Dame i gospodo poslanici, samo jedna rečenica, gospođo Čomić, bez namere da uzurpiram vaša prava, Radio-televizija Srbije ima i obavezu prenosa suđenja dr Vojislavu Šešelju, u 22.00 časa na Drugom programu. Naravno, mi iz SRS, kao i 1.200.000 građana Srbije koji su svojevremeno potpisali peticiju i tražili taj prenos, zahvalni smo Radio-televiziji Srbije i naravno da ćemo uvek voditi računa o vremenu koje je predviđeno za taj prenos zato što smo uvereni da je ono što Vojislav Šešelj radi u Haškom tribunalu od izuzetnog značaja za sve građane Srbije, za državu Srbiju i za srpske nacionalne interese.
U prepodnevnom delu smo započeli raspravu o amandmanu Dragana Živkova na član 31. Predloga zakona o uređenju sudova. S obzirom na to da je to bilo pre sat vremena, ja ću samo da podsetim da se član 31. odnosi na nadležnost izvan suđenja i taj član 31. glasi: "Vrhovni kasacioni sud utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom."
Kolega Dragan Živkov je u ime poslaničke grupe SRS predložio da se briše ovaj deo koji kaže da Vrhovni kasacioni sud utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava. U obrazloženju je vrlo kratko naveo da je, što je apsolutno tačno, članom 142. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano da sudovi rade, odnosno sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata.
Dakle, ova odredba člana 31. je, pre svega, neustavna. Nije dobro kada Narodna skupština donosi zakone za koje unapred znamo da nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije i kada sami sebe dovodimo u situaciju da i pre stupanja na snagu ili odmah nakon stupanja na snagu zakon bude pod lupom Ustavnog suda Republike Srbije.
Naravno, ne osporavamo pravo i mogućnost svakog da se obrati Ustavnom sudu i Ustavnog suda da radi u skladu sa svojim ovlašćenjima, ali trebalo bi da vodimo računa da možemo da u ovom parlamentu donosimo zakone koji u političkom smislu odgovaraju političkoj opciji ili koaliciji koja je na vlasti u Srbiji. To je potpuno legitimno i normalno je da poslanici SRS, a i drugih opozicionih stranaka, podnose amandmane sa namerom da kroz te amandmane zapravo pokažemo građanima Srbije na koji način bi ovu materiju, i svaku drugu materiju i svaku oblast društvenog života regulisala Srpska radikalna stranka.
Vi iz vladajuće većine ste kroz vladin predlog ovde pokazali na koji način skupštinska većina i Vlada Republike Srbije vide uređenje sudova i o tome, naravno, možemo i treba da raspravljamo, ali kada se postavlja pitanje da li je nešto u skladu sa Ustavom ili nije u skladu sa Ustavom onda mislimo da tu nema mesta političkim stavovima. Ne verujem da postoji ijedna legalna stranka u ovom parlamentu koja bi bila spremna da namerno donosi zakone koji nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije je odbila ovaj amandman kolege Živkova sa sledećim obrazloženjem: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je neophodno da Vrhovni kasacioni sud zauzima načelne pravne stavove radi jedinstvene primene prava u sudu. Tačno je", kaže Vlada, "da Ustav Republike Srbije u članu 142. stav 2. propisuje da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, ali je s druge strane potrebno, budući da navedeni propisi nisu uvek precizni, da se zauzmu načelni pravni stavovi kako bi se ti propisi jedinstveno primenjivali".
U ovom obrazloženju zašto se ne prihvata amandman kolege Živkova opet se krije između redova nešto što smo već, mislim da je ovo treći put, u poslednjih deset dana ili nedelju dana mogli da primetimo – očigledno je da se Vlada Republike Srbije ne slaže sa nekim ustavnim rešenjima. Ako nije tako, kako onda može Vlada da kaže da neki propisi, a prethodno je rečeno da se radi o Ustavu, zakonu i drugim opštim aktima, nisu uvek precizni i da treba sad neki sud, kako god se zvao, Vrhovni kasacioni sud, može da se zove ne znam kako, da ustroji neku pravnu praksu koja, Vlada je unapred spremna i pokazuje nam to, nije u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim opštim pravnim aktima.
Ustav su doneli građani Srbije. Ogromna većina u Skupštini Srbije je prihvatila taj Ustav, ogromna većina političkih partija je učestvovala u kampanji za donošenje Ustava. Jedna sadašnja skupštinska grupa je vodila antikampanju, ali kada ovde govore predstavnici te političke stranke oni uvek skrenu pažnju da im se ne dopadaju neka ustavna rešenja, ali da Ustav mora da se poštuje.
Dakle, ovde je u pitanju samo pravničko razmišljanje, nema mesta nikakvim improvizacijama, pogotovo ne pretpostavkama da su Ustav, zakon i drugi opšti akti nedovoljno precizni.
Kada su pitanju zakoni, mi vam našim amandmanima skrećemo pažnju da zakone napišete i predložite tako da budu precizni, da pravne norme budu jasne, koncizne, precizne, da se ostavlja što manje mogućnosti za zloupotrebu prilikom primene propisa, da se ostavlja što manje mogućnosti za tzv. pravne praznine.
Ne sme Vlada Republike Srbije, pogotovo ne sme Narodna skupština da unapred priznaje da donosi zakone koji nisu dovoljno precizni. Hajde da menjamo te zakone, hajde da ispravljamo, prihvatajte amandmane poslanika, pre svega Srpske radikalne stranke, jer ja se obraćam javnosti Srbije i narodnim poslanicima u ime svoje političke stranke i poslaničke grupe. Hajde da ozbiljno sagledavamo svaki amandman, pa da pokušamo zajednički da ispravimo to što vi već predviđate unapred da može da se desi ili da već imate zakone koji su neprecizni.
