Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović, a zatim Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su još dva zakona iz ovog seta pravosudnih zakona: zakon o javnom tužilaštvu i zakon o državnom veću tužilaca. Mnogo toga je već rečeno, vezano za reformu pravosuđa, u protekla dva dana; i danas su moji prethodnici dosta rekli o tome, da postoje rešenja koja su slična, vezana za sudije i tužioce, i to je tačno. Ono što bih hteo da naglasim, to je da je Ustav Republike Srbije, za koji su glasali građani ove zemlje i koji su podržali maltene svi poslanici Skupštine Republike Srbije, odredio položaj tužilaštva, odredio tužilaštvo kao samostalno u radu i taj deo se ne može menjati zakonima.
Ono što je važno jeste da je pre Ustava doneta Nacionalna strategija reforme pravosuđa, da je Nacionalna strategija doneta u ovom parlamentu, da je u izradi Nacionalne strategije učestvovao ministar pravde koji je bio u DSS-u, da su rešenja iz Nacionalne strategije uneta u Ustav Republike Srbije. Mene čudi to što DSS kritikuje set ovih zakona, dakle i zakon o sudijama i zakone o tužilaštvu, s obzirom na to da su u njih uneta rešenja iz Nacionalne strategije za reformu pravosuđa.
Što se tiče ova dva zakona, skoro sve iz Nacionalne strategije je uneto u zakone, osim jedne stvari. Ta stvar se odnosi na obavezna uputstva. Tada je većina htela, i stavila je to u Nacionalnu strategiju, da obavezno uputstvo o tužiocima može da da i ministar pravde. Mi smo smatrali da to nije u redu, da je to mešanje izvršne vlasti u samostalnost tužilačke funkcije i tužilačkog posla i taj deo nije unet u zakone.
Kada je reč o tužiocima, kao i kada je reč o sudijama, naš koncept je isti, a to je da sudije i tužioci treba da budu samostalni, da tužioci treba da budu samostalni u odnosu na izvršnu vlast i da izvršna vlast najmanje moguće treba da utiče na tužilaštvo. Bilo je primera, koji su pomenuti, da su donošeni zakoni gde je Vlada čak postavljala tužioce. Smatramo da to nije bilo dobro.
Ustav Republike Srbije predviđa da se tužioci biraju u Narodnoj skupštini Republike Srbije, na predlog Vlade. Mi smo ovim zakonom pokušali to da popravimo, u smislu da na izbor tužilaca više utiče struka i sami tužioci nego Vlada Republike Srbije.
Zato je u ovom zakonu predviđeno rešenje da u izboru tužioca učestvuje Državno veće tužilaca. Državno veće tužilaca se bira u većini od strane samih tužilaca. Dakle, tužioci čine većinu u Državnom veću tužilaca i oni će predlagati Vladi kandidate za zamenike i za javne tužioce. Dakle, struka daje kandidate i osim tih kandidata koje struka predloži Vlada Republike Srbije ne može da predloži nikog drugog Narodnoj skupštini Republike Srbije. To je dobro rešenje. Isključili smo, maksimalno koliko se moglo, uticaj politike, uticaj izvršne vlasti na tužilaštvo i izbor tužilaštva.
Ovom prilikom moram da pohvalim rad strukovnih udruženja. Do ovih rešenja, koja popravljaju Ustav koliko je to moguće, došli smo tako što su predlozi ovih zakona izrađeni od strane Udruženja tužilaca. Udruženje tužilaca nije čekalo da Ministarstvo ili bilo koja politička stranka ili poslanici u Narodnoj skupštini smisle zakon o tužiocima i državnom veću. Oni su taj zakon napisali i 97% zakonskog teksta koji je Udruženje tužilaca napisalo, u saglasnosti sa Republičkim javnim tužilaštvom, prihvaćeno je od strane Ministarstva pravde i nalazi se ovde pred nama.
Još jednom napominjem, mislim da je to dobar način rada i dobar model za budućnost kada je reč o drugim zakonskim predlozima, da stručna udruženja daju predloge, a da mi u Skupštini Srbije više slušamo one koji to ipak najbolje znaju. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Konstantinoviću. Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred sobom imamo još dva važna zakona iz oblasti pravosuđa, Predlog zakona o javnom tužilaštvu i Predlog zakona o Državnom veću tužilaca.
Kada je u pitanju funkcionisanje pravosuđa, dosadašnja praksa pokazala je mnoge manjkavosti, što je, u krajnjem, otežavalo životnost načela vladavine prava. To je bio stalni problem i u prošlosti i još uvek je.
Sa druge strane, prisutna je značajna neefikasnost našeg pravosuđa i pored činjenice da imamo, u proseku, više izvršilaca, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija, u sudskoj vlasti u odnosu na mnoge druge zemlje koje imaju manji broj istih, a čije je pravosuđe efikasnije u poređenju sa našim pravosuđem.
Novi Ustav je odredio načelnu samostalnost tužilaštva u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast, ali i u odnosu na sudstvo u užem smislu, jer po prirodi posla tužilaštvo i sudstvo su dve različite kategorije u krivičnom procesuiranju koje deluju sa različitih pozicija.
