Poštovani narodni poslanici, želim da govorim samo o jednom aspektu zakona o turizmu, o tome kako kulturne i umetničke vrednosti staviti u funkciju razvoja turizma.
Kulturni turizam je, s jedne strane, izlazak kulture na turističko tržište. S druge strane, podrazumeva motivisanje turista da nekuda otputuju da bi videli, doživeli, upoznali i razumeli kulturu, istoriju i način života zemlje u koju doputuju. Kulturni turizam je moćna razvojna oblast čak i danas, u vreme globalne ekonomske krize. Citiram: "Želim da kultura bude naš odgovor na svetsku ekonomsku krizu", izjavio je predsednik Francuske. Za Nikolu Sarkozijea kultura je, pre svega, političko sredstvo za širenje uticaja jedne zemlje u svetu. Izveštaj koji je naručila Jelisejska palata pokazao je da bi ambiciozna kulturna politika imala odlučujući uticaj na porast turizma u Francuskoj.
Ako je to slučaj u Francuskoj, nema nikakvog razloga da ne bude i u Srbiji. Razlika između Srbije i Francuske je u tome što mi u svoju kulturu i turizam nismo dovoljno ulagali.
Pre nekoliko godina osnovan je Evropski institut za kulturne maršrute, sa sedištem u Luksemburgu. Zadatak ovog instituta je da koordinira projekte, obezbedi tehničku pomoć u njihovoj realizaciji, prikuplja potrebnu dokumentaciju. Uslov je da tema kulturne maršrute obuhvati više evropskih zemalja i promoviše evropske kulturne vrednosti.
Turista u Srbiji takođe mora imati nekoga kome će se obratiti kada poželi da otputuje na kulturnu maršutu poput: crkve i manastiri od Pirota do Zvonačke banje, ili - arheološka nalazišta, ateljei slikara u Kovačici, dvorci Vojvodine. Samo udruženim snagama upravljača turističkim prostorima, Zavoda za zaštitu spomenika kulture, ustanova kulture, privrednih subjekata i lokalne samouprave moguće je razvijati turizam u celini i kulturni turizam posebno. Svaka turistička ponuda obuhvata turističke sadržaje. Međutim, tek kada se ova dva sektora, turizam i kultura, povežu u zajedničku razvojnu politiku, u praksi ćemo imati kulturni turizam.
O povezanosti turizma i kulturne baštine govori preporuka Saveta Evrope o promovisanju turizma radi unapređivanja kulturnog nasleđa kao faktora održivog razvoja.
Savet Evrope u svojoj preporuci iz 2003. godine ističe da je kulturno nasleđe jedinstveno i nezamenljivo, da je zaštita kulturnog nasleđa deo procesa održivog razvoja, da je kulturno nasleđe po sebi veća vrednost od turizma, da je gubljenje kulturnog identiteta jednog naroda ozbiljna opasnost, a očuvanje autentičnosti svih kultura prioritet.
Dok Savet Evrope u svojoj preporuci brine o tome kako da evropsku kulturnu baštinu zaštiti od najezde turista, nas bi trebalo da zabrine do koje mere mi svoju baštinu ne umemo da upotrebimo u turističke svrhe.
Mi kulturu vidimo kao lepotu bez svrhe i upotrebne vrednosti. Još gore, vidimo je isključivo kao potrošača krvavo zarađenog budžetskog novca. Kultura koja izađe na turističko tržište ne samo što može da vrati novac u turističku infrastrukturu, već i da ga uveća i upotrebi za unapređenje kulture.
Svetsko iskustvo je pokazalo da sektor kulture spada među sektore sa najbržom stopom rasta. Kulturna industrija se po brzini rasta našla među sektorima kao što su finansije i bankarstvo, informaciona tehnologija, uslužne delatnosti i turizam, naravno.
Na zakon o turizmu poslanici Demokratske stranke Srbije podneli su desetak amandmana koji turizam povezuju sa kulturom. O tome ćemo detaljnije govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
Upotreba kulture u turističke svrhe donosi nesumnjivu ekonomsku dobit. Zarada ostvarena od turizma morala bi se jednim delom vratiti subjektima odgovornim za očuvanje kulturne baštine, bilo da je reč o Republici, lokalnoj samoupravi, ustanovama kulture ili privrednim subjektima.
Srbija je stara država. Naša baština je bogata, prebogata. Time što je nedovoljno i neracionalno koristimo u turizmu lišavamo sebe mogućnosti da nas svet vidi drugačije nego što nas vidi danas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, pa posle njega narodna poslanica Marina Raguš.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo ministre, saradnici, govoriću samo o zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju.
Vidim da je za govornike interesantniji zakon o turizmu, tako da ću ostaviti više vremena njima za tu diskusiju.
Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju je neka vrsta pokazatelja potrebe da u ovom trenutku Srbija usvajanjem tog zakona načini taj poslednji korak ka punopravnom članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
I sam sam imao priliku da učestvujem na pregovorima o prijemu Srbije u Svetsku trgovinsku organizaciju i čini mi se da ovde još uvek ne postoji svest o tome, prvo, koliko je malo zemalja ostalo van Svetske trgovinske organizacije, a s druge strane, koliko je za našu izvoznu privredu važno formalno članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pogotovo u ovim vremenima kada je najgori efekat svetske ekonomske krize upravo na međunarodnu trgovinu.
Praktično, ovaj sporazum sa MMF-om koji, nadam se, sklapamo u prvoj polovini maja, kojim spasavamo eksternu likvidnost naše zemlje... Dakle, moramo realno da pogledamo istini u oči, da vidimo koliko je širok spoljnotrgovinski deficit naše države, koliko je dramatično veći uvoz od izvoza, koliko je to do sada bilo moguće pokrivati u prethodnih osam godina kreditima koji su bili relativno povoljni, stranim direktnim investicijama, koliko će to biti nemoguće pokrivati u narednom periodu. I, ono što je Vlada usvojila kao svoj strateški zadatak, to je da na srednji rok taj deficit, odnosno razlika ne bude veća od 5%.
Neophodna mera za dostizanje tog cilja je upravo usvajanje ovog zakona, kasnije i punopravno članstvo Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Time ćemo mi i formalno biti u obavezi da preuzmemo neke obaveze koje smo već ranije preuzeli i mislim da je zbog toga važno sada naglasiti, bez obzira na ogromne kritike koje su u javnosti prisutne, koliko je bila važna odluka Srbije o jednostranoj primeni SSP-a, iako je to teško u ovoj godini zbog inače smanjenih budžetskih prihoda.
Na ovaj način smo poslali poruku EU, kao našem najznačajnijem spoljnotrgovinskom partneru, da smo spremni da prihvatimo te principe i da ćemo prilagoditi naša preduzeća u potpunosti uslovima svetske trgovine, tako da sutra kada ta odluka bude (ona praktično od strane EU postoji posle 2000. godine) budemo spremni.
Ono što je važno, to je da građani shvate da dugoročno održavanje deficita, odnosno disbalansa između uvoza i izvoza ova država ne može da izdrži. Radi se o milijardama i milijardama dolara koje mi iz eksternih izvora moramo da prihodujemo godišnje da bismo taj disbalans izdržali. Hoću da kažem, da nije bilo ovih mera Vlade Republike Srbije, da nije bilo izvesnog sporazuma sa MMF-om, da bi u 2008, 2009. i 2010. godini za 8,5 milijardi evra bile smanjene devizne rezerve ove države i da bismo verovatno došli u situaciju pucanja tzv. eksterne likvidnosti.
To je nešto što se čak i staroj Jugoslaviji desilo 1981. godine, kada u jednom trenutku (čini mi se da je to bilo baš nekog petog, šestog maja 1981. godine) više nije bila u mogućnosti da servisira svoje međunarodne obaveze.