Upravo vašim obrazloženjem, obrazloženjem Vlade Republike Srbije, potvrdili ste da treba prihvatiti amandman kolege Dragana Živkova. Ono što mislimo da nije dobro u nekom zakonu treba lepo da menjamo.
Inače, da sam na vašem mestu, gospođo Malović, ozbiljno bih se zabrinula. Ovaj zakon o uređenju sudova ima ukupno 98 članova. Vlada Republike Srbije je prihvatila 19 amandmana. Čini mi se da je ovo poprilično veliki procenat i da to govori o tome da smo mi, zapravo, dobili loš predlog od Vlade Republike Srbije, jer ste vi prihvatanjem ovih amandmana priznali tih svojih 19 grešaka u odnosu na 98 članova.
Naravno, predstavnik Vlade treba da raspravlja o svakom amandmanu, treba da prihvati svaki amandman koji doprinosi tome da zakon bude bolji i primenljiviji, pre svega usklađen sa Ustavom Republike Srbije, ali zabrinjavajuće je, zapravo, da ste nam dostavili zakon za koji ste vi priznali da ima toliko mana. A koliko je tek amandmana koje nećete da prihvatite. Mi ćemo u toku rasprave da vas upozoravamo na to i da objašnjavamo gde sve vidimo loša rešenja u ovom zakonu.
Da je ovaj zakon već sada na snazi i da postoji Vrhovni kasacioni sud i da u tom Vrhovnom kasacionom sudu sedi neko sudsko veće sastavljeno od sudija Slađane Bojović, kao predsednika veća, Željka Škorića i Živane Đukanović, kao članova veća, zamislite da su svi sudovi u Srbiji prihvatili pravnu praksu, ovako nakaradnu, nezakonitu, kriminalnu, kakvu je donelo ovo troje sudija Okružnog suda u Beogradu, po žalbi Đorđa Gačevića iz Beograda, odbornika skupštine gradske opštine Novi Beograd... Zamislite da su desetine sudova u Srbiji, koji su postupili u skladu sa Ustavom i sa Zakonom o lokalnoj samoupravi i prihvatili da se vrate oteti odbornički mandati SRS, zamislite da su oni morali da se rukovode ovim, da im pravna praksa bude ova nakaradna presuda ovog tročlanog veća Okružnog suda u Beogradu.
Mi bismo onda mogli da očekujemo da će takvu nezakonitu odluku da donesu i kada je u pitanju opština Zemun, pogotovo kada znamo da je Dragan Đilas već davao izjave i unapred nas pripremao, pre svega građane Zemuna, na to da je on spreman da uvede prinudnu upravu i da je uveren da će sud da odluči u tom pravcu. Evo, danas još uvek nismo dobili od Milana Markovića, a obećao je da će već danas da nas obavesti, jer smo juče to tražili, zašto izvesna gospođa u Skupštini grada Beograda ne želi da objavi legalno usvojen Statut gradske opštine Zemun, jer je, kako kaže, dobila nalog da to ne objavljuje u "Službenom listu grada Beograda" zato što taj koji joj je izdao nalog zna da će u Zemunu biti uvedena prinudna uprava.
Dakle, ne smemo da dozvolimo da bilo koja trojka koju mogu da kupe Dragan Đilas, Mišković, Vučić, ko sve učestvuje u kupovini sudija ili može da ih natera... Vi, zapravo, lustracijom koju planirate, gospodo iz vladajuće koalicije, hoćete da sve sudije u Srbiji budu poslušnici režima, poput Slađane Bojović, Željka Škorića i Živane Đukanović. Vi zato i hoćete da sve sudije budu razrešene, da biste vi posle birali svoje, pa da im postavljate test pitanje - ko je spreman da posluša Borisa Tadića i Dragana Đilasa ostaće u sudu, ko nije spreman da to uradi, tome više nema mesta u pravosuđu Srbije.
Mi srpski radikali želimo da se borimo protiv toga i radimo to iz dana u dan. Pre svega, želimo da obavestimo javnost Srbije kakvu kriminalnu vlast građani Srbije danas imaju, i to ne samo u Vladi Republike Srbije.
Za Vladu znaju i mala deca u Srbiji da je to skup kriminalaca, sa nekim izuzecima, svakako nisu svi istog nivoa; ne možete vi, gospođo Malović, ni da pomislite da se poredite sa Dinkićem ili Đelićem. To su kriminalci par ekselans.
Vreme od 15 minuta je isteklo. Dakle, prihvatite ovaj amandman da se u pravosuđu ne bi dešavale kriminalne trojke poput Slađane Bojović, Željka Škorića i Živane Đukanović iz Okružnog suda u Beogradu.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Igor Bečić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Srpske radikalne stranke gospođa Vjerica Radeta je to protumačila sasvim logično i na ustavan način obrazložila zašto treba da se briše član 31. uz to jeste blizu tih odredaba koje se oslanjaju jedna na drugu, jeste član 33.
Dame i gospodo, Vjerica Radeta je objasnila da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih pravnih akata i na osnovu ugovora međunarodnog prava ukoliko je naša država zaključila takve ugovore. U članu 31. stoji da Vrhovni kasacioni sud utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom. Član 33. odnosi se na objavljivanje odluka Vrhovnog kasacionog suda. Vidite, odluka Vrhovnog kasacionog suda, obično kao jedno tumačenje nižim sudovima, mora biti objavljena u "Službenom glasniku", a ne može da bude objavljena odluka SO Zemun o tome da je donet statut gradske opštine u Zemunu.
