Gospodine Todoroviću, gospođa Kolundžija bi pre promenila farbu kose nego da prihvati moj amandman. Ona mene mrzi, vidite i sami. Zbog te mržnje prema meni ona je u stanju da eliminiše celu poslaničku grupu SRS. Ljuta je, vidite, nešto se dešava.
Da počnemo sa ovim amandmanom. Kada uzmemo u obzir da je Vlada Republike Srbije članom 7. Predloga zakona rekla da se raspravljanje pred sudom može ograničiti, ja sam to ozbiljno shvatio. To u prevodu znači – vi iz Društva sudija dobro zapamtite, vi koji očekujete reizbornost još bolje zapamtite, raspravljanja pred sudom ne sme da bude. To je poruka Vlade gospodina Cvetkovića. Vidite i sami kako je to loše urađeno, čak su i poslanici vlasti, poput Konstantinovića i ostalih, morali da podnose amandmane i da popravljaju ovaj predlog zakona. I ja sam podneo amandman na član 11. da ga popravim, ako se može popraviti, s obzirom na to da je pogrešen koncept.
Znači, vi iz Društva sudija zapamtite, raspravljanje pred sudom biće zabranjeno. Vodite računa zbog reizbornosti. Kako nas je sunce ogrejalo sa ovom i ovakvom trapavom Demokratskom strankom, mi smo dobili nove demokratske standarde: znači, može da se glasa iz Soluna, može da se glasa iz Bodruma; kad hapsiš, 13.000 komada slobodno možeš da uradiš, nema nikakvih problema; vanredno stanje uvek može da se uvede. To su sve demokratski standardi. Vodite računa ako neko ozbiljno shvati te vaše demokratske standarde.
Član 11. Predloga zakona reguliše... Posle Balinovca su svi prihvatili taj manir pa iznad člana zakona stavljaju i naziv, neki naslov; ne onaj veliki naslov za celo poglavlje, nego svaki član ima svoje napisano. Član 11. ima naslov - Sudovi Republike Srbije, i u nekoliko stavova on reguliše nazive sudova opšte nadležnosti i sudova posebne nadležnosti.
Naravno, mi kao SRS ne prihvatamo ovaj koncept, mi smo izložili u načelnoj raspravi zašto ne prihvatamo takvu podelu, nazive i hijerarhiju sudova opšte nadležnosti i sudova posebne nadležnosti po ovom konceptu. Odnosi se, znači, na osnovne, više, apelacione, varijante sa privrednim, varijante sa prekršajnim i ove varijante sa upravnim sudom.
Ja sad neću da se vraćam na to, veliko je koncepcijsko neslaganje, ali u nameri da predlagač zakona ipak ne pogreši toliko mnogo, da ne bude greška, osušilo se sve, mada smo na dobrom putu da bude - osušilo se sve posle Demokratske stranke, jer za šta se oni uhvate sve se suši, mi smo pokušali da ih malo poučimo da primene svoju logiku dosledno. Računali smo, imaju neke logičare, valjda i neka predavanja drže, da neka logika postoji, ali vidimo da toga nema, tu postoji promaja. Kad zapne, tera tako i završi se posao.
Ova vlada je napisala... a sad sumnjam u ovo što su napisali jer i povodom amandmana na član 7. oni su dali jedno obrazloženje zašto ga ne prihvataju. Evo, sada vidite kako je bilo povodom amandmana na član 7, kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je formulacija člana 7. Predloga zakona dovoljno jasna", to Vlada kaže, nema javnog raspravljanja, "tako da nije potrebno dodatno preciziranje navedene odredbe na način predložen amandmanom." Zatim skoči Nada Kolundžija i kaže – ne, ovo preciziranje je potrebno jer ovo što je Vlada napisala nije dovoljno jasno.
