Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, smisao amandmana podnetog na član 12. predloženog zakona je bio da omogući Upravnom odboru Nacionalne službe za zapošljavanje da bude adekvatno zastupljen i podjednako paritetno zastupljen kod predstavnika poslodavaca, Vlade i sindikata.

U ime Poslaničkog kluba SPS - JS ovaj amandman je podnet, jer smatramo da predstavnici sindikata, pre svega kao zastupnika radnika, mora imati veći udeo nego što je predviđeno predloženim članom 12. zakona.

Predlagač je naveo u članu 12. zastupljenost u Upravnom odboru na način kako to, verovatno, njemu odgovara. Naš pokušaj ovim amandmanom jeste da napravimo paritet u zastupljenost sva tri socijalna partnera i to je pokušaj da omogućimo adekvatnije radnicima i onima koji nisu zastupljeni da preko svojih, pre svega, sindikalnih zastupnika budu zastupljeni i u ovom organu tj. u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stoga se nadam da će predlagač imati razumevanja za ovaj amandman i da će ga usvojiti. Hvala. (Aplauz.)

Reč je tražio narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite, imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarka, gospodo iz predsedništva, Poslanička grupa SPS - JS uložila je desetak amandmana na ovaj zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Naravno, cilj i želja su nam da svojim predlozima ne dovedemo u pitanje zakon, ali da ponudimo rešenja koja mogu da učine ovaj zakon još boljim. Svi su oni značajni, ali želeo bih da istaknem, ovaj amandman na član 12. i amandmani na član 70. i 72. da su to ključni amandmani SPS - JS, ne umanjujući značaj drugih amandmana.

U načelnoj raspravi smo rekli da ovakav zakon o zapošljavanju zaslužuje podršku, pre svega, u onom delu koji govori o aktivnoj politici zapošljavanja i tu apsolutno stojimo iza toga, dajemo punu podršku. U delu koji govori o zapošljavanju imamo primedbe i to ozbiljne primedbe na sastav Upravnog odbora Nacionalne službe za zapošljavanje, o čemu je govorio moj kolega Saša Dujović. Zašto to mislimo? Mislimo da Upravni odbor Nacionalne službe za zapošljavanje treba da bude ravnomerno zastupljen od strane sva tri socijalna partnera. U tom slučaju će Nacionalna služba za zapošljavanje biti stvarno služba koja će odgovoriti zahtevu, koja će se upustiti u problem rešavanja zapošljavanja u Srbiji.

Zašto mislimo da treba da budu ravnomerno zastupljeni socijalni partneri? Izražena nezaposlenost, velika nezaposlenost, nedovoljna zaposlenost, mala zaposlenost je najveći problem Srbije i pitanje je sa kojim treba da se bave svi. Zašto? Nema prečeg zadatka u Srbiji nego sačuvati radno mesto, odnosno zaposliti čoveka.

Problem Srbije, kada je u pitanju zapošljavanje i nezaposlenost, toliko je veliki da prevazilazi pojedinačno i Vladu i poslodavce i sindikate, ali sve zajedno i te kako obavezuje da se bave ovim problemom, sve zajedno obavezuje iz prostog razloga što nijedan problem, a pogotovo sada, u uslovima ekonomske krize, neće moći da reši ako stvarno ne bude socijalnog dijaloga između socijalnih partnera, ako se tu ne napravi konsenzus, da ne pričam da je u Srbiji potreban širi konsenzus, kako bi Srbija izašla iz ekonomske krize.

Iz tih razloga smo predložili da Upravni odbor bude održan na način da sva tri socijalna partnera budu ravnomerno zastupljena i svako od njih u svom domenu da preuzme svoj domen obaveza kada je u pitanju rešavanje problema zapošljavanja u Srbiji. To je suština našeg amandmana.