Zbog toga je izvozna orijentacija naše zemlje, podrška Agencije za promociju izvoza, bolja saradnja sa stranim investitorima, potpuna liberalizacija spoljnotrgovinskog režima nešto što teško opterećuje našu privredu, ali ono što nam već na srednji rok mora dati odgovarajuće rezultate. Jer, u uslovima svetske ekonomije koja će možda biti bolja za godinu i po dana, ali koja više nikada neće biti takva kao što je bila pre svetske ekonomske krize, kada ćemo biti u daleko težoj poziciji za strani novac, za strano finansiranje, ova privreda mora da bude i da postane u međuvremenu maksimalno izvozno orijentisana. To je jedini održivi način i jedini održivi model kako Srbija može da ide napred i da se razvija.
Ono što takođe treba reći zbog naših građana, jer se često manipuliše tom temom slobodnog izvoza i uvoza, kako naša država nije zaštićena – čak i po ovom zakonu, čak i po odredbama Svetske trgovinske organizacije, vi kao država imate pravo na zaštitne mere za svoju ekonomiju, dakle na antidampinške mere, na kompenzatorne mere, na mere zaštite od prekomernog uvoza, na mere koje sprečavaju preveliki spoljnotrgovinski deficit, i to se ovim zakonom na jedan način koji je prihvatljiv i za Svetsku trgovinsku organizaciju uređuje.
Privreda Srbije i Vlada Srbije će biti (da bi građani Srbije razumeli sutra) u situaciji da ukoliko neko želi da izveze neku robu na srpsko tržište po ceni koja je niža nego što je na matičnom tržištu zemlje izvoznika, može da "udari" (da tako kažem, da bi građani razumeli) antindampišku taksu i da na taj način poskupljuju uvoz, da može da reaguje kompenzatornim merama, ukoliko se od zemlje izvoznika subvencioniše uvoz u Srbiju, odnosno izvoz na naše tržište; da može da reaguje takođe kada je prekomerni uvoz takav da ugrožava domaću industriju i da može da reaguje kada je naš platno-bilansni deficit ugrožen.
Dakle, pored prednosti, prihoda i svega onoga što prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju vama daje i otvara nove mogućnosti za širenje svog izvoza, otvara se i legitimna odbrambena politika države. To je ono, čini mi se, sa čime građani nisu u dovoljnoj meri upoznati. Dakle, građani nisu u dovoljnoj meri upoznati da je legitimno pravo u najliberalnijoj ekonomiji danas da štitite interese svoje države.
Usvajanjem ovog zakona i njegovom primenom i prijemom u Svetsku trgovinsku organizaciju dobićemo instrumente i da pojačamo naš izvoz i da štitimo naše tržište. To su pojmovi koji su veoma važni i kojima se do sada, nažalost, iz političkih razloga manipulisalo. Zaštita tržišta onda kada je ugrožena naša industrija, realno, a ne zaštita tržišta da bi se u Srbiji održala proizvodnja nečega što nije rentabilno čak ni u samoj Srbiji, a kamoli na nekom tržištu EU ili nekih drugih zemalja gde to treba da izvozimo.
Zbog toga je ovaj zakon važan i verujem da će ogromnom većinom glasova poslanika u Skupštini biti podržan i da ćemo na taj način stvoriti institucionalne uslove, kao što sam rekao, da idemo na agresivniju izvoznu politiku ove države, da smanjimo platno-bilansni deficit i da se spremimo za neko buduće vreme koje će biti daleko teže nego što je bilo vreme do 2008. godine. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš, a posle nje narodni poslanik Dejan Nikolić.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, mi smo najavili... Meni je naprosto teško da pričam u množini, ali predstavljam poslaničku grupu koja je udaljena, nažalost, sa ovog redovnog zasedanja i ne mogu da ne kažem da je današnji dan opet pokazao različitosti u tumačenju pravila Poslovnika. Videli smo da poslanici ipak imaju mogućnost replike na izlaganje ministara, da mogu normalno da dobace iz skupštinske klupe. Da je to radikal učinio, mogu da zamislim da bi vrlo verovatno bio opomenut, ali dobro, šta je tu je.
Po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da izlažu gospođica Nataša Jovanović, gospođa Lidija Dimitrijević, Mirko Munjić i Nikola Savić. U ime poslaničke grupe, ja ću se truditi da ih najdostojniji način predstavim.
Ono što smo napomenuli danas u vremenu predviđenom za ovlašćenog predstavnika jeste i klima u okviru koje donosimo set, pretpostavljam da će se dame i gospoda iz resornog ministarstva složiti, ipak nespojivih predloga zakona u okviru jedne tačke, pa samim tim ostale poslaničke grupe zaista jesu uskraćene za jednu kvalitetnu i kvalifikovanu raspravu o ovako važnim zakonima. Iskreno, ne vidim vezu između turizma i tehničkih zahteva za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti itd. Šta je tu je, tako je napravljeno i mi možemo samo da se složimo sa tim, u smislu da ćemo govoriti o određenim temama.
Dok mi raspravljamo o ovom setu ekonomskih zakona, ono što je bilo izlaganje gospodina Dinkića... Zaista izražavam hendikep zato što gospodin Dinkić nije tu, pripremili smo mu gomilu pitanja. Nije to trebalo da predstavlja nikakvu vrstu, uslovno rečeno, kako bi on to nazvao, intelektualne sačekuše, već pokušaj dolaženja do adekvatnih podataka, činjenica koje bi trebalo da nas razuvere da na delu nije scenario urušavanja srpske ekonomije, odnosno srpske privrede, pa samim tim i dobrog života u Srbiji.
Ono što me je iznenadilo tokom njegovog prepodnevnog izlaganja jeste izražavanje sumnje u vezi s tim šta će biti sa velikom zajednicom zvanom EU, u svetlu velike finansijske svetske krize, i da bi trebalo da se okrećemo tržištima (dok ne dođemo na red da uđemo u EU) kao što su su rusko, belorusko itd.
Pretpostavljam da je belorusko tržište za gospodina Dinkića izuzetno značajno zbog toga što "Fijat" želi da izvozi svoje automobile na tržište Belorusije. O tome ćemo malo kasnije. Skoro nisam mogla da poverujem da ja to slušam gospodina Dinkića, koji se toliko zalaže za približavanje EU.
Moram samo da podsetim da SRS u početku pojavljivanja Unije jeste bila za saradnju i inače je za saradnju sa svim integracijama koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera, a ne kao protektorat pred kojim će se pojavljivati gomila uslova, uglavnom političke prirode, koji će Srbiju baciti pod noge. To je realna slika danas.
Dok govorimo o ovome, slike radi, moram da vas upoznam sa određenim istraživanjima objavljenim 13. aprila 2009. godine, što bi trebalo da znate. Svake godine u Srbiji se ubije oko 90 tinejdžera. Procenjuje se da čak 100-150 puta više njih ima samoubilačke tendencije, odnosno između 9.000 i 13.500 mladih osoba spada u potencijalne samoubice. To je objavljeno na osnovu istraživanja novosadskog centra "Srce", volonterske nevladine organizacije koja se bavi prevencijom samoubistava i pružanjem emotivne podrške osobama u krizi.
Zašto ovo govorim? Zato što će poseban efekat na loše mentalno zdravlje u ovako mladoj populaciji da ima efekat svetske finansijske krize u koju je upala i država Srbija.
Između ostalog, dalje se navodi, trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihičkog trpljenja, mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su istraživanjima studentske populacije. Imali smo, koliko sinoć, na jednoj televiziji užasan primer – to sam tokom prepodnevnog zasedanja govorila i redovno ću to da pominjem, jer mislim da je to najdrastičnija slika u Srbiji – primer studenta koji je završio fakultet medicine sa velikim prosekom i mora da završava srednju medicinsku školu da bi napustio zemlju i našao posao u zemljama zapadnoevropskih demokratija. Kao što sam rekla u prepodnevnom delu zasedanja, a mislim da ćete se svi složiti sa tim, tu svi drugi argumenti padaju u vodu.
Da nastavimo sa ovim istraživanjem, koje je vrlo značajno. Javnost treba da zna, i svi treba to da imamo na pameti, dakle, pretprošle godine stopa samoubistava u Srbiji bila je 18 ljudi na 100.000 stanovnika, po čemu smo iznad svetskog i evropskog proseka. Vojvodina prednjači po broju samoubistava u poslednjih 20 godina, sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika. Naravno, konsultovani su i stručnjaci, između ostalog, njihove prognoze su vrlo tamne i vrlo pesimistične kada je reč o efektima finansijske krize.
