Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, vi ste zaista veliki optimista ako o ovim zakonima iz oblasti pravosuđa istinski mislite ono što ste nam već nekoliko dana ovde govorili.
Ako ste ubeđeni da će nakon usvajanja i primene ovih zakona, za godinu i nešto dana, nešto revolucionarno da se promeni u državi Srbiji u oblasti pravosuđa, budite sigurni da niste u pravu. Vreme će, naravno, pokazati, a mi vas upozoravamo (što smo radili i ranije) da opet donosite zakone koji neće moći da se primenjuju. Donosite zakone koji se vama, sa aspekta vaše pozicije, ne mislim vaše lično, mislim na vašu stranku i vladajuću većinu, trenutno čine povoljnim, ali verujte, nije to baš tako.
Gospođo Malović, vi ste, ako se ne varam, četvrti DOS-ov ministar pravde u Vladi Republike Srbije. Po onome što vi pričate o ovim predlozima zakona, zaključuje se da vi mislite da je vaš nekadašnji šef Vladan Batić bio loš ministar, da je Zoran Stojković bio loš ministar, verovatno o njemu to i sada mislite, da je zamenik predsednika vaše stranke Dušan Petrović bio loš ministar. Na osnovu načina na koji vi pričate, kao i kolege narodni poslanici koji kažu da će podržati ove zakone, stiče se takav utisak.
Podsećam vas, gospođo ministre, da ste za ovih osim godina mogli mnogo toga da uradite. Opet ne mislim na vas lično, mislim na Ministarstvo pravde koje je osam godina u rukama predstavnika DOS-a.
Podsećam vas takođe, recimo, da vi ovde govorite kao da će od ovih zakona da se uspostave sudovi, da se uspostave tužilaštva, da se uspostavi pravni sistem, kao da pre ovog ničeg nije bilo. Pričate o nekom diskontinuitetu. Kažete da posle donošenja ovih zakona u Srbiji ništa više neće biti isto itd. Podsećam vas da je Rade Terzić, čini mi se, bio vaš okružni tužilac, da se sad ne vraćam na priču o krivičnim delima za koja se taj čovek goni.
Dakle, nije problem, gospođo ministre i drage kolege poslanici, u zakonima, imali smo mi i do sada zakone.
Problem je u izboru kadrova, problem je u partijskim kadrovima na ovim visokim i, trebalo bi, nezavisnim funkcijama. Toga nema od 2008. godine.
Naravno, veliki je broj ljudi u tužilaštvu, zamenika javnih tužilaca pre svega, koji su časni, pošteni, stručni ljudi, koji se trude da budu samostalni, kao što je i veliki broj sudija koji su časni, pošteni i stručni, ali nažalost, oni koji vedre i oblače srpskim pravosuđem, to su oni koje postavljate vi.
Vi ste eksperimentisali sa postavljanjem tužilaca. Sećate se onih čuvenih tužilaca, odnosno postavljenja tužilaca od strane Vlade Republike Srbije; tada ste pričali da su samostalni, tada ste to hvalili kao epohalno, najbolje moguće rešenje na zemaljskoj kugli; tada ste bili ubeđeni da tužilac može biti samostalan u svom radu a da ga bira Vlada Republike Srbije. Mi smo vas i tada upozoravali da pravite drastične greške, ali vama očigledno ne vredi govoriti.
Ovde je jedan kolega rekao – naravno, neću da pominjem ime zato što ne želim da izazivam replike, želim da iznosim stavove SRS, ali moram da vas podsetim na ono što se pre podne čulo – da su ovi predlozi zakona toliko dobri da oni na izvestan način, koliko je to moguće, ovo sad citiram, popravljaju Ustav. Zaista sam svašta čula, ali ovako nešto čuti od čoveka koji je diplomirani pravnik, da će ovde da se donose zakoni koji popravljaju Ustav, to je stvarno neverovatno.
Vi ste juče rekli takođe jednu rečenicu vezanu za Ustav Republike Srbije, pa ste se kasnije ispravili i rekli ste da niste tako mislili, da se vi zalažete za poštovanje Ustava itd., i to je u redu, ali nekako mi se čini simptomatičnim to što ste vi juče rekli da sva rešenja u Ustavu nisu dobra, a da danas kolega iz vaše stranke kaže da će ovi zakoni da poprave Ustav.
Taj kolega je rekao da ove predloge zakona, govorim o zakonu o javnom tužilaštvu i o zakonu o Državnom veću tužilaca, nije radio niko iz Skupštine, niko iz Vlade, da je te predloge zakona uradilo Udruženje tužilaca. Mislimo da to nije dobro, ako je to tako, jer Vlada treba da predlaže Narodnoj skupštini zakone, tako stoji u Ustavu, to je obaveza Vlade. Narodni poslanici raspravljaju o predlozima zakona, podnose amandmane, pokušavaju, naravno, sa aspekta ideologije svoje stranke (važi za one koji ideologiju imaju) i u interesu svih građana Srbije, da predstavnike Vlade opomenu da eventualno prihvate neku izmenu predloga zakona.
Ali, ovo što je taj kolega rekao nije tačno. Evo, mi već nekoliko dana možemo u pisanim medijima svakodnevno da čitamo naslove kako su razna sudijska i tužilačka udruženja, Društvo sudija itd. podigla glas upravo zbog ovog seta zakona iz oblasti pravosuđa.
Naravno, naše mišljenje, mišljenje Srpske radikalne stranke o postojanju takvih udruženja nije tema današnje rasprave, ali svakako tema jeste da ti ljudi vrše te funkcije i da vas unapred upozoravaju upravo na ono na šta upozoravaju poslanici Srpske radikalne stranke – da ćete ovim zakonima uvesti haos u oblast pravosuđa. Pitamo se šta je sa onim sudijama koji nisu članovi tih udruženja, koji nisu članovi Društva sudija, koji svoj posao rade ozbiljno, odgovorno. Oni ne smeju ni u jednom mediju da iznesu svoje mišljenje zato što im pretite lustracijom. Ovo što vi predviđate jednim od ovih zakona je upravo lustracija u oblasti pravosuđa. Godinama unazad, osam godina, koliko ste pretili lustracijom, niste uspeli u potpunosti da "očistite" sudove i tužilaštava od nekih kadrova koji se vama ne dopadaju i niste dovoljno svojih doveli u sudove i u tužilaštva; onda ste se dosetili da kroz ovaj zakon sve sudije i tužioce stavite u položaj da ćete ponovo da ih birate ili nećete da ih birate.
Sada se pitam i pitam vas šta se dešava sa svim predmetima koji su aktuelni, a za koje je zainteresovana vlast ili delovi vladajuće koalicije, šta se dešava sada sa tim predmetima? Kakav je, i da li mislite da li postoji, uticaj upravo pretnjom ovim zakonima na rad sudova i na rad javnih tužilaštava? Mi znamo da postoji i to je očigledno, ali bismo voleli da nam i vi to kažete.