Kolega Palalić takođe, nudi jedno rešenje, nešto drugačije, ali opet ide u tom pravcu. Dakle, pred Vladom je da izabere varijantu, jer bojim se da ovako predloženo, iako ne bih da sumnjam, sve mi se čini da Nacionalna služba za zapošljavanje ide ka tome da postane državni organ, jeste činjenica da je ovog puta predlagač povećao broj u predlogu, od strane Socijalno-ekonomskog saveta, koji daju sindikalci po jednog, ali je isto tako činjenica da, ako imamo osam članova Upravnog odbora plus deveti direktor, mi imamo situaciju da dva daju poslodavci, dva sindikat, četiri Ministarstvo predlaže, od toga dva iz Ministarstava. Mislimo da to rešenje nije dobro. Na kraju krajeva, kao početak rešavanja problema nije dobro.

Iz tih razloga, mi predlažemo ovakav amandman o kome je govorio moj kolega Saša Dujović, da sastav bude odražen na način da budu ravnopravno zastupljeni svi socijalni partneri. Ponavljam, nema rešavanja problema, nijednog, bez stvarnog socijalnog dijaloga u Srbiju između Vlade, između poslodavaca, između sindikata, bez konsenzusa o svim pitanjima sa kojima će se suočiti Srbija.

Koristim sada priliku, imajući u vidu da je Savez samostalnih sindikata Srbije i predlagač tih amandmana, uz podršku udruženih sindikata „Sloga“, koje smo mi prihvatili kao svoje, jer se u tom delu politike programski slažemo, mi smatramo da sindikat mora u ovoj oblasti da se čuje i da se uvažava.

Da se ne bih posle javljao, a u smislu racionalizacije vremena koje preostaje, komentarisaću još dva amandmana. Na taj način ćemo obuhvatiti oko sedam ili osam, nećemo se kasnije javljati, a to su amandmani na član 70. i na član 72, koje smo podneli, a govore o delu zakona koji se odnosi na osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Član 70. govori o visini naknade, a član 72. govori o dužini trajanja primanja naknade.

Želim da ponovim ono što sam rekao u načelnoj raspravi. Koliko god podržavamo deo zakona koji se odnosi na zapošljavanje, pogotovo na mere aktivne politike zapošljavanja, toliko se ne slažemo sa rešenjima koja su data u delu koji govori o osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Možda je suvišno, ali bih ipak da ponovim, ovde se radi o osiguranju kao kategoriji, ne radi se o socijalnoj pomoći koju država daje, već o osiguranju za slučaj nezaposlenosti, gde svaki zaposleni svakog meseca izdvaja sredstva da bi osigurao sebe za slučaj da bude nezaposlen. To mora da se poštuje, to mora da se uvažava. Naravno, postoji procenat, prema Zakonu o doprinosu za obavezno socijalno osiguranje, koliko se izdvaja.

Zato insistiram na tome, to je osiguranje, to nije pomoć države, a onda ta sredstva služe za novčanu naknadu nezaposlenom, ako ostane bez posla i privremeno, onoliko dok ne dobije drugi posao. To je suština, to je smisao osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Naravno, uz to i penzijsko, zdravstveno osiguranje itd.

Šta se ovde događa? Zadržava ovaj zakon pravo na novčanu naknadu, ali restriktivnije od postojećeg zakona. Moram da kažem da to nije dobro. Mi smatramo da takvo rešenje ne valja. Naime, član 70, kada govori o visini naknade, smanjuje sa 60% prosečne zarade poslednjih šest meseci na 50%, a zatim jedan korektivni element koji je bio – tako utvrđena naknada imala je plafon prosečna zarada, a donji minimalna zarada. Na taj način se pokazivalo i dokazivalo da se kroz gornju obezbeđuje da ipak isplativost rada mora da dobije prednost, ali i kroz donju da mora da bude, da tako kažem, materijalno održivo.

Šta mi imamo u Predlogu zakona? Prvo, da se taj procenat sa 60 smanjuje na 50%, a zatim i korektivni faktori, gornje i donje granice, umanjuju za 20%, tako što se sada utvrđuje gornja – 160% od minimalne zarade, a donja – 80% od minimalne zarade.