Ova stopa, koja je vrlo dramatična za Srbiju, dakle, da na dan 13. aprila 2009. godine o samoubistvu razmišlja 10.000 mladih ljudi, trebalo bi da bude opasan pokazatelj u kakvom društvu mi živimo.
Pretpostavljam da se sve to ima na pameti kada se kreira politika u Srbiji.
Gospodine Dinkiću, dobrodošli. Konačno sam dočekala da vas vidim i eventualno postavim solidan broj pitanja, vezano za sve ono što jeste kreiranje ekonomske politike u Srbiji, a samim tim i uticaj na ekonomsku i socijalnu bezbednost svakog građanina u državi Srbiji.
Ono što bi me posebno interesovalo jeste zašto određeni zakoni nisu prošli, a o tome svedoče čak i ljudi iz vladajuće koalicije, javnu raspravu? Dakle, nije otvorena šira rasprava kako bi se došlo do što boljeg nacrta ili predloga zakona. Primera radi, Predlog zakona o komorama, u okviru koga se predviđa da se menja komorski sistem koji tradicionalno traje više od 150 godina.
Ono što dolazi iz komora jeste da je tu reč o preuzimanju značajne imovine koju komore imaju u državi Srbiji. S druge strane, takođe je činjenica, to se na Odboru čulo, da ovaj predlog zakona o turizmu takođe nije prošao javnu raspravu.
Iskreno, u svetlu najavljenih užasnih razmera svetske finansijske krize nije jasno zašto se toliko žuri sa onim zakonima, na primer, Predlog zakona o komori treba da stupi na snagu 2013. godine, a mi raspravljamo po hitnom postupku danas, umesto da danas slušamo o merama Vlade.
Postoji izvesna nedoumica, a tiče se prioriteta Vlade Republike Srbije. Između ostalih, jedan od prioriteta je i obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Ovo je pretpostavka svake diskusije o ovih 49 tačaka dnevnog reda ovog redovnog zasedanja, jer je vrlo velika nedoumica kako će set predloženih zakona da se sprovodi u društvu koje je toliko ogrezlo u korupciju i kriminal.
Volela bih da mi odgovorite, prvo, da li ste se konsultovali sa ministrima kada ste određivali 26% umanjenja po budžetskim pozicijama za određena resorna ministarstva. Pokušavamo da shvatimo način funkcionisanja Vlade i vidimo totalno oprečne stavove predstavnika Vlade Srbije.
Između ostalog, ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Srbije, ukoliko se ne varam, upozorava da sve ono što jeste pred njega izneto kao prioritet on neće moći da sprovede. On već sada ima zavidan broj problema. Jedan od tih tiče se ljudskih resursa. On ima preko deset hiljada ljudi manje za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Pitanje je kako će obračun sa organizovanim kriminalom da se sprovede ukoliko i ta pozicija bude umanjena.
Takođe imamo izjavu ministra za infrastrukturu. Daleko od toga da je SRS dosadašnjim rezultatima zadovoljna, ali i ovo što se nudi govori samo o vašem funkcionisanju unutar vladajuće većine.
Ministar za infrastrukturu je na mere Vlade, u smislu smanjenja budžetske pozicije, reagovao i rekao da će podneti ostavku jer neće moći da sprovede aktivnosti koje se, recimo, tiču vrlo važnog posla, a to je Koridor 10, za koji mi još uvek ne možemo da utvrdimo zašto taj posao nije krenuo, a tri kredita čekaju realizaciju, kamate se redovno otplaćuju.
Ono što nas je u medijima zateklo jeste i reakcija ministra poljoprivrede, koji takođe kaže da je određeni broj ljudi morao da otpusti, da će poljoprivreda biti u jako teškoj situaciji; sa sadašnjim sredstvima, bez ovog kresanja budžeta za ovaj resor, nije mogao da sprovede plan aktivnosti, a sa ovim se sve dovodi u pitanje.
Takođe, ono što nije jasno, a vraća nas u početnu situaciju, i tiče se u nekoj meri i Predloga zakona o turizmu, kojim ću se pozabaviti za koji minut, jeste kako mislite da se sprovede, pogotovo onaj deo koji se odnosi na preču kupovinu. Mi izražavamo sumnju da će tu doći do mnogih zloupotreba, da država Srbija nema volju da se obračuna sa monopolistima, a onda vam konkretno i postavljamo pitanje: ko, zapravo, upravlja Srbijom i ko ima pretenziju da upravlja javnim dobrima u Srbiji? U vremenu predviđenom za ovlašćene predstavnike najavila sam da ću predstaviti srpskoj javnosti, mislim da srpska javnost ima pravo to da zna, atmosferu i političku klimu u Srbiji u okviru koje mi donosimo po ovakvim postupcima ovoliki broj zakona za koje ćete, verujem, da nas ubedite da će doneti bolji život građanima Srbije i da ćemo mi, koliko sledeće godine, ući u EU, živeti srećno, imati svoje poslove i unaprediti svoj standard.
Dakle, o čemu se radi? Jedan plastičan primer, o kojem je bilo malo reči, ali puno nedoumica u srpskoj javnosti, to je izveštaj o koncentraciji vlasništva u preduzeću "Luka Beograd". Radi se o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Taj izveštaj slika odnos države i spremnost države da se uhvati u koštac sa korupcijom i, vrlo je moguće, organizovanim kriminalom, jer su se stvorili uslovi i politička klima da određeni monopolisti, u sprezi sa određenim krugovima iz vlasti, vladaju i ovladaju srpskim tržištem.
Evo o čemu se radi. Da se samo osvrnem na konkretne podatke ovog izveštaja, ne zato što SRS kaže, već zato što to kaže Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Dakle, jedan od drastičnih primera, koji je doživeo svetlost dana u februaru ove godine, o kojem javnost vrlo malo zna, tek samo nagađa, jeste koncentracija vlasništva koja je obavljena u AD "Luka Beograd" krajem 2005. godine. Ovaj primer, zato sada obraćam punu pažnju na ovo, kod nas stvara nevericu, zapravo podozrenje i izražavamo bojazan da će se tako nešto desiti i u oblasti turizma u državi Srbiji i da se taj zakon pravi u korist određenih krugova moći.
Evo o čemu se radi. Reč je o karakterističnoj sekundarnoj privatizaciji. Da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno kakav je to proces, dakle proces u kome dolazi do prenošenja akcija od zaposlenih na najbogatije ljude u zemlji, koji definitivno imaju dobar kontakt sa političarima i državnim organima jer drugačije ne bi mogli to da urade – u procesu sekundarne privatizacije koriste se fantomske firme iz inostranstva (to su uglavnom preduzeća bez kapitala i poslovnih prihoda) kako bi se u javnosti stvorio utisak da se radi o inostranim investicijama, a u suštini to nije tako.
Kupovina akcija se, uz brojne malverzacije, obavlja sredstvima nepoznatog porekla. Kako je to moguće, pitam vas sada? Kasnije se obično ispostavlja da tragovi novca vode do Kipra i sredstava koja su izneta iz zemlje devedesetih godina prošlog veka.
Ovo je 2009. godina, zaista postoje svi mehanizmi, kada ste na vlasti, da se utvrdi tok novca, sprega politike, tajkuna i dođe do određenih odgovora. Zašto država Srbija nije to uradila, pretpostavljam da ćete kao potpredsednik Vlade moći da kažete.
Javnost u Srbiji treba da zna da ukoliko se realizuju planovi o izgradnji poslovnog i stambenog prostora na području sadašnje beogradske luke na okolnom zemljištu, koje se ubrzano zaposeda, profit novog vlasnika će se meriti u milijardama evra.
