Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koristim svoje pravo da na osnovu člana 226. poslovnika o radu Skupštine zatražim objašnjenje od nadležnih, a siguran sam da je to u ovom slučaju Ministarstvo za lokalnu samoupravu, a povodom dešavanja na sednici SO Mladenovac, koja je održana 2. decembra 2008. godine.
Naime, skupštinska većina u gradskoj opštini Mladenovac pokazala je još na konstitutivnoj sednici manire kojima će se rukovoditi u radu. Tako smo bili svedoci da se konstatuje, recimo, da je broj onih koji glasaju za i protiv zajedno veći od ukupnog broja odbornika koliko broji skupština u Mladenovcu.
Potom, i pored priznanja tadašnjeg sekretara Skupštine opštine da je, shodno odredbama Zakona o lokalnoj samoupravu i poslovnika o radu, Administrativno-mandatnu komisiju trebalo da formiraju predstavnici tri izborne liste koje su osvojile najveći broj glasova, gde je svakako mesto pripadalo i SRS, formira se organ od isključivo predstavnika skupštinske većine.
I tako, dok građani Mladenovca iz dana u dan sve teže uspevaju da obezbede elementarne uslove za životnu egzistenciju ili, bolje rečeno, da prežive od danas do sutra, skupštinska većina koju čine svi, nasuprot SRS koja je ostala u opoziciji sa građanima, nastavlja sa pravnim terorom.
Evo šta se desilo na prethodnoj sednici SO Mladenovac. Čuli ste da parlament broji 55 odbornika, sedam odbornika SRS ne učestvuje u glasanju po prvoj tački dnevnog reda, koja je bila posledica toga da bi se zadovoljili koalicioni sporazumi skupštinske većine, a omogućeni novim statutom Skupštine grada Beograda.
Dakle, za odluku o prestanku mandata za četvoro odbornika glasa 48 odbornika, čime je doneta odluka o prestanku njihovog mandata. Potom sledi predlog da mandati prestanu za još troje odbornika. Sada, ono što je neverovatno, ponovo je 48 glasova za. Dakle, imamo sedam odbornika kojima je konstatovan prestanak mandata, ali koji, po svoj prilici, učestvuju i dalje u glasanju prilikom sledećeg, a to je, tek ono treće, verifikacija novih sedam odbornika.
Pitanje koje postavljam jeste da li su za ovakve odluke glasali oni koji su ostali bez mandata ili su možda požurili oni kojima su tek trebalo da budu verifikovani mandati? Šta je onda zapravo sa legitimitetom svih odluka koje su potom donesene na sednici Skupštine opštine? Poznato je da je ono što je brzo, to je i kuso. Očigledno da je skupštinska većina u Mladenovcu požurila da podeli sladak kolač, dok građani samo mogu da ispiju još jednu gorku pilulu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Popović, želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se u skladu sa članom 225. i 226. Poslovnika, jer su mi potrebna određena obaveštenja od predsednika Vlade i ministra ekonomije, kako bih mogao da obavljam svoju dužnost narodnog poslanika.
U Srbiji je, dolaskom DOS-a, uvedena jedna čudna praksa koje nema nigde na ovom svetu, nema ni u jednoj zemlji. Naime, otkriveno je da slovenačke firme u Srbiji ne plaćaju porez državi Republici Srbiji. Slovenija i slovenačke firme u Srbiji se ponašaju kao da je Srbija njihova kolonija i da, prema tome, ne moraju da plaćaju porez svojoj koloniji, niti da poštuju zakone Srbije.
Iz dnevne štampe javnost Srbije je obaveštena da je slovenački "Merkator" izgradio robnu kuću u Nišu bez ijednog jedinog papira iliti dozvole. Na sve zabrane građevinske inspekcije iz Niša, bahati investitor iz zemlje koja nam je streljala više od 100 dece u uniformi JNA, nije se obazirao. S pravom se tako ponašao, jer smo im oprostili streljanje više od 100 vojnika JNA, a zašto ne bi i neke formalne papire i građevinske dozvole?
U Novom Sadu su hteli da sruše stadion FK "Vojvodina" i da na njegovom mestu grade robnu kuću, ali su se fudbalske legende digle na noge i sprečile taj suludi i drski čin.
Ovo je samo uvod da bi se shvatilo ponašanje predstavnika zemlje koja nam je prva počela razbijanje domovine i koja je na zločinu streljanja stotinu vojnika JNA i stvorila svoju zemlju.
Prema poreskoj kartici poreskog obveznika "M. Rodić", PIB r. 104414232, na poreskom računu broj 714112, koji je inače dostavljen Mlađanu Dinkiću, kao tadašnjem ministru finansija i Republičkom javnom tužiocu za suzbijanje organizovanog kriminala, samo u periodu od osnivanja 23.5.2006. godine do 21.5.2007. godine evidentirane su obaveze za plaćanje PDV-a u iznosu od 1.024.075.067 ili 12.800.938,34 evra, koje su na istoj poreskoj kartici na dugovnoj strani nezakonito stornirane i proknjižene sa stanjem na dugovnoj strani i u saldu su obaveze za plaćanje PDV-a iskazane kao da nisu ni postojale.