Mi smo predložili, upozoravali smo mesec dana, dajte da sednemo i da pogledamo drugo rešenje, ovo nije dobro, nije dobro da bude restriktivno, pogotovo sada, u uslovima ekonomske krize. Kome se umanjuje?

Umanjuje se onima koji nemaju!

Ova vlada je treći paket mera donela i u svakom od tih paketa iskazala je svoju odgovornost tako što je zaštitila najsiromašnije slojeve.

Da podsetim, paket mera koji je donet pre neki dan štiti penzionere, što je dobro, štiti sve zaposlene, ne uvodi restrikcije, što je dobro, odnosi se samo na državnu upravu i korisnike javnih sredstava i to na one koji imaju više od 40.000. Dakle, štite se i tu oni koji imaju do 40.000.

Zašto moja Vlada, štiteći sve ove kategorije, za šta ima podršku, u ovom slučaju ne štiti najugroženiju kategoriju, kategoriju zaposlenih? Oni su najsiromašniji. Mi podržavamo ovde sve ono što se odnosi i što kažu da će se uvoditi posebni podsticaji, sve to mi podržavamo. Onog momenta kada dobije posao, prestaće pravo na naknadu. Ne govorim o onima koji mogu to da zloupotrebljavaju, ima načina na koji se to rešava, govorim o najvećem broju ljudi koji ne mogu da se zaposle ako imaju nekoliko godina staža do penzije, ne mogu, neće ih niko. O njima govorim. Zašto se od njih uzima? Zašto se njima umanjuje? Zašto smo sačuvali, s pravom, penzionere, sačuvali radnike, sačuvali sve, a ovde smo našli da uštedimo sredstva – kod onih ljudi koji nemaju?

U sklopu sa tim, da pojasnim. Mi smo predložili našim amandmanom da se zadrži sadašnje stanje, kako već važi u postojećem zakonu, i to član 72. koji govori o dužini trajanja. I on je restriktivan. Opet se nalazimo u istoj situaciji, da obrazlažemo na isti način. I tu smo predložili, kada je u pitanju dužina trajanja, da ostane rešenje kao što je sada u važećem zakonu. U ovom novom predlogu ta granica je pomerena sa 20 na 25 godina, a iza toga je samo izuzetak da može imati neko dve godine, ako ima dve godine do penzije.

Mi smatramo da su ta rešenja restriktivna i smatramo da nije dobro, u uslovima ekonomske krize, da teret prevaljujemo na one koji nemaju. Potpuno podržavamo sve moguće podsticaje da se oni što pre zaposle. Prošli put sam istakao posebno javne radove, koji su namenjeni za teško zaposlive i socijalno ugrožene, ali mislim da ova vlada ne sme da dozvoli da uzima od onih koji nemaju.

Iz tih razloga, ima tu još nekoliko amandmana, osećao sam za potrebu da, u ime SPS-JS, pojasnim ove za koje smatramo da su ključni i za koje mislimo da još ima vremena da neko sedne sa nama ili uopšte razmotrimo sva ta pitanja i da se iznađe najbolje moguće rešenje, jer ovo nije dobro. Hvala lepo. (Aplauz.)

Reč po istom amandmanu ima narodna poslanica Marina Raguš, pa gospodin Radojko Obradović.

Dakle, mogu samo da nastavim tamo gde je prethodni govornik stao, a to je upravo kontekst koji mi iznosimo već mesec dana u raspravi o 49 tačaka ovog dnevnog reda plenarnog zasedanja, a to je, zapravo, meta i odstojanje svih naših kritika, ali je neverovatno da to dolazi iz redova pripadnika vladajuće koalicije, ali bogu hvala, ono što je dobra i radosna vest, da zaista ima odgovornih ljudi koji ne mogu da oćute ili otrpe takvu očiglednu nepravdu.

