Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici u ovom momentu prisustvuju 84 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici sledeći narodni poslanici: Esad Džudžević, Momo Čolaković, Milan Dimitrijević, Jovan Palalić, Milica Radović, Balint Pastor, Riza Halimi, Mladen Grujić i Radoslav Mojsilović.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača dr Diane Dragutinović, ministra finansija i Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu, prisustvuju i Ivan Maričić, direktor Uprave za trezor i Žarko Milićević, mlađi savetnik u Ministarstvu finansija.
Pozvala sam ih, očekujem da dođu. Obaveštavam da sam ih pozvala.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU GARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE U KORIST „SOCIETE GENERALE“, PARIZ, FRANCUSKA, PO ZADUŽENjU JP „PUTEVI SRBIJE“ (pojedinosti)
Primili ste amandman koji je na Predlog zakona podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Primili ste mišljenje o podnetom amandmanu.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Aleksiću, izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, mi smo na ovu objedinjenu tačku podneli ukupno dva amandmana, i jedan i drugi se tiču roka u kojem zakon stupa na snagu. Predložili smo da rešenje bude ono koje je usklađeno sa našim pravnim sistemom i da to bude u skladu sa zakonom, znači, osmog dana od usvajanja zakona.
Sada ću da vam pročitam obrazloženje Vlade kada je reč o Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist „Societe Generale“, Pariz, Francuska…
(Predsednik: Gospodo poslanici, zamolila bih vas da čujemo gospodina Aleksića. Molim, malo tiše.)
…po zaduženju Javnog preduzeća „Putevi Srbije“. Kao razlog za stupanje zakona na snagu narednog dana od dana objavljivanja navodi se obaveza koju Javno preduzeće mora da izvrši do 30. juna 2009. godine, vezano za realizaciju ovog kredita.
U sledećem zakonu, koji je vezan za „Unikredit banku“, navodi se praktično isti razlog, samo što realizacija kredita mora da bude završena do 29. novembra.
Ovde odmah uočavamo nelogičnost – ako se žuri u vezi sa prvim predlogom zakona jer on mora da se realizuje u junu, postavlja se pitanje zbog čega se žuri sa ovim drugim predlogom zakona, koji treba da se realizuje 29. novembra? Mislim da je Vlada Republike Srbije u isti koš stavila nešto što je nespojivo.
Ovom prilikom takođe želim da istaknem da mi nismo dobili od predstavnika Vlade sve što smo tražili prošli put, a što nam je donekle i obećano, a tiče se ugovora koji je Javno preduzeće zaključilo sa navedenim bankama, dakle, sa „Societe Generale“, Pariz, sa njihovom centralom, sa bankom u Francuskoj, i sa Unikredit bankom a.d. Beograd. Dakle, nismo imali priliku da proverimo sve ugovorne klauzule i da se uverimo u opravdanost ovakvog zaduživanja.
Mi smo već prošli put naveli, to ću i u raspravi istaći još nekoliko puta, da je trenutno zaduženje Republike Srbije spoljni dug od trideset milijardi dolara, da je spoljni dug stare SFRJ bio trideset milijardi dolara, da je stara Jugoslavija imala 22 miliona stanovnika, a da Srbija ima oko osam miliona stanovnika.
Dakle, tek rođeno dete u Srbiji, tek rođena beba je na ovaj način zadužena sa 3.750 dolara. Svaki stanovnik naše zemlje je zadužen za ovaj iznos. Ukoliko krediti ne budu otplaćivani, ukoliko nešto ne bude reprogramirano, ukoliko ne obnovimo proizvodnju, ovaj dug će se višestruko uvećati.
Takođe, žao mi je što tu nije gospodin Mrkonjić, želeo bih da dam jednu važnu informaciju koju smo juče dobili od predstavnika Demokratske stranke, a veoma je važna za putare. Naime, juče su predstavnici DS, pre svega gospodin Šutanovac, promovisali tzv. koridor, projekat „zelene transverzale“, verovali ili ne.
