Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, zakon o javnim nabavkama bi, po prirodi stvari, trebalo da bude jedan od veoma važnih, da ne kažem najvažnijih zakona koji bi, pored budžeta i zakona koji nas približavaju Evropskoj uniji, bili predmet razmatranja na sednicama Skupštine Srbije.
Iskreno, očekivao sam da ću ovde kao predlagača, odnosno ovlašćenog predstavnika Vlade videti ministarku finansija gospođu Dragutinović, ne zato što je ona žena po prirodi i što je ministar, već zato što je ministar finansija i što bi verovatno bila mnogo kompetentnija da odgovori na mnoga pitanja koja će ovde biti postavljena tokom načelne, a naročitom tokom rasprave o podnetim amandmanima, ukoliko ih uopšte i bude, što je još jedan problem koji, čini mi se, nije slučajno napravljen. Jer, zakon je predložen po hitnom postupku, ali vladajuća većina mu nije dala taj legitimitet hitnosti, već je ušao po redovnoj proceduri i na taj način se smanjila mogućnost da se podnose amandmani do početka načelne rasprave o datom zakonu, već je to moguće samo do početka sednice.
Ovakav zakon je veoma važan i aktuelan sa više aspekata, naročito sa onog aspekta koji rangira Srbiju kao 87. zemlju u svetu po stepenu korupcije. Naročito je aktuelan u smislu ogromne javne potrošnje koju Srbija ima u ovom trenutku, a koja je aktuelnim rebalansom budžeta dodatno povećana na 25 milijardi, odnosno manjak u budžetu je 25 milijardi dinara. Dakle, ogromna javna potrošnja, prema najavama, trebalo bi da bude još veća, s obzirom na izdvajanja za povećanje penzija, ako ga uopšte bude i ako gospodin Krkobabić u poslednjem trenutku ne odustane od svojih namera.
Dakle, ako već ministarka nije tu danas da nam obrazlaže ovaj aktuelan i veoma važan zakon, da kaže koje su osnovne novine u tom zakonu, zašto je on bolji nego prethodni i šta ga to preporučuje da bude izglasan u Narodnoj skupštini, onda je bilo najlogičnije i najnormalnije da bar predstavnik Vlade iznese ovde to što je gospođa ministarka trebalo da uradi, ili da njen zamenik, gospodin Ilić, bilo šta kaže o ovom zakonu o javnim nabavkama. Po meni, zaista je nedopustivo da predstavnik Vlade bude ministar Srećković, koji naravno nije kompetentan za ovaj zakon i ne možemo očekivati od njega da bilo šta kaže o njemu. Ali, bar da državni sekretar, odnosno zamenik ministarke finansija bilo šta kaže o ovom zakonu... U svakom slučaju, to govori o ozbiljnosti Vlade i ozbiljnosti ministarke finansija, odnosno o tome koliko Vlada smatra da je ovaj zakon bitan i koliko na njemu ozbiljno radi.
Prethodni Zakon o javnim nabavkama je imao mnoge manjkavosti. Između ostalog, te manjkavosti su se ogledale u transparentnosti postupaka koje su sprovodili državni organi i institucije i svi oni koji raspolažu državnim budžetom i državnim parama. Takođe je bila problematična jednakost u tom postupku kod ponuđača. Bilo je mnogo manjkavosti i što se tiče hitnosti postupaka, mnogo rupa koje su u više navrata masovno korišćene, zloupotreba, u smislu pregovora bez objavljivanja javnog poziva, prekoračenja osnovne cene iz ugovora o javnoj nabavci itd.
Ti osnovni problemi koji su bili predmet kritika u prethodnom zakonu jesu donekle otklonjeni ovim zakonom i to se mora reći. Ovaj zakon je kvalitativni iskorak u odnosu na prethodni, ali, u svakom slučaju, daleko od onoga što je moglo da se nađe u ovom zakonu i daleko od idealnog zakona koji bi smanjio mogućnost za bilo kakvu manipulaciju ili korupciju prilikom javnih nabavki. To, dakle, nije postignuto.
Reći ću vam samo ukratko nešto o strukturi javnih nabavki, koje su, dakle, za šta sve država i u kojim ciframa troši novac. Od 2003. do 2007. godine, od kada je poslednji podatak o nabavkama u Srbiji, država je potrošila oko milijardu i po evra (2003. godine) do preko dve milijarde evra (2007. godine) za razna dobra i usluge koje se finansiraju iz budžeta od poreskih obveznika ili javnih preduzeća. Od tih javnih nabavki 15% otpada na državne organe, 65% na javna preduzeća, daleko najveći broj javnih nabavki otpada na javna preduzeća, državna, 13% otpada na ustanove i 8% na opštine.