Dame i gospodo narodni poslanici, nikako se ne može dozvoliti jednom sudu, pa ni Vrhovnom sudu, da utvrđuje i da donosi načelne pravne stavove. Ti načelni pravni stavovi su, po mom dubokom uverenju, a na osnovu dugogodišnje prakse i praćenja rada sudova, od najnižeg do najvišeg, postali zakon, a ne sudska praksa. U brojnim odlukama opštinskih i okružnih sudova, kao i Vrhovnog suda Republike Srbije, imao sam priliku da utvrdim da se sud poziva ne na odredbu zakona, nego na utvrđena pravna načela Vrhovnog suda.
Šta ćemo sada da radimo kada u jednom sudu postoji više veća i jedno veće ne prihvati načelni pravni stav, nego kaže – sudiću na osnovu zakona; ako u jednom opštinskom sudu to odluči tročlano veće? Šta će se desiti? Hoće li sada Vrhovni sud da kaže – vi niste u vašem veću postupili po načelnom pravnom stavu. Vi, gospodo sudije, koji mislite i pravite se da ste pametniji od sudija Vrhovnog suda, niste poštovali naše načelne pravne stavove, vodite računa kako ćete sada da prođete sa vašim presudama. Šta se obično dešava? Najveći broj ukinutih ili preinačenih odluka jeste kod onih koji su se suprotstavili ovakvom ulasku u zakonsku proceduru, narušavajući Ustav i zakon da bi na taj način svoje pravne stavove i mišljenja morali da poštuju svi u sudu i u nižim sudovima. Po mišljenju SRS, ovo je apsolutno neprihvatljivo.
Kažite mi, iz uporednog prava, u kojoj evropskoj zemlji je tako regulisano da je vrhovni sud, ili kasacioni, ili savezni, ili ustavni ovlašćen da donosi načelne pravne stavove koji će biti obavezujući za sve sudove na teritoriji jedne države?
Sada ću da vas podsetim, posedujem Ustav Savezne Republike Nemačke koji sam proučio od prvog do poslednjeg člana. Dame i gospodo, gospođo ministre, u Ustavu Savezne Republike Nemačke drugačije je regulisano pitanje sudske prakse. Savezni sud u Saveznoj Republici Nemačkoj ne poznaje institut - načelni pravni stavovi. Evo šta u članu 95. stav 3. normira Ustav Savezne Republike Nemačke – u cilju očuvanja jedinstva sudske prakse obrazuje se zajedničko veće sudova.
Ne može biti najpametniji onaj koji sedi u Vrhovnom sudu, izvinite molim vas. Tamo ne mogu svi da dođu. To je problem. Imate daleko stručnijih ili dovoljno stručnih i podjednako stručnih i u okružnim i u opštinskim sudovima.
Zamislite, kada Vlada izvrši pritisak na Vrhovni sud i kaže – ima u korist Miškovića da presudite tako i tako, drugačije nema; veće Vrhovnog suda kaže – moramo da zauzmemo načelni pravni stav i po njemu sudite, nemojte suditi po zakonu, i morate doneti takvu i takvu odluku inače sledi reizbor. Možete doći pod udar, da vas zbog toga što ste primenili Ustav i zakon razrešimo zbog nestručnosti. Na taj način bi se, kao što kaže gospodin Krasić, vršila lustracija.
Ponavljam, u cilju očuvanja jedinstva sudske prakse obrazuje se zajedničko veće sudova. Dakle, sudova, a ne jednog suda, kao što je to ovde. Ova materija se bliže uređuje saveznim zakonom.
Gospođo ministre, imate problem kada su pitanju sudovi i kada su u pitanju sudije i tužioci. Vidite, vi predviđate u zakonu da se može izvršiti prekid ili odlaganje, dajete ovlašćenje javnom tužiocu da može da "ušeta" u zakonsku regulativu da bi se zaštitio dužnički lobi. To znači da se daje pravo javnom tužiocu da on, kada on proceni ili kada mu neko naredi, predloži nadležnom sudu da se odloži izvršenje protiv Miškovića, Peconija, Babovića ili drugih, dok se ne reši neko drugo pravno pitanje. Dame i gospodo, na taj način bi se štitio dužnički lobi.
Kada smo 2000. godine donosili Zakon o izvršnom postupku ukinuli smo institut da javni tužilac može da traži odlaganje ili prekid. Doneću vam da vam pročitam odredbe nemačkog građanskog zakonika i nemačkog zakona o izvršenju, koji kažu kada se i u kojim slučajevima može izvršiti odlaganje ili prekid izvršnog postupka - u deset slučajeva. Znate kada? Pod broj jedan, kada dužnik položi garanciju, što znači da Mišković položi garanciju i da mu se stavi hipoteka na objekat i da ga ne može otuđiti, ili da mu se stavi zabrana raspolaganja sredstvima na računu; da se da štedna knjižica i žiro račun na kom stoji taj iznos, ali i preda u ruke poverioca. Tada poverilac može da kaže, da bude saglasan da se izvršenje može odložiti ili prekinuti. Ovo su primeri... Naravno, gospodine Krasiću.
Dame i gospodo, ovaj amandman je u svakom slučaju prihvatljiv i mi smatramo da nikakvi načelni pravni stavovi ne mogu biti zakon za sudije. Mi jesmo za to da se organizuje jedinstvena sudska praksa i da tu jedinstvenu sudsku praksu proučavaju sve sudije i svi sudovi, ali ne možemo mi dati ovlašćenje, ne može parlament sada da da ovlašćenje Vrhovnom kasacionom sudu da on zauzima načelne pravne stavove i onda kaže - mene ne interesuje zakon, mene ne interesuje Ustav, mi mislimo, nas deset kada sednemo i donesemo odluku, neko ide na vešala. Ne može tako.
