Da raščistimo nesporazum. Javljam se po amandmanu na član 7, i to Stefana Zankova. Taj amandman otkriva neke stvari na koje bih ovde ukazao. Pre svega, sam amandman tehnički otkriva ozbiljan propust u tome kako je normiran predlog odredbe člana 7. koja se odnosi na javnost. Prvo ću pročitati kako je to bilo predloženo, zatim ću pročitati amandman, zatim ću prokomentarisati činjenicu da je šef poslaničke grupe ZES ovde istakla da će vladajuća koalicija stati iza ovog amandmana.
Dakle, u predloženom članu 7. zakona stoji sledeće: "Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo zakonom, u skladu sa Ustavom." Već na prvi pogled... Nije mi jasno kako oni koji su pisali zakon i dali ga ministarki na potpis, pre nego što je otišao na nadležni odbor i na samu vladu, nisu videli na šta liči ova rečenica. Ona ne kaže ništa. Dakle: "Raspravljanje pred sudom je javno", to je jedan deo rečenice, a zatim ide: "i može se ograničiti samo zakonom". Šta se može ograničiti zakonom? Raspravljanje? Javnost? Iz ove rečenice se to ne zna.
Zato, kada sam video amandman Stefana Zankova, koji je razložio ovu jednu nesuvislu rečenicu u dve koje zvuče suvislo, pomislio sam da to može biti logično.
Govorim samo o gramatičkom aspektu ovog člana, a o suštini ćemo malo kasnije. Dakle, njegov amandman glasi ovako: "Raspravljanje pred sudom je javno". Drugi deo rečenice kaže: "Javnost se može ograničiti samo zakonom, u skladu sa Ustavom". To deluje suvislo, tako da sada umesto jedne nesuvisle rečenice Predloga zakona imamo predlog da se ona zameni sa dve relativno suvisle rečenice, gramatički logične, ispravne i u svojoj sadržini smislene. To je o predlogu i o amandmanu. O svemu tome imali smo raspravu. Gospodin Stefan Zankov je izašao i govorio nešto o svom amandmanu, govorio je nešto šire nego što je sam predlog amandmana, govoreći o samom tekstu zakona, i učinilo mi se da ovo o čemu sada govorim nije dobro ni objasnio. Međutim, svačije je pravo, pa čak i pisca, tvorca amandmana, da svoj amandman objasni na način na koji želi. To nije nikakav problem.
Zatim je predsednica poslaničke grupe ZES izašla i rekla, ne mogu da citiram, nisam uzeo stenogram ali ću da parafraziram, sledeće – da će vladajuća koalicija ovaj amandman prihvatiti. Onda je rekla da će ga prihvatiti iz razloga što je svima jasno da je sudu u radu neophodna javnost, nešto tako, ali na to se svodi ono što je rekla, uzećemo stenogram pa ćemo da pogledamo. Zatim se dešava još jedno čudo neviđeno: izlazi potpredsednica Narodne skupštine, koja je iz LDP-a inače, i govori o tome da joj je drago što će se ovaj amandman prihvatiti, iz istih razloga.
Najlepše vas molim – ovo se ne odnosi ni na gospodina Zankova, ni na potpredsednicu Narodne skupštine, pre svega se odnosi na gospođu Nadu Kolundžiju i na ministarku koja je ovde prisutna jer one predstavljaju vladajuću koaliciju, jedna u parlamentu, a druga u samoj Vladi Republike Srbije – dogovorite se sami sa sobom šta ste ovde hteli. Dakle, jedno je da drugi, koji nisu podneli amandman ili nisu učestvovali u izradi zakona, malo pogreše, pa ne razumeju o čemu se radi, njima se to da oprostiti. Ali, da šef poslaničke grupe vladajuće koalicije ne zna o čemu je reč, i da se njemu to oprosti, to teško ide.
Šta je ovde javno? Nije sporno da raspravljanje može biti javno, zato postoji u pravu termin "javna rasprava", jer to ukazuje na to da se načelo javnosti u nekom procesu, bilo da je upravni ili sudski postupak, podrazumeva, pre svega, u delu rasprave, poštujući raspravu u načelu. Ovde se postavlja jedno drugo pitanju kada je reč o originalnom tekstu Predloga zakona – šta je javnost u postupku? Ovde je jedan od naših prethodnika u svom izlaganju o amandmanu (nažalost, to je isti onaj naš prethodnik povodom čijeg izlaganja, odnosno reakcije predsedavajuće je nastala čitava gungula oko povrede Poslovnika) citirao šta piše u članu 32. stav 3. Ustava. Član 32. stav 3. Ustava, kada je reč o javnosti, govori o jednoj vrsti sudskog postupka, pre svega o krivičnom sudskom postupku, jer to su odredbe Ustava koje tretiraju ljudska prava. Naravno da je javnost sudskog postupka sa aspekta ljudskih prava izuzetno značajna.