U tom smislu je ovaj slučaj jedinstven i trebalo bi da pobudi interesovanje na prvom mestu Vlade Srbije i da čujemo kakav konkretan odgovor sprema u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije, koji je formirala Vlada, da vidimo da li zaista hoćete da se borite protiv korupcije ili su to samo predizborna obećanja dok sa druge strane pravite fantastičnu klimu za određene oligarhe koji bi trebalo da pokupuju u Srbiji sve ono što je preostalo.
Dakle, koncentracija vlasništva se kod nas odigrava u vrlo specifičnim uslovima gde pravila nisu sasvim izgrađena, postojeća zakonska rešenja u praksi nisu dosledno poštovana. Čini se da ovde posebno dolaze do izražaja dva elementa, a to su: presudan uticaj političkog faktora na ekonomska zbivanja i činjenica da kapital iznet iz zemlje igra dominantnu ulogu na tržištu kapitala.
Naime, krupan kapital je zainteresovan da ostvari dominantno učešće u onim preduzećima koja već imaju ili lako mogu da ostvare dominantan položaj na tržištu, a najlakši put za ostvarenje tog cilja jeste da se putem političkih uticaja obezbedi prvo koncentracija vlasništva preduzeća, zatim dominantan položaj na tržištu. Ovo je iz zvaničnog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije o situaciji koja se desila 2005. godine; mi smo u 2009. godini, nijednu reakciju na ovu temu nismo čuli.
Samo da objasnim o čemu se tu radi. Luka Beograd raspolaže sa oko 220 ha zemljišta u centralnoj gradskoj zoni između Francuske ulice i Pančevačkog mosta. Generalni plan Beograda do 2021. godine (izmenio se nije, makar mi ne znamo, proverali smo, pa smo videli da se nije izmenio) u tački 449 predviđa da Luka Beograd ostane privredna zona, čak se planira njeno proširenje. Svega tri godine nakon usvajanja Generalnog plana Beograda, kojim je propisana namena korišćenja zemljišta do 2021. godine, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je 27. decembra 2006. godine objavila javni poziv za izradu prethodne studije opravdanosti sa generalnim projektom za novo mehanizovano teretno pristanište u Beogradu.
Ovo je vrlo značajno zato što je ovde vrlo plastično opisan način očigledne korupcije i zloupotrebe vlasti. Javni poziv je usledio posle preuzimanja akcija Luke Beograd septembra 2005. godine. Očigledno je da je prethodno dogovorena promena namene zemljišta. Nije nam jasno kako i volela bih da čujemo to. Izmeštanje luke, a Direkcija naručenom studijom treba da opravda i sprovede postignut dogovor.
Dakle, iako urbanistički plan nije izmenjen, niti je doneta odluka o promeni namene zemljišta i izmeštanju luke, novembra 2007. predstavljen je projekat nove luke i tada je rečeno da je Generalnim urbanističkim planom do 2021. i master planom plovnih puteva Srbije do 2025. godine predviđena izgradnja nove teretne luke na Dunavu.
Dana 9. septembra 2005. godine Komisija za hartije od vrednosti je odobrila ponudu društva "Worldfin" iz Luksemburga za preuzimanje Luke Beograd. Ponuda je sačinjena preko Brokersko-dilerskog društva "M&V Investments" iz Novog Sada, a da vas podsetim, to je isto društvo koje je učestvovalo u otkupu akcija "Ce marketa". Tekst ponude je objavljen u dnevnim novinama narednog dana. Bila je otvorena do 30. septembra; prema njoj, otkupna cena jedne akcije je 800 dinara.
Upravni odbor preduzeća se 21. septembra obratio akcionarima putem oglasa. Navedeno je da je u toku procena vrednosti kapitala Luke Beograd. Pošto je fer vrednost veća od knjigovodstvene, Upravni odbor je posavetovao akcionare da sačekaju do 23. septembra, te da po isteku tog roka, zavisno od toga da li ima ili nema drugih konkurentskih ponuda, odluče o deponovanju radi prodaje ili nedeponovanju svojih akcija.
Pokušaću da navedem samo određene momente za koje mislim da će biti jasno ljudima kako se zapravo ovde sprovodi privatizacija i kako se koncentriše ogroman kapital u rukama nekolicine ljudi u državi Srbiji, pa ću preskakati određene hronološke detalje.
Do 23. septembra nije se pojavila konkurentska ponuda (tako to inače biva), akcionari su deponovali svoje akcije; institut je dostavio svoje nalaze 27. na osnovu kojih sledi da je vrednost jedne akcije 1.774 dinara. Istog dana je Agencija za privatizaciju donela odluku da se prihvati ponuda za preuzimanje i izdala nalog Akcijskom fondu da proda akcije koje su u njenom posedu, a to je 41% akcija. Ponuda za preuzimanje je uspela i " Worldfin" je došao u posed 93% akcija Luke Beograd. Cena po akciji koja je bila isplaćena bila je 800 dinara.
Kupac akcija, preduzeće "Worldfin" iz Luksemburga, registrovan je na adresi Rue d'Arlon, kao i preduzeće "Novafin", koje je par dana kasnije došlo u posed akcija "Ce marketa". U svojoj ponudi za preuzimanje "Worldfin" navodi da je novoformirano preduzeće i da stoga ne postoje bilansi, niti drugi finansijski izveštaji. Još frapantnija činjenica: prema rešenju za upis u sudski registar, vrednost osnovnog kapitala ovog preduzeća je 31.000 evra. Dakle, preduzeće nema učešća u osnovnom kapitalu drugih pravnih lica.
Prvo pitanje koje se ovde postavlja jeste kako je moguće da preduzeće koje ima osnovni kapital od 31.000 evra, nije povezano za drugim pravnim licima, može da isplati skoro 40.000.000 evra za akcije.
Gotovo u istom periodu, krajem 2005. godine, otkupljene su akcije malih akcionara "Ce marketa" na isti način, skoro identičan. Akcije je otkupilo društvo koje nema nikakav promet niti imovinu, osim minimalnog osnivačkog kapitala, a isplatilo je iznos od 44.000.000 evra! U oba slučaja očigledno je da su akcije kupljene za račun nekog drugog kupca koji je ostao u senci.
Postavlja se pitanje kako je Komisija za hartije od vrednosti previdela ove činjenice i da li ih je zaista previdela, odnosno zašto nije reagovala Uprava za sprečavanje pranja novca? Zašto je Komisija odobrila ponudu za preuzimanje, iako se u njoj nailazi na kontradiktorne stavove? S jedne strane, ponuđač ističe da ne poseduje informacije o tome da li je vršena procena imovine ili kapitala i da ne postoje drugi bitni podaci o akcionarskom društvu koji su poznati ponudiocu. S druge strane, ponuđač navodi kako je bio u kontaktu s upravom preduzeća. Nerealna je pretpostavka da su ljudi iz uprave u kontaktima sa potencijalnim kupcem prećutali da je knjigovodstvena vrednost preniska i da je u toku postupak revalorizacije.
Drugi podatak koji pada u oči jeste da je društvo "Worldfin" registrovano na istoj adresi kao i preduzeće "Novafin" koje je došlo u posed trgovinskog lanca "Ce market".
Da se ne radi o pukoj slučajnosti jasno je na osnovu svedočenja gospodina Milana Beka u procesu protiv Slobodana Radulovića u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu.
Svedok je tada objavio kako je kompanija "Novafin" napravljena za tu namenu, te da se u tom poslu prave firme za posebnu namenu i onda niste bliski sa njihovim imenima, ona se izvade iz fioke, prema rečima gospodina Beka. Tom prilikom je svedok još izjavio da upravlja većim brojem takvih kompanija, nazivao ih je "školjkama", koje nemaju nikakav promet već služe za obavljanje konkretnog posla. Preduzeću "Novafin" konkretan posao je bio otkup akcija "Ce marketa", a za "Worldfin" je, prema svemu sudeći, jedini posao bio otkup akcija Luke Beograd.
Dakle, ovde je suštinsko pitanje kako nijedan državni organ ne reaguje na javno korišćenje fantomskih firmi. Ne mogu da verujem da o ovom govorim na ovakav način; ovo je bilo 2005. godine, a mi pričamo o tome 2009. godine, na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.