Ustav u članu 142, da budem jasan, normiran: "Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđenom zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora." Je l' ima ovde nekih načelnih pravnih stavova? Nema. Ne može nikome da služi Ustav Srbije za potkusurivanje. Ne. Ovo je jevanđelje preko koga ne može niko da pređe. Ovo je brana. Nijedna vlada, nijedan sud ne sme da pogazi odredbe Ustava. Ja vam to govorim iz iskustva, iz prakse. Ja znam, čitao sam brojne presude, na stotine njih, a ima ovde kolega advokata koji će to moći da potvrde, gde se sudije pri donošenju svojih odluka upravo pozivaju na načelne stavove Vrhovnog suda Srbije.
Ja vam kažem, mi imamo dobre sudije i u opštinskim i u okružnim sudovima i u Vrhovnom sudu, stručnjake, ali nikako ne sme da dođe do zloupotrebe. Ako bi ovo prošlo, dolazi do zloupotrebe, to ne može niko da spreči. Kako ćete vi sutra da pozovete veće, opštu sednicu Vrhovnog kasacionog suda ili jedno odeljenje, kako ćete da ga pozovete i da kažete – zašto niste poštovali Ustav? Izvinite, molim vas, evo piše u zakonu, kaže – predlaže se da su obavezni načelni pravni stavovi, da se moraju primenjivati.
Ponavljam, ja smatram da je dovoljna ujednačena sudska praksa. Ona se razlikuje od ovog instituta. Ova odredba vam je previše jaka, ona izjednačava Ustav sa načelnim pravnim stavom, ili odredbu nekog osnovnog zakona ili zakonika. Zamislite, ako je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, zaseda Vrhovni sud i njegova sednica, i u ovom slučaju ćemo da zauzmemo stav da će svih onih 12.000 koji su bili pohapšeni 2003. godine morati da idu na robiju, jer to smatra sednica Vrhovnog suda. Svi oni koji su se ogrešili o zakon na drugi način i počinili neka druga krivična brojna dela, načelni stav je – nemojte to sada, Vrhovni sud je mišljenja da treba primeniti ovu odredbu na ovaj ili onaj način.
Vidite, mi srpski radikali tražimo da se poštuje Ustav. Skoro sve stranke koje sede ovde učestvovale su u njegovom donošenju i zaklinjale se do Boga miloga i do nebesa da će ga poštovati. Ako je tako i ako smo tako uradili i usvojili takav Ustav, onda taj Ustav moramo svi podjednako poštovati. Posebno je osetljiva materija pravosuđa. Ne možemo dvosmislene odredbe donositi. Ne možemo dozvoljavati tamo zloupotrebe. Treba ovo sprečiti i doneti i urediti zakone samo u skladu sa svetim pismom tj. u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 33. Predloga zakona o uređenju sudova, kojim sam zatražio brisanje stava 2. koji, da podsetim, glasi: "Sve odluke Vrhovnog kasacionog suda iz člana 30. stav 1. ovog zakona objavljuju se na veb-stranici Vrhovnog kasacionog suda."
Vlada je odbila ovaj amandman iz razloga što, kako stoji u obrazloženju, smatra da je potrebno da se radi upoznavanja šire javnosti sve odluke Vrhovnog kasacionog suda koje su bitne za praksu sudova objavljuju i na veb-stranici tog suda.
Da se razumemo, prilikom podnošenja ovog amandmana namera je bila da se izbriše jedan zaista nepotreban, pomenuti stav, jer ovo spada, inače, u način rada sudova, tako da zbilja nije ni bilo potrebe da se ovo uređuje posebno zakonskim rešenjima, pogotovo za instituciju koja praktično tek treba da zaživi. Umesto da prihvatanjem konstruktivnih predloga doprinese pojednostavljenju predloženih zakonskih rešenja, Vlada se postavlja poput kineskog zida i zapravo sprečava svaku takvu mogućnost.
Sve je ovo inače apsurdno, imajući u vidu činjenicu da je celokupan period posle petooktobarskih promena zapravo i obeležen nepostojanjem jedne prave strategije reforme pravosuđa, a to očigledno proizilazi iz činjenice da se zakoni vrlo često menjaju, tako da i sudovi rade u uslovima potpune neizvesnosti.
Primera radi, baš kada je reč o ovom Predlogu zakona o uređenju sudova, 1. januara 2002. godine je donet Zakon o uređenju sudova, međutim, odložen je rok primene odredaba koje ustanovljavaju novu nadležnost i nove sudove za 1. oktobar 2002. godine.
Međutim, i ovaj period je protekao. Rok za početak primene ovih odredaba Zakona pomeren je na 1. mart 2003. godine. Kada je Vrhovni sud uočio da se približava ovaj termin, a da se pripreme ne vrše ni blagovremeno ni ozbiljno, pismom se obratio Ministarstvu pravde i nosiocima drugih dveju vlasti predočavajući sve štetne posledice nestvaranja uslova za implementaciju zakona. Međutim, došao je i 1. mart 2003. godine, pa nisu formirani novi sudovi, nisu obezbeđeni uslovi za novu nadležnost sudova. Zbog toga sada i jesmo u situaciji da u Zakonu o uređenju sudova imamo zapravo i sudove koji ne postoje i faktički sudove koji postoje.
Zato je pravilna strategija reforme pravosuđa nužna kao instrument neke buduće, istinske reforme. Njen cilj je i definisanje tačnih pravaca za sveobuhvatnu normativnu i organizacionu reformu kroz jasno definisanje područja u kojima će ona biti i sprovedena.