Juče ili prekjuče, ne znam, u nekim novinama smo pročitali da neko od sudijskih udruženja najavljuje da neće primenjivati ove zakone. Naravno, tako nešto ne podržavamo, ali ovde su kolege poslanici, koji će glasati za ovaj zakon, digli svoj glas; rekli su da je to protivzakonito, protivustavno, što svakako jeste. Podsećam da smo mi iz Srpske radikalne stranke 2000. godine, 2001. godine i 2002. godine, zapravo sve do dana današnjeg, podsećali na ono vreme kada ste vi isterivali iz sudova za prekršaje sudije koje su primenjivale zakon. Obrazloženje je bukvalno bilo da se neko razrešava sudijske funkcije zato što je primenjivao zakon. Radilo se o Zakonu o informisanju. Ali, potpuno je nebitno o kom zakonu se radilo, dakle, sudije, i to je poruka i onima koji sada kažu da neće primenjivati ove zakone, sudije moraju da sude po zakonu a ne smeju da sude o zakonu. O zakonima sude narodni poslanici, predstavnici građana.
Mi zato i pokušavamo da vam skrenemo pažnju na neke stvari o kojima ćemo, ako ne prihvatite sada, budite sigurni, govoriti opet za godinu dana, odnosno kada prođe ovaj rok kada je najavljena primena ovih zakona. Jer, podsećam, ovo je treći put da smo imali u najavi primenu odnosno postojanje apelacionih sudova, kasacionog suda. Govorila sam i pre neki dan o tome da su dva puta sudovi u Srbiji bili u kolapsu, da građani nisu znali kome da podnesu žalbu, da su se i sudije javno oglašavale, nije se znalo ko je drugostepeni sud za neki predmet.
Dakle, desiće se to još jedanput ne budete li prihvatili sugestije poslanika Srpske radikalne stranke.
Videli ste iz svih naših rasprava da smo vrlo ozbiljno pripremali ove teme, ali evo da vas podsetim, gospođo Malović, mi imamo Zakon o javnom tužilaštvu. Zamislite, donet je 8. novembra 2001. godine, znači, vi ste ga doneli, pa je popravljan 2002. godine, pa je još jedanput popravljan 2003. godine.
U tom zakonu, verovali ili ne, u članu 70. je regulisano... Da ne čitam ceo član, da ne trošim vreme, ali naslov iznad toga člana je posebno o nesavesnom i nestručnom vršenju dužnosti. Dakle, onih 4.300 predmeta koji su zastareli, o kojima ste govorili i u medijima a i ovde, nisu zastareli zato što nismo imali zakonodavnu regulativu. Evo, član 70. Zakona o javnom tužilaštvu je upravo regulisao taj deo i taj odnos tužilaca prema krivičnim predmetima koje su imali u radu. Dakle, nije bilo do zakona, kao što nije ni sada, ali jeste do onih koji zakon primenjuju.
Gospođo Malović, malo više vremena ću da potrošim u pominjanju vašeg doskorašnjeg šefa, specijalnog tužioca za ratne zločine, gospodina Vukčevića. Podsećam, govorila sam o tome pre nekoliko meseci; a vi ste, gospođo Malović, pošto ste sedeli sa njim i često prolazili gore onim hodnikom u Specijalnom tužilaštvu, svakako videli one slike na zidu, taj Vukčević slikao se sa Mesićem, sa Karlom del Ponte; pa Boris Tadić sa Karlom del Ponte... Puni su, poštovani građani Srbije, zidovi u tom Specijalnom tužilaštvu za ratne zločine tih slika. Zašto pominjem te slike? Zato što nam niko nikada nije odgovorio na pitanje koji je pravni osnov koji je koristilo Specijalno tužilaštvo da do sada nije, kako vi volite da kažete, procesuiralo učinioce krivičnih dela za ratne zločine počinjene protiv Srba na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske.
Vukčević je pun lepih priča o saradnji sa tužilaštvom Hrvatske, sa kantonalnim tužilaštvom BiH i on vrlo revnosno poštuje kada mu... Skoro je dobio jedan dopis od nekog tužioca iz kantonalnog tužilaštva u Tuzli, znam da se gospođa zove Mirsada, prezime nisam zapamtila; ona mu je naložila da proširi istragu i da pokrene krivični postupak protiv još nekih ljudi u nekim predmetima koje namerno neću ovde da pominjem bližim oznakama, reći ću kasnije, znaće se o čemu se radi, ali reći ću zbog čega to ne želim da pominjem. On je, dakle, vrlo revnosno izašao u susret toj gospođi Mirsadi, odmah je brže-bolje proširio istragu. A u Tužilaštvu za ratne zločine, u Specijalnom tužilaštvu, trebalo bi da vi to znate, nije pokrenut nijedan postupak protiv učinilaca, da li N.N., da li imenom i prezimenom, za krivična dela ratnog zločina protiv Srba na teritoriji bivše Hrvatske.
Podsećam, takođe, na razmene u kojima je bilo učinilaca krivičnih dela koja se takođe odnose na ratne zločine i postavljam pitanje. Pitanje se odnosi na ovo specijalno tužilaštvo, a vi mi se činite nekako pogodna ličnost za odgovor na sva ova pitanja jer ste donedavno radili u tom tužilaštvu. Radilo se o grupama ljudi protiv kojih je vođen postupak za ratne zločine, došlo je do njihove razmene. Mi nikada u Srbiji nismo saznali, niti nas je Specijalno tužilaštvo o tome obavestilo, da li je Specijalno tužilaštvo za ratne zločine učinilo nešto da se u hrvatskim sudovima, u hrvatskom tužilaštvu nastave postupci protiv tih ljudi jer su u Srbiji nastavljeni postupci protiv onih koji su optuženi za krivična dela ratnih zločina.
Kada je u pitanju Vladimir Vukčević, koji je inače poznat po tome da je izvršio potpunu tribunalizaciju suda, odnosno Tužilaštava za ratne zločine u Srbiji... Kako je izvršio tribunalizaciju? Tako što tužilaštvo za ratne zločine, Specijalno tužilaštvo, radi potpuno po pravilima i pravilniku o radu Haškog tribunala. Pre svega, ovde se vode postupci paralelno sa postupcima u Haškom tribunalu, i to postupci koji idu po tačkama optužnice protiv Vojislava Šešelja u jednom delu, i to u dobrom delu. Naravno, to je razlog zbog čega neću da pominjem ni o kojim predmetima se radi, zato što nisam od onih koji su bili spremni na saradnju sa Haškim tužilaštvom, da Vojislav Šešelj bude u Hagu ubijen. Među onima sam koji žele slobodu za Vojislava Šešelja, koji žele Vojislava Šešelja u Srbiji i, naravno, ubeđeni smo da će se to uskoro i desiti.
