Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 226. i tražim obaveštenje od Vlade šta će preduzeti povodom nelegalnog instaliranja Euleksa na Kosovu i Metohiji, odnosno šta je istina u oprečnim izjavama naših zvaničnika s tim u vezi.
Pre izvesnog vremena u našem javnom servisu i drugim medijima, shodno našem neprikosnovenom pravu da za naš novac znamo sve, potkrala se jedna mala, skoro nezapažena vest, da se tzv. misija Euleks uveliko instalira na Kosovu i Metohiji. Ova vest je jedva mogla biti razaznana u poplavi suza naših novinara za izvesnim pokojnim gospodinom, vlasnikom nekih novina iz susedne države, i njegovim kolegom koji su stradali u nekom mafijaškom obračunu, koliko sam mogla da zaključim iz tih jadikovki. To je, naravno, veoma tragično za njihove porodice, ali nije razlog da o tome događaju znamo baš sve.
Međutim, ono o čemu javnost Srbije treba da bude obaveštena stalno, tačno i neprekidno jeste šta se dešava sa našim narodom na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori, u Republici Srpskoj. Možda razlog leži u tome što TV pretplatu našem javnom servisu ne plaćaju baš svi, pogotovo ne oni koji strujomere imaju u oborima i štalama, pa im se svakodnevno preti tužbama.
Zašto mi ne znamo ko je ubio novinare Milana Panića, Slavka Ćuruviju? Ko je ubio Ranka Panića? Ko je ubio Pavla Bulatovića, gardiste i ostale? Doduše, neke novine u najnovijim feljtonima razotkrivaju da su pokojnog Đinđića ubili neki neidentifikovani stranci, a ne oni koji su osuđeni. Za naše medije su najvažnije senzacije, čak i one najmorbidnije o kotrljanju odsečenih glava, o krvavim obračunima kriminalnih grupa i navijača. Istina je, naravno, negde između, što će reći da za našu hrabru, politički ispravnu i nepokolebljivu, evropski posvećenu vlast neke neprijatne vesti treba zabašuriti, minimizirati ili, medijski rečeno, preklopiti, da baš ne bodu oči svima nama.
Svedoci smo da se Euleks, koliko noćas, instalirao (dobivši prvo Nobelovu nagradu) na svetu srpsku zemlju, s namerom da je konačno otme iz naših granica, iz naših srca, iz našeg pamćenja, iz naših molitvi, protivno svim zemaljskim i božanskim zakonima, protivno svim rezolucijama, odlukama, protivnom zdravom razumu.
Naš ministar Jeremić tvrdi da nikada nećemo promeniti stav o Euleksu. Samo ne znam čiji stav – njegov, Borisa Tadića, građana Srbije? Bog zna, jer naša skupština nije raspravljala o ovom siledžijskom vašingtonsko-briselskom postupku. Mi, zakoniti zastupnici građana Srbije, nismo mogli da prozborimo ni reči o odlukama, jer su o tome odluku doneli moćnici i poslušnici iz naše vlasti. Kosmet ne sme da bude na dnevnom redu Skupštine Srbije, odlučili su oni koji crne tačke i mrlje i rupe vide svuda samo ne u svojim glavama.