Sama činjenica da se novim Ustavom ukida Visoki savet pravosuđa koji se bavio pitanjima i sudova i tužilaštva, te ustanovljavaju posebni instituti, sa jedne strane, Državno veće tužilaštva, sa druge strane, Visoki savet sudstva, govori o pokušaju da se stvari dovedu na pravo mesto. To je jedan od preduslova u jednom veoma teškom i dugotrajnom procesu osamostaljivanja ovih važnih funkcija sudske vlasti. Jedna od elementarnih pretpostavki za nezavisnost i samostalnost sudstva je depolitizacija ove sfere vlasti. U dosadašnjoj praksi pitanje depolitizacije redovno se saplitalo prilikom izbora izvršilaca, odnosno nosilaca ove vlasti i to pitanje je uvek bilo sporno i još uvek je sporno. Veoma je teško naći model u izboru i u funkcionisanju sudskih organa izvan i bez uticaja politike, što je ideal demokratskog društva kome i mi, nadam se, težimo.
Ovim zakonima, zakonom o javnom tužilaštvu i Predlogom zakona o Državnom veću tužilaca, čini se pokušaj onemogućavanja većeg uticaja politike, a sa druge strane, omogućavanje većeg uticaja struke na izbor i razrešenje tužilaca i njihovih zamenika.
U vezi sa tim, možda je jedno od tanjih mesta u zakonu, koje politika ili političke stranke mogu da probiju kroz politizaciju u izboru javnog tužioca, član 74. Predloga zakona o javnom tužilaštvu koji definiše izbor javnog tužioca. U stavu 2. ovog člana kaže se: "Vlada predlaže Narodnoj skupštini jednog ili više kandidata za izbor na funkciju javnog tužioca." To je, samo po sebi, u redu. Stav 3. kaže: "Kandidate iz stava 2. ovog člana Vlada predlaže sa liste kandidata koju utvrđuje Državno veće tužilaca." Konačno, 4. stav: "Državno veće tužilaca dostavlja Vladi listu jednog ili više kandidata za izbor na funkciju javnog tužioca. U slučaju da Državno veće tužilaca predloži Vladi samo jednog kandidata, Vlada može vratiti predlog Državnom veću tužilaca."
To je to tanko mesto i ako se pažljivo čita postavlja se pitanje zbog čega se u stavu 1. kaže da Vlada predlaže jednog ili dva, a u stavu 4. da ako imamo listu od jednog kandidata koju je Državno veće tužilaca predložilo to može da pije vodu i da se predloži Narodnoj skupštini, ali i ne mora, može naknadno da se traži da se ipak daju dva. Tu se već vaga i meri koji je taj predlog, da možda nije po volji, po nekoj meri, po nekim kriterijumima koji su možda političke prirode, od strane Vlade.
Drugo tanko mesto za politizaciju pravosuđa je u članu 51. stav 6. Zakona o Državnom veću tužilaca u kome stoji: "Visoki savet pravosuđa u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona predlaže Narodnoj skupštini jednog ili više kandidata za svakog izbornog člana", misli se na prvi sastav Državnog veća, "iz reda javnih tužilaca, odnosno zamenika javnih tužilaca."
Uopšte, taj prvi sastav Državnog veća tužilaca može da bude veoma sporno i tanko mesto u smislu produžavanja tog političkog uticaja, tim pre što Visoki savet pravosuđa ovde ima tu funkciju u procesu predlaganja. Neću da prejudiciram, ali može da se pretpostavi ili se ostavlja mesto da se može reći da je Visoki savet pravosuđa, koji trenutno funkcioniše, već opterećen političkim stavovima koji mogu da utiču na ono što će biti izbor prvog sastava Državnog veća tužilaca.
Malopre smo imali obrazloženje, sa kojim se slažem, da pri izboru javnog tužioca imamo da se on bira u Narodnoj skupštini, na predlog Vlade, a na prethodno obrazloženje i predlaganje Državnog veća tužilaca Vladi, koja prosleđuje te predloge Narodnoj skupštini.
Jedno od tankih mesta koje bi trebalo izmeniti, a poslanička grupa SPS-JS je predložila amandman, jeste član 97. zakona o javnom tužilaštvu, gde se kaže da odluku o prestanku funkcije javnog tužioca donosi Narodna skupština, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade.
To mesto bi trebalo popraviti na taj način što Vlada predlaže razrešenje javnog tužioca na osnovu razloga za razrešenje utvrđenih od strane Državnog veća tužilaca, jer je to organ koji je najpre kompetentan da predloži Vladi i objasni razloge za razrešenje. Ako se razrešenje javnog tužioca vrši na predlog Vlade, bez obrazloženja, bez predloga od strane Državnog veća tužilaca, onda može da se posumnja da će razrešenje biti izvršeno na osnovu političkih razloga one većine u Vladi ili većine u Narodnoj skupštini koja trenutno vlada.
