Ovim amandmanom mi smo, u stvari, hteli da skrenemo pažnju na to da se ovde u Predlogu zakona u ovom članu koriste neki termini koji će verovatno biti prisutni u budućem zakonu – "sa odlikom" itd.
Šta je svrha ili cilj ovog amandmana? Mi odavno zastupamo stav da nije dobro, bez obzira na to koji je nivo, ali po ovom novom da krenemo od osnovnog suda, nije dobro ako se na mesto sudije osnovnog suda bira čovek koji nije proveo neko vreme u sudu. Mi odavno zastupamo stav da za sudije mogu biti birani oni koji su bili sudijski pripravnici, pa onda pomoćnici, savetnici itd. Znači, da su krenuli od početka svoje radne karijere iz suda, a onda, kako ispunjavaju te uslove, da budu birani za sudije jednog suda, pa višeg itd. Zašto? Zato što smo u dosadašnjoj praksi imali situaciju da neko formalnopravno ispunjava uslove: diplomirani pravnik, položen pravosudni ispit, šest, sedam, osam godina radnog iskustva na pravnim poslovima, a to je pomoćnik u advokatskoj kancelariji kod oca, sekretar zemljoradničke zadruge, sekretar u nekom privatnom preduzeću. Imali smo situaciju, čini mi se da je u pitanju bilo Valjevo, da čovek iz zadruge dođe, zahvaljujući Bošku Ristiću i njegovima, dođe u sud i bude izabran za sudiju, pa odmah postane predsednik suda, a on je sud video samo kad je išao na sastanak sa devojkom, jer su se dogovorili da se u sedam sati uveče nađu ispred suda. Znači, imali smo čoveka koji formalnopravno ispunjava uslove, a sud je video samo kada je išao na zakazani sastanak sa devojkom.
Da se sad ne bi desilo da se čovek zapošljava i postaje sudija, da uzmemo ove naše uslove, opštinskog suda, kada treba da juri normu, da deli pravdu u skladu sa Ustavom i zakonom, on treba da uči šta je rešenje, kad se donosi rešenje, s pozivom na koji član, rešenja kojima se upravlja u postupku, kako se donosi presuda, kako ovo, kako ono, jer taj čovek nikada u praksi nije mogao to da vidi.
Ono što smo mi zastupali, to već godinama pričamo sa ove govornice, jeste: sudijski pripravnik, položio je pravosudni ispit, bio je saradnik godinama, došao je do tih godina koje ukazuju da ispunjava uslove za izbor za sudiju, konkurs, izabere se za sudiju i vi već imate formiranog čoveka i on može da nastavi sa onim poslom, jer on se zadojio tim mlekom, u sudu, on je to radio pet, šest, sedam, osam, godina. To je bio naš koncept.
Šta smo mi hteli da kažemo? Mi uvažavamo tu situaciju da sud može da primi veći broj ljudi kao sudijske pripravnike i da ih osposobi itd. i da sistematizacija ne dozvoljava da neki ostanu. Svrha ovog člana, ono što je predlagač hteo da postigne ovim članom, jeste da onaj koji je bio najbolji na pravosudnom ispitu, ukoliko postoji upražnjeno mesto, ostane, a ovi drugi da čekaju red kada se otvori mesto za pomoćnika, osoblje itd. Šta želimo da postignemo ovim amandmanom?
Ukoliko je neko prošao kriterijume za sudijskog pripravnika, položio pravosudni ispit sa tom kvalitetnom ocenom, on treba da ostane u sudu. Zašto bi taj kadar išao na neka druga mesta? On je primljen kao sudijski pripravnik da bi se školovao za rad u sudu. Ako je položio pravosudni ispit posle tri godine pripravničkog staža, pokazao te rezultate, zašto to dete bacati negde dalje? To je svrha onoga što smo mi hteli.
Naravno, ovi ljudi će biti primljeni za sudske pripravnike, položiće pravosudni ispit na neki način, neće da pokažu neku dobru ocenu ili su tokom pripravničkog staža pokazali nesnalažljivost, ne znaju da razlikuju šta je bitno a šta je nebitno itd., nema potrebe taj da ostane. Ali, stičemo utisak da se u ovoj formulaciji u članu 66. Predloga zakona krije nešto što prevazilazi stručne kriterijume, zalazi u nešto što je neka podobnost, zalazi u kriterijume neke podobnosti. To je ono što smo mi hteli da izbegnemo i zato smo podneli ovakav amandman. Znači, ako je neko položio pravosudni ispit, pokazao uspeh, treba da ostane. Ako je neko pokazao da jednostavno nije za taj posao, tokom tri godine pripravničkog staža, a bez obzira na to što je položio taj pravosudni ispit, on ne treba da ostane. Samo smo hteli to da preciziramo. Jer, ovde se vrti jedan automatizam, a to se kaže - u zvanje sudijskog saradnika. To je ono najniže u toj hijerarhiji. Znači, u ovoj vašoj formulaciji to ima značaj nekog automatizma. Ubacili ste nešto što je kriterijum, iza čega se ne krije samo struka. To je svrha ovog amandmana.