Kada čitamo obrazloženje zašto ste moj amandman odbili, prosto se tresem. Da li još uvek važi to što ste napisali? Evo šta je visokomisaona vlada gospodina Cvetkovića napisala (verovatno vam je Vojkan Simić radio ovo obrazloženje, mi njega isterasmo iz sudova, da znate, a vi ga primiste), kaže ovako: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je naziv 'privredni apelacioni sud', koji se nalazi u Predlogu zakona, pravilniji."
Da bi nešto bilo pravilno ili nepravilno mora da postoji nešto drugo kao etalon, jedinica mere vrednosti. Doduše, pravilnost može da bude i estetski kriterijum; može na neki način da se odnosi i na emotivno stanje, ali znate i sami, o ukusima se ne raspravlja. Volim slatkiše, Zeka voli slano, džabe ja njega da ubeđujem - jedi slatko, on kaže - brate ne volim, volim slano da jedem i kraj priče. To vam je kao sa ljubavlju, znate, kooperativni egoizam. Evo, sad posle 20-30 godina braka da vas pita neko - a zašto ti je baš ta žena, čovek ne zna da odgovori. Pa, emotivno stanje.
Tako meni Vlada odgovara, kaže - mi vama ne prihvatamo amandman zbog emotivnog stanja koje je bilo u tom trenutku u Vladi. Malopre me niste razumeli, gospodine Todoroviću, kad sam rekao da ovo ne može da prođe s obzirom na to da Nada mene mrzi. Znači, da je drugačije emotivno stanje, ovo što sam predložio bi bilo prihvaćeno.
To je nama naša demokratija dala – Zorana Živkovića za feldmaršala. Tako je bilo, ljudi, šta da radite.
Znači, ako pođemo od logike koja postoji u Predlogu zakona o uređenju sudova, ta logika može ovako da se izrazi, čitam ono što je Vlada napisala: "Sudovi opšte nadležnosti su osnovi sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i Vrhovni kasacioni sud." To je kod sudova opšte nadležnosti; postoji svojevrsna gradacija, ne gradacija kao kada se meri procenat alkohola u rakiji koja se peče, nego postoji neki nivo, prvi nivo, drugi, treći, četvrti. Da budem još precizniji, sa gledišta nadležnosti apelacionog suda, on je uvek drugostepeni, doduše, javlja se neki put i ovaj okružni kao drugostepeni, ali neka hijerarhija postoji. U toj hijerarhiji se koriste odgovarajući nazivi i termini koji treba da prikažu da se radi o nekoj hijerarhiji.
Kad su u pitanju sudovi posebne nadležnosti, onda je rečeno ovako, sad se tu izbegava hijerarhijski raspored: prekršajni sudovi, Viši prekršajni sud. Ovo je prvostepeni, ovo je drugostepeni. Razlika, ne samo u nadležnosti, ali u ovoj terminologiji, jeste što je ovo prekršajni, a ovo je viši prekršajni.
Kada su u pitanju privredni sudovi, oni kažu ovako: privredni sudovi, pa privredni apelacioni sudovi. Da bih njima pomogao, kažem da je logika opasna disciplina, rekao sam - privredni sudovi, to su oni prvostepenog nivoa, a drugi su apelaciono-privredni. Znači, uvek se na prvo mesto stavlja nivo, pa naziv tog suda. Oni kažu, ovde je pravilnije da bude ovako. Pomislio sam da možda to ima nekog rezona kada su u pitanju privredni, pa da ne bude apelaciono-privredni, nego da bude privredno-apelacioni, da ne bi ličilo na ono kako je kod prekršajnih, jer tamo je prekršajni, viši prekršajni. Onda sam počeo da razmišljam, a zašto nisu napisali prekršajno-viši?
Ništa ne želim da karikiram, nego samo želim da se vratim na ono čime sam počeo kad sam izašao za ovu govornicu. U pitanju je mržnja i nema drugog razloga. Mržnja, čak ni po Marfijevim zakonima... Znate, nije ovo lingvistički problem, ovo je mentalno-moralni problem. Mentalni je u onom delu koliko je zagađena okolina, pa nedostatak kiseonika ne dozvoljava da se vidi ono što postoji, a moralni iz prostog razloga što neko ne želi ni po koju cenu, zgražava se nad tim ukoliko amandman dođe od strane Srpske radikalne stranke.