Ono što je vredno pomenuti, i kao predsednik Odbora za međunacionalne odnose želim to da podvučem, jesu odredbe u članu 82. zakona o javnom tužilaštvu koje govore o opštim uslovima za izbor na javnotužilačke funkcije, a u stavu 2. govori se o važnom pitanju: "Pri izboru i predlaganju za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi u sudu." Mislimo da je to dobro rešenje.
Valjalo bi dobro razmisliti i o amandmanu poslaničke grupe nacionalnih manjina na član 122. koji govori o angažovanju, odnosno uključivanju pripravnika u organima pravosuđa po istom principu, vodeći računa o nacionalnom sastavu stanovništva i o onome što je potreba postojanja kadrova iz reda nacionalnih manjina u tom delu.
Sledeće pitanje je ukrupnjavanje sudova, o čemu je bilo reči i o tome nema potrebe govoriti u ovom delu. Ono sigurno ostavlja za posledicu i ukrupnjavanja tužilaštava, po broju izvršilaca javnotužilačkih funkcija, tako da to može zaista da ostavi negativne posledice na efikasnost rada ovog organa.
Činjenica je da se Ustav opredelio za monokratski sistem uređenja tužilaštva, što znači da je jedna osoba nosilac zvanja javni tužilac, dok su svi ostali osobe koje postupaju u ime tužioca. Recimo, kada imamo 30 - 50 zamenika koji postupaju u ime javnog tužioca, a jedino je javni tužilac odgovoran za funkcionisanje tužilaštva, pa samim tim i pojedinačno za zamenike, tu može zaista da bude velikih problema.
Naravno, SPS-JS ne presuđuje u smislu da ovi predlozi nisu dobri; oni imaju dobru nameru i idu u pravcu potpune samostalnosti i nezavisnosti, ali moramo prihvatiti i činjenicu da je ovo veoma krupan i težak zahvat i da ceo mehanizam prestrojavanja koji je predviđen ovim zakonom neće ići tako lako.
Imamo i situaciju, nešto o čemu valja razmisliti, vezanu za član 82. zakona o javnom tužilaštvu, gde se definišu uslovi, odnosno godine starosti i godine staža osiguranja, te prestanak funkcije po tom osnovu.
U ovom slučaju prestanak funkcije u isto vreme znači i penzionisanje javnih tužilaca, odnosno zamenika, odnosno završavanje radnog staža. Taj termin "završavanje radnog veka", odnosno "produženje radnog veka", ako to predloži javni tužilac, čak se koristi i u stavu 2, što znači da se ovo pitanje mora usaglasiti sa Zakonom o radu, u delu o prestanku radnog odnosa sa 65 godina starosti i najmanje 15 godina staža osiguranja.
Dalje, poslanički klub SPS-JS smatra da možda, to je kroz amandmane dato, valja razmisliti o pomeranju rokova koji se odnose na važenje funkcije postojećih javnih tužilaca koji već rade po sadašnjem zakonu i zamenika javnih tužilaca do 31. 3. 2010. godine, što podrazumeva i pomeranje drugih rokova što se tiče postavljanja novih itd.
Zbog čega se razmišlja o takvom pomeranju rokova? Iz prostog razloga što je dosadašnja praksa u Srbiji pokazala da smo često donosili zakone koje nismo bili u stanju da privedemo nameni, odnosno da se sprovedu u rokovima koji su bili predviđeni, koje smo usvojili. Ponavljam, ovde je reč o krupnim zahvatima, o veoma složenim mehanizmima prestrojavanja, gde smo čak imali i situaciju da se možda odstupa od Ustavnog zakona, u smislu redosleda biranja javnotužilačkih funkcija, ali da je u praksi prosto nemoguće poštovati bukvalno i do kraja taj redosled.
Znači, naš poslanički klub je svestan težine i kompleksnosti celokupnog zahvata i iz tih razloga predlaže pomeranje.
Dakle, poslanička grupa SPS-JS, i pored određenih manjkavosti i nedoslednosti u predlozima zakona o javnom tužilaštvu i zakona o Državnom veću tužilaca, uz razumno doterivanje kroz amandmane, može i hoće da glasa za usvajanje ovih zakona.
Poslanička grupa SPS-JS ne veruje da je predlagač ovih zakona namerio dalju politizaciju sudske vlasti, niti "sprovođenje neke lustracije" iz političkih motiva, kojima su možda neke stranke opterećene, i da je cela namera u pravcu primeravanja ovih zakona evropskim standardima i u pravcu funkcionisanja nezavisnog sudstva u Republici Srbiji. Bude li se pokazalo da ima nešto od toga što nije tako, SPS i JS će imati načina da reaguju.

Zahvaljujem, gospodine Mihajloviću.
Shodno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele su poslaničke grupe: ZES, SRS, SPS-JS, DSS-Vojislav Koštunica i LDP.
Dajem reč narodnom poslaniku gospođi Juditi Popović.

Gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, mogla bih samo da se nadovežem na jučerašnju diskusiju u vezi sa prethodnim zakonima koji su se odnosili na sudstvo, sudije i Visoki savet sudstva, s obzirom na to da su ovi zakoni koji su danas na dnevnom redu veoma slični što se rešenja tiče i u pogledu tretiranja nezavisnosti, samostalnosti, kontrole, stručnosti i odgovornosti tužilaca, tako da bih mogla ponovo samo da istaknem da smo mi, kao LDP, veoma zadovoljni što su uopšte ovi zakoni danas na dnevnom redu naše skupštine.
Postavlja se pitanje da li se ovim zakonima postiže nezavisnost, depolitizacija, stručnost i odgovornost tužilačkog kadra. Kod nezavisnosti i depolitizacije postoji jedan problem, a taj problem je već pomenuti Ustav, konkretno članovi 158. i 159. Ustava. Mi potpuno razumemo da zakonodavac nije mogao da mimoiđe obavezne odredbe Ustava i morao je da se snalazi i da usklađuje svoja rešenja sa ovim ustavnim rešenjima koja su prilično zastarela, a ujedno i utiču i na nezavisnost i na depolitizaciju tužilaštva.
Iz kojih razloga? Zato što se kod republičkog tužioca, kao i kod javnih tužilaca, prilikom reizbora ipak traži neka saglasnost, odnosno neko mišljenje Vlade, a Vlada je, koliko znam, izvršni organ. Tek nakon saglasnosti te vlade, koja je prekontrolisala koja su joj to lica predložena za ovako bitne funkcije što se tužilaštava tiče, odlučuje Skupština, pa tako uvodimo, faktički, i zakonodavnu vlast u kreiranje politike tužilaštava. Podvlačim, republički tužilac i javni tužioci su najbitniji faktori za funkcionisanje tužilaštava.
Prema tome, ukoliko u ovim segmentima imamo takav upliv izvršne i zakonodavne vlasti, onda time faktički uvodimo politiku, jer znamo ko čini sastav Skupštine, znamo ko formira Vladu.
Prema tome, uz sve razumevanje i poštovanje prema onima koji su ovaj zakon kreirali i dali na razmatranje u Skupštinu, ipak smatramo da nije postignuto najbolje rešenje, ali uvažavamo taj ograničavajući faktor sa kojim su se suočili.
Što se stručnosti i odgovornosti javnih tužilaca tiče, smatramo da su ovi zakonski predlozi u stvari dali mogućnost da se najstručniji i najodgovorniji tužioci, odnosno zamenici tužilaca bave tužilačkim poslom, tužilačkim zanatom, jer svaki posao je u stvari zanat. Zanat je u tom smislu što svako mora postati majstor svog zanata da bi umeo da ga radi i da bi ga savesno obavljao.
Pred tužiocima je jako veliki zadatak. Organizovani kriminal, korupcija, ratni zločini, saradnja sa Haškim tribunalom, porast kriminala u tranziciji, terorizam, sve su to veliki izazovi i odgovornost za tužioce koji će biti birani na osnovu ovih zakona koji su predloženi. Sada kada odlučujemo o tom visokom savetu tužilaštva moramo imati u vidu da je ta inicijativa koja se pokreće od strane tužilaca prilikom vođenja krivičnih postupaka jako bitna, jer tužilac je onaj koji odlučuje da li će neko lice krivično da se goni.
Zbog toga, visoki savet tužilaca mora biti telo koje će moći da se nosi sa takvom odgovornošću, jer nije svejedno da li će član visokog saveta biti neko ko je poslušan, ko će slušati predloge i savete Vlade, dakle izvršnog organa, o tome da li će i kako da se goni određeni učinilac za određeno krivično delo. Velika je to odgovornost, veliki izazov koji se daje putem visokog saveta tužilaštva tužiocima, javnim tužiocima, Republičkom tužiocu, a preko njih i zamenicima javnih tužilaca.
Možemo mi da napravimo najbolje sudstvo, možemo da donesemo najbolje zakone kojima ćemo regulisati rad sudstva, međutim, ukoliko nemamo inicijativu od tužioca, u tom slučaju sudovi ne mogu da postupaju, tako da nema postupanja u onim krivičnim delima u kojima eventualno može da dođe do te situacije da se izvršna vlast umeša u rad Republičkog, javnih tužilaca, odnosno zamenika tužilaca. Prema tome, možemo imati kvalitetne sudije, ali bez kvalitetnih tužilaštava imamo samo problem.
Ponovo se vraćamo na istu problematiku koja je isticana i u toku rasprave o zakonima koji se tiču sudova. To je taj ograničavajući faktor koji se iskazuje preko odredaba Ustava koji je donet 2006. godine. Dobro je što se malo-pomalo na dnevnom redu pojavi određena problematika koja je vezana za Ustav. Godine 2006. Liberalno-demokratska partija je isticala da taj Ustav nije savremen u toj meri u kojoj se predstavlja, da su određena rešenja u tom Ustavu problematična. Mi smo bojkotovali referendum koji je raspisan povodom tog Ustava i nismo ni podržavali njegovo proglašenje. Međutim, taj Ustav je donet.