Govorimo o setu ekonomskih zakona koji bi trebalo da unaprede privredu u državi Srbiji i da ublaže efekte finansijske krize, a imamo evidentnu spregu između tajkuna i određenih krugova moći u Vladi Srbije koji direktno utiču na kreiranje političke scene i politike u Srbiji. Ovo je konkretan dokaz. Mi nemamo nijednu reakciju onih koji su vlasni da reaguju po ovom pitanju. Toliko o odnosu Vlade prema organizovanom kriminalu i korupciji.
I u jednom i u drugom slučaju akcionarima je isplaćena znatno niža cena akcija od fer vrednosti. Više od toga zabrinjava činjenica da je to učinjeno za račun i u interesu vlasnika koji su ostali nedeklarisani. U slučaju "Ce marketa" Komisija za zaštitu konkurencije ustanovila je da su akcije otkupljene u korist kompanije "Hemslejd trejding" sa Kipra, koja je vlasnik holdinga "Delta", čime je ostvaren dominantan položaj, tj. monopol tog preduzeća u trgovini na malo prehrambenim proizvodima.
U slučaju Luke Beograd krajnji vlasnik još nije zvanično utvrđen. Svakako, imajući u vidu gorke činjenice, uverljiva je pretpostavka da se radi o istom vlasniku. U prvom slučaju većinski vlasnik je monopolista u trgovini na malo, a u drugom slučaju radi se o najvećem delu slobodnog gradskog građevinskog zemljišta u centru Beograda. Ovo je vrlo važno zbog srpske javnosti. Znam da gospodin Dinkić o svemu ovome jako dobro zna.
Postavlja se logično pitanje zašto nijedan državni organ, odnosno nijedan zvaničnik na republičkom ili lokalnom nivou nije konstatovao stvaranje monopola koji prerasta okvire pojedinih privrednih grana. Dakle, kako objasniti sinhronizovanu aktivnost državnih organa, kupaca akcija i uprave preduzeća prilikom otkupa akcija, odnosno koncentracije vlasništva u Luci Beograd?
Ono što je vrlo značajno jeste i sledeće – mi zapravo imamo gospodina Beka i gospodina Miškovića kao potencijalne vlasnike Srbije, a sa druge strane, što je takođe vrlo značajno, nemamo nijedan odgovor od strane Vlade Srbije na ovo o čemu priča savet za borbu protiv korupcije. Dakle, ono što je više nego sada već i otvoreno nalazi se na devetoj i desetoj strani izveštaja koji sam morala da predstavim javnosti u Srbiji, jeste da Vlada mora postati svesna makroekonomskih posledica svog delovanja, i zato je ovaj izveštaj bio predstavljen, odnosno ne delovanja.
U konkretnoj stvari ona mora imati u vidu da se koncentracijom vlasništva, kao što je to bio slučaj u preduzećima Luka Beograd, "Ce market", "Knjaz Miloš" i mnogim drugim, stvaraju uslovi za trajnu umrtvljenost tržišta kapitala. S druge strane, način na koji su obavljene ove koncentracije, uz brojne prevare, uz delovanje državnih organa u interesu krupnog kapitala, te izigravanje zakona putem previđanja nesporne činjenice ili propisa doprinosi zapravo rastu nestabilnosti vlasničkih prava.
Dakle, bez sigurnosti vlasničkih prava nema razvoja ni tržišne privrede, a konačno ni demokratskog političkog sistema, imate samo razvoj korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, obe koncentracije vlasništva su obavljene putem firmi koje su registrovane u inostranstvu s namerom da učestvuju u procesu privatizacije. Kapital koji koriste je nepoznatog porekla, mada je u jednom slučaju utvrđeno da potiče sa Kipra. Tim kapitalom upravljaju ljudi koji su zauzimali visoka mesta u nekadašnjim hijerarhijama, Miroslav Mišković i Milan Beko. Ovu činjenicu valjda ne bi trebalo niko da potceni.
Stoga je zadatak Vlade da u saradnji sa vlastima Kipra, uz pomoć specijalizovanih međunarodnih institucija, pozivajući se na odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija protiv korupcije, članovi 46. i 48, ispita koliko je kapitala odliveno iz zemlje devedesetih, koji su tokovi njegovog sadašnjeg kretanja i da se identifikuju slučajevi u kojima je on legalizovan putem učešća u procesu privatizacije. Ovo je ne samo preka potreba, već i obaveza Vlade.
Dakle, to je tek jedan primer koji bi trebalo da odslika društvo u Srbiji posle promena oktobra 2000. godine. Ukoliko se ne varam, vi ste autor "Ekonomije destrukcije". Mi sada, devet godina posle tzv. demokratskih promena, nemamo reformu sistema, a definitivno imamo devastiranu privredu u Srbiji. Da je definitivno devastirana pokazala je finansijska kriza. Možda mi to i ne bismo znali, ali naprosto, ova finansijska kriza je iznela na površinu sve ono što je trebalo da bude, od deklarativnog, sprovedeno u praksi, a jeste reforma sistema.
Vi ste davali izjave da ste preuzeli državni aparat sa određenim brojem činovnika koji se toliko uvećavao da sada predstavlja teret za sve nas, a sada ste u još većem problemu jer nećete moći da rešite problem ljudi iz državne administracije i javnih preduzeća koji će morati da dobiju otkaze.
S druge strane, ono što je takođe nedopustivo i što mi nismo znali, ali kriza je izvukla i to na površinu, vodi se medijska kampanja protiv svih onih poslanika koji postavljaju ovako nezgodna pitanja i traže konkretne odgovore, u smislu njihovih primanja. Primanja direktora agencija iznose 356.000 dinara samo za februar mesec ove godine, bez bonusa. Takođe, imate primanja direktora javnih preduzeća i bonuse koje ja čak ne mogu ni da izgovorim, niti matematički da izrazim.
Dakle, imali ste primere nekoliko parlamenata najrazvijenih zemalja zapadnoevropske demokratije koji su zbog toga što je finansijska kriza počela da uzima određeni danak i da poprima užasne razmere, koje više niko ne može da kontroliše niti da daje projekcije, imali sednice parlamenta gde je vlada dala konkretne najave programa. Mi to nismo imali. Imali ste ceo menadžerski tim, što privatnika, velikih privatnika koji su zaista veliki privatnici u pravom smislu te reči, koji su govorili – mi se odričemo svojih bonusa, solidarišemo se iz socijalnih razloga sa svojim građanima. Ja se ne sećam da je neko iz srpske vlade, iz Vlade Srbije, iz režima koji preovlađuje u Srbiji tražio, recimo, od gospodina Miškovića, koga ste stvorili, da se solidariše sa sve većim brojem osiromašenih ljudi u državi Srbiji. Nešto se ne sećam da je gospodin Mišković uradio bilo šta što bi moglo da bude doprinos državljanima zemlje koja polako ali sigurno tone u sve veće siromaštvo.
Još jedan od pokazatelja, o kojem ću malo kasnije da govorim, jeste naravno i taj kolosek ka EU, koji je legitiman s vaše tačke gledišta. Odabrali ste to, narod je glasao za približavanje EU. Mi smo zaista poverovali da će EU Srbiju sagledavati kao ravnopravnog partnera, a ne kao još jednu koloniju. Međutim, mi ćemo, nadam se, tokom ove rasprave pokazati da EU vrlo svesno i polako ali sigurno siromaši i ono što je ostalo od srpske privrede postavljanjem određenih standarda i uslova koje Srbija ne može da isprati.
Dobijaju se zajmovi i krediti, o tome smo ovih dana naveliko pričali, ne bih da ponavljam ovaj put, koje mogu da isprate samo strane firme. Recimo, izgradnja mosta kod Beške ili Ade. Dakle, stvara se jedna klima koja bi očigledno trebalo da potvrdi to o čemu pričamo, a to je da je Srbija zaista postala kolonija jakog finansijskog kapitala koji se preliva preko Vlade u Srbiji i zato mi imamo tako divergentne stavove u javnosti.
Poznati ste, ipak, kao čovek koji je urušio dve vlade, verovatno ćete i ovu, pa se onda i ja pitam ko zapravo stoji iza vas, ali verovatno ćete nam to reći tokom ove rasprave.