To nije novost, to nije novo ponašanje, to je nešto što postoji od 25. januara 2000. godine. Sve što predloži Srpska radikalna stranka je antievropsko, anticivilizacijsko, ide ka izolaciji, odraz je primitivizma, prostakluka, odraz je činjenice da se nose cipele od 200 evra, a ne od 500 evra, da se nosi odelo od 200 evra, a ne od 2.000 evra, da se vozi "jugić", a ne jahta, da ovoga ne vole mediji, a ovoga obožavaju mediji.
Znači, opet je to emotivno, psihosomatsko stanje, ta vododelnica koja ne dozvoljava ovoj prodemokratskoj, evropskoj... ne znam više koji epitet da upotrebim da bih opisao tu lepotu koja nije prelazna, ali je prolazna.
Svojevremeno sam razmišljao, da bi ovaj zid sa leve strane mogao da shvati nešto što je razumno, da svako moje izlaganje povodom Demokratske stranke počnem rečju "evropski", pa bi to otprilike ovako bilo: evropski Boris evropski Tadić evropski i evropski Dragan evropski Đilas evropski su evropski zajedno evropski pokrali evropski sve evropski građane evropski Srbije. Razmišljao sam da u toj gradaciji kažem lep, lepši, najlepši, što bi rekli Vranjanci, i ono, i šesta - evropski lep. Sve je evropsko kod nas, pa čak i ono evropsko ne smrdi nego miriše. Toliko daleko, i ovaj zid ćutanja, ide i računa da će bivši "Idoli", mediji, Miki Rakić, policija, "Kobre", CIA, BIA, DEA, Mea, izaberite šta hoćete, koji hoćete naziv, da završe. I završiće, ali neće da poboljša položaj građana Srbije.
Gospodine Novakoviću, juče ste verovatno bili opravdano odsutni iz sale Narodne skupštine. Naravno, ne ljutim se ukoliko ne prihvatite amandman, čak i nema potrebe da ga prihvatite, ali, gospodine Novakoviću, zamolio bih vas da obezbedite prisustvo ideologa Demokratske stranke gospodina Srđana Milivojevića. Moguće je da je on preko puta, da savetuje Borisa Tadića o tim dalekosežnim potezima, pošto je on vizionar, on gleda dalje od Mićunovića, moguće je. On vam je juče dva puta sa ovog mesta obećao da ćemo da razgovaramo samo o temama koje se tiču života građana Srbije. Molim vas da ga pozovete, imate i policiju, ako treba, privedite ga, da počnemo da raspravljamo o životnim temama koje muče naše građane.
To je nama naša Demokratska stranka sinoć jasno poručila, obećala da neće oni da se bave izborima, pošto svuda pobeđuju, ali žele da reše ekonomske probleme. Želimo da raspravljamo, da vidimo da li naši građani imaju para na štednji u ovim bankama i koliko je rizično štedeti u Srbiji. Pazite, imamo bankarski sistem koji je potpuno sličan evropskom. Taj evropski je poprilično narušen, popucao. Građani u Evropi ne znaju šta da rade. Taj sistem kod nas višestruko multiplikuje probleme. Ovde smo imali neke koji kažu: građani, slobodno idite na štednju. Ne znam, tražim odgovor, da li neko može da štedi u ovim bankama ili da ide pod hitno da podiže te pare. Videli smo, naš sistem navodno nije dobar, evropski sistem je još gori. Pa, šta da rade građani? Ko njima garantuje? Garancija je što je lep Boris Tadić. Pa, to je prolazno, ljudi. Gde su pare? Da li će ljudi da ostanu bez para? Vi samo odbijajte amandmane.