Zašto sam pominjala paralelne procese? U ovim procesima imate zaštićene svedoke, koji su zaštićeni svedoci i u Haškom tribunalu, koji su ovde zaštićeni za krivična dela najtežih zločina. Ubeđena sam da vi, gospođo Malović, znate imenom i prezimenom o kome ja sada govorim, ali i dalje sam vrlo oprezna, sigurno neću izaći sa nekim lažnim stenogramom da bi moj predsednik u Hagu bio ubijen. Zato vrlo vodim računa o tome, ali, gospođo Malović, trebalo bi da se i vi kao ministar, i vaše ministarstvo, pošto vi i dalje imate popriličnih nadležnosti kada je u pitanju tužilaštvo, ne vi lično nego neko ko bude ministar, kao član Državnog veća tužilaca itd. Dakle, još uvek nema govora o samostalnosti tužilaštva, ni kada ovi zakoni jednog dana budu, ako budu, primenjeni, ali svakako bi trebalo da kao Ministarstvo povedete računa o tome kako rade Specijalno tužilaštvo i Specijalni sud za ratne zločine; kako se tamo vrbuju lažni svedoci, kako se ti lažni svedoci štite, a imaju nadimke ispred imena "Krvavi", ili su sami davali izjave da su ubijali na određenim lokacijama, pričali koliko ljudi su ubili, koliko ljudi su na monstruozan način ubili. To su sada vaša zaštićena gospoda, po svim pitanjima. To nije moguće ni po zakonima, onako nakaradnim, koje ste vi doneli, ali vama to očigledno nije bitno.
Sada još malo o Vladimiru Vukčeviću, da bismo građanima Srbije približili kakav treba da bude tužilac da bi napredovao u DOS-ovoj vlasti u Srbiji. Vidite koliko imam o tom Vladimiru Vukčeviću, ali sada ću da iskoristim samo jedan slučaj, jedan KT predmet. Ukratko ću izložiti kako to Vladimir Vukčević radi i šta ga je preporučilo za specijalnog tužioca.
Radi se o predmetu KT 1505/98. Četvrto opštinsko javno tužilaštvo je ovaj predmet 27. novembra 1998. godine ustupilo, ovih dana se navršava deset godina, Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu zato što se radilo o šteti od preko 30.000.000 dinara, odnosno između 30.000.000 i 36.000.000 dinara. Iz ovih dokumenata... Samo da vam kažem kako je ovaj predmet šetao: bio je kod zamenika; u međuvremenu je taj predmet 1998. godine od oznake KT prešao u oznaku KTR, bez ikakve procesne radnje u međuvremenu.
Tadašnji zamenik tužioca Vladimir Vukčević ovaj predmet držao je više od šest i po godina u svojoj fioci, odnosno od 22. decembra 1998. do 28. marta 2005. godine. Radi se o predmetu vezanom za preduzeće Telekom Srbija. Vukčević je od preduzeća Telekom Srbija AD, Direkcije za rezidencijalne klijente, tražio podatke o nastaloj šteti nekim dopisom od 17. juna 1999. godine, pa je onda intervenisao 19. decembra 2000. godine, iako je u spisima predmeta imao dopis preduzeća Telekom Srbija AD, Direkcije za rezidencijalne klijente, broj 33667/1 od 8. oktobra 1998. godine. Dakle, potpuno svesno i namerno je odugovlačio postupak.
Taj Vladimir Vukčević nije ništa radio na ovom predmetu, odnosno nije godinama gonio učinioce krivičnog dela i na taj način im je omogućio veliku materijalnu korist. Na taj način je izvršio krivično delo. Naravno, ako neko nekome omogući ogromnu materijalnu korist, postavlja se logično pitanje gde je on u tome, kako se to popularno kaže u vašim krugovima.
Iz ovih dokumenata ovde vidi se da je posle zahteva koji je jedan gospodin uputio, zahteva da izvrši uvid u spise predmeta KTR 2810/98, Goran Marjanović, zamenik okružnog javnog tužioca, obustavio krivično gonjenje jer je nastala zastarelost. O tome je 28. maja 2007. godine obavestio Ministarstvo saobraćaja i veza, a ovom gospodinu omogućio uvid u ceo spis, ali bez omota spisa.
Kasnije je ovaj gospodin uspeo da dođe i do omota spisa, pa se sa omota spisa vidi kako se ovaj predmet šetao. Najpre je obrađivač bio Vukčević, pa je onda opet bio Vukčević na drugom omotu, pa je onda Vukčević precrtan, pa je onda, da li je to Goran Marjanović, ne može baš dobro da se pročita, pa je onda Grubović, pa onda opet Grubović. Zašto Grubović?
Pa, na kraju, kao biser rada ovog tužilaštva, iz odgovora javnog tužilaštva u Beogradu KTR broj 2092/08 od 17. juna 2008. godine, iz tog dopisa se vidi da je kao jedini krivac za to što je došlo do zastare u ovom predmetu označen gospodin Božidar Grubović, koji je bio zamenik okružnog javnog tužioca, ali koji je u međuvremenu otišao iz tužilaštva. Kod njega je, od ovih šest i po godina, predmet bio od 28. marta 2005. godine do 26. februara 2007. godine.
Dakle, Vladimir Vukčević, koji je planiran očigledno za tu funkciju koju nijedan čestit Srbin ne bi prihvatio, pogotovo je ne bi radio na način na koji to radi Vukčević, morao je biti zaštićen. I, onda se našla žrtva, ko će biti proglašen odgovornim za to što je ovaj, jedan od predmeta koje je vodio Vukčević došao u fazu zastarelosti.
Pitanje za vas, gospođo ministre: da li je zakon bio razlog što mi nemamo državnog tužioca? Koliko dugo je gospodin Radovanović u v.d. stanju i da li postoji neko ograničenje, da li uopšte sada imamo državnog tužioca? Mi tvrdimo da nemamo.
Dakle, gospođo ministre, zakoni, kao što vidite, nisu bili prepreka da pravosuđe u Srbiji funkcioniše. Ovo što vi sada radite predlozima ovih zakona, to je prepreka, to je mač nad glavom svim časnim sudijama i tužiocima. Opšti je strah među sudijama i tužiocima; ne znaju ljudi šta će sa predmetima. Nas u poslaničkoj grupi i stranci svakodnevno ljudi zovu, desetine ljudi. Naravno, ne smemo da im pomenemo imena, ni o kojim sudovima ili tužilaštvima se radi, jer kada bismo to rekli, oni bi odmah došli pod udar ovih vaših zakona, ove lustracije i u sudovima i u tužilaštvima.
Gospođo Malović, napravićete papazjaniju. Pustite sudije i tužioce da rade svoj posao, pustite ih da ga rade samostalno, ne mešajte se vi iz izvršne vlasti u njihov rad. Kažite svojim tajkunima da se ne mešaju u njihov rad, pa ćete da vidite, skloniće se onaj mali broj korumpiranih sudija i tužilaca, ostaće veliki broj časnih i poštenih koji su u senci ovih kojima upravljate vi iz izvršne vlasti i vaši tajkuni.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Ne.)
Da li želi reč predstavnica predlagača? (Da.) Reč ima ministarka Snežana Malović.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, na kraju smo rasprave o paketu pravosudnih zakona o kojima se raspravljalo prethodna dva dana. Još jednom želim da vam se zahvalim na konstruktivnoj raspravi koja se odvijala u ovom parlamentu.
Što se tiče ovih zakona koji su se danas našli na dnevnom redu, a to su Predlog zakona o javnom tužilaštvu i Predlog zakona o Državnom veću tužilaca, moram da kažem da je Ministarstvo pravde tu imalo najmanje posla.
