javnim nabavkama, članu 37. Zakona o budžetskom sistemu i članu 3. stav 1. alineja 1. Pravilnika itd.
Četvrta nabavka je nabavka usluga krečenja 2007. godine, gde je takođe postojao niz nepravilnosti. Naručilac je počeo postupak javne nabavke iako nabavka nije bila u celosti predviđena planom javnih nabavki, niti u finansijskom planu za 2007. godinu, čime je postupljeno suprotno članu 24. stav 1. Zakona o javnim nabavkama i članu 37. Zakona o budžetskom sistemu. Takođe, nije sačinjen ni izveštaj o dodeli ugovora o javnim nabavkama, što je suprotno članu 81. stav 1. i 2. Zakona o javnim nabavkama. I nabavka dodatnih radova od strane naručioca se može smatrati izmenom konkursne dokumentacije, što je suprotno članu 27. stav 1. i članu 29. stav 7. Zakona o javnim nabavkama.
Vidimo samo na primeru jedne škole u kojoj meri dolazi do malverzacija prilikom javnih nabavki. Svuda je bilo nepravilnosti. Na početku sa organizovanjem ekskurzija, nastavilo se preko nabavke stolica i računara, a završilo se sa uslugama krečenja.
Evo, reći ću vam par rečenica o tome kako je došlo do malverzacija u vezi sa javnim nabavkama u opštini Zvezdara. Prema nalazu budžetske inspekcije utvrđeno je da "žuto" rukovodstvo opštine Zvezdara nije uopšte poštovalo Zakon o javnim nabavkama. Tako su radovi na uređenju opštine, čija vrednost se kretala od 1.000.000 do 10.000.000 dinara, dodeljivani na nezakonit način, bez tendera, dok su pojedine milionske fakture plaćane firmama sa kojima opština uopšte nije imala nikakav ugovor.
Prema nalazu budžetske inspekcije, skoro sve nabavke robe i usluga koje je iz budžeta finansirala opština Zvezdara od 2004. godine izvršene su mimo sprovođenja tendera, bez obzira na to da li je bilo reči o nabavci male ili velike vrednosti. Tako su, primera radi, troškovi očuvanja životne sredine u 2004. godini iznosili 11,9 miliona dinara.
Inspekcija je metodom slučajnog uzorka izvršila uvid u pojedine troškove koje je tim povodom imao opštinski budžet i otkriven je apsolutni javašluk.
Za uređenje 11 dečijih igrališta preduzeću "Maraton" DOO iz Mačvanske Mitrovice plaćeno je 900.000 dinara. Zatim, istom preduzeću je plaćen iznos od 2,6 miliona dinara za uređenje zelenih površina na 16 lokacija. Takođe, opština je za izradu potpornih zidova na sportskom terenu u Bosutskoj ulici na Zvezdari preduzeću "Ceraprom" iz Beograda platila troškove u iznosu od 470.000 dinara. Na bazi ova tri rashoda, čija vrednost prelazi četiri miliona, budžetski inspektor je konstatovao da su opštinske vlasti bile u obavezi da sprovedu javnu nabavku velike vrednosti, što nije učinjeno.
Daljom kontrolom javnih nabavki od strane budžetske inspekcije utvrđeno je da je opština Zvezdara u 2004. godini iz budžeta platila radove na krovu zgrade opštinske uprave. Prvobitna vrednost ugovorenih radova sa preduzećem "Trijumfal" iz Beograda iznosila je 950.000 dinara, ali su radovi, sa porezom na promet, plaćeni u iznosu od 1.200.000 dinara. Navodno, za ove radove postoji zapisnik komisije o izboru najpovoljnijeg ponuđača - preduzeća "Trijumfal", čija ponuda je razmatrana u konkurenciji sa još tri ponude. Međutim, inspekcija je utvrdila da je za ove radove bilo neophodno raspisati tender velike vrednosti, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama i Zakonom o budžetu za 2004. godinu, jer vrednost radova prelazi milion dinara, što opštinska vlast nije učinila.
Potpuno isti slučaj se odigrao i prilikom sanacije zgrade Mesne zajednice Veliki Mokri Lug. Vrednost radova je iznosila 1.200.000 dinara, sa porezom na promet, a posao je nezakonito dodeljen preduzeću "Produktinvest" iz Beograda.
Što se tiče nabavke kancelarijskog materijala za potrebe rada opštine Zvezdara u 2004. godini, evidentirani su ukupni rashodi po tom osnovu u visini od 4,7 miliona dinara. Budžetska inspekcija je utvrdila da za nabavku kancelarijskog materijala uopšte nije sproveden postupak javne nabavke velike vrednosti, iako ukupna vrednost godišnje nabavke premašuje milion dinara, što je Zakonom o budžetu određeno kao limit.
Jedan od retkih i manje uspešnih tendera koje je demokratska vlast ipak sprovela ili je bar pokušala da sprovede jeste tender za nabavku računara i računarske opreme. Naime, za potrebe opštinske uprave u maju 2004. godine izvršena je nabavka 36 računara i šest laserskih štampača. Prema zapisniku koji je sačinila Komisija za javne nabavke, najpovoljniji ponuđač na tenderu je bilo preduzeće "Mega" iz Beograda sa ponuđenom cenom od 1,7 miliona dinara, bez poreza na promet.