Osnivač društva sa ograničenom odgovornošću "M. Rodić" Novi Sad je poslovni sistem "Merkator". To je materijalni dokaz da "Merkator" ne plaća porez Srbiji. Imamo informaciju da je predsednik koalicije zelenih navedenu poresku karticu poreskog obveznika "M. Rodić" uručio Mlađanu Dinkiću, sa naznakom da je to poklon budžetu Srbije u iznosu od 12,8 miliona evra, ali reakcije nije bilo.
Republički javni tužilac za suzbijanje organizovanog kriminala je primljenu krivičnu prijavu samovoljno prekvalifikovao u obično krivično delo i poslao zameniku opštinskog javnog tužilaštva u Novom Sadu, gospodinu Holceru, koji opet za godinu i po dana nije ništa uradio.
Na postavljeno pitanje Poreskoj upravi dobijen je nedvosmislen ugovor da "Merkator" nije platio porez, ali da on više nije u njihovoj ingerenciji, već da je u ingerenciji Centra velikih poreskih obveznika.
Zato danas javno i pred celokupnom javnošću postavljam pitanje predsedniku Vlade: Ko je osnovao i po kom zakonu Centar velikih poreskih obveznika?
(Predsedavajuća: Tri minuta, 30 sekundi.) Završavam.
Po kom zakonu ili pravilniku radi ovaj centar velikih poreskih obveznika?
Još jedno pitanje, ako slovenačke firme ne plaćaju porez Srbiji, postavljam javno pitanje predsedniku Vlade i ministru finansija, kome slovenačke firme plaćaju reket?

Da li još neko želi reč?
Na član 82. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Još bi neko hteo reč.)
Narodni poslanici, pitala sam da li još neko želi reč, sačekala sam i pitala, uključujući i koleginicu Natašu Jovanović koja je rekla – ne.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Po Poslovniku, ne.)
Ako zaista mislite da predsedavajući pita da li neko želi reč o povredi Poslovnika, molim vas za malo koncentracije pri praćenju toka sednice. Koleginica Nataša Jovanović je rekla - ne i to mi je bila potvrda da niko više ne želi reč, te sam prešla na sledeći amandman.
Pošto narodni poslanici sa nedovoljno pažnje prate zasedanje, vraćamo se na amandman na član 76. koji je podneo narodni poslanik Momčilo Duvnjak. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman, u ime poslaničke grupe SRS,  na član 76. Zakona o javnim nabavkama da se stav 4. briše.
Pre nego što bih rekao nešto o ovom amandmanu, građani moraju da znaju, koji god zakon predložite ili donesete, u tim zakonima imamo uprave i agencije. Zašto nam služe te uprave i agencije? To je svima jasno - za zaposlenje stranačkih ljudi i pranje novca.
Na čelu svake uprave ili agencije je partijski čovek koji dobija direktno naređenje od ministra i zato u svakoj oblasti imamo mafiju. Zadnji primer je gasna mafija i povećanje cena gasa građanima od 60%. Jedno je prava istina - da je gasni sporazum za građane Srbije dobar, preko ovog magistralnog voda građani Srbije će naredne dve godine dobiti, sva domaćinstva, prirodni gas. Sve ostale radnje su građani videli, da ovde postoje dva lobija. Ovde je svima jasno da ti lobiji hoće da ovaj sporazum sa Rusijom i Ruskom Federacijom ne prođe.
Reći ću vam primere javnih nabavki i tendera iz grada Kruševca, odakle dolazim, iz Direkcije za urbanizam, Gerontološkog centra i Doma zdravlja. Ovde je malo interesantno da su svi direktori u tim ustanovama i organizacijama bili ljudi iz G17, da nema nijednog direktora iz neke druge političke partije.
U Direkciji za urbanizam bivši direktor, ime i prezime - Mile Petrović, G17, rađene su neverovatne radnje. Takvih ugovora ima preko 20. Reći ću vam jedan primer, osnovni ugovor - 11.200.000 dinara, dodatni radovi 14.000.000, ukupno 25.200.000 dinara.
Mi znamo, po Zakonu o javnim nabavkama, da povećanje može biti samo 25%, a ne 150%, kako se vidi ovde. Nigde nema tog direktora, nije više direktor. Direktor Direkcije za urbanizam je iz SRS dr Milan Punišić. Sve ove radnje smo predali istražnim organima i, na kraju, nadamo se da će završiti posao po zakonu.
Imamo još jedan primer - Dom zdravlja, dr Vojkan Kulić, G17, ponovo. Ovde imamo, gde su domovi zdravlja, zdravstvene stanice u Kruševcu. Na teritoriji opštine Kruševac preko 50 tih zdravstvenih stanica je renovirano. Neverovatne se cifre ovde pominju. Osnovni ugovor od 200.000 dinara za jednu običnu zdravstvenu stanicu, izlazio je po sedam puta više. Dom zdravlja je kompletno renoviran, nabavka aparata, nameštaja, a niko drugi nije mogao da radi, vi ćete me ispraviti, ako pogrešim, firma "Trešnja" iz Beograda, po naređenju ministra.