To ne znači da Ministarstvo pravde nije podrobno razmotrilo ceo zakonski tekst, hoću da kažem da je na tom zakonu radila, kao što sam rekla u jutrošnjem izlaganju, radna grupa sastavljena od ljudi iz Republičkog javnog tužilaštva i Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. To su upravo oni ljudi koji će ovaj zakon da primenjuju u praksi, koji znaju šta im je potrebno i koji su bili nedostaci i šta će doprineti poboljšanju i efikasnosti njihovog rada. U saradnji sa njima smo izradili određene izmene i pred vama se našao upravo takav predlog.
Ovim zakonima sam se zalagala za ograničenje izvršne vlasti. Neko će to zameriti, neko će to pohvaliti, ali to je bio moj stav. Naravno, u svemu se dosledno poštovao Ustav i sve one odredbe koje nisu u dovoljnoj meri razrađene Ustavom, što je logično, s obzirom na to da je to opšti i najviši pravni akt u jednoj zemlji, pa i u našoj, pokušali smo da preciziramo ovim predlogom zakona. Naravno, poštovala se i Nacionalna strategija za reformu pravosuđa koju je ova Narodna skupština usvojila 2006. godine.
Potpuno sam uverena, i pokušala sam to i u jutrošnjem izlaganju da vas uverim, a to ću učiniti i prilikom rasprave o amandmanima, da će se ovim zakonima značajno povećati efikasnost javnih tužilaštava u Srbiji, naročito iz razloga što će doći do koncentracije javnih tužilaštava. Nije mali broj javnih tužilaštava u kojima postoji jedan zamenik ili jedan javni tužilac. Kao što sam rekla ranije, čini mi se da u takvim tužilaštvima ne može doći do valjane pravosudne prakse.
Mnoge odredbe u ovim predlozima zakona su načelnog karaktera i biće razrađivane podzakonskim aktima, prvenstveno Pravilnikom o upravi u javnim tužilaštvima i podzakonskim aktima koje će doneti Državno veće tužilaca, a tiču se kriterijuma za izbor, napredovanje, razrešenje i disciplinsku odgovornost.
Ovim zakonima se pokušalo da se ispoštuje u potpunosti hijerarhija koja mora da postoji u javnom tužilaštvu i da se tužilačka organizacija odredi kao celovita, s obzirom na to da smo svi svesni toga da postoje posebna tužilaštva koja su, na neki način, bila paralelna i nije se moglo videti da su u potpunosti bila u okviru tužilačke organizacije.
Ovaj zakon omogućiće da imamo celovitu tužilačku organizaciju u Srbiji i na čelu te tužilačke organizacije će svakako biti Republički javni tužilac.
Ovde smo nedavno usvojili jedan paket antikorupcijskih zakona. Naravno, ti zakoni ne mogu u potpunosti da se primenjuju ukoliko nemamo valjano javno tužilaštvo, a, kao što sam rekla, sigurna sam da ćemo usvajanjem ovih zakona upravo tome doprineti. U toku sledeće godine biće predloženi procesni zakoni. Narednog meseca ćemo imati raspravu o Zakoniku o krivičnom postupku, o čemu je prethodnih godina bilo dosta polemike, ali to ćemo ostaviti za sledeću sednicu parlamenta.
Ministarstvo pravde priprema Predlog zakona o pravosudnoj akademiji gde će se vršiti obuka kako budućih sudija, tako i budućih zamenika i javnih tužilaca, i tome pun doprinos daju strukovna udruženja.
Još jednom bih vam se zahvalila. Zahvaljujem se i na svim amandmanima koji su podneti; to govori o tome da su svi narodni poslanici podrobno razmatrali sve odredbe koje se nalaze u ovom predlogu zakona. Kao što sam rekla i na prethodnoj sednici, Ministarstvo pravde će ih podrobno razmotriti i sve ono što bude doprinosilo boljim tekstovima zakona, boljoj efikasnosti, boljoj uređenosti pravosudnih organa u Srbiji Ministarstvo pravde će bez problema da prihvati. Hvala vam.

Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o javnom tužilaštvu i Predlogu zakona o Državnom veću tužilaca.
Obaveštavam Skupštinu da ćemo, na osnovu člana 85. stav 5, danas raditi i posle 18.00 časova. Sada određujem pauzu do 15.30 časova. Popodnevni deo sednice počećemo raspravom u načelu o Predlogu zakona o javnim nabavkama. Hvala vam.
(Posle pauze – 15.35)

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad po 8. tački dnevnog reda - Predlogu zakona o javnim nabavkama, obaveštavam vas da sam, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da sednici prisustvuju dr Slobodan Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Bogatinčević Živana, savetnik u Ministarstvu, ministra. Pozdravljam ih.

Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA (načela)

Primili ste Predlog zakona, koji je podnela Vlada.

Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničkih grupa.

Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, devet minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 24 minuta; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: SPS - JS – Dejan Radenković, DSS – Milan Lapčević i LDP – Vesna Pešić.

Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)

Da li narodni poslanici Slobodan Maraš i Mladen Grujić, koji su na sednici Odbora za finansije izdvojili mišljenje o Predlogu zakona, žele da obrazlože izdvojena mišljenja? (Ne.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Gospođa Vesna Pešić. Izvolite.

Poštovani gosti iz Ministarstva, poštovana predsednice, što se tiče LDP-a, mi ćemo glasati za ovaj inovirani Zakon o javnim nabavkama.
Obavestila bih građane da smo mi doneli 2002. godine prvi Zakon o javnim nabavkama. Pretpostavljam da se nije išlo na izmene i dopune zato što je bilo mnogo tih nelogičnosti i mnogo instrukcija od strane EU kako da se taj zakon popravi, pa se onda išlo na to da se ide na novi zakon, mada je on, u suštini, isti, a ovo je trebalo da bude popravljeni zakon koji je 2002. godine donet.
Prvo bih skrenula pažnju na to zašto mi smatramo da je ovaj zakon jako važan i da je gotovo fundamentalan. Bar iz nekoliko razloga: prvi je razlog taj što je u Srbiji veoma veliki javni sektor i budući da su ovde uvek naručioci oni koji troše naše pare, pare građana, da bi oni bili kontrolisani kako ta sredstva troše.
Naravno, ne treba upozoravati da kada je reč o budžetu ogromna sredstva, sigurno preko dve milijarde evra, odlaze na javne nabavke. To su nekakve procene. Zamislite sada kolika je mogućnost ušteda i efikasnog trošenja novca poreskih obveznika, ukoliko je ovaj proces veoma detaljno definisan.
Sa druge strane, mi treba da smanjimo javnu potrošnju. Ovo je, takođe, jedan značajan izvor gde se može smanjiti javna potrošnja, a da se ne oštete potrebe građana, nego, naprotiv, da te potrebe budu efikasnije zadovoljene. Znači, to je jedan od glavnih razloga zašto mi smatramo da je ovaj zakon fundamentalan i da ima veoma veliki značaj.
Druga stvar, već iz ovoga što sam rekla, znači, koliko se para troši na nabavke, koliko je to nešto što je takoreći svakodnevno, jasno je da se tu tradicionalno korupcija najčešće i najviše odvija. Znači, ukoliko hoćemo ozbiljno da se bavimo korupcijom, bez zakona o nabavkama i bez primene kontrole i svih ovih komplikovanih stvari koje ovde pišu jednostavno neće biti moguće da se izborimo sa korupcijom. Znači, to ima i zbog toga ogroman značaj.