Sa ovim ponuđačem je Opštinska uprava opštine Zvezdara zaključila ugovor o nabavci koji je odmah zatim realizovala po ugovornoj ceni. Međutim, inspekcija je utvrdila da je javni poziv na ovaj tender, koji je bio objavljen u "Službenom glasniku RS", bio nezakonit, jer nije sadržao sve kriterijume prema kojima je kasnije bodovana i vrednovana najpovoljnija ponuda.
Osim toga, utvrđeno je da je tokom 2004. godine od istog preduzeća nabavljana i dodatna računarska oprema ukupne vrednosti od 850.000 dinara, za šta uopšte nije sproveden postupak javne nabavke, kako to nalaže zakon...
(Predsednik: Vreme.)
Privodim kraju. Ovde postoji čitav niz primera malverzacija. Građanima Srbije sam naveo samo par nepravilnosti i par primera lopovluka koji se desio na potpuno različitim mestima: u vojsci, miliciji, na aerodromu, domu učenika, u školi, u opštini. Svuda su bile teške nepravilnosti prilikom javnih nabavki.
(Predsednik: Hoćete li da privedete kraju, molim vas, govorite dva minuta duže.)
Evo, završavam. Vlada i ministri koji su umešani u niz malverzacija neće se izboriti, niti će se truditi da smanje malverzacije prilikom javnih nabavki, jer to njima ne odgovara.

Sada ću davati reč prijavljenim poslanicima, najpre gospodinu Zoranu Ostojiću.

Vesela družina. Predsednice, uvaženi državni sekretaru, koleginice i kolege narodni poslanici i poslanice, nama je trebao ovaj zakon iz prostog razloga što je to evropska praksa i evropska vrednost. Nije korupcija u javnim nabavkama srpska izmišljotina i srpska stvar. Ona je samo dobila nekakva svoja kreativna tumačenja, ali i druge zemlje, zapadne zemlje i zemlje kojima želimo da se približimo, imaju probleme sa ovim. Prosto, izazov je veliki trošiti tuđe pare.
(Predsednik: Oprostite, gospodine Ostojiću, samo da zamolim kolege poslanike pored vrata da budu malo tiši, ili možda da promene lokaciju zakratko.)
Na njih sam mislio kada sam rekao da je to vesela družina, ali svejedno, Čeda je obezbedio ovaj salon za pušenje, još samo da proradi bife, pa će biti lepo.
Na zapadu su propisi koji regulišu javne nabavke sve komplikovaniji i komplikovaniji upravo da bi se izbegla korupcija i da bi se destimulisale i namere da se u to uđe. Ne znam koliko znate, u nekim zemljama su javne nabavke postale toliko složene da obične firme, normalne firme koje se bave poslovanjem i žele da učestvuju u liferacijama za državu, nisu više u stanju da prate te propise.
Specijalizovale su se firme koje su u stanju da im pripreme dokumentaciju za javnu nabavku. Mi smo još daleko od te prakse, ali i ovaj zakon je pomak u odnosu na onaj naš prvi iz 2001. godine.
U načelu ću se osvrnuti samo na četiri segmenta ovog zakona, za koji mi u LDP-u mislimo da mogu biti bolji.
Pod broj jedan, to je tajnost nabavki. Mislimo da su se najveće zloupotrebe u proteklom vremenu kada su u pitanju javne nabavke desile upravo što se tiče tajnosti nabavki. Vrlo je nejasan taj član koji to reguliše i koji dozvoljava da se nekakve nabavke proglase tajnim. Znamo da se to, pre svega, odnosilo na vojsku i policiju, ali onda je u policiji svaka nabavka postala tajna, jer tobože, ako se nabavljaju čarape, pa to ide na javni oglas, onda će se saznati koliko to čarapa treba da se nabavi, pa iz toga može da se sazna koliko ima policije ili koliko policija radi, odnosno koliko čarapa haba. Onda je to otišlo u svoju suprotnost, da je sve postalo tajna, a tajna nabavka je izvor korupcije.
Zato mi mislimo da ovo rešenje iz člana 7. koje je ostalo prilično gumeno, nejasno i podložno različitim tumačenjima, treba da dobije svoju konkretizaciju. Mi mislimo da tajnost mora da se stepenuje, mora da se donese nekakav propis, poseban propis, kojim bi se uređivalo da određene vrste nabavki mogu biti proglašene za poverljive. To bi bio samo prvi korak.
Drugi korak treba da bude postojanje ovlašćenja određenog lica da se konkretna nabavka proglasi poverljivom. Ovako sve može biti tajno. Recimo, pre neki dan, u petak, u selu Taševo u opštini Prijepolje Rasim Ljajić, pošto je podelio pakete koje nije nabavio na javnoj nabavci, boreći se za glasače, rekao je kako on zna gde je Ratko Mladić i kako će uskoro da ga uhapsi, kao što je uhapsio Radovana Karadžića. Neki ovde su danima sa govornice tražili da se utvrdi ko je uhapsio Radovana Karadžića, eto, sada znamo – Rasim Ljajić.
Recimo, zamislite sada da njegovo Ministarstvo za rad objavi javnu nabavku lisica. Onda bi verovatno Mladić mogao to da pročita, pa da shvati da je on rešio da ga uhapsi, pa da se sakrije još dublje i ta nabavka bi mogla da bude proglašena tajnom. Ali, nije suština u tome. Može da se proglasi tajnim i ono što se delilo u paketima: patike, dresovi, prašak itd.