Gerontološki centar u Kruševcu, zamena stolarije, bio je tender, javili su se ljudi po zakonu na tender, najbolju ponudu je dala firma iz Kruševca, 21 milion i 800 dinara, poništen tender, ne može niko da radi iz Kruševca, po naređenju ministra mora da radi firma iz Beograda, 58 miliona i 200 hiljada dinara. Moram ovde jednu istinu reći, nema tu onih ljudi koji su izašli iz SRS, pre godinu i osam meseci sam dobio poziv na telefon iz SRS u 9,24 časa, zvala me je gospođa Ljilja da se javim zameniku predsednika stranke, tadašnjem, kome sada ne znam ime, zaboravio sam, javio sam se na telefon i on mi je rekao - nemoj dirati tog čoveka, on je naš čovek.
Nisam to poslušao, mi smo i dalje na konferencijama za štampu izlazili sa time, jer mi je bilo sumnjivo. Pre toga, u kancelariji kod istog čoveka, bio sam pozvan u vezi "Župe", gde je tada vlasnik bila Violeta Josifova, pričano je o privatizaciji "Župe", gde je ona rekla, preda mnom i pred njim, da je ona kupila to po zakonu.
Kad je ona izašla, na telefon je pozvan Mišković i rečeno je da je Momčilo Duvnjak kod njega i da neću više prozivati Miškovića da je učestvovao u privatizaciji i uništenju "Župe". Ponovo nisam stao, jer je Mišković učestvovao i uništio je "Župu", kruševačku privredu i mogu otvoreno da vam kažem da je na kruševačkoj privredi učinjen genocid 2005. godine. Dobro znate da je Kruševac bio najjači industrijski grad. Nemamo više ni "Župu", "Merimu", "22. juli", "Cepak", "Rubin", "Jastru" i "Trajal", "Jastrebac", "ŠIK", "Elektrouniverzal". Nijedna firma više ne radi. Ovde imam pravo da iznosim sumnju i da sumnjam.
Pre dva meseca smo imali eksploziju u "Trajalu". Tvrdim sa ove govornice da je eksplozija nameštena od vlasnika, koji je iz Bugarske. Država mora da pomogne "Trajalu". Mi iz SRS nismo za to da ova privatizacija se poništava, samo tražimo da vlasnik ispoštuje sve ugovore, jer ako nema "Trajala" i "14. oktobra", više nema ni Kruševca, to svi dobro znaju.
Država je kriva za sve ovo, država nam nije dala saopštenje u vezi ovoga, vlasnik nam nije dao da uđemo u fabriku, a mi smo dole, vršimo vlast, SRS, DSS i SPS. Na ovo moramo da dobijemo odgovor.
Reći ću vam samo jedan primer, šta je rađeno u Kruševcu. Kruševac je do 2000. godine imao 45.000 zaposlenih. Posle 2000. godine, od 5. oktobra bez posla je ostalo 30.000 ljudi, pa vi to matematički pomnožite, 30.000 puta 20.000 plate, to je 600 miliona dinara svaki mesec manje u gradu Kruševcu.
Da li je neko morao da uništi hemijsku industriju "Župa"? Prva fabrika plavog kamena u Evropi, osnovana 1934. godine. Da li ijedan vinograd u Srbiji može da rodi grožđe bez "Župe"? Ne može bez plavog kamena. Da li možemo imati zdravu pijaću vodu bez "Župe"? Ne možemo, "Župa" proizvodi najbolji hlor.
Hoće i hteli su, nismo dozvolili, da prodaju kruševački vodovod francuskoj firmi "Veoli". Zašto ovo pričam? Ta ista "Veoli" sad, pošto je oduzeta privatizacija Violeti Josifovoj, poništena, hoće da proda "Župu" istoj toj firmi francuskoj. Ta francuska firma ima duplo lošiji kvalitet hlora i svega.
Mislim da ovde neki ljudi koji misle da su stručni, da znaju sve, treba da dođu u grad Kruševac, da vide šta i kako se radi sa privredom. Tvrdim sa ove govornice da smo mi iz SRS ponosni što smo tamo u vlasti, imamo najviše odbornika, osvojili smo, sa ljudima iz DSS i SPS, redak smo grad koji nema nijednog dinara zaduženja.
Videli ste u zadnja dva meseca, Kruševac je grad gde nije ova koalicija ista, vidite sami, kao na republičkom nivou, koji ima sve pohvale od onih ljudi koji su vaši ministri, adet od ministra za lokalnu samoupravu, Milana Markovića.
Na kraju, predložio sam da se iz člana 76. zakona o javnim nabavkama stav 4. briše. U ovom članu želi se da ministar nadležan za finansije već kod otvaranja ponuda kontroliše i utiče na njih. Postavlja se dopunsko pitanje - čemu onda formiranje uprava, republičke komisije za zaštitu prava ponuđača i ostalih oblika birokratskog aparata? Čemu silne radnje oko ocene ponude?
U predradnjama se ispunjavaju uslovi, daju se rokovi, dokazuju standardi, stručne reference i ostali kriterijumi. sve napred navedeno pada u vodu, jer se pojavljuje ministar nadležan za poslove finansija, koji uređuje postupak otvaranja i propisuje obrasce za vođenje zapisnika i otvaranje ponuda.