Isto tako, da podsetim naše građane da se vrlo često govori, kada je reč o ulasku u EU, da tu postoji samo nekoliko političkih smetnji. Svi znamo da su neke političke smetnje veoma velike, recimo, završetak saradnje sa Haškim tribunalom ili, otvoreno da kažemo, predaja Mladića i Gorana Hadžića. Tačno je da je to uslov da bismo dalje napredovali prema Evropskoj uniji, ali postoje nekakvi ključni institucionalni zakoni koji su temeljni za ulazak Srbije u EU.
Ovo je jedan od tih zakona, koji je apsolutno uslov da bismo mi mogli da napravimo jedan korak dalje, jer tamo stoji i - borba protiv korupcije, a i direktne instrukcije šta treba raditi kada je reč o zakonu o javnim nabavkama.
Znači, kada je reč o Evropi, ne treba da se zavaravamo da postoji samo nekoliko političkih uslova i da smo mi već tamo, nego tu postoji jedna ogromna institucionalna izgradnja, zbog čega i mislim da je taj put vredan za nas. Da nema tog pritiska, verovatno mi ove institucije nikada ne bismo sredili, ne bismo od ove države napravili nikakav red ukoliko ne bi bilo tog procesa pristupanja EU.
Naravno, pozvaću se upravo na poslednji izveštaj EU. Da budem precizna, Evropska komisija ocenila je kako je Srbija delovala u 2008. godini. To je onaj čuveni izveštaj o kome smo slušali veoma kontroverzne glasine, da je povoljan, da nije povoljan, čak smo imali danas jedan incident na sednici Odbora za evropske integracije, o čemu bih volela i druge poslanike da obavestim.
Imamo predstavnika u tom odboru, gde je ministar Đelić došao sa dve stranice teksta i otprilike prikazao kako je to sve super i kako je jako dobro ocenjeno šta je Srbija radila u 2008. godini, jer to su vrlo sistematične istrage koje se tu odvijaju. Naravno, na jedan lažan način prikazao je kako je EU ocenila napredovanje Srbije prema Evropi, ustanovu po ustanovu, kriterijum po kriterijum. Posle toga je bilo nekakvih izvinjenja na tu temu.
Samo bih htela da znate kakva je metodologija EU kada piše ovakve izveštaje i zašto je onda moguće da nas ljudi iz Vlade lažu kada je reč o tome kakav je uspeh postigla Srbija u 2008. godini. Ono što je realno i ono što smo mi analizirali u našoj stranci i kada se taj izveštaj pogleda, izveštaj govori da je Srbija stagnirala i da nije napravila ni korak nazad, ali ni korak napred.
Prikazaću da je metod EU uvek takav da za bilo koju oblast gde ona analizira šta se kod nas dogodilo ona pedagoški, tako da kažem, prvo daje jednu količinu komplimenata, a zatim ukaže na realne probleme koje imamo u pojedinim oblastima, kada je reč o zakonima i o pojedinim institucijama. Pokazaću vam kako je onda moguće da ministri, kao što se danas dogodilo na ovom odboru, manipulišu sa takvim izveštajima. Evo, da vidite šta se kaže o javnim nabavkama. Glava 4.1.6 - javne nabavke, to je izveštaj Komisije EU: "U oblasti javnih nabavki načinjen je određeni napredak. Transparentnost postupka koji prethodi zaključenju ugovora o javnim nabavkama je unapređena postavljanjem internet portala, što je takođe dovelo do umanjenja troškova, povećanja konkurencije i kontrole, bolje komunikacije među učesnicima, dobijanja verodostojnosti statistika, povećavanja svesti i boljeg ukupnog okruženja javnih nabavki".
Ovo su izdeljeni komplimenti, ali sve što se u ovom izveštaju konstatuje kao ostvarenje napretka, da je napredak učinjen, u stvari se odnosi na očekivani napredak ukoliko se usvoji i počne sa primenom ovog zakona. Jeste da je Uprava za javne nabavke stavila portal i išla je u susret ovakvom jednom zakonu, ali obaveza upotrebe portala stupa na snagu tek kada se ovaj zakon prihvati. Do povećanja transparentnosti javnih nabavki, koje se ovde hvali, može doći jedino ukoliko se ovakav zakon usvoji i ukoliko dođe do primene ovog zakona.
Prema tome, očigledno je da je takva pedagogija da se ono što se unapred planira prikaže kao napredak, a praktično, u stvarnosti tog napretka nije bilo.
Sada ću pročitati kako izgleda realna ocena (odnosi se opet na Zakon o javnim nabavkama): "Institucije koje rade u oblasti javnih nabavki, među kojima su Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača, nemaju dovoljno prostora i ljudskih resursa za rad. Nije unapređena njihova operativna nezavisnost. Potrebno je učiniti dodatne napore radi očuvanja, obučavanja i razvoja sistema javnih nabavki. Strategija za unapređenje sistema javnih nabavki, koja je usvojena juna 2006. godine, još uvek se ne primenjuje. Na primenu sistema javnih nabavki koji bi trebalo da bude nediskriminatorski, koji bi dobro funkcionisao, i dalje se negativno odražavaju slabosti sistema interne revizije", znači, nema interne revizije, "organa uprave. Činjenica je da državna revizorska institucija i dalje ne funkcioniše u punom obimu i da je još uvek visoka korupcija.
Uopšte uzev, Srbija još uvek nema konzistentan, delotvoran i potpuno nezavisan sistem javnih nabavki. Potrebno je učiniti dodatne napore kroz izmene zakona, izmenu strategije javnih nabavki i jačanje kapaciteta u cilju primene zahteva i SSP."
Kao što vidite, nema nikakve pohvale, ali dobro je kada se kaže da će koraci koje preduzimamo i koje ćemo preduzimati u budućnosti dovesti do tog unapređenja.
To smo sada apsolvirali. Videli smo da postoji velika mogućnost manipulacije, da nam se situacija prikazuje mnogo ružičastije nego što jeste, a to ne može da bude kada je reč o ovakvim zakonima. Ukazala sam na njegov značaj, ali bih sada volela da pokažem šta se stvarno dešava sa ovim zakonom.
Vidite, u našoj analizi mi smo pokušali... A, tu moram da uputim primedbu, ne znam kome, predsednici, možda ste žurili u Portugal, ali desila se jedna neprijatnost ne samo našem poslaničkom klubu, nego i drugim poslaničkim klubovima sa kojima sam imala kontakt, kada se na sednici glasalo o hitnom postupku. Mada u ovom zakonu stoji na samim koricama, na predlogu, da je po hitnom postupku, a na poleđini, gde se govori o razlozima za donošenje, takođe piše da je reč o hitnom postupku, međutim, verovatno zbog brzine, nenamerno, jer ne bih imala nikakvu teoriju zavere zbog čega bi predsednica Slavica Đukić-Dejanović to namerno uradila, mi smo bili u zabludi da možemo podnositi amandmane do određenog roka. Međutim, kada je pravljen dnevni red nije bilo stavljeno na dnevni red ovo po hitnom postupku. Svi ti amandmani su propali, osim ukoliko bude dobre volje da Odbor ponovo uzme na razmatranje i pogleda da li je neki amandman zaista ključan, a mi mislimo da takvih ima, mogu da kažem za neke, pa da Odbor onda ponovo razmotri te amandmane.