Zato mislim da tu treba definisati ko proglašava da je nešto tajno i zbog čega proglašava. Mi mislimo, recimo, da bi nekakva formulacija koja bi konkretizovala tajnost mogla da pomogne državi i poreskim obveznicima da ljudi koji odlučuju o nabavkama manje dolaze u napast da sve proglašavaju tajnim i da se to završava u četiri oka. Zato mislimo da tu možda treba definisati konkretno kako nešto može postati tajna.
Drugi segment koji je mnogo važan za transparentnost javnih nabavki – znači, tajnost i transparentnost su nam, uslovno rečeno, nekakva mete koju gađamo – jeste objavljivanje potrebe za javnom nabavkom ne samo u novinama i ne samo, kako je ovde formulisano u zakonu, na internetu. Mislimo da na tom internet portalu treba da bude sve; ne samo da se objavi potreba za javnom nabavkom, nego da svi oni koji učestvuju, a i oni koji ne učestvuju, mogu da prate ko se javio, šta je podneo od dokumentacije i koji su kriterijumi. Ne samo to, mislimo da sve ono što je vezano za konkurs mora biti na internetu. Time će se sprečiti mogućnost manipulacije. Na kraju krajeva, tako je u zemljama u čijem društvu želimo da budemo.
Ovde je dato neko rešenje da oni koji su izgubili na konkursu za javne nabavke mogu da pismeno traže dokumentaciju, pa u roku od dva dana da im se dostavi, u roku od dva dana da traže, pa ne znam, sedam dana da im se dostavi... Međutim, ako se sve to "okači" na internet, svako će imati uvid, i oni koji su učestvovali, pa misle da su izgubili ili žele da znaju zašto su izgubili, da sledeći put ne bi izgubili, i drugi ljudi ili firme koji se spremaju da učestvuju u nekoj javnoj nabavci. Znači, mislimo da neka konkretnija rešenja vezana za transparentnost i jasnost samog procesa kada je u pitanju, da kažem, nova tehnologija tj. internet mogu da poboljšaju ovaj zakon.
Treća oblast koja nam je privukla pažnju, to su ipak ovi elementi kriterijuma i metodologija za dodelu pondera. Mislimo da predloženo rešenje može da se popravi. Zašto? Svi znamo da je u praksi bilo situacija u kojima naručilac veštačkim naduvavanjem nekih elemenata i dodeljivanjem nesrazmerno mnogo poena može da favorizuje nekoga od ponuđača na račun nekog drugog. Mislimo da ovi elementi kriterijuma i metodologija za dodelu pondera moraju biti određeni tako da obezbede primenu načela ekonomične i efikasne upotrebe javnih sredstava.
Znači, do sada a i u ovom rešenju prilično je data sloboda onome ko određuje tender da neke elemente ponude favorizuje poenima koje dodeljuje za to u odnosu na neke druge. Zamislimo, recimo, da naručiocu, Vladi ili nekom ministarstvu, za neku robu odgovara rok isporuke od 100 dana, a neko može to da isporuči u roku od tri dana; neko ko veruje da je 100 dana dovoljno jer je naručilac rekao da je 100 dana sasvim prihvatljiv rok može da napiše da će isporučiti za 90 dana; neko ko zna informaciju napiše da će isporučiti za dva dana i time dobije nesrazmerno mnogo poena na rok i može onda da uštedi, recimo, na ceni, da da veću cenu.
U jednoj rečenici, ako se ovo veže za načelo ekonomičnosti i efikasne upotrebe javnih sredstava i malo konkretizuje, onda će biti manje prostora za, uslovno rečeno, favorizovanje nekih svojih firmi na ovaj način.
Razumemo nekakve potrebe da se favorizuje domaća privreda; na kraju krajeva, zadržano je ono što je do sad bilo - ako je domaći ponuđač skuplji do 20%, on ima prednost u odnosu na stranog, ali mi ukazujemo na sporazum koji smo svi ovde zajedno ratifikovali, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. U stavu 4. člana 76. je zapisano, mi smo preuzeli tu obavezu da ćemo vremenom to favorizovanje domaćih ponuđača smanjivati da bismo na kraju, četvrte ili pete godine primene Sporazuma, potpuno izjednačili domaće i strane ponuđače. Podsećam da smo u tom stavu 4. stava 76. preuzeli obavezu da tokom ovih pet godina Srbija postepeno smanjuje prednost koju daje privrednim društvima osnovanim u Srbiji, tako da prednost ne prelazi nivo od 15% do kraja druge godine primene Sporazuma, 10% do kraja treće godine primene Sporazuma, pet do kraja četvrte godine primene Sporazuma. Toga u zakonu nema.
Znači, ovaj zakon nije u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji. Da li ćemo donositi neki drugi zakon za godinu dana, ne znam, ali mislim da ako smo ratifikovali ovo treba da ispunimo taj uslov iz Sporazuma. Na kraju krajeva, Vlada je donela odluku o jednostranoj primeni Sporazuma i ne vidimo zašto ovo na šta smo se obavezali nije ugrađeno u ovo zakonsko rešenje.