Pročitaću vam iz stenografskih beležaka o čemu se ovde radi. Na direktno pitanje jednog poslanika Demokratske stranke o uticaju Turske na Balkanu gospodin Šutanovac ističe sledeće: „Nešto što je definitivno zajedničko za sve zemlje jugoistočne Evrope, ne kažem Balkana, mislim da to treba da pripadne do Beča, čak po meni možda i dalje, jeste taj jedan bezbednosni sektor koji postavlja Ankara, ta linija jedna koja dolazi do samog Beča. U tom smislu“, kaže dalje ministar odbrane, „Turska je jedna od možda najvažnijih zemalja koje postoje na našem prostoru. Turska je zemlja koja ima veoma dug niz godina direktan uticaj, a danas ima indirektan uticaj“. Dakle, ovo je citat, da neko ne misli da pravim gramatičke greške. „Turska je zemlja koja ima ugled širom sveta, sa vojskom koja podiže ugled više čak nego ekonomija“. Završen citat.
Dakle, gospodin ministar odbrane je predložio, da li svesno, da li nesvesno, projekat „zelene transverzale“ koji vodi od Ankare do srca Evrope i do Beča, gde je Turska svojevremeno poražena. On takođe hvali tursku vojsku, koja je poznata po masovnim ubistvima Kurda.
Mislim da je ovo važna informacija za putare, pre svega zbog toga što će oni morati sada da grade koridore u tom pravcu, pa bi bilo zgodno da i gospodin Mrkonjić kaže šta on misli o ovom novom projektu, znači, nije više Koridor 10, sada je „zelena transverzala“, sve do Beča.
Kada je u pitanju „zelena transverzala“, podsetiću vas da je jedan od najvećih stručnjaka američkog Kongresa za borbu protiv terorizma, gospodin Džozef Bodanski, koji se nalazio na mestu šefa tima za borbu protiv terorizma i nekonvencionalno ratovanje Kongresa SAD od 1998. godine, od 2004. godine u više navrata govorio o pogubnosti projekta „zelene transverzale“, koji vodi od Turske, pa kako je rekao sam ministar Šutanovac, do Beča.
Nebrojene publikacije objavila je „Strateška politika“ iz SAD (između ostalih, i Gregori Kopli, njegov saradnik), koje govore o pogubnom uticaju ovog koridora, švercu narkotika i švercu terorista do zapadne Evrope...
(Predsednik: Gospodine Aleksiću, samo da se razumemo, vi očigledno govorite i u okviru 15 minuta, kao predstavnik poslaničke grupe. Samo izvolite.)
Dakle, ovo je jedna katastrofalna priča. Kao što vam kažem, zvanična dokumenta američkog Kongresa govore o pogubnosti koridora „zelene transverzale“ ili „zelenog autoputa“, kako ga nazivaju neki stručnjaci na zapadu. Kao što sam već rekao, njime se prevoze i teroristi sa istoka prema zapadu, a takođe i narkotici.
Verovatno je poslanik koji je postavio pitanje gospodinu Šutanovcu, koji voli da stoji uz simbol srebrnog čekića, imao na umu jedan sastanak koji je održan od 14. do 17. maja u Grčkoj, u atinskom predgrađu Vuljagmeni, u hotelu „Astir palas“. Praktično je svetska aristokratija, neki novi prvi, drugi stalež, daleko od očiju trećeg staleža, došla i održala sastanak. Bili su predstavnici međunarodnih finansijskih organizacija; biće zanimljivo i za gospođu Dragutinović da su tu bili predstavnici Svetske trgovinske organizacije, MMF-a, sistema federalnih rezervi SAD, Svetske banke i mnogi drugi.
Naime, na tom sastanku su, između ostalog, razmatrana pitanja širenja EU i proširenje EU na Tursku i Makedoniju, pa su usvojeni određeni zaključci u tom pravcu, tako da je verovatno poslanik iz DS o kome sam govorio imao na umu upravo taj detalj kada je govorio o uticaju Turske.