Najveći problem u javnim nabavkama se ogledao u kontroli tih javnih nabavki. Dosadašnja kontrola se oslanjala na mišljenja Uprave za javne nabavke koja nije imala dovoljan kapacitet da prati izveštaje i da daje relevantna mišljenja o određenoj javnoj nabavci koja je sporna. Ključno ograničenje koje je Uprava za javne nabavke imala u prethodnom periodu je to da nema mogućnost da proveri verodostojnost tvrdnji naručilaca iznesenih u dopisima i izveštajima koji su predmet određene kontrole.
U ovom zakonu je trebalo postići nekoliko ciljeva: da se uvede savremeni koncept praćenja i kontrole javnih nabavki, da se redefiniše uloga institucija koje se bave javnim nabavkama i, naravno, da se ojačaju kadrovski i finansijski kapaciteti tih institucija koje treba da prate javne nabavke.
Uprava za javne nabavke, rekli smo, nema dovoljno kapaciteta da to radi, jer ne može na terenu da kontroliše da li određeni subjekat, naručilac javne nabavke, koji daje podatke ili izveštaje o javnoj nabavci, daje verodostojne podatke i ne može da ulazi u njegovo poslovanje, u budžet itd., već se oslanja samo na predmet onoga što je dostavljeno od strane naručioca, dakle, samo se koristi podacima koji su sadržani u izveštajima naručioca javne nabavke.
Takođe, poseban problem predstavlja budžet institucija koje prate javne nabavke. Za srpsku Upravu za javne nabavke budžet je prošle godine iznosio oko 350.000 evra, dok je u zemljama koje imaju otprilike isti broj stanovnika, recimo, u Slovačkoj taj budžet za institucije koje se bave kontrolom javnih nabavki dva miliona evra, u Mađarskoj je to oko 4,3 miliona evra.
Slabosti prethodnog zakona su bile najizraženije u onom delu koji se tiče postupka sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja javnog poziva, koji je masovno kršen u mnogim postupcima javnih nabavki. I ako se određeni naručilac, odnosno ponuđač na toj javnoj nabavci žalio na takav postupak (ili bilo ko ko je zainteresovan za takvu javnu nabavku), Uprava nije imala kapaciteta da proveri istinitost tvrdnji da se određena javna nabavka mora uraditi sa pogađanjem, ali bez prethodnog objavljivanja javnog poziva.
Logično je bilo očekivati da će u ovom predloženom zakonu takva odredba biti ukinuta, i takva je bila i preporuka od strane organa Evropske komisije i EU, međutim, ta odredba je ostala. Recimo, može se navesti primer Hrvatske koja ima ovakvu odredbu da iako se javna nabavka vrši putem direktnog pogađanja, takva javna nabavka se opet mora javno objaviti, najmanje 15 dana pre početka te javne nabavke, odnosno pregovora o javnoj nabavci.
Kratko ću napomenuti koje su još manjkavosti ovog novog predloženog zakona. Zadržaću se ponovo na pregovaračkom postupku bez objavljivanja javnog poziva, gde onaj ko želi da izvrši javnu nabavku u pregovaračkom postupku bez objavljivanja javnog poziva ne mora da traži za tu javnu nabavku nikakvu dozvolu ni od koga i ne dokazuje zašto je neophodno da se izvrši javna nabavka po postupku pregovaranja, niti zašto takav postupak javno ne objavljuje. To se jasno može videti u članovima 5, 7. i 8, gde se govori o nabavci javnih radova ili usluga, gde se daje mogućnost onima koji nabavljaju određenu uslugu ili radove da pregovaraju direktno sa ponuđačem, bez prethodnog objavljivanja i da za to ne moraju da podnose nikome ni zahtev, niti kasnije izveštaj.
Jedna od osnovnih karakteristika predloženog zakona jeste da je on zaista veoma komplikovan i složen. Umesto da se u ovom zakonu smanji papirologija i da se pojednostavi postupak, on se, čini mi se, dodatno komplikuje.
Tako se, recimo, od ponuđača traži, da bi uopšte mogli da se jave na određeni javni poziv, odnosno na tender, da moraju da ispune ogroman broj prethodnih uslova, da dostave ogromnu papirologiju, što dodatno opterećuje čitav postupak i što finansijski opterećuje samog ponuđača.