S jedne strane, da, stoji favorizovanje domaće privrede. Ona je sada zaštićena time što ponuda može biti lošija za petinu nego strana, ali u principu, ako ćemo pošteno, jačanje konkurentnosti i trošenje para poreskih obveznika mora da dovede do toga da usluga koju država naručuje, ili proizvod, manje košta poreske obveznike. Ako je stranac bolji, za pet godina, kad se izjednače, to će biti u korist građana Srbije zato što će to manje plaćati; biće, na kraju krajeva, u korist privrede Srbije zato što će morati da se takmiči, da se popravlja i da postane konkurentnija.
To su naše načelne primedbe u ove četiri oblasti. Nažalost, nismo stigli da podnesemo konkretne amandmane. Bićemo slobodni da vladajućoj većini ovo što smo rekli predamo u formi amandmana. Ako je obostrana želja da se popravi zakon, ovaj propust (za koji smo možda mi odgovorni, ali ne samo mi nego i drugi) može se otkloniti na dobrobit svih, jer je svima u interesu da javne nabavke i trošenje budžetskih para bude regulisano sa što manje korupcije. Mi znamo da smo kada je u pitanju korupcija na vrlo visokom mestu. Kad je u pitanju zdravstvo, samo da podsetim, prema podacima Svetske banke mi smo četvrta zemlja po nivou korupcije.
Ono što na kraju mogu da kažem je – u redu, usvojićemo zakon, ali da li ćemo ga primenjivati, to je ono što je možda važnije. Ispunjavamo mi neke kriterijume usvajanjem zakona, ali je suština da li ovakav zakon, koji je preuzeo rešenja od drugih koji su kroz ovaj proces prošli ranije, može efikasno da se primenjuje u partijskoj državi?
To ćemo videti iz prakse. Dosadašnje iskustvo nam ne daje nam mnogo prostora za optimizam. Mi smo za ovaj zakon. Mi smo za to da bude u ovim segmentima bolji, ali mislimo da je korupcija nešto kao temperatura – korupcija nije bolest, korupcija je simptom. Partijska država je bolest koja proizvodi korupciju. Ne može se boriti protiv bolesti tako što će se skidati temperatura.
Dugoročno, generalno, najbolji zakon o javnim nabavkama neće dati rezultate ukoliko ne razgradimo pravnu državu. U suštini, ovaj zakon o javnim nabavkama je na neki način poruka da pravna država mora da ustupi mesto normalnoj državi, u kojoj neće biti - ja tebi ti meni; u kojoj partije neće biti paralelni zavodi za zapošljavanje, u kojoj partije koje su na vlasti (a vlast je izvor korupcije, ne opozicija) neće biti sredstvo da se nečije firme favorizuju. Mi znamo da je u prethodnim vladama bilo spiskova, pravljenih u kabinetima premijera, spiskova firmi koje mogu da prođu na javnim nabavkama i koje ne mogu da prođu.
Nadamo se da je ta prošlost za nama. Nadamo se da će ovaj zakon popraviti, ali smo sigurni da se najveće boljke u ovoj zemlji, korupcije, nećemo osloboditi dok ne rasturimo tu partijsku državu koju smo nesrećno nasledili od jednopartijske. To što je ona sad višepartijska, to uopšte nije nikakav plus kada je u pitanju korupcija; to je čak jedan minus jer su komunisti, da budemo pošteni, imali jednu granicu negativne selekcije preko koje nisu prelazili jer bi to onda bilo njima na štetu. Od ubistva Đinđića i formiranja Vlade, prve vlade Vojislava Koštunice, gde je uveden princip feudalizacije, negativna selekcija je dopuštena po dubini i niko se više ne može mešati u to šta tamo ona partija koja je dobila finansije, banke, aerodrom ili JAT radi.
Dakle, mi jesmo u načelu za ovaj zakon. Probaćemo da ga popravimo, ali se nadamo da će razvoj našeg društva doprineti tome da korupcije nema, ne zato što je dobar zakon nego zato što nemamo partijsku državu. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da kažem par reči o zakonu o javnim nabavkama. Želim pre svega da kažem da Srpska napredna stranka, odnosno poslanička grupa Tomislava Nikolića nije zadovoljna ovim predlogom zakona, da smatra da je vladajuća većina imala dovoljno vremena da prepozna sve ono što je loše u prethodnom zakonu i da je zakon morao da bude znatno celovitiji. Nivo korupcije u Srbiji je izuzetno visok i ne smanjuje se iz godine u godinu i zakon o javnim nabavkama, ukoliko nije deo šire strategije, sam po sebi ne može da reši problem korupcije.
Kada je u pitanju korupcija najveći problem u Srbiji je, pre svega, država, vlast; država koja je sila iznad društva, država koja je poslodavac i investitor.
Mi imamo situaciju da u državi od 40 do 45% cena diktira država, znači da su direktno pod kontrolom države. Isto tako, blizu 50% bruto domaćeg proizvoda je pod kontrolom države i to je izvor korupcije. Virus korupcije izlazi iz državnih institucija, izlazi iz državnih organa, a nosioci korupcije su državni službenici i državni funkcioneri.
Ono što vlast, što partije DOS-a od 2000. godine naovamo nisu obezbedile, to je da imamo što manje države a što više tržišta. Činjenica je da danas, nažalost, imamo jednu partokratsku državu i to je osnov i podloga na kojoj danas u Srbiji jača korupcija.