Sada imamo problem, i to nemali problem, jer moramo da odlučujemo o veoma bitnim pravosudnim zakonima, a stalno se sudaramo sa činjenicama koje se tiču nezavisnosti, samostalnosti i depolitizacije pravosudnih organa.
Dozvolićete, to su okosnice oko kojih se stalno vrti pitanje da li ćemo zaista imati moderno društvo ili ćemo se okretati nekoj autoritarnosti. U slučaju da imamo uplitanje politike, u slučaju da imamo uplitanje jedne grane vlasti u domen druge grane vlasti, u tom slučaju nemamo ni savremeno sudstvo, ni savremeno tužilaštvo, ni savremene moduse rešavanja problematike kojom se ova grana vlasti bavi, mislim na sudsku granu vlasti.
Dobro je što Visoki savet sudstva zaista izmešta, i to veoma jasno i direktno, iz domena politike i iz domena druge grane vlasti, zakonodavne vlasti, odlučivanje o izboru sudija. Međutim, to nikako nije slučaj u pogledu tužilaštva. Prema tome, mi smo podneli određene amandmane. Očekujemo da se određeni amandmani LDP-a i usvoje, jer su isti podneti samo iz razloga da se izvrše određene korekcije nabolje, što se odredaba ovih zakona tiče. Ponovo ističemo i podvlačimo da mi podržavamo reforme, podržavamo sve ono što je usmereno ka osavremenjivanju pravosuđa, sudova i tužilaštva. Prema tome, u toj meri podržavamo i sve napore vlasti koji se tiču tog napretka, tih reformi i osavremenjivanja.

Zahvaljujem gospođi Popović. Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministre Malović, dame i gospodo narodni poslanici, nekako je u senci rasprave o sudijama i uređenju i područjima sudova i tužilaštava ostala ova rasprava o javnom tužilaštvu, mislim potpuno neopravdano, jer javno tužilaštvo predstavlja, po nama, ključni temelj politike borbe protiv kriminala i korupcije, borbe koja u ovom trenutku Srbiji predstavlja nasušnu potrebu, jer građani već dugo vremena prosto vape za pravdom. Javno tužilaštvo i ljudi koji su na čelu javnog tužilaštva, ljudi koje odlikuje hrabrost da se suoče sa činjenicom da gone počinioce krivičnih dela jesu oni koji su potrebni ovom društvu, jesu oni od kojih se očekuje inicijativa i od kojih se očekuje da budu perjanice borbe protiv kriminala i korupcije.
Kada pogledamo ova dva predloga zakona, oni jesu na tragu realizacije ustavnih normi i dobar deo tih rešenja možemo da ocenimo dobrim. Prosto, ona rešenja koja se tu nalaze, sem onog dela koji se odnosi na prelazne i završne odredbe, o čemu ću kasnije više reći, predstavljaju razradu ne samo ustavnih načela nego i svega onog što mi znamo da je Republičko javno tužilaštvo.
Ovde je bila polemika o tome zašto tužilaštvo nema onu slobodu koju imaju sudije. Prosto, ta dva segmenta pravosuđa ne mogu biti ista. Ne mogu biti ista iz prostog razloga, a to je ustavopisac jasno uočio, što i izvršna vlast ima potrebu da se aktivno uključi u gonjenje počinilaca krivičnih dela. U tom smislu je inicijativa na Vladi prilikom predlaganja tužilaca Narodnoj skupštini. To su, po nama, dobra rešenja i zaista je bilo zadovoljstvo videti da su se svi politički akteri 2006. godine složili oko tog predloga. Intervencija u Predlogu zakona da se i Državno veće tužilaca na neki način uključi u sam postupak predlaganja je dobra. U tom smislu zaista možemo da kažemo da se struka ovde pitala, čujem ovde iz diskusija da je i Udruženje tužilaca u potpunosti podržalo ovaj zakon, što nažalost nije slučaj kada su u pitanju zakoni koji regulišu položaj sudija, gde imamo oštru polemiku u javnosti između nadležnog ministarstva i Društva sudija Srbije.
Mislim da u ovim predloženim zakonima oni delovi koji se odnose na preciziranje hijerarhije javnog tužilaštva, potrebe da se nadležnosti tužilaca, od Republičkog tužioca do ostalih tužilaca, i načini postupanja u predmetima precizno urede, oni delovi koji se odnose na devoluciju, koji se odnose na supstituciju, koji se odnose na obavezna uputstva, sve ono što znamo mi koji smo u pravosuđu, oni delovi koji se odnose na preuzimanje predmeta, obrazloženje za te odluke jesu nešto što je ovim zakonom uređeno na taj način da će i konkretnije, i jasnije, i preciznije sama tužilaštva imati mogućnosti da pokreću krivične postupke i postupke za ocenu ustavnosti i zakonitosti. Ali, ova dva zakona ne možemo odvojeno posmatrati, tu se sada gledište našeg poslaničkog kluba DSS razlikuje od predlagača; ne možemo, kao što smo juče govorili za predloge zakona o sudijama, posmatrati odvojeno od predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Ono što se najavljuje tim zakonima o kojima smo ovih dana najviše polemisali, koji su najsporniji... Najsporniji zakon u setu ovih pravosudnih zakona je upravo taj predlog zakona o područjima i sedištima sudova i javnih tužilaštava. Mi, naravno, ulazimo u onaj deo koji se odnosi na faktički potpuni reizbor javnih tužilaca i činjenicu da će veliki broj tužilaca i zamenika javnih tužilaca ostati bez posla, a da će u mnogim opštinama u Srbiji prosto biti ukinuta javna tužilaštva.