Jedna od važnih stvari koje ovaj zakon nije predvideo, a ja ću navesti samo jedan primer, to je član 59. koji kaže da po isteku roka za podnošenje ponuda ponuđač ne može povući niti menjati ponudu, a ukoliko to ipak učini ili ukoliko ne potpiše ugovor kada je njegova ponuda izabrana, naručilac je ovlašćen da unovči garanciju datu uz ponudu. Dakle, naručilac može da unovči, ali se nigde ne govori da on to mora da uradi.
Mislim da je to moralo da stoji u ovom zakonu, naročito ako se uzme u obzir slučaj gradonačelnika Zrenjanina i ono što je tamo rađeno - da je nekoliko ponuđača na tenderu dalo svoje ponude i da se uvek prvi ili drugi sa najnižom cenom povlačio, a da u suprotnom nije za to neke velike sankcije snosio.
U članovima od 64. do 68. govori se o rokovima za podnošenje ponuda. U članu 66. se određuje opšti rok za podnošenje ponude u restriktivnom postupku. U članu 67. skraćen je rok za podnošenje ponude u restriktivnom postupku, a član 68. odnosi se na uslove za dodatno skraćenje rokova.
Dakle, u dva člana se rokovi skraćuju. Zaista ne vidim svrsishodnost i logičnost da se dva puta skraćuju rokovi za dostavljanje ponuda, a da pri tom onaj ko traži to skraćenje rokova ni na koji način ne dokazuje neophodnost skraćivanja rokova za dostavljanje ponuda.
Takođe, u članu 82. navedeno je da "nakon zaključenja ugovora naručilac može da dozvoli promenu cene samo iz objektivnih razloga, koji moraju biti određeni u konkursnoj dokumentaciji, odnosno predviđeni posebnim propisima".
Ovo je prilično nejasno i neprecizno definisano i može da bude predmet mnogih manipulacija; naručilac može da izmisli milion razloga i da kaže, u dogovoru sa onim koji nudi određenu robu ili uslugu, da dozvoljava promenu cene.
Postoji jedna stavka koju bih javno pohvalio, ona je sadržana u članu 90. gde se kaže da ako je strateški interes sprovođenja postupka javne nabavke dobara, usluga ili radova otklanjanje regionalnih razlika ili otvaranje novih radnih mesta u nedovoljno razvijenim područjima, naručilac može pored elemenata kriterijuma iz opštih elemenata da predvidi i neke posebne, čime će favorizovati one dobavljače ili one subjekte koji dolaze iz takvih područja, što svakako jeste dobra stvar i nadam se da će se u narednom periodu koristiti kao instrument za prevazilaženje velikih socijalnih razlika i razlika u razvijenosti pojedinih delova Srbije.
Očekivao sam, kada je već ovako navedeno u članu 90, da u članu 101. vidim da sedište uprave može da bude i u nekom drugom gradu, recimo, nekom nedovoljno razvijenom, čime bi se dodatno pomogla određena sredina da izađe iz te kolotečine nerazvijenosti. Međutim, i ova komisija za zaštitu prava ponuđača, njeno sedište, biće u Beogradu, kao i sve ostale uprave, komisije, vladine i nevladine organizacije, javna preduzeća i slično, čime se i dalje favorizuje centar kao grad u kome će se sve dešavati, a u ostalim delovima Srbije će regionalne razlike i dalje rasti.
U svakom slučaju, mogu reći da je ovaj zakon delimično popravio stanje iz prethodnog perioda, ali ima mnogo manjkavosti.
Kada se bude govorilo o pojedinostima i o određenim amandmanima mi ćemo kritikovati ovaj zakon i tražiti od predlagača ovog zakona da naše sugestije usvoji da bi ovaj zakon mogao da doprinese kako smanjenju javne potrošnje u Srbiji, koja je prevelika, tako i smanjenju korupcije koja je jedan od najvažnijih elemenata harmonizacije odnosa Srbije i EU, odnosno kako bi Srbija smanjila izdatke i opterećenja građana koja se prelivaju kod raznih tajkuna koji na ovaj način siromaše građane, a bogate samo sebe. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Povredu Poslovnika je najpre reklamirao gospodin Dimitrijević, pa gospodin Maraš.