Što se tiče samog zakona o javnim nabavkama, on ne kontroliše ono što je, čini mi se, najbitnije, a to je planiranje javnih nabavki. Nema nikakve kontrole, niti u zakonu ima reči o tome, ali nema ni kontrole sprovođenja ugovora o javnim nabavkama, odnosno ugovora sa naručiocima.
Činjenica je da tom oblašću treba, pre svega, da se bavi Državna revizorska institucija. Ali, ova vlast već tri godine nije našla za shodno da se pobrine da dobijemo jednu kompetentnu Državnu revizorsku instituciju koja bi radila u korist građana Srbije i koja bi omogućila da i mi narodni poslanici imamo bolji uvid u funkcionisanje svih institucija sistema. Prema tome, bez Državne revizorske institucije ovaj zakon sam po sebi ne znači mnogo.
Što se tiče zakona, taksativno bih nabrojao neke osnovne probleme, nešto osnovno što je zasmetalo poslaničkoj grupi Tomislava Nikolića, SNS, a to je u članu 7, koji se odnosi na poverljive nabavke. Potpuno bih se složio sa kolegom koji je pre mene govorio. Nema ni reči o tome kako se rešavaju poverljive nabavke. MUP, vojska, BIA imaju mogućnost da odlučuju o tome koje su poverljive nabavke a ujedno i da nabavljaju. Nema kontrole tih nabavki, a neophodno je da tu budu uključeni ili ministarstvo ili Odbor za bezbednost. I ozbiljnije stvari Republička skupština, odnosno Odbor za bezbednost kontroliše, pa može i javne nabavke u policiji, vojsci i BIA.
Smatramo da u članu 24, koji se odnosi na oslobađanje od objavljivanja javne nabavke, ima izuzetno mnogo prostora za manipulaciju i zloupotrebe kada su u pitanju nove usluge koje predstavljaju ponavljanje. To je pod tačkom 8).
Mislim da je bilo neophodno da se u članu 44. rangira, jer je članom 44, gde se za relativno male nabavke traži obimna dokumentacija, ostavljena mogućnost zloupotrebe. Naročito je problematično dokazivanje finansijskih i poslovnih kapaciteta, tehničkih i kadrovskih kapaciteta, a i naručilac ima mogućnost da odredi veliki broj dodatnih uslova što bi trebalo da u ovom zakonu bude mnogo potpunije definisano.
Što se člana 45. tiče, dokazivanje ispunjenosti uslova isto tako ostavlja puno mogućnosti za zloupotrebu, pa je to još jedna oblast koja je trebalo da bude potpunije regulisana u ovom zakonu da bi se onemogućila bilo kakva zloupotreba.
Mislimo da je jako loše postavljen član 47. koji se odnosi na negativne reference. U članu 47. u prvom stavu pod tačkom 4) imate čak da se može odustati od javne nabavke, odnosno da naručilac može da ospori ponuđača ukoliko ima izveštaj nadzornog organa o izvedenim radovima iz neke prethodne nabavke. Mislim da su stvari tu i suviše široko postavljene.
Što se tiče tretmana domaćih ponuđača, mislim da je ono što je ponuđeno u zakonu, to je nekih 20% prednosti u odnosu na bodovanje, u odnosu na cenu koja je ponuđena, dobro rešenje u ovom trenutku, da će mnogo značiti domaćoj privredi, ali i da je to nedovoljno i da nije razrađeno u zakonu.
Ono što smo mi iz SNS prepoznali, to je, pre svega, da je u članu 9. ostavljena mogućnost da naručilac može od ponuđača da zahteva da prilikom javnih nabavki angažuje određen broj domaćih podizvođača. Smatramo ne da može, nego da naručilac mora da obezbedi da 50% podizvođača budu domaći podizvođači i da je to jako važno za razvoj domaće privrede.
Domaća privreda je ionako u teškim uslovima. Ako uzmemo u obzir da niti ovim zakonom niti bilo kojim drugim zakonskim rešenjima niste omogućili da naša privreda prilikom nastupa na stranom tržištu, prilikom konkurisanja ima bilo kakvu prednost, a da ste ostavili mogućnost da se primenjuju odredbe koje tretiraju CEFTA sporazum, smatramo da trebalo posebno jedno poglavlje, ako ne na drugi način, onda u okviru ovog zakona, ostaviti za podsticaj naših preduzeća na stranim tržištima.
Ono što je jako loše kada je u pitanju odnos države prema srpskoj privredi jeste činjenica da je država danas u Srbiji monopolista. Država diktira uslove pod kojima ponuđači, prodavci robe i usluga moraju da sklapaju ugovore, pa se u članu 31, recimo, propisuje iznos sredstava javnih nabavki iznad kojih je naručilac dužan da zahteva bankarske garancije.
(Predsednik: Gospodine Saviću, gospodine Jojiću, molim vas, omogućite da čujemo govornika.)
Gospoda nisu ništa naučila. Pre par dana imali su priliku da shvate kako će ovaj protest da se odrazi na rejting, ali njima očigledno nisu bitni glasači, nisu bitne one stotine čestitih radikala koji se na opštinskom nivou bore za cenzus, njima su bitni njihovi poslanički mandati, bar kad su u pitanju gospoda iz predsedničkog kolegijuma.