Ovde se vidi da ministar favorizuje svoje ponuđače. On bi trebalo da čuva ponuđačevu poslovnu tajnu, to do sada nikada nije bilo. Ovo je oblast gde je veliki mito i korupcija i ministar ne želi ništa da prepusti slučaju i svuda želi da bude prisutan. Hvala.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, pre nego što pređemo na sledeći amandman, obaveštavam vas da ćemo danas, na osnovu člana 85. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, raditi i posle 18.00 časova, a raspravom po onoj tački dnevnog reda koja u 18.00 časova bude na dnevnom redu, ali ne kasnije od 21.00 čas.
Na član 82. amandman je podneo poslanik Bojan Mladenović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, podneo sam amandman na član 82. stav 2, u kome se kaže: ''Ako ponuđač čija je ponuda izabrana kao najpovoljnija odbije da zaključi ugovor o javnoj nabavci, naručilac može da zaključi ugovor sa prvim sledećim najpovoljnijim ponuđačem.'' Predložio sam da se reč "može" zameni rečju "mora", da se ne sme dozvoliti da poslednji na listi može dobiti posao sa najlošijom ponudom.
Naime, kad se završi konkurs, ako najbolja ponuda iz bilo kojih razloga ne može da se realizuje, smatram da bi naručilac trebalo da prihvati sledeću najbolju ponudu, odnosno drugu sa liste. Ovim bi se sprečilo da se posao zaključi sa niže rangiranim sa liste, jer po ovom članu može doći do toga da se sklopi ugovor sa poslednje plasiranim ponuđačem. Ne sme se dozvoliti da se takvi ugovori sklope, tj. da se preskoči niz povoljnijih ponuda, odnosno da se izabere neki, recimo sedmi sa liste, a da se zaobiđu rangirani od drugog do šestog mesta.
Ako se sklopi ugovor sa nekim sa liste ponuđača, onda to mora biti najbolje rangirana ponuda, a ne sme biti, kako stoji u članu "može". Znači, mora da bude nabolje rangirana ponuda. Zbog toga se ovim amandmanom predlaže brisanje reči "može" i umesto iste staviti reči "mora".
Protekli period u javnim nabavkama je obeležio veliki broj malverzacija. Afere su zastupljene u svim segmentima društva, u svim oblastima. Afera javnih nabavki nije zaobišla ni vojsku. Setimo se ugovora Ministarstva Srbije i Crne Gore koje je sklopilo, po državu štetne ugovore o nabavci vojne opreme, vredne oko 300 miliona evra.
Za samo par dana cene proizvoda su znatno uvećane, tako da su šlemovi, koji je trebalo platiti po 200 evra, plaćeni 250, pancirima je narasla cena sa 1.200 na 1.750 evra, a maskirnim odelima sa 280 na 445 evra. Na razlici u ceni samo ova tri proizvoda, država je oštećena za 40 miliona evra.
Ministarstvo odbrane potrošilo je veliki deo novca van namenske potrošnje namenjene budžetom. Obaveze prema dobavljačima bile su 2,8 milijardi dinara, a narasle su na neverovatnih šest milijardi dinara.
Što se vojske tiče, zabeleženo je da je svojevremeno za remont vojnih aviona plaćeno čak četiri miliona evra više od cene koja je postignuta na tenderu.
Najdrastičnije kršenje zakona o javnim nabavkama učinilo je i preduzeće "Univerzijada Beograd", koje je sklopilo ugovor bez tendera sa hrvatskim "Varteksom" o oblačenju sportista.
Jedna u nizu afera kojom je naneta šteta državi jeste ona u kojoj su učestvovale Marija Rašeta-Vukosavljević, sa još 11 lica, koja su optužena da su pri izradi projekta i rekonstrukcije terminala dva i Vip salona na aerodromu pribavili ličnu korist od više miliona dinara. Tačnije, pribavili su korist od oko 60 miliona dinara i to tako što su najveći deo novca nezakonito prisvojili naduvavanjem ulaznih faktura.
Prvobitna istraga je trajala više od godinu dana. Optuženi se terete da su od marta 2003. do aprila 2004. godine prilikom pomenutih rekonstrukcija oštetili državu za oko 220 miliona dinara.
Sve je krenulo od krivične prijave 24. septembra 2004. godine, a povod su bile umetničke slike kupljene za Vip salon. Kako je sve naduvavano najbolje svedoči primer kupovine ovih 24 slika. Naime, njih je "Kolubara - Investgradnja" nabavila za milion i po dinara, a naplaćene su čak osam miliona dinara. Reč je o slikama Miće Popovića, Olje Ivanjicki, Save Stojkova i Cileta Marinkovića. Plaćena cena je petostruko veća od tržišne, realne cene.
Opremanje Vip salona povereno je već pomenutoj firmi "Kolubara - Investgradnja", a ukupna vrednost radova i opremanja iznosila je više stotina miliona dinara. Prostor je popločan posebnim kamenom iz Brazila, koji se zbog skupoće retko kad koristi i u samom Brazilu, a za relaksaciju gostiju ugrađene su i džakuzi kade.