Sada dolazimo do onog dela o kojem smo ovih dana potanko diskutovali. S jedne strane imamo činjenicu da će, po nama, to ovde ponavljamo, dostupnost pravdi biti u velikoj meri umanjena, ali se postavlja i pitanje kako će se proklamovana borba protiv kriminala i korupcije u pojedinim sredinama, kada smo ovde čuli da upravo u tim sredinama cveta kriminal i korupcija u pravosuđu, voditi, ako u toj sredini nemamo javno tužilaštvo. Nemamo javno tužilaštvo koje treba da goni počinioce krivičnih dela, pa evo i u domenu pravosuđa.
To su ta pitanja i to su te kontroverze koje su stvorene predlaganjem zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Naravno, onda ulazimo u taj deo koji se odnosi na prelazne i završne odredbe, gde se upravo sve te kontroverze realizuju. Da ne govorimo da će i Visoki savet pravosuđa u svom sadašnjem sastavu faktički ući u ceo postupak predlaganja i izbora Državnog veća tužilaca, što je po nama odlično i to je ustavno rešenje koje je na tragu onoga što je počelo da se realizuje još 2001. godine prilikom formiranja Visokog saveta pravosuđa.
Sada se ta strukovna specijalnost kroz ova dva zakona, o Visokom savetu sudstva i o Državnom veću tužilaštva, do kraja realizuje. Prosto imamo dva potpuno odvojena organa koja će se baviti samostalnošću - ovde tužilaštava, kod sudova - samostalnošću i nezavisnošću, i naravno njihovim potrebama, edukacijom, disciplinskom odgovornošću, finansijama i svim onim što treba da jemči kvalitet rada ovih organa. Ali, nije dobro, i to su te kontroverze i loša rešenja i u prelaznim i u završnim odredbama ovog zakona, a i zakona o sudijama koji je bio juče predmet rasprave, da sadašnji saziv Visokog saveta pravosuđafaktički ulazi u ceo ovaj posao. To je ono što, po nama, predstavlja jednu od važnih zamerki, pored ove da se ukidaju javna tužilaštva. To će, po oceni poslaničke grupe DSS, uticati na efekte i razmere borbe protiv kriminala i korupcije, koja je i u ekspozeu predsednika Vlade definisana kao peta tačka, ali je jedan od prioriteta politike ove vlade.
Naravno, mi smo na prethodnoj sednici imali raspravu o važnim zakonima koji treba da borbu protiv kriminala i korupcije unaprede, ali ako u ovoj meri sužavamo domen delovanja javnih tužilaštava, koja faktički prate ono što su područja sudova, osnovnih, viših i apelacionih, mislimo da će to da utiče jako loše.
Znači, ta dva problema ovaj zakon, koji je u tehničkom smislu razrada Ustava i ima rešenja koja su generalno implementirana i u samoj strategiji i u Ustavu... Ali, potpuno ga diskvalifikuje zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava i prelazne i završne odredbe, gde opet, kao i u slučaju Visokog saveta sudstva, ključnu ulogu ima sadašnji sastav Visokog saveta pravosuđa. Na taj način sam ovaj reizbor koji prati promenu mreže tužilaštava jeste u tom smislu dosta sporan.
Bez obzira na kvalitet rešenja koja postoje u ovim predlozima zakona, ubeđeni smo da ako Vlada (ponovo apelujem ovde na ministarku Malović) ne povuče Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, čitav ovaj set pravosudnih zakona, koji jeste razrada Nacionalne strategije reforme pravosuđa i Ustava, biće mrtvo slovo na papiru, biće potpuno nedelotvoran, stvoriće konfuziju u sudstvu i tužilaštvu, a nadasve, već je stvorio konfuziju i kod građana.
Pozivam i poslanike iz parlamentarne većine, iz svih političkih stranaka, da ne podrže taj predlog zakona. Teško je vratiti se posle u svoju sredinu i objasniti građanima zašto se glasalo da se u sredini koju predstavljate ukidaju sudovi i tužilaštva bez ikakvog argumenta, bez ikakvog obrazloženja, osim da je baš u vašem mestu, u tim sudovima i tim tužilaštvima, korupcija veća nego u drugim gradovima u Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Palaliću. Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a zatim Petar Jojić.