Da pređem na ono zbog čega sam tu. Dakle, hteo bih da kažem da je jako važno da osim države prilikom sklapanja ugovora budu zaštićeni i ponuđači. Znači, neophodno je da zakonom bude regulisano da su oni dužni, odnosno da je država, da su javna preduzeća dužna da izdaju instrumente obezbeđenja isporučiocima, odnosno izvođačima radova. Danas smo u situaciji da država plaća kad hoće, kome hoće, da se tu stvara mogućnost za velike zloupotrebe, da postoje dobavljači koji imaju prednost prilikom plaćanja i da se na taj način destimuliše konkurencija kod dobavljača.
Država ne plaća penale kada kasni sa plaćanjem. Država na taj način blokira obrtna sredstva privrede, gura ih u nelikvidnost, gura ih u situaciju da uzimaju skupe kredite. Na kraju krajeva, podiže i cene robe i usluga koje ponuđači nude javnim preduzećima i, sve u svemu, utiče na opštu nekonkurentnost državne privrede. Mislimo da je to pojava koja je jako opasna za budućnost srpske privrede, i da je i na ovaj način i kroz ovaj zakonski projekat bilo neophodno da se ta oblast definiše.
Želeo bih na kraju da kažem da, nažalost, kaznene odredbe koje su date na kraju zakona u članu 122. nisu adekvatne, da su kazne od 20.000 do 50.000 za odgovorna lica neprimerene, rekao bih čak i smešne, s obzirom na to da se često radi o iznosima javnih nabavki koji se mere u milionima evra. Žalosno je što u ovom zakonskom predlogu nije definisana nabavka male vrednosti, već je to ostavljeno Ministarstvu ekonomije. Isto tako, žalosno je što nemamo kriterijume za obrazovanje komisija za javne nabavke. Pa, to su valjda neke elementarne stvari i to je ono što je trebalo da se nađe u ovom predlogu zakona.
Prema tome, Srpska napredna stranka, poslanička grupa Napred Srbijo Tomislava Nikolića, s obzirom na broj primedaba koje sam sada izneo i koje će izneti i ostale moje kolege, neće moći da glasa za ovaj zakonski predlog. Još jedanput vas pozivamo da kada pripremate zakone koji dotiču oblast korupcije mnogo ozbiljnije pristupite primeni tih zakona, a pre svega da pod hitno uredimo Državnu revizorsku instituciju. Hvala vam. (Poslanici SRS lupaju o klupe.)

Zahvaljujem. Po Poslovniku, gospodin Zoran Krasić.

Gospođo Đukić-Dejanović, vi biste morali da proniknete u sadržinu i suštinu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine. Videli ste i sami da vam je u jednom trenutku pripalo teško, da ne kažem bljutavo, kada je prethodnik sa ove govornice zbog kriminala kritikovao Vladu Republike Srbije. Ako postoji neko ko bi poslednji mogao nekoga da prozove za kriminal, onda je to ova mala grupa odmetnika i pučista. Oni vas optužuju za kriminal.
Zamislite taj moralni sklop: ukrao, svi znaju da su ukrali mandate; vi ih čuvate, a oni vas optužuju za kriminal u javnim nabavkama.
Kao da ste vi njih na nekom tenderu za javne nabavke nabavili. Znate, kada Amerikanci uzmu stvari u svoje ruke i kada neki Englez želi da konkuriše za mesto zamenika ministra inostranih poslova onda se napravi dar-mar sa ovako potrošnom robom u Srbiji.
Gospođo Đukić-Dejanović, vi ste zagarantovali svoje mesto u istoriji jer ste kao predsednik Narodne skupštine uspeli ono što nikome nije uspelo – formirali ste svoju stranku, koju morate ovde da trpite. Vidite kakav je taj sklop. Obično u Srbiji važi jedna lepa izreka, kaže se ovako – čega se pametan stidi, budala se ponosi. Malopre ste imali priliku...
(Predsednik: Gospodine Krasiću, molim vas, termin koji ste izgovorili nije u skladu sa tendencijom svih nas da vodimo računa o dostojanstvu.)
To je narodna izreka, gospođo Đukić-Dejanović. Znam da držite do narodnog stvaralaštva. Narodno stvaralaštvo je ne samo svojevrsna duhovitost nego i vidovitost, akumulirana stotinama i stotinama generacija i od toga se napravilo jedno pravilo ponašanja. Moderna varijanta tog istog pravila jeste – ti ga pljuješ, a on misli da kiša pada. To je sad ovo novo, što mladi shvataju.
Ovo je stvarno nedopustivo. Pazite, lopov kritikuje Vladu Republike Srbije. Svi u Srbiji i inostranstvu znaju da su pokradeni mandati, da treba da se vrate mandati. Vi niste malopre primetili, rekao sam, neko je optužen, neko je tužen za 68 miliona dinara, zbog izazvane blokade računa SRS-a. Oni aplaudiraju kao da je to veliki uspeh. Oni se ponose svojim kriminalom zato što smatraju da vi njih morate da čuvate.
Nemam nikakvih problema. Neka se vrate mandati građanima Republike Srbije koji su glasali za SRS. Neka to uđe u postupak, da se vidi ko je ukrao, koliko je ukrao itd. Svi koji su krali prešli su u tu grupaciju, kod "Smokija": i on, i finansijski direktor, i blagajnica, daktilograf. Kako to da svi pobegnu? Kako to? I sekretarica, i kompjuter, sve je otišlo tamo. Vidite šta znači američki nalog...