Kada pominjemo činjenicu da je primena prelaznog sporazuma oštetila Srbiju za 267.000.000 evra... To nije naš podatak, to je ministar finansija rekla 6. decembra, dakle, da Srbija zbog jednostrane primene sporazuma sa EU gubi oko 23.000.000.000 dinara. Po kursu Narodne banke iz tog perioda to je 267.000.000 evra.
Pošto vi niste bili tu, mi smo tada nekako sračunali šta tih 267.000.000 evra može da znači za budžet koji je u užasnoj krizi. To bi, dakle, moglo da se usmeri ka Ministarstvu spoljnih poslova koje bi tako sa četvorostruko većim sredstvima zastupalo interese ove zemlje u svetu, pogotovo u konktekstu rešavanja problema Kosova i Metohije i sve većeg pritiska sve većeg broja zemalja da se prizna nezavisnost Kosova i Metohije, na primer. Ili, da se utrostruče sredstva za naše pravosuđe, da se sudijama omoguće bolji uslovi rada, veće plate; ili da se tih 260.000.000 evra usmeri ka našim poljoprivrednicima ili za izgradnju infrastrukture.
Takođe, sračunali smo da može da se izgradi 60 obdaništa, 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom, nov nameštaj za 150 škola, 50 fiskulturnih sala. Za te novce bi mogle da se dograde 22 škole, da se sanira 90 škola, da se izgradi 15 novih ili da se naprave tri mosta u Beogradu. Dakle, može da se gleda i na taj način.
Ono što smo takođe pokušali tokom prepodnevnog dela da objasnimo jeste i ovaj najnoviji sporazum sa MMF-om koji bi trebalo da nas spasi, da bude slamka spasa za Srbiju, bar se tako predstavlja u srpskoj javnosti. Verujte da ne možemo da nađemo logično opravdanje za uslove MMF-a koji važe za Srbiju u ovako teškoj ekonomskoj situaciji, a to je opet slika celokupnog seta ovih ekonomskih zakona koji su pred nama, a tiču se njihove sprovodivosti. U kom smislu?
Ono što mi znamo iz medija jeste da se zahteva da budžetski deficit bude manji od oko dve milijarde evra. Dakle, to bi trebalo da bude 967.000.000 evra ili ispod 3% BDP Srbije. Takođe, oko 967.000.000 evra godišnje dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, kredita MMF-a ili zapadnoevropskih kreditora povezanih sa MMF-om.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno (a SRS se trudi da ne koristi samo svoje izvore, već se poziva na izvore koji su ipak bliži vama), predstavnik MMF-a Albert Jeger je izjavio za "Glas Amerike" da će kredit MMF-a biti iskorišćen za otplatu starog duga, sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije od oko 550.000.000 evra, očekivanog kredita Svetske banke od 300.000.000 dolara IPA fondova sa oko sto miliona evra. Ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko jedne milijarde evra koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu, prema zahtevima MMF-a, mora se prikupiti od građana Srbije. U tom kontekstu se zaista postavlja pitanje zašto, recimo, MMF Srbiji u 2009. godini nije dao kredit koji će sve ovo da pokrije, deficit od oko dve milijarde evra?
Ono što je takođe vrlo interesantno jeste izjava ministra finansija gospođe Dragutinović, koja je rekla – potpuno je nepoznato zašto se pred Srbijom našao zahtev da u nekoliko nedelja dovede deficit na 3%, a za ostale zemlje je rok ipak do 2012. ili 2013. godine, pa je tako navela da je što se tiče SAD deficit najveći u istoriji, oni su najviše pogođeni krizom i iznosi 13% BDP, a za ostale zemlje, za koje je takođe uslov 3%, dat je rok do 2012. i 2013. godine, osim za Srbiju. To direktno znači da su za Srbiju predviđene radikalne mere i ne možemo da tumačimo da je to u interesu građana Srbije, naprotiv.
Dakle, ono što bi to trebalo da podrazumeva jeste zamrzavanje plata i penzija, smanjenje davanja opštinama u vrednosti od oko 160.000.000 evra, smanjenje troškova za 40% budžetskih korisnika sa sopstvenim prihodima u vrednosti od oko 120.000.000 evra.
Ono što je takođe značajno, a još jedan primer ekonomskih mera Vlade... Reč je, samo da se ispravim, o 129.000.000 evra. Ta cifra će direktno pogoditi važne oblasti, kao što je obrazovanje, pa je rektor Beogradskog univerziteta izjavio, citiram: "Izgubićemo sve projekte. Preživljavamo zahvaljujući svojim prihodima od kojih plaćamo materijalne troškove. U takvoj situaciji ne možemo da zadržimo dobre profesore jer nemamo novca da ih platimo". Ukoliko se, gospodine Dinkiću, bude desilo da se zbog toga uvećavaju školarine studentima, imaćete problem i u parlamentu, a naravno i među akademskom populacijom.
Zatim, akcize na gorivo, kao specijalni porez, dovešće do poskupljenja goriva i novog udara na standard građana. Naviknuti smo da akcize na gorivo znače linearno poskupljenje brojnih proizvoda.
Oduzimanje oko 43.000.000 evra od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje će značiti da iz budžeta neće biti izdvojena sredstva za, recimo, ugroženo stanovništvo ili one koji imaju primanja ispod minimalnih, izbeglice, nezaposlene, jer po zakonu njihovo zdravstveno osiguranje plaća država.
Dakle, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović rekla je, citiram: "Imaćemo tešku godinu i racionalizaciju potrošnje gde god je to moguće". Opet vas pitam, kako će se to reflektovati na građane države Srbije?
Na osnovu svega ovoga što smo imali priliku da čujemo i tokom prepodnevnog zasedanja, to se konkretno odnosi na mere koje zahteva MMF, naše je političko uverenje, a vi imate prostor da nas ubedite u suprotno, da će to dovesti do urušavanja srpske ekonomije, ali i društva u celini. Zato se logika MMF-a može svesti na sledeće: što dugoročno bude slabija srpska ekonomija i država, njoj će više u narednim godinama trebati stranih kredita; u suprotnom, ako se Srbija odmah oporavi, njoj više neće biti potrebni, recimo, krediti MMF-a.
Nije do kraja objašnjeno zašto u ovakvim okolnostima, sa ovako užasno teškim merama koje međunarodne finansijske institucije, uglavnom za rešavanje spoljnog duga, sprovode nad nama, kurs Vlade takođe ne ide u pravcu okretanja tržištima? Mi smo tek danas čuli od vas da treba razmišljati na taj način, da treba da se okrećemo tržištima koja su bliže nego EU. Zašto se to nije uradilo do sada?
Ono što naši privrednici, a i svi mi možemo da potvrdimo jeste sledeće: da je naše tržište uvek bilo kompatibilno sa istočnoevropskim i sa zemljama koje su van EU, ali zapravo nije jasno zašto se čekalo osam ili devet godina da se razmišlja i na taj način, osim ukoliko to nije bio zahtev određenih lobista iz EU.
Dakle, možemo da budemo članica EU sledeće godine, možemo da budemo i za deset godina, a možda ne budemo nikad, jer može da se desi da u svetlu finansijske krize EU jednostavno više ne postoji. Ono što je tendencija i ono što vidimo na osnovu ponašanja predstavnika nemačke ekonomije jeste da će se visokorazvijene zemlje zapadnoevropske demokratije zatvarati unutar svojih ekonomija, bez pretenzija da bilo kome sa strane pomognu.
Da se vratimo konkretnim podacima koji takođe slikaju stanje u srpskom društvu i ekonomiji. To je izjava guvernera Jelašića da se ne može živeti samo od kredita; da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% BDP, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Kada je reč o paketu zakona koji se nalazi pred nama, a sve je ovo priča koja boji pozadinu, klimu, stanje ekonomije, privrede u srpskom društvu, nama nikako nije jasno kako će se oni sprovoditi, koja je finansijska konstrukcija predviđena za njihovo sprovođenje, kako ćete, recimo, unaprediti turizam u Srbiji, koji je toliko devastiran.