Pre nego što dam reč gospodinu Dimitrijeviću, samo da vas obavestim, gospođa ministar Diana Dragutinović je danas sve vreme na sastancima sa predstavnicima MMF-a. Gospodin Srećković i njeni najbliži saradnici su sasvim kompetentni da prime sve informacije. Ona će tokom ovog zasedanja biti u prilici da nam se obrati i odgovori na sva pitanja koja će joj biti preneta.

Izvolite, gospodine Dimitrijeviću.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da govorim po članu 226. i da javnost Srbije i javnost Beograda obavestim o nekim činjenicama vezanim za rad SO Voždovac, ali istovremeno i da dobijem odgovore od odgovarajućih državnih organa.
Od svog konstituisanja SO Voždovac radi pod nelegalnim uslovima. Ne može biti skupštinska većina broj 28, ako je ukupan broj poslanika 56. Ubedite nas da je to tako. Tri sednice SO su zakazivane; postoje tri rešenja Okružnog suda da je SO sazivana na nelegalan način, jer nema odborničke većine.
Očigledno bahatost ove vlasti nema granica. Na kraju, oni imaju primer ovde iz Republičke skupštine gde postoji nekoliko ljudi koji po Ustavu nemaju pravo da budu poslanici. Kad imaju primer Republičke skupštine, onda je lako da se tako bahato ponašaju i u lokalnim skupštinama.
Nekoliko dana smo pričali o setu zakona iz pravosuđa. Od ministra pravde i poslanika vladajuće koalicije smo često slušali o poštovanju prava i zakona. Da li se ovako poštuje pravo, da se vlada bez skupštinske većine? Da li se ovako poštuje zakon, kada postoje tri sudske odluke Okružnog suda? Je l' to ono u šta vi uveravate građane Srbije? Je l' to pravda za sve? Da li imate odgovor na ovo?
Dopisi su upućivani i Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Dopis je upućen i gradonačelniku grada Beograda. Odgovora nema zato što postoji samo jedan odgovor - Skupština je nelegalna.
Po Zakonu o lokalnoj samoupravi, Skupština koja već tri meseca nema kvorum mora biti raspuštena. Skupština koja šest meseci nema sekretara Skupštine, što je obaveza po Zakonu o lokalnoj samoupravi, takva skupština je nelegalna...
(Predsednik: Privedite kraju, gospodine Dimitrijeviću, molim vas.)
Završavam. Uzmite se u pamet. Vi jedno pričate, drugo radite, a ko zna šta mislite. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Slobodan Maraš, a zatim Srđan Spasojević, po Poslovniku.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine sekretaru, javio sam se, pre svega, zato što je u pitanju povreda Poslovnika, ali želim odgovor i od vas, predsednice Skupštine.
Prošle nedelje smo prolongirali donošenje pravosudnih zakona po hitnom postupku zato što nam je, na intervenciju opozicije, omogućeno vreme da možemo da podnesemo amandmane. Verovatno je veći razlog bio taj što je trebalo organizovati i sprovesti put u Portugal, i to je u redu.
Međutim, malo je... Ovde imam i stenograme od 5. novembra i predlog Vlade, odnosno saziv Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Skupštine od 31. oktobra, gde se predlažu ovi zakoni. Imamo ovde i predlog Vlade po hitnom postupku, koji je posle povučen itd.
Šta je moje pitanje? Zbog čega nismo danas mogli da odložimo početak ove tačke dnevnog reda za sutra pre podne, pa da ovde bude prisutna ministarka Diana Dragutinović i da od nje čujemo neku reč, umesto od gospođe Vesne Pešić, poslanice LDP-a, koja je faktički bila uvodničar povodom ove tačke dnevnog reda?
Način na koji je zbrzano, odnosno način na koji je prošlo da Predlog zakona o javnim nabavkama ne bude po hitnom postupku doveo je do toga da tri poslaničke grupe iz opozicije nisu podnele amandmane na ovaj zakon, odnosno nisu stigle da podnesu, s obzirom na to da smo računali da je u skladu sa ovim... Mogu da prihvatim da je to naš propust, nepoznavanje prava, odnosno nismo čitali i to će nama da škodi.
Ali, naš propust nije to što vi još uvek sa gospodinom Krkobabićem imate problem u Vladi zato što gospodin Krkobabić ljulja, odnosno traži ono što mu je obećano. Međunarodni monetarni fond, sa kojim želimo aranžman, ne može da prihvati te zahteve. Imate problem sa njim i zbog toga je MMF produžio ostanak ovde.