(Predsednik: Vreme.)
... američki nalog da bi pomogli u pokušaju ubistva Vojislava Šešelja.
Gospođo Đukić-Dejanović, vama je možda interesantan način na koji vam ovo objašnjavam, ali vidite i sami, kriminal se širi. Vidite da oni nalaze za shodno da se popularišu, da izađu ovde da vam komanduju. Zamislite, Antić je optužio Vladu Republike Srbije za krađu!
(Predsednik: Gospodine Krasiću, dozvoljavam da vi mnogo bolje poznajete svoje doskorašnje partijske drugove, ali nemojte meni pripisivati svojstva koja ja zaista nemam u formiranju novih grupa, političkih grupacija itd. Radim za jednu jedinu političku opciju, a to je SPS. Izvolite.)
Gospođo Đukić-Dejanović, opet ste pogrešili. Vaša greška se sastoji u tome što vi tumačite Poslovnik, da li neko treba nekog da poznaje ili da ne poznaje. Znam da ste vi poznavali Baneta Ivkovića i znam da ste se zgražavali nad tim što je on uradio. Verovatno i sada, znam da vama i sada pada mrak na oči kada pomislite da treba da trpite kritiku, ali morate, Boris Tadić nije u državi. Nije u zemlji, on je u inostranstvu. On je alfa i omega ovog nelegalnog stanja. Vi ste njegov zamenik za ne daj bože, moram to da kažem, takva je situacija.
Nelegalno stanje. Pazite, oni su podstaknuti time što se vi pasivno odnosite prema nečemu što se zove kriminal i onda to poprima druge dimenzije. Oni dobijaju snagu i smatraju da je to pravilo ponašanja i u tom nasrtaju da je to pravilo ponašanja ispade Srećković jadnik kriv, treba da ga sluša kako mu ovaj kaže – vi u Vladi kradete. A Vlada ga čuva. To je nešto neverovatno. To je apsolutno neverovatno!
Nekada je bilo – ko treba da odlučuje o privatizaciji, gazda ili konj? To je bilo hipotetičko pitanje prilikom donošenja Zakona o privatizaciji na račun društvene svojine i sredstava. Da li treba društveno preduzeće da odlučuje o tome da li će da se privatizuje, jer je ono roba? Sada imamo malo uvrnutu, izmeštenu konfiguraciju: omogućili ste robi da bude ukradena i sada vas roba proziva. Nemam nikakvih problema ukoliko vi možete da trpite poniženje od ovakvih tipova. To je vaš problem, ali vas pozivam, gospođo Đukić-Dejanović, da primenite Ustav, zakon. Po vašem uputstvu smo pokrenuli sve moguće sudske postupke. Sve je jasno. Čovek kaže – imaju ostavke, izgubio sam ih, ne dam nikome, drži moje mandate, to je moje, ne dam ništa, tako su mi rekli Amerikanci. U džepu mu je mandat, pa mu je onamo mandat itd.
Vi sve to trpite. Računate da možete nama da pričinite štetu. Verovatno ste neku štetu pričinili, ali šteta koju činite državi je daleko veća. Poništavate Ustav, poništavate zakon i ono zrno morala koje mora da postoji gazite. Zapamtite, ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju. Čitao sam vam prošli put kakve se zakletve čovek ne pridržava. Ko tom čoveku može da veruje? Jutros je bila neka Tabaković; pa, da nije bilo Vojislava Šešelja, ona bi maltene umrla. Zaposlio je, omogućio joj da dobije stan. Okrenula se i otišla. Gde? Zašto? Zakletva. Ovi su dobili mandate. Pa ko bi njima dao mandate?

Vreme, gospodine Krasiću. Narodni poslanik Đorđe Milićević, SPS - JS. Izvolite.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, nakon pet godina na dnevnom redu se našao Predlog zakona o javnim nabavkama i to opet sa predlogom da se donese po hitnom postupku, kao i prilikom prethodnog donošenja.
Osnovni razlog za njegovo donošenje leži u činjenici da je potrebno da se ubrza proces pridruživanja Evropskoj uniji, a treba imati na umu i da Komisija Evropske unije priprema izveštaj o napretku Srbije u procesu pridruživanja EU. Mislim da niko ne spori ove razloge i potrebe usklađivanja zakonskih propisa koji stvaraju uslove za brži ulazak i pristupanje Evropskoj uniji.
Ono što je sporno i negativno leži u podatku da je prvi Zakon o javnim nabavkama donet pre pet godina sa istim razlozima koji se ponovo navode. Da li to znači da smo izgubili pet godina ili je donet zakon bio loš ili neusklađen sa zahtevima i propisima zakonodavstva EU? Nagovešten kao revolucionaran, antikorupcijski i sistemski zakon, u prethodnih pet godina je pretrpeo mnoge izmene i dopune.
Praksa i iskustvo u sprovođenju ovog zakona treba da budu izneti, kao i ocena da li su problemi nastajali u sprovođenju ovog zakona ili postoji manjkavost samih odredaba zakona. Moja ocena je da su izmene uglavnom vršene ad hok, radi prilagođavanja procedure javnih nabavki za određene poslove. Takva praksa je totalno poništila osnovne, prvobitne uzanse i razloge za donošenje zakona. Sva prethodna iskustva i promene su doprinele da zakon izgubi svoj antikorupcijski značaj i kontrolu vršenja javnih prihoda, pre svega u velikim poslovima sa značajnim sredstvima.