Prava reforma, a ne poput većine kozmetičkih reformi, jeste proces od izuzetnog značaja za ostvarivanje principa vladavine prava, a vladavina prava zahteva poštovanje ustavnih principa podele vlasti i nezavisnosti i samostalnosti sudstva.
Ovakva promena imena sudova, reizbor sudija vodi ispunjenju jednog konsenzusa u političkoj vlasti da se izvrši lustracija sudija o kojima su već i kolege govorile, ali po zakonu koji se odnosi samo na sudstvo, i to na način koji ne može da garantuje sigurnost i izvesnost. Stanje u sudstvu je takvo, nažalost, da se plašim da ćemo vrlo brzo stići do kolapsa.
Osim ovih mnogobrojnih amandmana koji su na predloženi zakon podneli opozicioni poslanici, evidentno je da je i stručna javnost istakla brojne suštinske nedostatke zakonskog rešenja. Ovo se, pre svega, ogleda u tome da je bilo neophodno da budu javno objavljeni i kriterijumi za ukidanje određenih sudova, odnosno izmene te celokupne sudske mreže, kao i detaljna analiza neophodnih aktivnosti i sredstava potrebnih za planiranje izmene redosleda sprovođenja aktivnosti i nekih realnih rokova.
Takođe, nedopustiva su, nejasna i neodgovarajuća rešenja materijalnog položaja sudija, suprotna nekim međunarodnim standardima koji, primera radi, predviđaju samo da se, recimo, plate sudija moraju regulisati zakonom, odnosno da se zabranjuje to snižavanje jednog dostignutog nivoa.
Naravno, najsporniji i najviše kritikovan jeste upravo deo zakona koji se odnosi na izmenu sudske mreže, odnosno na ukidanje velikog broja opštinskih sudova u Srbiji od 1. januara 2010. godine. Kako smo čuli od predstavnika Ministarstva pravde, koja to objašnjava nužnošću i neminovnošću u reformi pravosuđa, time će se brže rešavati sudski sporovi i suđenje u prvom stepenu u osnovnim sudovima trajaće najduže godinu dana, a u drugom stepenu do šest meseci. Dakle, ukidanjem 86 sudova, umesto opštinskih biće formirana ta 34 osnovna suda, a umesto onih 26 okružnih biće isto toliko viših, a po rangu slede posle apelacioni, vrhovni i kasacioni sud.
U Srbiji sada postoji 120 opštinskih sudova pa će čak njih 86 postati područne jedinice osnovnih sudova u koje će sudija dolaziti po potrebi.
S obzirom na to da sam poslanik iz Mladenovca, razumljivi su i vrlo negativni komentari kako sugrađana tako i zaposlenih u pravosuđu, imajući u vidu da će po novom zakonu, koji će, ne sumnjam, usvojiti skupštinska većina, i Opštinski sud u Mladenovcu uz Barajevo, Grocku, Lazarevac, Obrenovac, Sopot i Surčin, dakle prigradske opštine, biti u ingerenciji drugog osnovnog suda u Beogradu.
Na kraju, smatram da se pod istinskim poboljšanjem stanja podrazumeva povećanje zakonitosti i pravilnosti rada pravosudnih organa, a to dalje znači mali broj ukinutih odluka prvostepenih sudova i visoku ažurnost u suđenju. Kažu da lekar operiše na čoveku, a sudija na čovečijoj duši. Problem je što su u Srbiji u proteklih osam godina ove demokratije mnoge sudije bile tek bezlični činovnici režima, nisu naročito ni uvažavane, ni poštovane.
Pitanje je samo kako će se država Srbija izvući iz ove mreže u koju je upala. Pravna sigurnost, pravična suđenja, nezavisne sudije, pravna država je nešto što je voljom režima Borisa Tadića daleko, baš kao i Evropska unija. Hvala.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.
Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je osam minuta i 30 sekundi.

Gospođo Čomić, dovoljno je i osam minuta, znate da sam ja darežljiv kada je u pitanju EU.
Sada bih skrenuo pažnju na nešto u vezi sa čim vi niste shvatili gospodina Petra Jojića. U nastavku razmatranja ovog zakona biće i drugih odredaba gde će biti govora o shvatanjima i stavovima, međutim, jedno je pravno shvatanje koje zauzima odeljenje Vrhovnog kasacionog suda, a drugo su načelni pravni stavovi. Gospodin Jojić vam je vrlo slikovito objasnio kako se dolazi do pravnih shvatanja u odeljenjima i kako se dolazi do načelnog pravnog stava. Velika je razlika.
Ukoliko vi verujete ili ne verujete, to je vaš problem, ali na bazi nekog mog iskustva, a verujte da sam bio suočen sa ovim problemom najmanje 30 meseci kao ministar trgovine, mi smo imali veliki problem kada su u pitanju stavovi i shvatanja koja zauzimaju odeljenja. Zašto? Zato što predsednik veća napiše neki tekst i kaže - to je pravno shvatanje, zakaže sednicu odeljenja, kolege podignu ruke i to postane pravno shvatanje. Kolega iz drugog odeljenja, iz drugog veća istog odeljenja, u identičnoj pravnoj situaciji, a dešavaju se takve situacije, napiše pravno shvatanje, zakaže se sednica odeljenja, dignu ruke i vi imate u pravnom prometu dva pravna shvatanja koja su međusobno potpuno suprotna.
Onda, ako dođe do Vrhovnog suda, pričamo o Vrhovnom sudu jer nemamo iskustva sa Vrhovnim kasacionim sudom, molite se Bogu kom će veću da padne predmet, da li veću čiji je predsednik izdejstvovao pravno shvatanje na ovaj način ili veću gde je drugi. Pogotovo je to bilo strašno kod veća za upravne sporove.