Ali, ako kažete da će ministarka sutra biti u mogućnosti, zbog čega nismo bili od početka u prilici da vidimo ministarku, odnosno da nam ona objasni ovaj Predlog zakona o javnim nabavkama?
Ovako ste doveli gospodina Srećkovića u neprijatnu situaciju, jer koje god pitanje da mu postavimo, njemu može da došapne gospodin Ilić neki odgovor, ukoliko bude bio nameran da odgovori tokom rasprave, ali to nije to.
Znači, samo vas pitam zbog čega smo mogli pet dana da damo za neke zakone i da se neka putovanja organizuju, a nismo mogli da damo jedno poslepodne ministarki Dragutinović da dođe ovde i da pred poslanicima obrazloži Predlog ovog zakona?

Gospodine Maraš, ovo je bio zakon koji je u redovnoj proceduri. Vlada se opredelila na način kako se opredelila. Nije bilo predloga da pomerimo ovu tačku; mi smo već u nju ušli.

(Slobodan Maraš, sa mesta: Zbog čega nismo mogli za sutra da odložimo, dok ne dođe ministarka?)

Nije bilo takvih predloga od strane poslanika. Ministarka će apsolutno odgovoriti na sva pitanja, imam uveravanja.

Gospodine Spasojeviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, javljam se po članovima 225.i 226. Poslovnika. Danima raspravljamo o setu zakona o pravosuđu. Želja je svih nas da se pravo u ovoj zemlji poštuje. Međutim, svakodnevno se flagrantno krši zakon, ne poštuju se sudske odluke. To je tako trenutno u zemlji Srbiji.
O čemu se radi? Kolega Dimitrijević je rekao već dosta o tome, ali reći ću neke pojedinosti. Dakle, opština Voždovac mesecima izaziva pažnju javnosti. To je klasična samovolja, ono što se dešava u toj opštini, jer odbornička manjina - DS, SPS, LDP i G17 plus pokušava da vrši vlast, a objektivno ne može, jer nema većinu.
Odbornik LDP-a Isidora Injac, kojoj je Okružni sud ustanovio prestanak mandata, imenovana je za člana Opštinskog veća. Bez obzira na odluku Okružnog suda, ona konstantno obezbeđuje kvorum i učestvuje u glasanju na sednicama Skupštine opštine Voždovac, iako to po zakonu nije dozvoljeno.
Danas za skupštinskom govornicom postavljam pitanje: kako je moguće i zašto nadležni organi tolerišu nepoštovanje zakona? Kako je moguće da se nadležno Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne oglašava i ne daje mišljenje na pismene zahteve odborničke grupe DSS-NS? Kako je moguće da se Ministarstvo za lokalnu samoupravu selektivno oglašava i da reaguje u slučajevima gde očigledno postoji interes vladajuće koalicije, a da se u opštinama poput Voždovca mesecima zatvaraju oči pred kršenjem zakona?
Sa druge strane, da li je gradonačelnik Beograda saučesnik, jer je dužan da posle usvajanja Statuta grada Beograda uvede privremene mere u opštini Voždovac?
Molim ovaj dom da konstatuje i molim da se pozove ministar Milan Marković u Narodnu skupštinu da odgovori na pitanje zašto šest meseci posle izbora opština Voždovac nije konstituisana i nije izabran sekretar Skupštine opštine?
Podsećam da su sve odluke nakon izbora odbornice LDP-a u Opštinsko veće pravno sporne i zato pitam gradonačelnika Beograda zašto toleriše nepoštovanje zakona, bahatost i samovolju vladajućih stranaka? Smatram da i tužilaštvo treba da reaguje zbog toga što funkcioneri DS-a u ovoj opštini preko medija javno govore da za sprovođenje odluka u opštini nije nadležan sud. Ponavljam, pozivaju i kažu da nije nadležan sud.
Odbornička "nevećina" je odlučila da ponovo održi sednicu, četvrtu po redu, nelegalnu, sutra, 14. novembra, iako su svi apsolutno svesni da postoji validna sudska presuda koja nije osporena nijednom drugom presudom.
U ime poslaničke grupe Nove Srbije, tražim da se sa ovim nepoštovanjem zakona i pravnim nasiljem prekine i da se po hitnom postupku, bez odlaganja, Ministarstvo za lokalnu samoupravu oglasi i da svoje mišljenje, kao i da gradonačelnik Beograda na sednici Gradskog veća donese odluku o uvođenju privremenih mera u ovoj opštini. Izvinjavam se zbog prekoračenja vremena.