Kada sam već ovde, želim da iskoristim priliku da prozborim i nekoliko reči o nečemu što je takođe vrlo značajno za ovaj zakon, da on liči na nešto. Gospođo Malović, radno telo je, po definiciji, pomoćni organ. Nema te institucije gde radno telo može biti drugostepeni organ. Vlada je u članu 64. stav 2. dala jedno rešenje gde je moguće da se izjavi prigovor povodom ove stvari koja je regulisana članom 64, a to se odnosi na rešenje o oceni rezultata rada sudijskog pomoćnika, da ukoliko je nezadovoljan tom ocenom koju je dao predsednik suda, može da uloži prigovor i da se prigovor podnosi radnom telu Visokog saveta sudstva. Radno telo ne može da bude organ. Da ste rekli neki odbor, neka komisija... Ali, pitanje je da li odredbe Ustava Republike Srbije o Visokom savetu sudstva dozvoljavaju da u okviru tog organa pravite podorgane, radna tela i nešto drugo.
Siguran sam da Ustav Republike Srbije ne dozvoljava to. On je definisao Visoki savet sudstva kao nadležni državni organ. Visoki savet sudstva je postao institucija donošenjem Ustava Republike Srbije. Ako je on postao institucija, ne možete vi sada da prenosite njegove nadležnosti na nešto što je pomoćno telo unutar organa. Ne možete, zabranjeno je. To je apsolutno neustavno. To je bila poenta amandmana na taj član 64. koji je podneo poslanik SRS Milovan Radovanović.
Znači, mi vama ne sporimo da, prema unutrašnjoj organizaciji rada Visokog saveta sudstva, postoji nešto što će da priprema za sednice Visokog saveta sudstva, da pravi nacrte odluka, da pravi predloge odluka. Mi ne sporimo to. Ali, vi ste u članu 64. rekli da o tome odlučuje radno telo Visokog saveta sudstva. Radno telo unutar tog visokog saveta ne može da bude organ koji odlučuje.
Samo da vas podsetim, mi ovde u Narodnoj skupštini imamo nekoliko apsolutno neustavnih i nezakonitih odredaba u našem poslovniku. Moguće je da samo Administrativni odbor donosi pojedinačna akta i da rešava neke stvari. Svi drugi odbori i komisije su radna tela, bez mogućnosti da meritorno odlučuju. Kada predlog zakona dođe kod Odbora za pravosuđe ili kod nekog drugog odbora, tu se daje samo mišljenje u okviru onog izveštaja. To mišljenje je stav, koji ne obavezuje. Jedino Administrativni odbor pod nekim uslovima, po postojećem Poslovniku, može da odlučuje o pojedinačnim pravima, statusnim pitanjima itd. Jedino on. O tome treba da se vodi računa. Vi koji pišete zakon o Narodnoj skupštini treba da pravite drugačiju kompoziciju. Radno telo ne može da odlučuje.
Mi imamo nekoliko radnih tela koja su vrlo značajna i donose neke odluke, pa makar to kasnije bio i predlog. Mislim da je najgore stanje kod Odbora za finansije.
Vi ne znate, dok je bio onaj stari ustav, taj odbor je kroz zakon i kroz Poslovnik dobio ovlašćenje da predlaže guvernera Narodne banke, u jednom sazivu, kada je trebalo promeniti Dinkića i dovesti onu žena iz Svetske banke. Ne može, radno telo nema taj kapacitet, nema to ovlašćenje, bez obzira na to što se u tim radnim telima preslikava struktura i srazmera kakva je u Narodnoj skupštini.
(Predsedavajući: Vreme.)
Dovodite u pitanje stvarno, jer ovaj koncept je očigledno nakaradno smišljen. Stičem utisak da ovde nije bilo koncepta, nego je bila neka početna verzija, a onda je svako uslovljavao sa nekim rešenjima. A vi, da ne biste bili uslovljavani, vi ste malo od ovoga, malo od onoga i dobili ste nešto što ni na šta ne liči.