Bile su impresivne cene ukrasnog bilja postavljenih ispred ulaza u Vip salon. Fikus 30 hiljada, Bendžamin 70 hiljada, a za dve biljke je otišlo čitavih 100 hiljada dinara.
Internom kontrolom u novembru 2004. godine otkriveno je kako su cene pojedinih predmeta drastično uvećane, čak i do 30 puta. Četvorosed, koji se mogao kupiti za 33 hiljade dinara, kolika je njegova realna i tržišna cena u salonima nameštaja, plaćen je neverovatnih 982 hiljade dinara, skoro milion dinara za jedan običan četvorosed.
Fotelja od 17 hiljada plaćena je čak 723 hiljade. Identična je u salonima nameštaja 17 hiljada što je uvećanje cene od 42 puta. Čuvene kašičice za kafu 630 dinara, umesto 25, kanta za đubre 12 hiljada, držač za salvete 16 hiljada dinara itd.
Na kraju, u vezi aerodromske afere da napomenem da su ugovoreni poslovi prošireni aneksima, koji su višestruko premašili osnovni ugovor.
U osnovnom ugovoru jednog posla na aerodromu određena je vrednost od 16 miliona dinara, iako maksimalan iznos aneksa je mogao biti četiri miliona dinara, on je iznosio čak 60 miliona dinara, odnosno 15 puta više. Prosto neverovatno. Ugovor 16 miliona dinara, a aneks ugovora 60 miliona dinara.
Najnovije afere stižu nam iz zdravstva, to jest iz domova zdravlja Palilula, Zvezdara, KBC Bežanijska kosa, KBC Zemun i KBC Zvezdara. Kao što vidimo, nijednu oblast nisu zaobišle afere kada su u pitanju javne nabavke koje je sprovodilo žuto preduzeće. U ovim centrima uvodom u dokumentaciju došlo se do zaključka da su prekršene odredbe Zakona o javnim nabavkama i Zakona o budžetskom sistemu.
U opremanju KBC Bežanijska kosa 200 hiljada dinara je plaćena klupa za čekaonicu sa tri sedeća mesta. Ofinger, sa držačem za kišobrane, 13 hiljada dinara, identičan u salonima košta 2.400 dinara.
Čajna kuhinja, čija je realna cena 80 hiljada, plaćena je neverovatnih 750 hiljada dinara. Police za kartoteku umesto 16 hiljada, plaćena je 121 hiljadu dinara. Direktorka Doma zdravlja Zvezdara Branka Grujić odobrila je plaćanje komode 33 hiljade dinara, čija je vrednost 6.600 dinara, a konferencijski sto za elektronsku komunikaciju čak 777 hiljada dinara.
Direktorka Doma zdravlja Palilula Jasminka Jelić 21. aprila 2008. godine zaključila je ugovor o poslovnoj saradnji bez saglasnosti Upravnog odbora Doma zdravlja, što je suprotno statutu ove ustanove i bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu. Ovaj ugovor odnosi se na nameštaj.
Direktorka nije proknjižila prijem nameštaja. Zatim je pokrenula postupak javne nabavke medicinskog nameštaja, po svemu sudeći istog koji je završio preporukom komisije za javne nabavke da postupak bude poništen. Videlo se da je nameštaj isti, da nema konkurencije, te da je postupak javne nabavke bio sama farsa.
Od februara do jula 2008. godine u istom domu zdravlja, pored redovne zarade, u plate su uračunate i nagrade za stručni tim, tako da je dom zdravlja isplatio ukupno 599.114 dinara, što je iznad iznosa dozvoljenog zakonom.
Najnovija afera javnih nabavki se desila u MUP-u. Više osoba zloupotrebom položaja i falsifikovanjem isprava oštetili su MUP Srbije za više miliona dinara. Oni su, kako je saopšteno, osumnjičeni za primanje i davanje mita, kao i utaju poreza u vezi sa nabavkom odeće za pripadnike MUP-a. Sklopili su ugovor sa MUP-om o proizvodnji i isporuci određenog kvaliteta i da su, koristeći falsifikovane nalaze i podmićujući referente MUP-a, isporučivali robu daleko lošijeg kvaliteta.
Pri nabavci robe favorizovani su određeni ponuđači. Često se u MUP-u dešavalo da roba bude lošijeg kvaliteta od dogovorene, a na tome su se štedele velike pare koje su se delile između onih koji sprovode nabavku, favorizovanih firmi i kontrolnih organizacija. Mnogi ponuđači ne mogu da dođu ni do bodovanja, jer u saradnji sa laboratorijom uzroci se često zamene u MUP-u, lošiji se pošalju na analizu i tako izgube pravo učešća na tenderu.
Prilikom nabavke uniforme nadležni u MUP-u odrede materijal, potom o vrsti materijala obaveste njima blisku firmu. Sa vlasnicima tih firmi dogovore se gde da urade osnovnu analizu, a zatim i kontra analizu koja se radi pod šifrom, ali koju ti pojedinci dobijaju od ljudi iz MUP-a.
Prva isporuka robe je usklađena sa zahtevima konkursa, a veći deo robe bude drugog kvaliteta. Recimo, 20% se isporuči kako treba i na njima se urade sve potrebne analize po prijemu robe, a ostala roba daleko lošijeg kvaliteta, ne kontroliše se, jer sve analize uzimaju od prethodne ispravne isporuke.