Kažem, pretpostavljam da to nije urađeno namerno, nego da je bilo slučajno, tako da sam primetila ovih dana da zaista veoma mali broj amandmana stiže na ovako važan zakon. Verovatno zato što nisu usvojeni predloženi amandmani koji su davani od strane poslaničkih klubova.
Htela bih da kažem šta je glavni utisak kada je reč o ovom zakonu. Sigurno je da su načela na kojima se taj zakon temelji, a ja ću vam reći koja su to osnovna načela... Pre svega, da bi ovaj zakon bio dobar, on mora da bude nediskriminatorski, mora da bude uvažavan apsolutno princip konkurencije, da niko ne može biti isključen. To znači da ne možete da nameštate javne nabavke i da nekom svom burazeru, prijatelju, partneru, drugu itd. nameštate javne nabavke. Mora biti transparentan. Mora u svakom momentu, prvo, od samog objavljivanja javne nabavke, dokumentacije i zato se uvodi ovaj portal i internet komunikacija.
To postoji u zakonu ali nema do kraja precizirano kada je reč o internetu, to će se tek naknadno uraditi. Znači, transparentnost je drugi važan princip, a zatim, jednak tretman svih onih koji konkurišu.
Ako su to ti principi - jednakost, konkurencija, procedura koja mora biti potpuno jasna i transparentna, sigurno je da ovaj zakon predstavlja izvesno unapređenje u odnosu na prethodni zakon, da su neke nelogičnosti ukinute. Ono što je moj osnovi utisak o ovom zakonu jeste da je on, gospodo narodni poslanici i građani, strahovito komplikovan. Dobro je što se na jednom mestu u zakonu predviđa da u onim institucijama u kojima postoji veliki broj javnih nabavki mora da postoji jedno lice koje ima sertifikat; bez stručnosti ne mogu uopšte da se obavljaju te javne nabavke, jer je primena ovako komplikovanog zakona veoma teška.
Ja ću reći posle šta su glavne zamerke kada je u pitanju ovakav zakon, ali suštinska zamerka je ta što on nema nikakav zakonski i institucionalni okvir u ovom našem društvu. Vi uzmete jedan zakon koji postoji u jednom jako komplikovanom i složenom zakonodavnom sistemu Evropske unije, prebacite ga u Srbiju, a nemate uopšte nikakav zakonski okvir, institucionalni okvir, pa ni svest o važenju prava, zakona. U jednoj partijskoj državi, gde vi punite institucije partijskim drugovima, gde se sve preko veze može ostvariti, uvodite jednu ovako komplikovanu proceduru, a da nemate neke osnovne stvari preko kojih možete da ga stavite u nekakav okvir da bi to uopšte moglo da funkcioniše.
Evo, navešću taj primer koji sam već ovde pomenula i koji se odnosi na kritiku Evropske unije. Znači, kakva je, prvo, naša unutrašnja kontrola u javnoj upravi? Ja nikada nisam čula da taj sistem upravne kontrole, znači unutrašnje kontrole, uopšte funkcioniše.
Drugo, što je i u ovom izveštaju Evropske komisije evidentno, od svih institucija, budući da se ovde formiraju dve institucije kada je reč o javnim nabavkama, koje je trebalo da budu nezavisne, nijedna nije uspela da to ostvari.
Ova skupština veoma dobro zna kako je izabrala Državnu revizorsku instituciju. Zakon je donet 2005. godine i još uvek, pazite, posle pune tri godine, ne radi tzv. eksterna kontrola; sem one revizorske institucije, još uvek nemamo te revizore koji kontrolišu način trošenja sredstava.
Šta će nam ovako komplikovan zakon o javnim nabavkama? Dobro je što postoji. Ali, kako će on funkcionisati u jednom ambijentu gde uopšte nema kontrole kako ko dolazi na određena mesta, kako se troše sredstva, kako će se uopšte i ovo kontrolisati? Zaista ne vidim kako će ovaj zakon da izvrši tu svoju ulogu ukoliko ovakvih praktičnih institucija nema.
Kada je u pitanju svih šest institucija - za kontrolu konkurencije, Ombudsman, za pristup javnim informacijama, Komisija za zaštitu prava, sad je Republička komisija za zaštitu prava ponuđača, znači, to je nezavisna institucija, svuda se pokazuje da niti je dovedeno dovoljno kadrova, niti ima dovoljno resursa, a pitanje je i načinjenog izbora. Koliko ja vidim, ona se bira tako što Vlada predlaže tu komisiju, a posle toga je bira Skupština. Ako bude tako kao što smo birali Državnu reviziju, tu instituciju, onda znam da od toga unapred nema ništa. Ili će tu biti neki retki hrabri ljudi, koji će se boriti sa vetrenjačama, ali koji će imati veoma mnogo teškoća da funkcionišu. Znači, u sistemu gde ne može da se utemelji nezavisna institucija, gde ne može da radi nezavisno od drugih uticaja ovakav zakon zaista postaje vrlo problematičan i pitanje je šta se uopšte može dogoditi s njim.
Sada bih htela da kažem još nešto, da mora da postoji taj kontrolni mehanizam, znači, uključujući i te druge institucije koje moraju da funkcionišu, da bi ovakav kompleksni zakon uopšte imao smisla. To je, recimo, kada vi kažete, i ovde smo u Skupštini često o tome raspravljali, svrhovitost nabavke nije rešena ovim zakonom. Znači, on rešava samo središnji deo procedure između naručioca, znači onoga koji kupuje, i onoga koji prodaje. To je taj središnji deo kada je reč o javnim nabavkama. Ali, kako će se proceniti šta treba uopšte, da li treba da se, recimo, kupi 200 automobila ili 10 automobila, da li treba da se menjaju tepisi u Skupštini ili ne treba da se menjaju, da li treba da se kupuju kompjuteri ili ne treba da se kupuju? Sve to ne spada uopšte u ovaj deo, nego u drugo zakonodavstvo, koje ne dopunjuje ove delove. A da ne pričamo o tome kakvi su sporazumi i ugovori uopšte sklopljeni. U to ovaj zakon uopšte ne ulazi, znači, u samu svrhovitost javnih nabavki ne ulazi i naravno da onda možemo imati tu velike probleme što se tiče toga. Znači, samo taj središnji deo, a ova dva vise, a nemate institucija koje to mogu da kontrolišu.
Budući da mi vreme ističe, reći ću da mi je žao što Vlada nikad nema dovoljno hrabrosti da dirne u neke druge delove Vlade koji bi mogli jedanput da se ipak na neki način ograniče. Jedan od naših amandmana, od kojih bar za pet-šest mislim da su veoma značajni, odnosi se na poverljive nabavke. To vam je član 7, ne znam tačno koja tačka u članu 7, gde imate neke nabavke koje su praktično najkrupnije. Od pamtiveka do danas se zna da je najveća korupcija kod vojnih nabavki i svi uvek vole da trguju sa vojskom, zato što su to poverljive nabavke i nema nikakve kontrole. Samo da bih upozorila građane, tada se i ovaj komplikovani zakon o kome sam govorila stavlja ad akta i nema nikakve kontrole. Znači, možda nekakva unutrašnja kontrola u okviru vojske, u okviru policije, mada znamo kako je to do sada bilo, ali one se izdvajaju iz ovog postupka, nema ovog postupka.