Kada su u pitanju načelni pravni stavovi koji se zauzimaju na opštoj sednici, ja moram da vam skrenem pažnju, na bazi prakse rada Vrhovnog suda, ne od kad je ova gospođa, nego odavno, i tu imamo lobiranje, bukvalno rečeno lobiranje i zauzimaju se neki načelni stavovi.
Da vam sad kažem nešto najiskrenije: ako je načelni pravni stav od '65, '70 i neke ili eventualno 1983, 1984, 1985. godine, onda je to zacementirano i ima svoju težinu; ako se radi o načelnim pravnim stavovima zauzetim posle 1992, 1993. godine naovamo, vežite mački o rep, od toga nema ništa.
Zahvaljujući akciji Dušana Petrovića i Srđana Milivojevića, stečajna mafija je na slobodi danas, da znate, i niko ne priča o tome. Svi su oni na slobodi danas, brane se sa slobode i našli su novu stranku koja ih štiti. Tamo će da budu funkcioneri jer su tajkuni.
Ako ste uspeli ovo da shvatite, gospođo ministre, onda će vam biti mnogo lakše da posumnjate u obavezujuću snagu načelnih pravnih stavova i pravnih shvatanja. Ovo deluje malo anahrono i deluje kao da neko pledira na nepoštovanje sudstva. Molim vas, Vrhovni sud Srbije, Društvo sudija i društvo ovih tužilaca ne može da se uporedi sa Domom lordova. Dom lordova vrlo retko zauzima načelne stavove povodom nekih pitanja. Ima tu nekih i drugih razloga, da vas ne opterećujem time, da vam ne pukne mozak, ali ima i drugih razloga. Znači, u tom smislu treba tumačiti ovu kritiku, pre svega zbog ove naše sumorne prakse. Načelni pravni stav, pravno shvatanje u uređenom pravosuđu ima nekog smisla, ali otkad je došla demokratija mi smo daleko od toga što ima smisla.
Što se tiče ovog amandmana koji je podnet na član koji govori o objavljivanju na veb-stranici Vrhovnog kasacionog suda, zašto nešto što je obično tehničko sredstvo vi dižete u zakonsku normu? To je neka mogućnost. To je mogućnost i rezultat tehničkih dostignuća pojedinca u kući, institucije, firme, da li ima kompjuter, da li je priključen na internet itd. Zašto od toga pravite zakonsku normu? Ko ima, ukoliko se to objavi, može da vidi, a kad ga stavite kao zakonsku normu, onda neminovno morate da vodite računa da svaka zakonska norma u sebi, ako ne direktno onda indirektno, sadrži nešto što se zove pravo i sadrži nešto što se zove obaveza. Ako vi jedan oblik tehničke komunikacije dižete na nivo zakonske norme, onda treba da preuzmete odgovornost da obezbedite uslove da bi i pravo i obaveza bili na istom tasu.
Ne, Vladi je stalo da... Videla žaba da se konji potkivaju, pa hajde i ona da digne nogu. To je taj problem, što vi od jednog običnog tehničkog sredstva kao mogućnosti pravite EPP. Pa i sada Vrhovni sud Srbije ima svoj veb-sajt, pa ko je zainteresovan i ima kompjuter u kancelariji, klikne, pronađe nešto što ga interesuje. Doduše, ovih stvari možda i neće baš da bude.
Pazite, ako ste krenuli na ovaj način, vi morate da date sad i nalog kako da se ažurira sajt. Šta meni vredi što gledam sajt kad su tamo odluke od pre godinu i po dana? Ne, videla žaba gde se konji potkivaju, pa hajde da digne batak, i ona da dobije potkovicu.
Ali, da li može da nosi potkovicu, nema veze. Potkovica teža od žabe. Računaju da će vreme da progura svoje, proći će, tu će malo ovaj informativni medij, onaj medij, sve će da bude evropski, evropski. Znate kako to ide smešno.
Još veći problem u celom ovom vašem konceptu jeste to što vi nešto tumačite da je nadležnost a nije nadležnost. Nadležnost je nešto što može da se definiše kao stvarana i mesna, gde treba da se primeni zakon, odgovarajuća odredba. Kako može neko da bude nadležan za utvrđivanje pravnih stavova? Kad se priča o nadležnosti vi morate da imate i stranke, ovde nema stranaka. Da ste možda razmišljali o nečemu – delokrug poslova, svaka čast, ali vi ste napisali "nadležnost", a reč "nadležnost" u pravu ima vrlo precizno značenje. Narodna skupština je nadležna, imamo dva člana koja definišu šta su to poslovi koji su u njenoj nadležnosti, ali Narodna skupština razmatra i druga pitanja koja nisu u ta dva člana, zato što to spada u delokrug poslova i interesovanja Narodne skupštine. Međutim, šta da radimo, imamo problema zbog toga što su ljudi završili fakultete "na vezu".

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 34. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodin Avramović je podneo amandman na član 44. i to je prirodni nastavak onoga što sam malopre pričao. Vidite, ovde ste u članu 44, to je opšta sednica...
(Predsedavajuća: Na redu je član 34.)
Izvinjavam se, član 34. Gospodin Avramović je podneo amandman na dva člana, na član 34. i član 44. U redu je.
Sada ću da vam objasnim zbog čega je u redu. Pogledajte naslov iznad člana 44, upravo stoji ona reč "delokrug". Iznad člana 44. kaže: Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda – Delokrug; znači, to su poslovi. U okviru toga je napisano i o načelnim pravnim stavovima. To je ono što sam malopre pričao.