Ono što mislim da će biti problem za vlast, na prvom mestu, ali i za sve nas u perspektivi, jeste da li ćemo biti spremni da ovaj ispit položimo ili ćemo pasti na tom ispitu.

Ono što opozicija jedino može da uradi jeste da kaže, ukaže, predloži, eventualno samo u periodima ovakve krize, ali ono što mi konstantno radimo, trudimo se da ova kritika, zaista, negde neodgovornog potpisa ispod ekonomske politike Vlade Srbije bude argumentovana. Ovo jeste, priznajemo, sukob dva potpuno različita koncepta.

Naš koncept je davno predstavljen srpskoj javnosti i nije naišao na većinu. Možemo samo da poštujemo izbornu volju 11. maja 2008. godine. Kažemo, Srbija je na pogrešnom putu! Taj pogrešan put doveo je u istu onu istorijsku stranputicu u koju je doveo mnoge generacije pre nas kada su Srbijom upravljali mnogoumni ljudi, kakvi mi teško da ćemo biti za ova života. Međutim, ono što SRS s namerom i sa potpuno očiglednim umišljajem radi – ostavlja upravo istorijsku građu za mnogo bolje generacije političara koji će umeti potpuno objektivno da analiziraju i da shvate na koji način država Srbija može da bude ekonomski oporavljena, nacionalno jaka i dostojanstvena, a pri tom da bude otvorena za celokupan svet.

Ono što imamo prilike da gledamo do sada, to je, potpuno pogrešan pristup nečemu što je bila početna ideja ili tek jedno lažno obećanje za promenu sistema. Ako je promena sistema značila samo preuzimanje poluga moći prethodnog sistema, onda je to trebalo reći, pa da vidimo koliki biste konsenzus dobili samo za presvlačenje tih odela. Međutim, ovde je neminovno da se pomene, a meni zaista omiljena i stilska figura, to je povlačenje tih istorijskih paralela. Nije ovo prvi put da je Srbija u ovakvoj situaciji. Nije prvi put da je Srbija pod okupacijom, da je Srbija morala da ispuni ultimatume moćnijih carstava ili imperija. Dešavalo se ranije, dešavaće se opet. Srbija je mala, često ume da izabere pogrešne saveznike i da veruje onima koji ne bi trebalo, a kada dođe pred potpuni ambis onda se hvata za glavu i kaže gde je rešenje.

Zbog javnosti u Srbiji ne mogu da se ne prisetim primera koji je tako dobro odslikao naš akademik Čedomir Popov i koji skoro do pojedinosti podseća na ovaj istorijski momenat. Zašto je to važno? Važno je da znamo da je iz takvog momenta i takve bezizlaznosti Srbija ipak izašla i da je postojao neko ko je bio mnogo odgovorniji i shvatio da Srbija znači mnogo više. Nije to bilo toliko dugo unazad, recimo, za istorijsku nauku koja se bavi i ovim momentom stradanja srpskog naroda i pogrešno vođenje politike.

U svojoj knjizi "Istočno pitanje i srpska revolucija 1804. i 1918. godine", neću vas zamarati detaljima, vrlo je značajno, jer javnost u Srbiji je opterećena najrazličitijim problemima i ume da zaboravi neke istorijske i tako slične epizode, samo da vas podsetim, radi se o Srbiji pod knezom Milanom u periodu suprematije i dominacije Austrougarske, negde, posle 1878. godine.

Taj period može da se smatra najsterilnijim periodom sa tačke nacionalne osvešćenosti Srba, ali jedna paralela je toliko slična, da ne kažemo da prolazimo istu epizodu – ovih dana kritikujemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i jednostranu primenu Trgovinskog sporazuma, jer je sračunato i zvanični izvori kažu da Srbija time gubi 267 miliona evra.