Prošle godine je bilo 700 žalbi na regularnost tendera i pola tih tendera je poništeno, što u celosti što delimično. Vrednost nabavke u MUP-u na godišnjem nivou prelazi 35 miliona evra, a četvrtina tog novca, odnosno nešto više od osam miliona evra odlazi firmama za koje se nameštaju tenderi.
U MUP-u radi oko 40 hiljada ljudi, tako da se godišnje kupuje ogroman broj košulja, kravata, pantalona itd. Pod znakom pitanja je kako se nabavljaju specijalna oprema, gorivo, kupovina motornih vozila, odabir firmi koje ih popravljaju itd. Prošle godine vrednost nabavki u MUP iznosila je tri milijarde 162 miliona 279 hiljada dinara, od čega su velike nabavke koje su išle putem tendera vredele 2.698.237.000 dinara, a preostalo su činile nabavke male vrednosti.
Izneo sam niz afera koje su se dešavale u našem društvu u prethodnom periodu. Izneo sam afere u vojsci, MUP-u, domu zdravlja, KBC, na aerodromu. Ima ih mnogo. Javne nabavke, nažalost, u prethodnom periodu, iako je postojao zakon, nisu kontrolisane. Ne verujem da će se nešto bitno promeniti ni usvajanjem ovog novog zakona o javnim nabavkama, jer bitna je kontrola kako se ti tenderi sprovode, kako se sprovode javne nabavke. Zakon, iako je dobar, ako se njega ne pridržavamo, neće nam ništa pomoći.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 82. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija godišnje troši na javne nabavke najmanje četiri milijarde evra, a najveće učešće u tim nabavkama imaju javna preduzeća, republička i komunalna. Njihovo učešće se svake godine kretalo oko 60% od ukupne vrednosti registrovanih javnih nabavki.
Pomenute četiri milijarde evra su otprilike konzervativna procena koja je rađena isključivo po iskustvima EU, gde na ovakvu vrstu nabavki odlazi oko 15% vrednosti BDP-a. Moguće je da je kod nas stvarna potrošena suma i veća, jer od oko 12.000 je onih koji su u Srbiji naručioci javnih nabavki, samo jedna šestina, odnosno njih oko 2.000 podnose izveštaje. Ti koji su podneli izveštaje potrošili su prošle godine nešto više od dve i po milijarde evra.
Procene koje su rađene za zemlje EU pokazuju da višak trošenja po osnovu korupcije čini oko 20% ukupne vrednosti javnih nabavki. Slično važi i za Srbiju, pa bi uštede mogle da budu i do 800 miliona evra na godišnjem nivou.
Pri tom, indirektna šteta nastala po osnovu, recimo, loše izvedenih radova na asfaltiranju puteva, koji moraju da se ponove, neodgovarajuće opreme u zdravstvenoj ustanovi, koja ne može da se koristi, pa se pregledi ne mogu obavljati ili se mora nabaviti nova oprema i slično, često je znatno veća od samog iznosa plaćenog za proviziju. Zbog toga su tokom poslednjih meseci, od kada je i ova globalna kriza postala realnost, manje ili više, brojne zemlje odlučile da posebnu pažnju posvete toj efikasnoj primeni mehanizama - kontrole budžetskih trošenja. U kriznim vremenima, javne nabavke posebno dobijaju na značaju.
U ime SRS podneo sam amandman na član 82. stav 4. Predloga zakona, koji inače glasi: ''Nakon zaključenja ugovora naručilac može da dozvoli promenu cene samo iz objektivnih razloga koji moraju biti određeni u konkursnoj dokumentaciji, odnosno predviđeni posebnim propisima.''
U svom amandmanu sam, želeći da doprinesem kvalitetnijem zakonskom rešenju, naveo da bi posle reči "cene" trebalo da se dodaju reči "do 20% od ugovorene cene". Za građane koji prate ovaj prenos, a da bi bilo jednostavnije, ovaj amandman bi suštinski, praktično, trebalo da se odnosi na one već čuvene anekse ugovora, kakvih su bar građani glavnog grada svedoci, vezano za čuvenu rekonstrukciju Južnog bulevara, i najpre utvrđene jedne cene, a potom i čuvenog aneksa ugovora i znatno veće cene radova.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman iz razloga što, kako kažu, cene određenih dobara i usluga koje su predmet javnih nabavki su određene posebnim propisima, a navedena odredba omogućava da zaključeni ugovori o javnoj nabavci tih dobara, odnosno usluga opstaju kada dođe do promene cena.
U protivnom bi došlo do problema u realizaciji ugovora, s obzirom da bi nerealno bilo očekivati da će ponuđači nastaviti da isporučuju dobra, odnosno vrše usluge po nepromenjenim cenama iz ugovora, u situaciji kada je cena tih dobara, odnosno usluga promenjena posebnim propisom.
Kaže se još da bi to naručioca dovelo u situaciju da mora prvo da raskine ugovor, pa da sprovede nov postupak javne nabavke, da bi na kraju zaključio ugovor sa ponuđačem čije se cene u ponudi ne razlikuju značajnije od ponuđene, izmenjene cene iz ugovora.