Gospodin Avramović je svojim amandmanom na član 34. tražio da se stavovi 3. i 4. brišu. Taj član se odnosi na godišnji raspored poslova. Između ostalih stvari, tu je propisano nešto za šta smatram da mu nije mesto u zakonu, a to je da li će na godišnji raspored sudija da se žali i u kom roku će da podnese prigovor da bi se taj godišnji raspored promenio. Mislim da je to stvar poslovnika. Ako ovo ubacujete u zakon onda treba da bude čitav pravni put definisan, a ovde ne postoji pravni put. To je prva i osnovna primedba.
Stav 3. kaže: "O prigovoru sudije odlučuje predsednik neposredno višeg suda u roku od osam dana od dana podnošenja prigovora". Stav 4, koji gospodin Avramović traži da se briše, glasi: "O prigovoru sudije na godišnji raspored poslova u Vrhovnom kasacionom sudu odlučuje opšta sednica."
Izvinite, molim vas, mislim da ste to pitanje digli nepotrebno na neki viši nivo. Sada moram da vratim malo raspravu na nešto što je bilo prisutno u načelnom pretresu o ovom predlogu zakona. Koliko se sećam, mislim da je gospodin Konstantinović, ali nećete da se ljutite ako sam i pogrešio, ali znam da je nekoliko predstavnika DS-a veličalo ovaj predlog zakona, između ostalog tvrdeći da više neće biti nameštanja predmeta prema sudiji i prema veću; čak je tu neko malo istrčao izvan okvira pa je rekao - kompjuter ima da određuje kada će ko u kom predmetu da sudi itd.
Moram radi javnosti da kažem da tako nešto već funkcioniše u Srbiji. Postoje rimski brojevi za veće, za sudiju koji se zadužuje i onda ide onaj broj iz upisnika po redosledu kad je došao. Svrha tog prirodnog prava jeste to da sudija sudi po redosledu kako dolaze predmeti, a svodi se na sledeće: ako ima deset sudija, ima deset svojih brojeva i onda prvi predmet ide prvom sudiji, 11. ide prvom, 21. ide prvom, po onoj logici da ne može da se utiče na to koji će sudija da sudi u zavisnosti od toga ko je tužilac a ko je tuženi. To kod nas manje-više i funkcioniše.
Pitanje rigoroznosti i da li to funkcioniše na pravi način jeste nešto što je unutrašnja stvar suda. Međutim, znate kakvi su advokati, oni su snalažljivi, podnesu tužbu, pa onda povuku tužbu, pa podnesu ponovo tužbu pa dobiju drugi broj i drugo veće, tako da ne treba da pravite od toga fetiš. To što će kompjuter... Petre, da li sam pogrešio nešto? (Ne.)
Povlače tužbe pa ih ponovo vraćaju kada dođe na red Marina, neće da mu sudi Persida, nego hoće da mu Marina sudi. Ljudi, to se zna. Mislim da ne treba od toga sada praviti nauku. To je najobičniji raspored. To što ste vi hvalili kako će kompjuter, ali ne NASA-in kompjuter, da deli predmete, od toga nema ništa. Zaboravite to. Ne znam odakle vam taj nagon da toliko hvalite te mašine. Mnogo hvalite mašine, a društvo nam je kao životinjska farma. To je nešto neverovatno.
To jeste garantovano pravo, standardima Ujedinjenih nacija, za samostalnost i nezavisnost sudstva – da po redosledu sudija bude zadužen sa predmetom i da sudi, nema tu ni žrebanja, niti binga, niti lotoa, niti Pink, niti ovo, niti ono, nego se tačno zna redosled. Ali, nemojte da od ovoga pravite, kao, dobar sistem koji će da spreči zloupotrebu.
Na jednom primeru sam rekao kako se to sprečava. Ili, ode advokat u pisarnicu i kaže – ako sada podnesem, koje će veće da bude? Marinino. Neću da podnesem, za koliko da dođem? Dođi za pola sata. U međuvremenu je "utrčala" jedna tužba, ide se kod Perside i onda je završen posao.
Nemojte da nam držite predavanja kako su to moderne evropske stvari itd. U evropskim sudovima se muva na neviđeno, ne biraju se sredstva. Šta mislite ko će da dobije spor od dve-tre milijarde da sudi? Neka Marina tamo? Ma neće, već odabrani sudija.
Ovo shvatite samo kao kritiku prakse, ne kritiku prvog i drugog stava ovog vašeg predloga zakona. Pošto želite da kukuričete o tome da je to tehnologija, kompjuteri će da srede pravično suđenje itd., onda nemojte od toga da pravite nauku.
Da sudija koji je nezadovoljan godišnjim rasporedom ima pravo na prigovor, o prigovoru rešava viši sud, to vam ne treba u zakonu. Nije sve podobno da bude u zakonu. Ne može neko da stavi u zakon šta mu padne na pamet, pogotovo ovako nešto što se tiče EPP-a. Jer, ako stavljate ovo ovako kao EPP, onda vi sudiju uvlačite u nešto što su neotuđiva prava iz radnog odnosa, jer kod sudija imamo jednu stvar - sudijsku funkciju i radni odnos. To je sublimirano u ličnosti sudije, vodite računa, jedno je sudijska funkcija, drugo je radni odnos. Kamo sreće da se nikada ne postavlja pitanje radnog odnosa sudija, već vršenja sudijske funkcije, a ovo već poprilično zalazi u nešto što se tiče nepotrebnih stvari.