Prvo i osnovno pitanje, gospodine Dinkiću – na kom delu teritorije će se sprovoditi ovi zakoni? Da li će svi ovi predloženi paketi zakonskih mera biti sprovodivi na teritoriji Kosova i Metohije? Ako neće, onda je potpuno izlišna svaka dalja rasprava na ovu temu, zaista je izlišno čak i postojanje ovog parlamenta. Nama je derogirano 15% teritorije. Na tom delu srpske teritorije nalazi se neka strana država, na tom delu teritorije se nalazi Bondstil. Ono što možemo da kažemo, politička teorija to prepoznaje, evo, srpska praksa je to potvrdila, Srbija je pod protektoratom. Onda se zaista postavlja pitanje da li zaista mislite da narod živi otuđen od realnosti, da je nepismen, poluobrazovan i glup?
Jedino što narod interesuje, čak ne moram da budem ni kvalifikovana za ovu raspravu, samo mogu da vam postavim pitanje – na koji način će život građana Srbije da izgleda bolje? Šta će ovi zakoni konkretno da donesu građanima Srbije, hoće li produktivnost da raste? Hoće li biti otvoren veći broj radnih mesta? Hoće li biti uvećan broj malih i srednjih preduzeća? Da li će građani Srbije moći da izdrže ovu godinu i narednih pet, jer ekonomski stručnjaci koji su vama bliski najavljuju da će Srbija u narednih pet godina živeti u bedi?
Razmere finansijske krize ne mogu da se pogode sa stoprocentnom tačnošću, ali ono što je već izvesno jeste da je ovo najveća ekonomska kriza posle 1929. godine. Bez obzira na to što ste govorili, smirujući najave iz parlamenta, da Srbija neće ući u recesiju, Srbija je ušla u recesiju. Sada se suočavamo sa situacijom da ćete oporezovati sve nas na način da nećemo da izdržimo ni prvu polovinu meseca. Ukoliko živite životom običnih ljudi, postavlja se pitanje ko će da vam plaća poreze? Ko će uopšte moći da kupuje prehrambene proizvode? Statistika kaže da je 80.000 mesečno potrebno za prosečnu potrošačku korpu. Ko će moći to da isprati u Srbiji? Možda direktori određenih agencija, javnih preduzeća. Neće moći 90% Srba.
Prvi smo govorili – izvinite, ne znamo kako izgledaju vaši pregovori sa međunarodnim finansijskim institucijama, na koji način njima objašnjavate je u Srbiji jedino izvestan posao za državu i paradržavu i da državni i paradržavni aparat broji birokratiju za tri zemlje. Sada smo u prilici da vas pitamo na koji način mislite da tim ljudima, koje ćete definitivno morati da ostavite bez hleba, obezbedite hleb?
Ništa ne moramo da znamo od ovih pokazatelja, da je Srbija prezadužena, da je spoljni dug došao do trideset milijardi dolara, da smo skoro sa bankom SE potpisali ugovor o zajmu (pričali smo o tome baš ovde u parlamentu) od oko 20 miliona evra, ništa od toga ne moramo da znamo, samo hoćemo odgovor hoće li se u Srbiji živeti bolje.
Da li to pridruživanje EU i ovolika navala sa ovolikim paketom zakona znači da će konačno život u Srbiji da se vrati u normalu 2009. godine?
Nemojte samo da odgovarate – Milošević je kriv za to. Njega nema. Vladate koliko i on. Vi ste devet godina, na ovaj ili onaj način, što u bankarstvu, što u celom ... potpisujete ekonomske tokove ove zemlje. Gde su domaće razvojne banke?
Ono što javnost u Srbiji sa razlogom očekuje jeste konkretno rešenje sve većih i većih problema. Našli smo se u situaciji da će sve ovo što smo uradili do sada značiti da ljudi u Srbiji neće moći ni da preživljavaju. Imaćete problem. Penzioneri neće moći da izvuku ni deset dana.
Ono što nas je takođe frapiralo jeste pokušaj oporezivanja prihoda koji su preko 12.000. To je katastrofa! Da li vi uopšte znate koliko je prosečnoj porodici u Srbiji potrebno?
Ono što bi javnost u Srbiji trebalo da zna jeste na koji način Vlada funkcioniše. Vi, dakle, sednete, dogovorite se, imate određene analize, izveštaje, vidite valjda na koga će sve da utiču ti zakonski predlozi. Na koji način vi funkcionišete? Za koga važe ovi zakoni? Za Srbiju 2012. ili 2020. ili za Srbiju 2009. godine?
Samo nemojte da nam na ove dileme odgovarate (a to smo u prepodnevnom zasedanju govorili i neću da ponavljam) da će tu biti određenih projekata koji će ići u korist institucionalnog jačanja, određenih seminara i pripremanja naroda da rade sve poslove koji se pred njima nalaze. Kažem vam da to neće ići.
Dok te obuke traju narod mora da živi od nečega, mora da se hrani, mora da održava higijenu, da se leči i možda nekada da razmišlja, da ima projekciju, virtuelnu realnost o tome da bi bilo dobro možda poneki put i da se odmori negde, a neće imati, bez obzira na subvencije koje ste najavili, neće moći da ode bilo gde zato što neće moći da isprati sve ono što je svakodnevni život u Srbiji.
Srbija 2009. nije isto što i Srbija 2000. godine. U Srbiji 2009. godine je većina preduzeća koja su mogla da znače finansijsku injekciju privredi rasprodata ili prodata. Rasprodate su sa svim tim stvarima nade svih građana.
Samo da se prisetimo sramote koja se dešavala tokom pregovora sa Rusima oko NIS-a. Ni dan-danas ne znamo šta je sa imovinom NIS-a. Ne znamo ko je prevario ruskog partnera u priči šta to NIS sve ima i sa kojom imovinom je NIS raspolagao na dan kada je predviđeno međudržavnim sporazumom i zašto je ta imovina prepisana na Republičku direkciju za imovinu.
Srbija se 2009. godine našla u situaciji da neće moći da nađe resurs iz kojeg će moći da se vadi, osim kredita, osim zaduživanja i ponekog preduzeća koje može da znači finansijsku injekciju, koja suštinski neće značiti ništa, jer videli smo kako prolaze takvi primeri iz prakse, iz perspektive Miškovića i Beka. U kontekstu toga, predloženi set ekonomskih zakona treba očigledno da podmiri potrebe pojedinih centara moći, a ne da ublaži efekte svetske finansijske krize.
Svi smo tu pred očima srpske javnosti, Srpska radikalna stranka vam je iznela ove argumente. Iznosimo sumnju da sve ovo što ste predložili kao paket ekonomskih zakona apsolutno neće moći da se sprovede. Ostaće mrtvo slovo na papiru.
Vi ste ispunili zahtev Evropske unije. Šta je sa zahtevom građana Srbije? Koji ste to problem korupcije rešili? Koji ste odgovor dali na monopolizaciju i ukrupnjavanje kapitala?
Konačno, opet vas podsećam na pitanje kojim sam počela ovo izlaganje – ko vlada Srbijom? Čije interese režim u Srbiji sprovodi? Srpske? Ne. Da je tako, 2009. godine ne bismo bili u ovoj situaciji da ne znamo gde udaramo; budžetski deficit je toliki da smo svi počeli prerano da sedimo i nemamo konkretan odgovor za sve one koji su nas stavili u ove poslaničke klupe. Kada nas građani na ulicama sretnu i pitaju šta je ovo, ne znamo, nemamo odgovor na to. Šta će biti dalje? Ne znamo.
To je slika srpskog društva 2009. godine, a mi željno očekujemo već nekoliko meseci, od vas konkretno ... Jer, kada se misli na ekonomiju Srbije i finansije u Srbiji misli se na vas, gospodine Dinkiću, na prvom mestu, zato što ste autor "Ekonomije destrukcije". Volela bih da znam kako ekonomiju Srbije sada nazivate i da vidim kako ćete sada srpskoj javnosti da odgovorite na sve ovo, a to su tek neki od primera kako se u Srbiji sve dovodi u korist određenih monopolista i kako se u Srbiji sprovode interesi određenih centara moći iz te velike i široke lepeze zvane EU.

Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić, posle njega narodni poslanik Dejan Radenković.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moja Sokobanja je kroz svoju istoriju bila inspiracija za mnoge velike pisce kakvi su bili Ivo Andrić, Stevan Sremac, pesnikinju Isidoru Sekulić, komediografa Branislava Nušića, koji su u nju dolazili da bi pronašli svoj mir, odmor i podstakli svoja pera.
Sokobanja se danas ozbiljno bavi turizmom. Kroz nju godišnje prođe na desetine hiljada turista ostvarujući skoro milion noćenja. Od turizma živi veliki broj mojih sugrađana koji danas preko mene izražavaju nezadovoljstvo jer nisu mogli da utiču na kreiranje ovog zakona.
Nije turizam samo teorija, daleko od toga. Turizam je, kako reče jedan profesor, prodaja snova. Zato, kada se zakoni pišu, neophodno je osluškivati i pitati one koji od turizma žive i njime se bave.
Imamo tu sreću da živimo u Evropi, daleko najrazvijenijem turističkom regionu na svetu, koji učestvuje sa skoro 50% u raspodeli svih prihoda od turizma, koji iznose preko 240 milijardi dolara; učestvuje sa skoro 60% u svetskom turističkom prometu, sa preko 400 miliona turista godišnje.
Turizam ima jak uticaj na platni bilans države, na zaposlenost. U Španiji je to skoro 10% od ukupno zaposlenih. Turizam ima jak uticaj na investicione aktivnosti. To su alati kojima se podstiče privredni razvoj i koji mogu da pomognu u danima ekonomske krize. To je dovoljan razlog za veliko angažovanje države, ali pre svega i svih nas, na podsticanju njegovog razvoja. Ovo govorim i ukazujem na konglomerat i važnost turizma. Srbija ima veliki turistički potencijal. Ima ogromne prirodne resurse, prelepe krajolike, bogato kulturno i istorijsko nasleđe. Međutim, i pored svih ovih bogatstava, Srbija se ne nalazi na evropskoj turističkoj mapi i pred nama je veliki posao.
Međutim, ukoliko želimo da budemo bolji, ukoliko želimo da se o Srbiji govori sa poštovanjem i kao o turističkoj veličini, moramo da se takmičimo sa najboljima. Moramo da usklađujemo i upoređujemo naše zakone sa zakonima zemalja EU koje su na samom svetskom turističkom vrhu, kakve su Španija, Francuska, Italija, Austrija i Slovenija, i tako bliže priđemo evropskim fondovima iz kojih se finansira razvoj turizma, kakvi su IPA, CIP i ostali, koje u ovom trenutku ne koristimo u dovoljnoj meri.
Od zakona se očekuje da definiše turistički proizvod za čiji razvoj i tržišno pozicioniranje Srbija ima komparativne prednosti. To su reke, pre svega Dunav kao Koridor 7, planine, banje i zdravstveni turizam, ruralni turizam, kulturni turizam, biznis turizam. Ovo su turistički proizvodi koji su definisani zakonom o turizmu svake zemlje EU, ali ne i ovim koji je pred nama, ili su definisani jednom rečju.
U tom smislu podneo sam nekoliko amandmana, između ostalih i amandman kojim sam definisao zdravstveni turizam, lekoviti faktor, njegovo korišćenje i održavanje, jer nisu svi resursi doveka obnovljivi i zato se prema njima moramo odnositi sa jasnom politikom održivog razvoja, kako bismo ih zaštitili za sadašnje i buduće generacije.
Tačno je da su banje i zdravstveni turizam definisani Zakonom o banjama. Naš Zakon o banjama je iz 1992. godine i, koliko znam, radi se na novom zakonu o banjama. Zakon o turizmu je krovni zakon i njime moramo da definišemo sve naše turističke proizvode i potencijale, a upravo ovaj amandman je prilika da definišemo u kom pravcu taj Zakon o banjama treba menjati.
Ostalim amandmanima ukazali smo na još neke suštinske nedostatke ovog zakona, ali smo pokazali i spremnost da ovaj zakon bude bolji, spremnost da zaštitimo interese naših sugrađana. Samo na taj način pokazujemo odgovornost prema ljudima koji od turizma žive i njime se bave u Banji Koviljači, Vrnjačkoj Banji, mojoj Sokobanji, na Kopaoniku, Zlatiboru, Tari, prema onima koji žive pored Dunava, Save, Tise, Timoka, pokazujemo odgovornost prema prirodnim, kulturnim resursima, pokazujemo odgovornost prema vođenju ekonomske politike naše zemlje.
Moji sugrađani i vaši sugrađani sa punim pravom očekuju dobar zakon, a samo kroz saradnju sa njima i samo zajedno to možemo da im omogućimo. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković, pa posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade, iz oblasti ovog seta zakona ja ću se fokusirati na Predlogu zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju.
Predlog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju uređuje spoljnotrgovinske poslove u skladu sa Svetskom trgovinskom organizacijom i propisima EU, kao i nadležnosti Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza. Između ostalog, ovaj predlog zakona definiše koja su to pravna i fizička lica koja se bave spoljnotrgovinskim poslovanjem.
Spoljnotrgovinsko poslovanje je slobodno i može se samo u posebnim slučajevima ovim zakonom ograničiti. Takođe, Predlog zakona uređuje tretman najpovlašćenije nacije u spoljnotrgovinskim odnosima. U principu, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, spoljnotrgovinski promet robe i usluga, kao i investicioni radovi, slobodan je i ne može se ograničavati, osim u određenim, zakonom regulisanim, uslovima.
Ovakvu regulativu imaju mnoge ekonomski jake i tržišno orijentisane i razvijene zemlje, tako da je dobro što se predlagač odlučio da ovu materiju i kod nas zakonom uredi.
Ograničenje u spoljnotrgovinskom prometu se uvodi ako dođe do nepravedne diskriminacije među državama, odnosno carinskim teritorijama, ili ako se stvara potreba za zaštitom javnog morala; za zaštitom života i zdravlja ljudi, životinja i biljaka; zaštitom intelektualne svojine; umetničkog, istorijskog i arheološkog blaga; neobnovljivih prirodnih bogatstava; bezbednosti i životne sredine i dr.
Mere zaštite u svakom slučaju ne smeju imati za cilj da naruše slobodu trgovanja i konkurentnosti učesnika, tako da ih na ovaj način Vlada uvodi na osnovu predloga nadležnog ministarstva.
Mere zaštite mogu biti kvantitativne, antidampinške, kompenzacione mere, mere za zaštitu od prekomernog uvoza i mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa. Zbog vremena koje imam na raspolaganju nemam nameru da elaboriram svaku od ovih mera, jer su to predlagač i ovlašćeni predstavnici već dobro objasnili. Želim samo da naglasim da i pored naglašenog načela slobodne trgovine, svaka nacionalna ekonomija štiti svoju privredu raznim oblicima vancarinske zaštite, uvođenjem nacionalnih standarda i posebno antidampinškim merama.
Poznati su nam slučajevi u Evropi zaštite od uvoza kineskih proizvoda i poljoprivrednih proizvoda koji su visoko subvencionirani, posebno u zemljama EU.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako je negde potrebna agencija, a imamo ih više desetina ne tako neophodnih, onda nam je potrebna Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza. Uslov za opstanak i razvoj Srbije su ulaganja u nove proizvodne kapacitete, povećanje proizvodnje i radnih mesta i, ujedno, povećanje izvoza. Institucija koja će se stručno baviti lobiranjem i promocijom direktnih stranih ulaganja u Srbiji i izvoznim mogućnostima ove zemlje, sa isticanjem svih prednosti koje kao zemlja imamo, svakako će opravdati svoje poslovanje.
Na kraju bih samo da kažem da će se poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje opredeliti da se ovaj predlog zakona usvoji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, posle njega narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi Napred Srbijo je 19 minuta, a vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS je 20 minuta.