Narodni poslanik Dejan Radenković, ovlašćen u ime poslaničke grupe SPS-JS.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, nakon pet godina primene Zakona o javnim nabavkama nastala je potreba za donošenjem novog, u cilju otklanjanja nedostataka koji su uočeni u praktičnoj primeni postojećeg zakona i radi utvrđivanja novih rešenja koja će omogućiti naručiocima javnih nabavki brže sprovođenje postupaka javnih nabavki i efikasniju zaštitu njihovih prava. Novim predlogom zakona eliminiše se kolizija između pojedinih odredaba i u njemu je primenjena evropska regulativa, u cilju efikasnije implementacije zakona.
Prvi deo zakona sadrži osnovne odredbe u kojima je definisan predmet zakonskog uređivanja. Precizirano je značenje najčešće korišćenih izraza i pojmova, utvrđen je predmet ugovora o javnoj nabavci, utvrđene su javne nabavke na koje se zakon ne odnosi, utvrđena su načela javne nabavke i uređena je zaštita podataka; propisano je pravilo o upotrebi jezika i valute koji se primenjuju u postupku javne nabavke i, što je najbitnije kod ovog zakona, uređen je i način suprotstavljanja korupciji u ovoj oblasti.
U ovom delu zakona sadržane su odredbe kojima se uređuje predmet ugovora o javnoj nabavci, koji može biti nabavka dobara, nabavka usluga i nabavka radova.
Zakonom je utvrđeno da se postupci javnih nabavki sprovode u skladu sa sledećim načelima. Prvo načelo je načelo ekonomičnosti i efikasnosti, što podrazumeva da će se postupak javne nabavke sprovoditi i izbor ponuđača vršiti u rokovima i na način propisan ovim zakonom, sa što manje troškova vezanih za realizaciju javne nabavke. Drugo načelo je načelo obezbeđivanja konkurencije među ponuđačima, što znači da naručilac ne može u postupku ograničavati konkurenciju među ponuđačima, niti može neopravdano sprovoditi restriktivni postupak i postupak sa pogađanjem. Treće načelo je načelo transparentnosti u postupku javne nabavke što, u smislu zakona, znači da se javni poziv za dostavljanje ponuda objavljuje u "Službenom glasniku", a ako vrednost javne nabavke prelazi iznos od 50.000.000 dinara za dobra i usluge, odnosno 200.000.000 dinara za radove, javni poziv se objavljuje i na veb-sajtu Uprave za javne nabavke. Četvrto načelo je načelo jednakosti ponuđača, što podrazumeva obavezu naručioca da u svim fazama postupka javne nabavke obezbedi jednak tretman svim ponuđačima.
Bitan segment je da je antikorupcijskim pravilima utvrđena obaveza naručioca da odbije ponudu ako ima na raspolaganju verodostojan dokaz da je ponuđač pokušao da podmiti člana komisije za javnu nabavku, lice koje je učestvovalo u pripremi dokumentacije za javne nabavke, lice koje je učestvovalo u planiranju javne nabavke ili neko drugo lice, kako bi na njih izvršio uticaj u cilju da dozna poverljive informacije ili da utiče na postupanje naručioca ili donošenja odluke u bilo kojoj fazi javne nabavke. Takođe, naručilac je dužan da odbije ponudu ako dozna da je ponuđač upotrebio pretnju prema navedenim licima.
Između ostalog, zakon uređuje i uslove i način sprovođenja postupka javne nabavke, tako da je zakonom utvrđeno da se izbor najpovoljnije ponude može vršiti i u jednom od tri vrste postupaka, i to: prvi postupak je otvoreni postupak. U njemu sva zainteresovana lica mogu podneti ponude, u skladu sa uslovima utvrđenim ovim zakonom i konkursnom dokumentacijom. Po pravilu, naručilac primenjuje ovaj postupak. Drugi je restriktivan i sastoji se od dve faze: u prvoj fazi naručilac priznaje kvalifikaciju podnosiocima prijava, a u drugoj fazi poziva sve kandidate kojima je priznao kvalifikaciju da podnesu ponude.
Treći postupak je pregovarački postupak. Sprovođenje ovog postupka je izuzetak od pravila da se nabavke vrše u otvorenom postupku. Naručilac može da sprovodi pregovarački postupak sa prethodnim objavljivanjem, ako u otvorenom ili u drugoj fazi restriktivnog postupka dobije sve neispravne ponude ili neprihvatljive ponude, pod uslovom da sadržinu konkursne dokumentacije ne menja. Naručilac je dužan da u ovaj postupak pozove sve ponuđače koji su učestvovali u neuspelom otvorenom ili u drugoj fazi restriktivnog postupka da dopune ponude tako što će ih učiniti ispravnim i prihvatljivim.