Zato vam i kažem da nije svako slobodoumno razmišljanje, želja ili volja dobra materija za zakonsku normu. Jer, vi kako ste krenuli otprilike bi to, da bi gledaocima bilo jasno šta oni pokušavaju, bilo: Zakon o braku kaže šta je bračna zajednica i šta je brak; u osnovi jeste da se vole muškarac i žena, koji imaju nameru da trajno žive. Po zakonu su dužni da poštuju te obaveze koje su propisane zakonom. Posle dvadesetak i nešto godina nema više ljubavi, nestalo je nešto i sada žena tuži muža u sudu i kaže - tražim da donesete presudu i da obavežete muža da me voli. Kako to može u zakonu? Kako to može u presudi? To je ovo što vi upisujete ovde. Majke mi, biću dobar sudija. Imamo onog što se kleo dva puta u crkvi pred Bogom, pa je postao "Smoki". Nemojte, nije sve za zakonsku normu.
Gospođo ministre, stičem utisak da vas je neko u ovom setu pravosudnih zakona, delom ovog zakona, ali još više ona dva-tri zakona koja slede posle ove rasprave, grdno prevario.
Sada ću da vam objasnim u čemu se ogleda ta prevara. U Ustavu Republike Srbije postoji član 146, prvi stav kaže ovako: "Sudijska funkcija je stalna". Šta po vama znači stalnost?
Stičem utisak da vi brkate pojmove, trajno, stalno, na neodređeno, na određeno vreme. Da li može da se vrši sudijska funkcija na određeno vreme? Možete da primite čistačicu na tri meseca, da radi na određeno vreme. Možete čistačicu da primite na probni rad. Ima tamo u zakonu koliko maksimalno može da traje. Možete nekoga da primite da radi povremene i privremene poslove. Možete da angažujete nekoga po osnovu ugovora o delu, ali ovo je sudija. Ovo nije radni odnos, ovo je funkcija. To je funkcija u okviru jedne grane vlasti koja kontroliše, prilično, i zakonodavnu i izvršnu vlast. Da li je sudija u radnom odnosu?
Vidite, ovde ste rekli stalnost, a u sledećem članu Ustava postoji odredba koja kaže: "Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije u istom ili drugom sudu." Šta vam znači ovo - trajno obavljanje? Zar pojam stalnosti ne obuhvata u sebi i trajnost?
Ovo što pričam odudara od amandmana, ali mora da se ima u vidu i ovo, jer je sada hajka na sudije. S obzirom na to da postoji 126 glasova i da će biti reizbornosti, vodite računa o godišnjem rasporedu, vodite računa. Ovde je namerno dat rok za prigovor sudiji koji je nezadovoljan godišnjim rasporedom. Zašto? Da bi ga eliminisali ovi "žutaći", da bi ga izbacili iz suda. Vidite li koliko oni dugoročno smišljaju prevaru?
U Ustavu Republike Srbije postoje dva člana koja su međusobno kontradiktorna. Sudijska funkcija je stalna, i kada Narodna skupština po novom zakonu, novom Ustavu bira sudije, ona im daje stalnost funkcije. Nema sudija na određeno vreme. To ne postoji. Ako postoji sudija na određeno vreme, onda on nije sudija. Principi i načela za uređenje sudova, radi obezbeđenja samostalnosti i nezavisnosti sudija, koja su usvojile Ujedinjene nacije ne znaju za ovo rešenje.
Mi smo malo čekali da čujemo i ovo udruženje sudija, pošto su oni mnogo pametni itd. Pa, danas i juče smo izdiktirali imena sudija. Neće oni da se oglase. Udruženje sudija je fol protiv ovih ovde. Oni su na istom poslu, da znate, i sudije, i tužioci, i stranke i građani koji učestvuju u sudskom postupku. Oni su na istom. Oni se samo pro forme bore protiv reizbornosti.
Vi se sećate Vide Petrović-Škero. Kao predsednik Okružnog suda ona je izašla da štrajkuje, da demonstrira sa ljudima koji rade u sudskoj administraciji. Ona je kritikovala Vladu, a ona je pisala uredbu Vladi Zorana Đinđića kako da se isporuči Milošević. Pa, kao nagradu za to, navodno ona je neprihvatljiva za Okružni sud, oni je prebace u Vrhovni, a tamo je jedva dočekala da dođe na mesto predsednika. Videli ste pre nekoliko dana – ona kritikuje Vladu. Pa, ko veruje u to? Mene ne može da ubedi zato što mnogo bolje znam šta oni rade i kako funkcionišu.
Vidite čime se sve prikriva podla namera: i odredbama o veb-sajtu Vrhovnog suda, načelnim pravnim stavovima, a imate dve kontradiktorne odredbe Ustava Republike Srbije koje će ovi "žutaći" da zloupotrebe. Zato ne čudi: pre mesec dana je jedan sudija doneo jednu presudu, a u identičnom činjeničnom i pravnom stanju danas donosi drugu presudu. Zašto? Prete mu reizbornošću. Idu na reizbornost, na lustraciju. Osim Srpske radikalne stranke, koja se bori protiv reizbornosti, svi drugi su saglasni da bude reizbornosti. Zbog čega? Ne žele da poštuju Ustav, zakon, ne žele da poštuju principe Ujedinjenih nacija, Evropske unije. Ja branim Evropsku uniju, ne daj bože, ali kakvi su ovi, moraću i to da radim. Do viđenja.

Da li još neko želi reč? Zoran Krasić je govorio 14 minuta i 37 sekundi. Imate 23 sekunde, ako želite.
Na član 38. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i Nebojša Ranđelović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 38. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na naslov iznad člana 39. i član 39. amandman je podnela Vlada.
Odbor za pravosuđe i upravu prihvatio je amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima Vjerica Radeta.