Poštovana predsednice, predsedništvo, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-JS već je izneo stav SPS-JS povodom predloga ova dva zakona. Iskoristiću priliku da ukažem na nekoliko pitanja koja nas uveravaju da ove predloge zakona treba podržati, da ih treba usvojiti, ali istovremeno i da ukažem na nekoliko tačaka u zakonu koje treba još sagledati, s ciljem da se dođe do najboljih rešenja. Inače, iako pripadam vladajućoj većini, smatram da svaka primedba, svaka sugestija, svaki predlog mora da se dobro razmotri i onaj koji vredi da se prihvati, bez obzira na to ko ga je predložio.
Jedno od najvažnijih pitanja u Srbiji danas je borba protiv korupcije i kriminala. Pored zakona i drugih uslova, za uspešnu borbu protiv kriminala i korupcije veoma je važno imati dobro organizovano, efikasno, uređeno, samostalno, nepristrasno javno tužilaštvo. Kada je u pitanju tužilaštvo, ne želim da govorim o radu tužilaštva, o onim svakodnevnim problemima i propustima sa kojima se suočava, već samo o zakonu koji uređuje organizaciju, nadležnost, prava i dužnosti, vrste tužilaštva, napredovanje, odgovornost, vrednovanje itd., dakle, ceo jedan kompleks vezan za rad javnog tužilaštva.
Prvo, želim da istaknem da je, naravno, Ustav uredio nezavisno sudstvo i samostalno tužilaštvo; prema tome, tužilaštvo definiše kao samostalni državni organ. Ono na čemu takođe insistiram, što je ovde u zakonu vrlo jasno rečeno, podvučeno, to je samostalnost tužioca i zamenika tužioca u vršenju funkcije. Želim ovo posebno da naglasim, jer je to veoma važno pitanje upravo u borbi protiv kriminala.
Zakon jasno zabranjuje svaki uticaj na rad javnog tužilaštva, na rad tužioca i zamenika tužioca. Dakle, govorim o zakonskoj normi; ne govorim o svakodnevnim problemima sa kojima se suočavamo, već o tome da li zakon stvara uslove za tako nešto. Upozoravam još jednom: samostalnost javnog tužioca i zabrana uticaja na rad javnog tužioca. Niko nema pravo da vrši uticaj na javno tužilaštvo. Jedini koji imaju pravo da vrše uticaj na javno tužilaštvo su Ustav, zakon, međunarodni ugovori i propisi doneti na osnovu zakona. To je nešto što je vrednost ovog zakona.
Drugo, želim da pružim priliku ministru da se još jednom obrati javnosti sa jasnim objašnjenjem da je to pitanje dobro sagledano, da su imali u vidu sve moguće poslove koje treba obaviti, sve moguće posledice koje će proisteći iz toga, a to je pitanje uređenja javnog tužilaštva. Ako posmatramo javno tužilaštvo, njega čine: Republičko javno tužilaštvo, apelaciona, viša, osnovna i tužilaštva posebnih nadležnosti.
S druge strane, ona prate područje za koje se obrazuju odgovarajući sudovi. Dakle, tu i stoji da se osnivanje sedišta i područja drugih javnih tužilaštava uređuje zakonom. To je bio predmet rasprave prethodnih dana kada se razgovaralo o sedištima sudova i javnih tužilaštava.
Želim ponovo da upozorim, da zatražim od ministra da još jednom razjasni da li se do kraja imalo sve u vidu, kada je sagledavano sedište područja sudova i tužilaštava, kada je u pitanju prvi osnovni sud u Beogradu. Prvi osnovni sud u Beogradu će obuhvatati 1.700.000 ljudi, više nego neke države u okruženju. Prvi osnovni sud, sa nekoliko stotina sudija, imaće javnog tužioca i nekoliko desetina zamenika javnog tužioca. Ako se ima u vidu da javnotužilačku funkciju vrši javni tužilac, a zamenik tužioca samo u ime javnog tužioca, da javni tužilac organizuje i odgovara za rad tužilaštva, onda to pitanje mora još jednom da se sagleda i da se vidi da li će to moći da funkcioniše, da li je to prevelik broj i da li će javni tužilac moći da organizuje na najbolji način, da prati i odgovara za rad tih zamenika tužioca.
Ako jeste, ja nemam ništa protiv, ali vas molim da još jednom date detaljno obrazloženje kada je u pitanju jedan tako glomazan osnovni sud, koji će imati više predmeta, sudija i tužilaca nego svi sudovi u nekoj državi u okruženju.
Želim takođe da istaknem da je u ovom zakonu o javnom tužilaštvu, za razliku od ranije, veoma jasno utvrđena hijerarhija. Naravno, iskazana je kroz nadređenost neposredno višeg javnog tužioca u odnosu na nižeg, kroz obavezna uputstva, kroz preuzimanje svih radnji nižeg tužilaštva, da ne nabrajam dalje. Jednostavno rečeno, uspostavljena je jedna jasna piramida javnog tužilaštva, počev od Republičkog koje je više u odnosu na sva tužilaštva. Dakle, uspostavljena je jedna jasna piramida, kako bih rekao, tužilaštva u celini.