Ponuđena cena u ovom slučaju ne može biti veća od ponuđene cene u otvorenom ili u restriktivnom postupku.
Naručilac može da sprovodi i pregovarački postupak bez prethodnog objavljivanja. U ovom postupku naručilac bez javnog objavljivanja poziva ponuđače da podnesu ponude i sa svima koji su podneli ispravne i odgovarajuće ponude pregovara o elementima ugovora o javnoj nabavci.
Četvrti postupak javne nabavke jeste konkurs za nacrte. Putem konkursa vrši se javna nabavka usluga u oblasti urbanizma, urbanističkog planiranja, arhitekture, građevinarstva, inženjerstva, dizajna i informatike. Nacrt, plan ili dizajn bira nezavisan žiri.
Peti postupak je postupak javne nabavke male vrednosti. Ove odredbe odnose se na izbor najpovoljnije ponude u postupku javne nabavke male vrednosti.
Zakonom su utvrđeni uslovi koje ponuđač mora da ispuni da bi mogao učestvovati u postupku javne nabavke. Utvrđene su i negativne reference ponuđača zbog kojih naručilac može odbiti ponudu tog ponuđača. Zakon obavezuje naručioca da je prilikom izbora najpovoljnije ponude u situaciji kada postoje ponude domaćeg i stranog ponuđača koji pružaju usluge ili izvode radove, a razlika u konačnom zbiru pondera, odnosno ceni između najpovoljnije ponude stranog ponuđača i najpovoljnije ponude domaćeg ponuđača ne sme da bude veća od 20 pondera, odnosno 20% od cene u korist stranog ponuđača, on u obavezi da kao najpovoljniju ponudu izabere ponudu domaćeg ponuđača. Cilj ove odredbe je pospešivanje domaće privrede koja nije konkurentna na tržištu EU.
Otvaranje ponuda i prijava je, bez obzira na vrstu postupka, javno. Izuzetno, naručilac može iz razloga čuvanja poslovne, službene, vojne ili državne tajne odlučiti da otvaranje ponuda i prijava ne bude javno, što je dužan navesti prilikom oglašavanja javne nabavke.
U trećem delu zakona uređena je nabavka dobara, radova i usluga u oblasti vodosnabdevanja, energetike, telekomunikacija i saobraćaja. Javne nabavke iz ove oblasti vrše se u kvalifikacionom postupku, koji se može odvijati kroz više faza kvalifikacije i mora biti zasnovan na jednakim uslovima za sve. Naručilac u odluci o priznavanju kvalifikacije određuje i period za koji se priznaje kvalifikacija kandidata i taj period ne može biti duži od četiri godine.
U četvrtom delu zakona sadržana su i pravila o vođenju evidencije o zaključenim ugovorima u skladu sa ovim zakonom. Propisana je obaveza za naručioca da tromesečno dostavlja izveštaj o zaključenim ugovorima o javnim nabavkama Upravi, a Uprava je dužna da pripremi zbirni izveštaj i da ga najkasnije do 31. marta tekuće godine dostavi Vladi.
Zakonom su uređena i pitanja koja se odnose na poslove javnih nabavki, odnosno određeno je da naručilac javne nabavke treba svojim aktom o sistematizaciji radnih mesta da predvidi i radno mesto u okviru koga će se obavljati i poslovi javnih nabavki. Zakonska odredba ne obavezuje manje naručioce da imaju posebno radno mesto za službenika za javne nabavke, već daje mogućnost naručiocu poslova da u okviru radnog mesta na kome se obavljaju drugi poslovi predvidi i poslove javnih nabavki.
Zakon uređuje i oblik organizovanja i poslove Uprave za javne nabavke. Uprava za javne nabavke obrazuje se kao posebna organizacija za obavljanje stručnih poslova u oblasti javnih nabavki. Na rad i organizaciju Uprave za javne nabavke primenjuju se propisi o državnoj upravi.