Evo šta se tada dešavalo i koliko je sve slično. Tada je moglo da se naslućuje, da bi se, recimo, stotinu godina kasnije otvoreno pričalo o ultimatumu koje je jedna monarhija stavila pred Srbiju. Srbija se tada pod knezom Milanom, koji se često i ovde pominje u poslednje vreme, oslanjala u potpunosti na Austrougarsku. Austrougarska je nakon 1878. godine ultimativno zahtevala od Srbije da zaključi potpuno diskriminatorski trgovinski ugovor, pazite sličnosti, prema kojem bi monarhija dobila najpovlašćeniji status u Srbiji. Kako navodi akademik Čedomir Popov: "Time se Srbija koja se i do tada nalazila u privrednoj zavisnosti od Habzburške monarhije do kraja potčinjavala njenoj kontroli i ostala je na milost i nemilost, a što je značilo padanje pod političku dominaciju. Kako bi sprečila potčinjavanje Srbija moćnoj i zapadnoj državi, Vlada Jovana Ristića odbila je da potpiše takav trgovinski ugovor".

Kako ističe akademik Popov u knjizi "Istočno pitanje i srpska revolucija", knez Milan koji se već bez rezerve prepustio volji Beča, oborio je u oktobru 1880. ovu vladu i na njeno mesto oformio kabinet ''naprednjaka''. Doveo je na vlast stranku koja je imala malu podršku naroda ali veliku naklonost vladara koji će je održati na vlasti sedam godina i od koga je u potpunosti zavisila. Vrlo brzo knez Milan je prihvatio habzburški protektorat. On je juna 1881. sa svojim ''naprednjacima'' potpisao, kako navodi akademik Popov, najfamozniji ugovor u srpskoj istoriji 19. veka poznat kao ''tajna konvencija'' sa Austrougarskom. Sporazum je potpisan tajno sa ministrom inostranih dela i njime se Srbija obavezala – da neće zaključiti nijedan međunarodni ugovor bez saglasnosti Beča, niti će na svojoj teritoriji dozvoliti bilo kakvu antiaustrougarsku propagandu.

– Istorijski kontekst toliko sličan, da se samo imena neke nove monarhije mogu zameniti.

Ali, šta je suština ove istorijske paralele? Ovo je upravo primer koji beleži kako treba izaći iz ove situacije, ukoliko želite da se suočite i da pogledate u oči svom narodu koji svakodnevno trpi zbog pogrešno vođene politike. Zato, što se standardi, direktive, bez razmišljanja, promišljanja ispunjavaju, a dolaze iz Brisela.

Pitanje koje se postavlja i vezano je za ovaj predlog zakona, kao i sve ove zakone koje smo donosili do sada, da li će i jedan predlog zakona, značiti jedan bolji dan života za građane Srbije? Ako neće, vreme je da smognete snage i da se obračunate sa protektoratom u koji ste upali.

Ti centri moći koji se nalaze u Briselu i Vašingtonu, koji su skrojili ovu političku scenu, doveli nas do ruba propasti, na kraju će biti centri moći koji će gledati svoje probleme, a vas, dame i gospodo, ostaviti pred sud naroda. Tada nećete imati jedan jedini argument ukoliko narod krene da preživljava ili da seče svoje delove tela ne bi li skrenuo pažnju na to da nema šta da jede. Hvala.

Reč ima gospodin Obradović.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je set vrlo interesantnih amandmana Poslaničke grupe SPS - JS. Pažljivo smo posmatrali sve amandmane i još jedan prilog tome da zakon nije dobar govori to što i vladajuća većina ima veliki broj amandmana. Ovi amandmani koje su obrazlagali kolege poslanici iz SPS su vrlo interesantni amandmani. Pažljivo ćemo razmotriti te amandmane do kraja ove rasprave u pojedinostima. U danu za glasanje ćemo verovatno podržati te amandmane. Ali je pitanje šta će uraditi Poslanički klub, a to je ono što meni nije do kraja jasno, ako Vlada ostane pri svom stavu da ove amandmane ne prihvata. To je jedna stvar.