Međutim, o regularnosti javnih nabavki u Srbiji najveći je problem taj što se još uvek staraju samo dve institucije - Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava. Smatram da bi prihvatanjem ovog amandmana praktično bila, na neki način, sprečena ona latentna mogućnost zloupotrebe pojedinih odredbi zakona, pre svega imajući u vidu i ovu činjenicu da osim ove dve institucije nema drugih koje imaju nadležnosti u tome.
Uprava za javne nabavke deluje preventivno, proveravajući da li su u konkretnim slučajevima ispunjeni uslovi za postupak sa pogađanjem i godišnje uprave stigne preko 10.000 zahteva za pogađanje, od čega većina bude odbijena. Primera radi, Komisija za zaštitu ponuđača je u 2007. godini, dakle prošle godine, donela ukupno 536 odluka, a u polovini slučajeva usvojila je žalbe naručilaca. Neretko su među poništenim postupcima bili i oni koje sprovode ministarstva, iako je Komisija po svojoj formalnoj poziciji deo izvršne vlasti.
Ono što, dame i gospodo narodni poslanici, treba istaći jeste da je ranije najviše pokušaja izigravanja zakona bilo u postupcima sa direktnim pogađanjem, a sada su se neregularnosti i zloupotrebe preselile u faze pripreme za javnu nabavku i izvršavanje ugovora koje nije kontrolisano.
Najčešći oblici zloupotreba zabeleženi tokom prethodnih godina jesu planiranja nabavki koje su po količinama i karakteristikama u neskladu sa planom aktivnosti naručioca, zatim skraćivanje rokova za podnošenje ponuda u odnosu na zakonom propisane, čime se favorizuje jedan unapred obavešten ponuđač.
Dešavalo se, primera radi, da naručilac prilikom opisa tehničkih karakteristika, recimo, od određenog proizvođača ili određenog tipa, isključivo traži te karakteristike. Česta je i zloupotreba ''kvaliteta'' kao kriterijuma koji se ocenjuje na osnovu subjektivnog stava članova Komisije naručioca. Zatim, zloupotreba kriterijuma dosadašnjeg iskustva kroz koje naručilac može da favorizuje one ponuđače sa kojima već duže vreme posluje i time praktično sprečava druge koji bi bili povoljniji da budu izabrani.
Često je i aneksiranje ugovora, a na šta se konkretno odnosi ovaj amandman, kojim se menja ugovorena cena, po pravilu naviše, a količine smanjuju, dok se rokovi isporuke produžavaju. Zbog toga je neophodno da, pored provere samog postupka javne nabavke, postoji provera svrsishodnosti javne nabavke.
Dobar primer je i pitanje koje se u javnosti nedavno čulo, a povodom nabavke većeg broja automobila od strane jednog javnog preduzeća koje prima znatne subvencije od države, da li je opravdano da kupi te automobile i u toj količini ili je bilo svrsishodnije da novac, recimo, uložimo u unapređivanje usluga koje pruža građanima, a posebno u segmente koje se tiče njihove bezbednosti? Uporedo sa tim, neophodna je i provera načina na koji se ugovori realizuju, u smislu da li je ono što je ugovoreno zaista i isporučeno.
Ono što je takođe možda i najvažnije jeste da se svi slučajevi kršenja zakona procesuiraju i da ih sankcionišu pravosudni organi. Poznato je nekoliko slučajeva koji su tokom proteklih par godina privukli veliku pažnju javnosti i izazvali ogorčenje građana. Međutim, oni ni do dan danas nisu procesuirani. Time se na neki način upućuje poruka onima koji danas razmišljaju o tome da ne poštuju pravila i mišljenje i odluke drugih regulatornih tela.
Primera radi, u 2006. godini za kršenje odredaba Zakona o budžetu i Zakona o javnim nabavkama izrečeno je ukupno tek 28 prekršajnih kazni odgovornim licima, od čega je 25 bilo do 10.000 dinara. Od 25 odgovornih lica, njih 13 je kažnjeno novčanom kaznom do 5.000 dinara. Za kršenje ova dva zakona u 2006. godini je kažnjeno ukupno 27 pravnih lica, s tim da je za 17 njih kazna iznosila do 10.000 dinara. U istoj godini je okružni tužilac razmatrao šest slučajeva potencijalnih zloupotreba u javnim nabavkama, dok nijedan slučaj nije bio pred okružnim sudom.
Pominjali smo danas u prepodnevnoj raspravi i problem, praktično nefunkcionisanja Državne revizorske institucije, koja bi jedina mogla da vrši kakvu-takvu kontrolu.
Primera, dobrih i pozitivnih, ima u našem neposrednom okruženju. Recimo, u Sloveniji se posebna pažnja poklanja nadzoru nad javnim finansijama.
Pri Narodnoj skupštini postoji posebna komisija za nadzor javnih finansija, koja je tokom protekle četiri godine bila praktično i najaktivnijih tela tamošnjeg parlamenta. Održala je 74. sednice, čije su rasprave o finansijskim pitanjima trajale ukupno 282 sata. Predmet rasprava ove komisije su bili izveštaji Državne revizorske institucije o završnom računu Vlade i o drugim budžetskim korisnicima. Preporuke za otklanjanje nepravilnosti su po pravilu usvajali i državni organi koji su dobijali nalog da ih otklone.