Takođe, kada je u pitanju položaj javnog tužioca, pored onoga što sam govorio o samostalnosti želim da istaknem, i prosto insistiram na tome, sledeće: nepristrasnost; zabranu političkog delovanja i pitanje koje još treba da se razrađuje i čemu treba da se teži, a to je materijalna nezavisnost, koja apsolutno nije sporna, ali u ovim uslovima pitanje je koliko će ona biti sprovodiva, u ovo vreme; odgovornost za štetu itd.
Još jedno pitanje, na kojem želim kratko da se zadržim, jeste deo koji govori o izboru i razrešenju. Ovo ne govorim zbog toga da bih objašnjavao kako je predviđen način izbora tužioca i razrešenje, nego prosto da upozorim da se još jednom pogleda, kada su u pitanju ovi posebni uslovi, razlika između tužioca i zamenika tužioca i koje uslove treba da ispunjavaju.
Posebno bih se zadržao na dva pitanja koja su vezana za prestanak funkcije. Jedno pitanje se odnosi na prestanak funkcije, posebno kada se radi o nestručnom vršenju funkcije. Nema nikakvog spora da neko ko nestručno vrši funkciju treba da bude razrešen, da mu prestane funkcija, ali ono na čemu insistiramo jeste da prilikom vrednovanja rada, imajući u vidu da tužilac vrednuje rad svog zamenika, a viši tužilac nižeg tužioca, treba da budu veoma jasni kriterijumi i merila, koji treba strogo da se poštuju. U suprotnom, može doći do zloupotrebe na jedan perfidan način. Videli ste iz zakona koji se predlaže da je dovoljno da neko jednom dobije ocenu "ne zadovoljava" i stiče se uslov za razrešenje sa funkcije.
Ponavljam, nestručnost je i te kako uslov da neko bude razrešen sa funkcije. Vrednovanje je apsolutno potrebno. Ono na čemu insistiramo jesu jasni kriterijumi, jasna merila, sa ciljem da se spreči moguća zloupotreba.
Drugo, to je ono o čemu je već govorio moj kolega prethodno, predstavnik poslaničke grupe SPS-JS, kada je u pitanju odluka o prestanku koju Skupština donosi na predlog Vlade, potrebno je da se još preciznije formuliše. Nije sporno da to Skupština donosi na predlog Vlade, ali je obavezno da Skupština to donese na predlog Vlade tako što će se vladin predlog zasnivati na razlozima za razrešenje koje je utvrdilo Državno veće tužilaca. U tom smislu mi smo predložili odgovarajući amandman.
Da ne dužim mnogo, želim da ukažem na još nekoliko stvari. Imate u članu 10. mogućnost da javno tužilaštvo obaveštava javnost o određenim postupcima. Doduše, tamo stoji - vodeći računa da se ne dovede u pitanje i sam postupak, vodeći računa o privatnosti učesnika postupka itd., ali tu se mora voditi računa da ne dođemo u situaciju, kao što je bilo u praksi, da se neko unapred optuži i osudi, da se napravi jedna takva javna klima, a da iza toga ne bude ništa. Dakle, u tom smislu mora se još jednom dobro pogledati taj deo. Nama jeste cilj da se borimo svim sredstvima protiv kriminala i korupcije. Ali, nama nije cilj da usput bilo kakvu grešku pravimo, niti da blatimo bilo koga dok onaj ko je ovlašćen ne utvrdi da je on kriv.
Prosto upozoravam na te stvari, recimo, na detalj kada se govori o pravu tužilaštva da zatraži odlaganje izvršenja.
Nesporno je da mu treba dati to pravo, ali, isto tako, veoma je važno da ima jasne argumente onog momenta kada traži odlaganje izvršenja. U suprotnom, takođe može da dođe do zloupotreba.
Ne bih da nabrajam dalja pitanja, suština moje diskusije je bila u tome da, naravno uz podršku u načelu što se tiče ovog zakona... Nisam govorio o zakonu o Državnom veću, kao jednom novom organu, veoma važnom, koje će imati zadatak da bira zamenike javnih tužioca na stalnu funkciju, da predlaže zamenike javnih tužilaca. Doduše, tu će malo morati da se detaljnije pojasni kako Državno veće tužilaca garantuje samostalnost tužilaštva. Dakle, obezbeđuje i garantuje. Puna podrška za tako nešto, ali sigurno treba da se vidi kako do toga da se dođe.
Da ne nabrajam dalje, vraćam se na početak, daćemo podršku u načelu predlozima ova dva zakona. Imamo konkretnih predloga i sugestija koje ne remete suštinu zakona. Očekujemo da se u narednim danima, kada bude rasprava u pojedinostima, svako pitanje do kraja razjasni i svako koje može da se prihvati, bez obzira na to ko ga je predložio, a sve sa jednim osnovnim ciljem: ovih sedam zakona uređuje čitavu jednu granu vlasti - sudsku granu, i apsolutno je potrebno da se sa što većim stepenom jedinstva dođe do tih zakona. Hvala lepo.