Mi smo predložili tim amandmanom da se ovo preciznije definiše, da se donese jedna uredba da se što više smanje takve ogromne nabavke koje su sklonjene od očiju javnosti i da se ovaj kompleksni zakon, koji treba da predstavlja određeni napredak, što više primenjuje. Jer, ako te delove izdvojimo, ako ispadne da se tu ne mogu primeniti i tako vi im date tu veliku slobodu da se ne kaže ni šta je bezbednost, ni šta je nacionalni interes, da se to ne precizira, onda mi se čini da ovaj zakon već unapred za veliki deo javnih nabavki uopšte neće važiti.
O drugim amandmanima će govoriti druge kolege, pošto verovatno u pojedinačnoj raspravi neću imati prilike da govorim o njima. Hvala vam.

Zahvaljujem. Zakon je, inače, upućen po hitnom postupku; međutim, Skupština nije izglasala hitni postupak i praktično je u proceduri kao i svi drugi zakoni.

Reč ima magistar Jorgovanka Tabaković, predstavnik poslaničke grupe Napred Srbijo.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, treba da se čuju svi koji iznose svoje argumente. Zakon o javnim nabavkama, koji je ovog puta Vlada odlučila da nam predstavi ne kroz izmene i dopune nego kroz jedinstveno i celovito rešenje, jedan je od onih zakona koji govore o sebi i više o proceduri nego o samoj suštini koju ta procedura želi da reši.
Ono što je osnovna zamerka i razlog zašto poslanički klub Napred Srbijo ne može da glasa za ovaj zakon jeste to što zakon sve vreme priča o konkurenciji, a podstiče diskriminaciju; sve vreme priča o trošenju sredstava i o uštedama, ali nijednim predloženim zakonskim rešenjem ne omogućuje da se te uštede i realizuju kroz primenu zakona.
Ono što je najspornije jeste da je taj način trošenja sredstava od 2002. godine do danas mogao da bude sagledan, gde su najveći problemi, a sagledani su, pošto smo imali prilike da se uverimo da se ogroman iznos javnih sredstava troši u ovom postupku. Po podacima Uprave za javne nabavke, koja je organ formiran ovim zakonom, najveći naručioci poslova, roba i usluga upravo su javna preduzeća, među kojima imamo razne kategorije javnih preduzeća: ona koja ostvaruju dobit i koja se finansiraju iz svog poslovanja, ali, nažalost, i ona koja troše sredstva budžeta, koja iskazuju gubitke, a načinom na koji troše javna sredstva i sprovode javne nabavke ne pokazuju da to zaslužuju. U toj grupi preduzeća su: Telekom Srbija, Elektroprivreda, TENT Obrenovac, Gradska uprava grada Beograda, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, Rudarski basen Kolubara, Beograd put, termoelektrane, Elektrosrbija Kraljevo, PTT saobraćaj, sve lokalne samouprave i veliki broj još nepomenutih malih preduzeća.
Ono na šta želim da skrenem pažnju građana, a što nije rešeno ni ovim zakonom, jeste da statistika pokazuje da je u sprovedenim javnim nabavkama po postojećem zakonu, koji ovaj mnogo ne menja, dodeljen veliki broj ugovora domaćim ponuđačima, odnosno proizvođačima i isporučiocima usluga. Taj procenat je 98%.
Moglo bi se reći da Zakon o javnim nabavkama, po ovom podatku, forsira domaću klijentelu koja nudi usluge i robu. Moram da kažem da je svega 2% dodeljenih ugovora preduzećima iz EU, ali se ovaj podatak devalvira činjenicom da je u tom broju ugovora, gde statistika pokazuje svoje umeće, u ta 2% dodeljenih ugovora broj onih koji su najviše vrednosti.
Znači, najveći iznos sredstava koje građani Srbije budžetom omoguće Vladi, preko njenih javnih preduzeća, da ih utroši upravo je dodeljen stranim ponuđačima kroz najskuplje poslove, poput izgradnje mostova i autoputeva.
Da se situacija nije ni zakonom popravila govori činjenica da zakon predlaže rešenje da naručilac može da zahteva da jedan broj podizvođača bude domaći. Ne - može da zahteva, zakonom treba obavezati, dok zakoni EU na to ne obavežu i dok to dopuštaju, da više od polovine podizvođača treba da budu domaća preduzeća. To je važno u trenutku kada nas talasi svetske finansijske krize dotiču i kada će najviše u preduzećima da nastanu problemi sa radnim mestima koja dolaze u pitanje; to je dopunski razlog zašto ste morali zakonom da napravite jednu takvu obavezu.
Moram da kažem da su oni koji su analizirali zakon sve vreme razmišljali o tome šta su to statistički podaci koji će nas, prema merilima EU, kvalifikovati kao zemlju koja ima konkurentske procedure, pa se, dragi građani, kaže da smo na početku primene zakona imali situaciju da su dodeljivani ugovori u konkurenciji tri ponuđača ili čak manje, pre 2000. godine, znači pre važenja ovog zakona, a da je onda u primeni od 2002. do 2004. godine po jednom poslu konkurisalo do sedam ponuđača, da je veliki broj učesnika dostavljao izveštaje o izvršenim javnim nabavkama, ali da se posle 2004. godine dešava situacija da za jedan posao konkuriše pet ponuđača i da se smanjuje broj onih koji dostavljaju izveštaj o tome kako troše javna sredstva. (Sve vreme izlaganja govornika poslanici SRS lupaju u poslaničke klupe.)
Razlog za to je, pre svega, ne u nesavršenosti zakona, nego u načinu na koji se on primenjuje i na koji traje. I pored postojanja kaznenih odredaba u Zakonu o javnim nabavkama, jer po tom zakonu učestvuju uglavnom državna preduzeća i preduzeća u kojima država ima određeno učešće preko upravljačkih prava ili kapitala, država svoja preduzeća kažnjava opomenama.
Iako u kaznenim odredbama imate da se za prekršaj odredaba ovog zakona kažnjava pravno lice, kao institucija, u milionskim razmerama, iznosima, ovlašćeno lice koje stoji iza ovih odluka i prekršaja procedure, znači lošeg trošenja sredstava, kažnjava se iznosom od 20.000 do 50.000 dinara.
Država nije neimenovani brod, državu predstavljaju neki ljudi. Javna preduzeća koja učestvuju u ovim postupcima potpisuju i predstavljaju sasvim određeni ljudi, koji snose odgovornost za način trošenja sredstava. Osnovna namera gde država hoće da pokaže da vodi računa o sredstvima je upravo ta - da li kažnjava one koji krše taj zakon, da li obezbeđuje preventivnu kontrolu.
Zašto kažete da može da angažuje i domaće? Napišite da mora da angažuje i domaće. Ako ne angažuje, kazna će uslediti.