Zakon uređuje oblast zaštite prava ponuđača i javnog interesa. Ponuđaču je u svim fazama postupka obezbeđena pravna zaštita od strane republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, koja je samostalan i nezavisan organ Republike Srbije. Predsednika i članove republičke komisije bira Narodna skupština, na predlog Vlade. Republička komisija za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Zakon uređuje i da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove finansija. Takođe, uređuje razloge za ništavost ugovora o javnoj nabavci. To su razlozi koji se odnose na postupanje naručioca u postupku javne nabavke suprotno odredbama ovog zakona.
U jednom delu zakona propisana je novčana kazna od 100.000 do 1.000.000 dinara za naručioca javne nabavke koji se u postupku javne nabavke nije pridržavao odredaba zakona u pogledu javnog oglašavanja, uslova za započinjanje postupka javne nabavke, poštovanja načela jednakosti ponuđača itd. Takođe, propisana je novčana kazna od 20.000 do 50.000 dinara za odgovorno lice naručioca.
Novčanom kaznom od 100.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice, ponuđač ako, na primer, daje netačne podatke u pogledu stručnih referenci, daje netačne podatke u vezi sa uslovima za učešće u postupku javne nabavke, odnosno daje netačne podatke u izjavi o ispunjenosti uslova za učešće u postupku javne nabavke.
U prelaznim i završnim odredbama zakona uređeno je da se svi postupci javnih nabavki i svi postupci zaštite prava započeti pre stupanja na snagu ovog zakona dovršavaju po odredbama Zakona o javnim nabavkama, po kojem su i započeti.
Komisija za zaštitu prava nastaviće da odlučuje o zahtevima za zaštitu prava do izbora republičke komisije za zaštitu prava.
Predlogom ovog zakona predviđeno je da njegove odredbe stupe na snagu po proteku 60 dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku". Međutim, poslanička grupa SPS-JS uložila je amandman na član 128. jer smatramo da ovaj rok nije u skladu sa Ustavom, a da je 15 dana od objavljivanja rok koji je u skladu sa Ustavom.
Na kraju svega, ukratko bih rezimirao prethodno. S obzirom na to da Zakon o javnim nabavkama reguliše postupak trošenja državnog novca, više od tri milijarde dolara na godišnjem nivou, jasno je koliki je značaj navedenog zakona. Javne nabavke su često predmet interesovanja javnosti zbog sumnje u nezakonito trošenje novca i mogućnosti postojanja korupcije. Postojeći zakon pokazuje mnoge nedostatke u praksi, te je stoga bila izražena potreba za novim, a sve u cilju smanjenja korupcije i uštede državnog novca, što predstavlja jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije.
Danas kada je neophodno da država, usled svetske ekonomske krize, preduzme određene mere štednje, ovaj zakon predstavlja samo još jednu u nizu mera koje preduzima sadašnja, odgovorna vlada. Prethodna vlada nije imala političke volje da jednu tako važnu oblast, kao što je ova, reguliše u skladu sa direktivama EU. Preko dve godine postojao je nacrt ovog zakona o javnim nabavkama, ali prethodna vlada nije imala vremena za ovakav sistemski zakon, a bila su zapostavljena i ostala antikorupcijska tela. U prethodnom periodu bilo je slučajeva, koji nisu tajna, da su pojedini ministri vršili pritisak na Komisiju za zaštitu ponuđača, nakon čega je došlo i do podnošenja ostavke predsednika Komisije, što predstavlja klasičnu zloupotrebu službenog položaja.
Poslanička grupa SPS-JS zalaže se za uređen sistem na polju javnih nabavki, kontrolu trošenja državnog novca, a to je naročito potrebno u ovom specifičnom ekonomskom trenutku za ceo svet a samim tim i za Srbiju. Odlučnost Vlade da se izbori sa problemom korupcije je očigledna upravo kroz set zakona u ovoj oblasti koji su doneti i koji će biti doneti u narednom periodu.
Težeći da poboljša pojedine članove ovog zakona Socijalistička partija Srbije je podnela niz amandmana koji se suštinski odnose na zaštitu prava radnika i izbegavanje mogućnosti da radnici budu kolateralna šteta u svakom postupku. Takođe, podneli smo jedan broj amandmana kojima se tehnički, ali i suštinski poboljšava predlog ovog zakona. Nadamo se da će se iz ovih razloga naši amandmani prihvatiti, jer su usmereni ka poboljšanju ovog zakona. Poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje će podržati ovaj Predlog zakona o javnim nabavkama.

Zahvaljujem, gospodine Radenkoviću. Predstavnik poslaničke grupe SRS narodni poslanik Bojan Mladenović ima reč.