Druga stvar, rekli ste nekoliko interesantnih i važnih stvari, gospodine Petronijeviću. Jasno je da je Vlada za sada podržala penzionere. Kada uzmete u obzir da ima 50.000 novih nezaposlenih u proteklih nekoliko meseci, ako uzmete u obzir da je 20% pad industrijske proizvodnje februar 2009. na 2008. godinu, ako su projekcije da će biti pad bruto društvenog proizvoda od 5%, a to znači da će pad zaposlenosti biti dodatnih 5%, onda je ozbiljno pitanje kako će se puniti taj budžet i kako će penzioneri biti zaštićeni u septembru ili oktobru mesecu.

Ja sam ovde izneo procene koje je radila Poslanička grupa i organi DSS, naši resorni odbori, ali su me onda ispravile kolege iz MMF. Oni su rekli da je naša procena da će biti isplaćeno 11 penzija prilično optimistička, da oni imaju malo drugačije procene, da to neće biti tako. Druga stvar, ovo o čemu ste vi govorili, naravno da mi podržavamo potrebu da se ova oblast reguliše i to nije sporno, ali da li se oblasti regulišu tako što se samo donese zakon, ili se u praksi radi nešto drugo? Ako mi imamo jedno ponašanje u praksi, a ako zakonima to regulišemo na drugi način, onda je to, takođe, ozbiljan problem. S jedne strane, Vlada hoće da pomogne da se reši problem nezaposlenih, a sa druge strane, Vlada najviše duguje, Vlada je najveći neplatiša u Republici Srbiji.

Od 60 hiljada preduzeća koja su pod blokadom, najveći broj preduzeća je pod blokadom zbog države Srbije. Vaš kolega priča o Koridoru 10 i o infrastrukturnim projektima, ali Vlada Republike Srbije najviše duguje građevinskim preduzećima. Zbog Vlade Republike Srbije dve hiljade građevinskih preduzeća je prošle godine ugašeno, 20 hiljada ljudi je ostalo u građevinarstvu bez posla zato što im Vlada duguje 600 miliona evra. Jedna je stvar ako to regulišete zakonom, a potpuno je druga stvar ako u praksi sve radite suprotno.

Mi ćemo vaše amandmane podržati u danu za glasanje, ali je pitanje šta ćete vi uraditi u danu za glasanje. Hvala. (Aplauz.)

Replika, po kom osnovu?

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako treba da objasnim zašto, zar ne primećujete da non-stop priča sa mnom o ovoj temi? Vrlo ću kratko. Inače, nije moj stil da polemišem na takav način.

Malopre ste pitali da li sam imao u vidu sve ono kada je u pitanju…jesam imao u vidu i mislim da je to dobra politika Vlade i da će nastaviti tako.

Drugo, znate šta, danas sve pije vodu kad ode u javnost. Interesantno bi bilo da dobijemo precizan podatak od kad su ti dugovi koji se duguju putarima, da li je to nastalo poslednjih šest meseci? Ako jeste, ja se izvinjavam, evo javno ću se izviniti. Hvala lepo.

Izvinjavam se, ali slušam i danas i ranije da ''Rakovica'' ne radi, giganti ne rade, pa da li je moguće stvarno da Srbija veruje u to da oni ne rade poslednjih šest meseci, odnosno poslednjih osam-devet meseci? Dajte bar preciznijim podacima da razgovaramo i kad su u pitanju putari. Ova Vlada je kriva za sve što ona nije izmirila, ali dajte da vidimo ima li neko drugi ko nije izmirio i pre toga. Hvala lepo. (Aplauz.)

Izvinite, gospodine Obradoviću, hoćete po amandmanu?

Pa, vi ste izazvali repliku i odgovoreno vam je, dakle, nemate pravo na novu repliku, pa prema tome, izvinjavam se, nemate reč.

Izvolite.