U ovom trenutku ne možemo da ostavljamo funkcionisanje države na savesti pojedinaca, već na strogo definisanim, preciznim odredbama koje ne mogu da budu predmet dvostrukog tumačenja. Zašto bi neko poštovao zakon, kao što vidite, zašto bi vam dostavljao uopšte izveštaje ako je kazna za to 20.000 - 50.000 dinara? Uvek je pojedinačna korist od kršenja zakona veća od kazne koja ovde stoji.
Imamo zakon u kome ste propisali da obavezni uslovi za učešće treba da budu, između ostalog, i dokazi da je plaćen porez. Da se razumemo, poreske obaveze su neprikosnovene, moraju da se poštuju i građani moraju da plaćaju porez, ali ne može Zakon o javnim nabavkama da radi posao za Poresku upravu, to mora da radi ona sama. Znam ja da se kada se uzimaju vize i kada se registruju automobili zahteva dokaz da plaćate obaveze prema državi... (Predsednik zvonom opominje poslanike da ne ometaju govornika.) Ali, da li vi od svakog ponuđača tražite dokaz da je platio porez, a onoga na koga se ovaj zakon odnosi kažnjavate sa 20.000 - 50.000 dinara? Gde je tu ujednačenost kazne, gde je tu ozbiljnost pristupa?
Da su oni na koje se odnosi ovaj zakon vrlo maštoviti, pa ih neki nazivaju prevarantima, govori i domišljatost onih koji su dužni da ga primenjuju. Na primer, slučaj koji pokazuje praksa, a mnogi bi građani znali da oplemene ovo moje izlaganje raznovrsnim iskustvima, da u poslednje vreme ponuđač daje drastično nižu cenu jer mu je naručilac unapred rekao da se određeni posao neće ni izvršiti, pa on ima obećanje da se njegov rizik isplati, jer će u realizaciji posla taj trošak biti nešto što neće da optereti onu međusobnu, naglašavam, zaradu.
Ima jedno pravilo koje može da se svrsta u maštovitost, a ja mogu da kažem - i u prevaru. Pravila stranih banaka koje se pojavljuju kao investitori u mnogim poslovima ili kao davaoci kredita stavljaju se iznad domaćeg Zakona o javnim nabavkama, pa je volja onoga ko daje novac vrlo važna i prilikom izbora ko će da radi taj posao.
Dešava se da u fazi procene i upoređivanja ponuda, ako nije omogućeno da se tako radi, članovi komisije izmisle ceo repertoar nekih kriterijuma za odlučivanje kako bi izabrali najbolju ponudu. To se radi kada se cene kriterijumi, gde cena nosi svega nekih 30 bodova, a referenc lista, znači, spisak onih sa kojima ste već radili, nosi 50 bodova u odnosu na cenu. Da li je, na primer, za isporučivanje kancelarijskog papira ili toalet papira važno da imate referenc listu da ste to isporučivali nekoj velikoj kući zvučnog imena ili je važno da isporučite traženi i provereni kvalitet? Znači, zloupotreba kriterijuma, zloupotreba pravila govori više o diskriminaciji nego o konkurenciji, što je u osnovi zakona.
Zakon o javnim nabavkama traži da se novac poreskih obveznika troši javno, transparentno i na načelima konkurencije, ali je to teorija. Svedoci smo da praksa pokazuje da broj poništenih postupaka, a bilo ih je mesečno u proseku 300, govori u stvari o zloupotrebi zakona koji je, ne mogu reći drugačije nego, posle ovolikog vremena primene, svesno ostavio praznine ove vrste.
Ono što želim da potcrtam kao zloupotrebu jeste i to da se neke usluge obavljaju kao isključive, da postoji jedini proizvođač nekog materijala, nekog elementa, za zaptivanje, protiv prokišnjavanja, ili neki elemenat od obične plastike. Kakva je bila uloga Privredne komore u davanju sertifikata da su to isključivi i jedini proizvođači? Ne bih da sudim, a na vama je da to zakonom uredite.
Ono što omogućuje da ovaj zakon, kao ovakav, traje jeste odnos države prema Državnoj revizorskoj instituciji, čiji je osnovni posao da vrši kontrolu preduzeća koja u postupcima javnih nabavki troše društvena sredstva. To što Državna revizorska institucija još nije dobila ovo u zadatak govori da državi i nije u interesu da kontroliše način trošenja sredstava.
Posebno vas upozoravam na način trošenja sredstava u nabavkama BIA, MUP-a, Vojske i ostalih organizacija, koje iz sasvim opravdanih razloga poverljivosti treba da imaju poseban tretman. Poštovani građani, poseban tretman se obezbeđuje na vrlo jednostavan način. Mogu ti i takvi korisnici javnih sredstava da ne budu u sistemu javnih nabavki, ali, naravno, da ministru finansija podnose izveštaj o tome najmanje tromesečno. Moraju organi Skupštine Republike Srbije, a to je Odbor za odbranu i bezbednost, da dostavljaju tromesečno izveštaj o takvim nabavkama, jer takvu kontrolu možemo da obezbedimo, a da zaštitimo i instituciju i poverljivost nabavke, ali iznad svega da obezbedimo javnost, odnosno kontrolu trošenja sredstava.
U zakonu ste, takođe, primenili onaj opštevažeći princip –tržište važi za sve, sem za državu. Tržište važi za svakog građanina Srbije, ali ne važi za one kojima građani Srbije pune državnu kasu.
Zašto ste se zakonom odrekli usluga stečajnih upravnika, a imate Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika? Za njih, između ostalog, ne važi da svoje usluge prodaju i da se te usluge nabavljaju na tržištu, već ih izvlačite iz domena javnih nabavki. Reč je o onima koji u ime države raspolažu najvećim iznosom sredstava od privatizacije, od društvenog kapitala i od privatizacije, u stečajnim postupcima kod banaka, finansijskih institucija i osiguravajućih društava troše ogromna sredstva, a bez ikakve kontrole. Ako im poverimo milijarde evra, da o njima odlučuju, zašto ih lišavamo konkurencije koju zakon predviđa za sve ostale?
Još jedno ću navesti: zašto u kaznama i u pričama o nesavršenosti zakona koji treba da menjamo čak i pozvani ljudi iz Uprave za javne nabavke kažu - jedno preduzeće i neki ovlašćeni čovek ispred preduzeća su zloupotrebljavali sredstva? U ime čega čuvamo od osude javnosti one koji su prekršili Zakon o javnim nabavkama? Imenovanjem onih koji ne gazduju javnim sredstvima na pravi način mi moramo da pokušamo da time što ćemo ih isticati u javnosti prizovemo osudu koja se zove savest, možda i ona ima uticaja.
Jer, uverena sam da ovaj zakon ni načinom kako je definisao trošenje sredstava, ni kaznenom politikom niti podstiče domaću proizvodnju, niti uvodi red u trošenje državnih sredstava. Jednostavno, to jeste jedan od zakona koji treba ovde da potroši pet sati rasprave i još malo sati rasprave o amandmanima. Nikakvu ozbiljniju, drugačiju politiku prema trošenju tih sredstava ne očekujem, a volela bih da me vi demantujete. Hvala.
(Sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković poslanici SRS-a lupali su o klupe.)

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Zoran Krasić, po Poslovniku.