U obrazloženju zakona ponovo se potencira da se ovim zakonom stvara ambijent za rad antikorupcijskih organa na poslovima kontrole trošenja sredstava i obezbeđivanja finansijske discipline državnih organa, organizacija i drugih pravnih lica koja su u obavezi da primenjuju propisane procedure.
Prvo pitanje glasi – da li se ovo odnosi na državne organe ili samo pojedince u njima? Kakva će nam karakteristika i ocena otići EU ako iznesemo da organi vlasti u državi u prethodnom periodu nisu sprovodili zakonske propise?
Najviše medijske hajke tokom proteklog vremenskog perioda je bilo usmereno ka pojedincima i državnim institucijama baš u pogledu javnih nabavki velike vrednosti državnih organa i javnih preduzeća. Postavlja se pitanje da li donošenjem ovog zakona nastavljamo sa tom praksom, što bi se moglo potkrepiti sledećim: ovaj zakon stupa na snagu 60 dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", što je, čini nam se, dug rok. Donošenje podzakonskih akata će potrajati, a vi život i javne nabavke ne možete zaustaviti. Sve javne nabavke, većina njih, biće sprovedene po starom zakonu i uz sve manjkavosti kao do sada; ili će javne nabavke biti samo započete pre stupanja na snagu novog zakona tako što će biti sprovedene po propisima i postupku utvrđenim starim zakonom. Zato imamo konkretan predlog, ako želimo efikasan zakon i rad državnih organa i organizacija, da se sve javne nabavke po planu i sredstvima za 2009. godinu sprovode po novom zakonu.
Najvažnije poglavlje se odnosi na osnovna načela i pravila javnih nabavki po kojima se uglavnom kreira javna nabavka, a sam postupak javne nabavke je više proceduralno i tehničko pitanje. Moram da konstatujem da najviše problema i zloupotreba ima kod načela jednakosti ponuđača i konkurencije i antikorupcijskih pravila. Zatvaranje kruga ponuđača od strane već poznatog subjekta koji će dobiti posao sa još nekoliko uslužnih ponuda je, čini mi se, odomaćeno pravilo u sprovođenju javnih nabavki male vrednosti. Javne nabavke su samo po nazivu takve.
Članom 26. zakona ove nabavke su ograničene do procenjene vrednosti na godišnjem nivou manje od vrednosti određene u zakonu kojim se uređuje godišnji budžet Republike Srbije. Ako uzmemo podatak da od 2008. godine taj limit iznosi 2,7 miliona dinara i broj naručilaca koji ih sprovode, možemo doći do značajnog iznosa uštede i sprečavanja korupcije.
Ova oblast je pomenuta samo u jednom članu zakona i dato je ovlašćenje ministru nadležnom za poslove finansija da posebnim aktom uredi postupak javne nabavke male vrednosti. Ako se tome doda i činjenica da će naručioci svojim internim aktom takođe regulisati postupak javnih nabavki male vrednosti, što je i do sada bila praksa, mislim da će to biti nedovoljno kontrolisano, a o transparentnosti da ne govorimo, pošto ne postoji ni zakonska obaveza javnog oglašavanja.
Za zakonitost i sprečavanje korupcije bitan je član 19. Predloga zakona. Smatram da to nije dobro rešenje, da sam naručilac odlučuje o odbijanju ponude, ako ima saznanja o podmićivanju, poklonu ili pretnjama članovima komisije. To mi liči na onu narodnu izreku "Kadija te tuži, kadija ti sudi". Pošto odgovorno lice naručioca donosi rešenje o formiranju komisije i određuje sastav, šta ako su to zaposleni koji su lojalni njemu? Postoji mogućnost da odbije najpovoljnijeg nepoželjnog ponuđača samo uz dokaz, potvrde članova komisije da im je neko pretio ili uputio pogrdne reči, o čemu takođe odlučuje naručilac. Ako se naručilac već dogovorio i unapred opredelio ponuđača, sve će učiniti da to sprovede i nastradaće nedužni, a javna nabavka će biti zakonita, ali, nažalost, nameštena.
Moj predlog je da o tome ipak mora odlučivati neko van nadležnosti naručioca. Predlažemo da to bude neko telo ili republička komisija za zaštitu prava u postupku javnih nabavki.
Takođe smatramo da u članu 98, koji reguliše status službenika za javne nabavke kao naručioca, treba predvideti da isti za svoj rad odgovara Upravi za javne nabavke koja mu i izdaje sertifikat službenika za javne nabavke i koja može da mu uskrati sertifikat ako ne radi po zakonu.
Napred navedene predloge treba zaista ozbiljno razmotriti i priključiti iskustvima iz prethodnog perioda kako opet za pet godina ne bismo konstatovali da treba da donosimo isti zakon. Takođe smatramo da sve sugestije i primedbe treba ozbiljno razmotriti kako ne bismo ponovo ad hok isti menjali i prilagođavali. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik gospođa Milica Vojić-Marković ima reč, izvolite. Neka se pripremi narodni poslanik Zoran Bortić.