Inače, u izveštaju Evropske komisije, ono što je vama veoma značajno i važno o napredovanju Srbije u procesu evropskih integracija, jedan od brojnih problema u čijem rešavanju državna vlast u Srbiji godinama unazad pokazuje neodgovarajuće rezultate je svakako i korupcija, i to pre svega u ovom javnom sektoru. U poslednjih nekoliko godina je, doduše, donet izvestan broj zakona kojima su ustanovljena nezavisna regulatorna kontrolna tela. Praksa je, međutim, pokazala nešto sasvim drugo, a to je da je, iako je barem deklarativno podržavan, na razne načine je faktički otežavan i opstruiran rad ovih institucija, pre svega od strane delova izvršne vlasti.
Takođe, od donošenja zakona o ustanovljavanju ovih institucija do početka njihovog rada prolazi nedopustivo dugo vremena zbog neobezbeđivanja prostorija za rad i sredstava za angažovanje potrebnih stručnih kadrova. Naravno, najdrastičniji primer je položaj Državne revizorske institucije, o kojoj smo već govorili tokom današnjeg dana. Ono što je takođe problem je da je postojeća budžetska inspekcija malobrojna i otprilike devet inspektora dođe na 9.000 budžetskih korisnika, a i priznaćete, nedovoljno je samostalna. Zato je i osposobljavanje za efikasan rad nezavisne i samostalne Državne revizorske institucije zapravo hitan državni posao.
Neću ovom prilikom da govorim o drugim neregularnostima u javnim preduzećima, kao što su, primera radi, plate njihovih direktora, predsednika i članova upravnih odbora itd, i jako teških mogućnosti da se tu dođe do određenih rešenja.
Ono što bih hteo još da vam ukažem jeste i to što je koleginica Vjerica Radeta juče spominjala, a vezano za jedan od najaktuelnijih i najdrastičnijih kršenja odredbi još uvek postojećeg Zakona o javnim nabavkama, a to je vezano za Univerzijadu i onu čuvenu odluku – bez tendera, bez poštovanja zakonskih odredbi, o dodeli hrvatskom Varteksu da obuče, da tako kažem, uniformama sve sportiste.
Šta je posledica jedne takve neodgovorne odluke tadašnjeg, doduše, direktora Univerzijade? Posledica toga je da je Beograd praktično za dlaku izbegao mogućnost da čak i ostane bez toga da bude domaćin Univerzijade jer, podsećam vas da ta je ta odluka doneta još pre četiri godine, da je u decembru 2006. godine odlučeno da se u Beogradu održe takmičenja u rekordnoj 21 disciplini sa 13 hiljada učesnika, što je više nego na Olimpijskim igrama.
Međutim, onda se desila ta 2007. godina, desio se Siniša Jasnić, direktor preduzeća Univerzijada 2009, koji je tada još izjavio, doduše, da se sa rekonstrukcijom objekata kasni, da je takmičenje preskupo, da bi onda u septembru došli do vrhunca ove hronologije, da tako kažem, dezorganizacije, a to je čuvena afera Varteks, kada su hrvatski tekstilci bez tendera dobili posao da obuku naše takmičare.
Ne ulazeći u to što je reč o hrvatskoj firmi, smatram da smo kao država morali da vodimo računa da jedan tako značajan posao, ne samo što nije bilo tendera, nego je jedan tako značajan posao, koji procenjeno je da vredi otprilike nekih 5 miliona evra, je svakako trebalo da dobije i jedna od 20-ak firmi najmanje, koliko je njih bilo sposobno za tako nešto u Srbiji, a znamo i sami da domaći tekstilci nikako da stanu na noge, tako da je sasvim razumljivo njihovo ogorčenje vezano za ovu aferu Varteks.
Međutim, tako je to kada Srbijom vladaju i neodgovorne i partijski ostrašćene oligarhije, koje zastupaju interese isključivo tajkuna, zahvaljujući tome su i tržišni fundamentalisti obesmislili institucije i stvorili jedno novo feudalno društvo, u kome bogati preko noći postaju koš bogatiji, dok je većina građana postajala sve siromašnija. Mnogo je pitanja na koje nema odgovora.
Ono što bih želeo za sam kraj da istaknem, to je da poučeni ovom dosadašnjom praksom i iskustvom jasno je da će i Predlog zakona o javnim nabavkama zadesiti ista sudbina kao gotovo sva prethodna zakonska rešenja koja su se našla u skupštinskoj proceduri i bez obzira na činjenicu da su vladini zakonski akti, pogotovo u ovoj i te kako osetljivoj oblasti, dakle u antikorupcijskoj oblasti manje ili više loši. Osnovni problem je u tome što se ne primenjuju u praksi i ne samo da se ne primenjuju u praksi, nego njih očigledno zloupotrebljavaju pojedinci iz vlasti pre svega. Zahvaljujem se na pažnji.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 88. amandman je podneo poslanik Nikola Savić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Izvolite, gospodine Saviću.