Međutim, ne mogu da razumem kako je moguće da predsednik poslaničke grupe ZES, najveće grupe vladajuće koalicije, izađe i kaže da će amandman (ponavljam, koji ima smisla, jer ima besmislenu odredbu člana 7) prihvatiti zato što je očigledno da nam je javnost potrebna. Najlepše vas molim, ako već pišete bezvezne odredbe u Predlogu zakona, ako ste već prinuđeni da prihvatite relativno smisleni amandman koji ispravlja jednu besmislicu te odredbe, onda bi bilo poštenije da onaj ko izađe u ime vladajuće koalicije kaže da će se to prihvatiti i da kaže zbog čega je to prihvaćeno.
Nemojte da zamenjujete teze. Nemojte da govorite o tome kako je amandman Stefana Zankova uveo javnost u sudstvo. To nije tačno. Taj amandman Stefana Zankova uopšte ne uvodi nikakav princip javnosti u rad suda.
Postoji rasprava u načelu i raspravljanje se može ograničiti. Raspravljanje se negde po zakonu ograničava, po prirodi stvari. Vanparnični postupak sam po sebi nije raspravni postupak; tu nema rasprave. Da li ima javnosti u vanparničnom postupku? Može da ima. Gde se to reguliše? Ustavom? Ne.
Drugim rečima, ako se već govori o javnosti u ovom predlogu zakona, onda je to trebalo da bude jedno sistematično i valjano obrađeno poglavlje, ne ovako kako je napisano, ili nije ni trebalo da postoji, nego da se upućujemo na odredbe Ustava koje regulišu materiju u onom domenu u kome je ta materija precizno regulisana kada je reč o zaštiti ljudskih prava i da prepustimo odredbama zakona o postupcima da pitanje javnosti uređuju, kada je reč o pojedinim postupcima, kao što se to do sada, naravno, i činilo.
Naravno da treba prihvatiti ovaj amandman, jer je neodrživo da ovakva bezvezna formulacija stoji u ovom tekstu Predloga zakona. Ali, ako se već prihvata predloženi amandman, onda je bolje da se obrazloženje tog prihvatanja od strane vladajuće koalicije izloži na suvisao i normalan način, da se objasni zbog čega je potrebno prihvatiti taj amandman koji je, opet kažem, suvislo napisan u odnosu na nesuvislu odredbu. Bilo bi još bolje da smo prihvatanje tog amandmana čuli od Vlade Republike Srbije tj. od ministra.
Postavljam jedno pitanje, koje je možda suvišno, i postavljam ga vama, gospođo ministre: da li vi smatrate da ovaj amandman Stefana Zankova treba prihvatiti? Da li ga treba prihvatiti ili ne?
Čuli smo stav predsednika poslaničke grupe vladajuće koalicije koji vidi da ga treba prihvatiti, a ona žena ne zna zašto, ne ume to da objasni.
Da li vi možete da nam objasnite da li ovaj amandman Stefana Zankova treba prihvatiti?
Da li Vlada ovaj amandman prihvata ili ne? Ili Vlada smatra da treba da ostane odredba u zakonu koja glasi ovako, ponavljam za svakoga ko je pravnik, a ko nije prepričaće mu njegove kolege, prijatelji, rođaci, pravnici kako ovo zvuči: "Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo zakonom, u skladu sa Ustavom". Šta se može ograničiti, raspravljanje, javno raspravljanje? Šta se može ovde ograničiti? Dakle, to je neverovatno.
Prema tome, najlepše vas molim da ovde odgovorite na pitanje, krajnje jasno i decidno, prihvata li Vlada amandman Stefana Zankova i, ako ga prihvata, zbog čega ga prihvata? Vlada ga prihvata? Dajte da čujemo to, možda ga Nada ne prihvata, možda ga Nada prihvata, a ne zna zbog čega ga prihvata.
Jako je važno, ako učestvujemo u raspravi o amandmanima, o predlogu zakona, da poštujemo naše kolege poslanike i svi između sebe da se poštujemo, bar do te mere da znamo o čemu pričamo. Ako makar to znamo, onda se možemo razlikovati u stavovima, možemo reći da li ovoj odredbi ima mesta ovde ili nema, da li se može drugačije formulisati ili ne. Dajte da makar poštujemo jedni druge i da znamo o čemu govorimo. Ako se jedan amandman od strane vladajuće koalicije prihvata, neko u ime te vladajuće koalicije treba da kaže - izvinite, mi prihvatamo amandman i znamo zašto ga prihvatamo i razlozi su ti, ti i ti. Makar nas toliko ispoštujte.