Dakle, pod uticajem ovog sastanka on sada promoviše jednu, rekao bih, zaista užasnu englesku politiku, politiku Siton-Votsona, formulisanu memorandumom 1915. godine, politiku Dizraelija, politiku podržavanja „bolesnika sa Bosfora“ i politiku podržavanja turske „mrtve ruke“ u Evropi. Ne treba da govorim da je ona direktno suprotstavljena pravoslavnim zemljama, naravno, Rusiji, Grčkoj, Srbiji, pa i samoj Evropi, tradicionalnim evropskim vrednostima i evropskoj kulturi.
Sada ću morati da se pozabavim samim zakonima i da podsetim građane Srbije zbog čega smo mi izneli kritiku ova dva predloga zakona. Kao što svako može da primeti iz ovih predloga, prvim predlogom, vezanim za „Societe Generale“ banku iz Pariza, Srbija se zadužuje za novih 100.000.000 evra, uvećano za iznos ugovorene kamate, naknade i ostalih stvarnih troškova. Kako smo već napomenuli, nemamo podatke kolika je kamata, kolika je naknada, koliki su ostali troškovi. Nemamo ni plan otplate, koji je obavezni deo svakog ugovora o kreditu, a koji se navodi u ovom predlogu zakona.
Moramo da donesemo odluku, vezano za ovaj zakon, na osnovu predviđanja, na osnovu prekognicije. Smatram da to niko ne može da uradi i svaki stručnjak u bankarstvu bi jednostavno odbio ovakav predlog i prešao na neki drugi, zato što je neozbiljan.
Evo, navešću vam par detalja iz ovog predloga zakona, vezano za „Societe Generale“ banku iz Pariza. U članu 3. se navodi da je dužnik obavezan da sredstva za otplatu kredita obezbedi prema planu otplate, u iznosu koji uključuje glavnicu i obračunatu kamatu. Dobili smo podatke o glavnici, to je sto miliona evra. Nismo dobili podatke koliko iznosi kamata. Doduše, ministarka Dragutinović je iznela podatak da će se kamatna stopa obračunavati po modelu jednomesečni euribor plus 4,05%. Međutim, to sve nije dovoljno da bismo imali precizne podatke o zaduživanju građana Srbije, o zaduživanju Republike Srbije. Ono će po ovom ugovoru o kreditu biti veće od sto miliona evra. Ostaje da se vidi koliko.
U tački 2, gde se govori o razlozima za donošenje zakona, predlagač navodi da je u pitanju refinansiranje dospelih obaveza Javnog preduzeća „Putevi Srbije“. Nema sumnje da treba pomoći „Putevima Srbije“, nema sumnje da treba obnoviti infrastrukturu u Srbiji, ali moramo da budemo veoma oprezni kada je u pitanju zaduživanje građana; sa tim nema igre, posebno sada kada je spoljni dug dosegao onu fantastičnu cifru od trideset milijardi dolara, koja je postojala u staroj SFRJ koja je imala tri puta više stanovnika.
Kada je u pitanju drugi predlog zakona, o davanju garancije Republici Srbiji u korist „Unikredit banke“, tu se građani Republike Srbije zadužuju za novih 75.000.000; doduše, ovaj put ne u inostranstvu, već u samoj Srbiji, mada će taj novac, kako je objasnila ministarka Dragutinović, stići iz inostranstva, što je logično zbog iznosa. Takođe, ovaj iznos se uvećava za iznos ugovorene kamate, naknade i ostalih stvarnih troškova. Znamo kolika je glavnica – 75.000.000 evra, ali ne znamo kolika je kamata. Nemamo plan otplate, nemamo precizne podatke i primećujemo da se nešto krije u ovom predlogu zakona.
Krije se, kao što krije i Ministarstvo odbrane podatke vezane za otvaranje NATO kancelarije u Ministarstvu odbrane. Srpska radikalna stranka je još 2006. godine, na osnovu Zakona o informisanju, preko našeg stručnjaka Ivana Ninića podnela zahtev da se objave podaci o NATO kancelariji u Ministarstvu odbrane, koja je oprema data NATO-u, da li je to ustupljeno besplatno, da li je možda neki kredit dobijen za to, o čemu se tu radi. Podatke nismo dobili.
Ista stvar je bila sa SOFA sporazumom koji je Ministarstvo krilo godinu dana, dakle, nije htelo da ga objavi. Znači, donet je Zakon o informisanju, tu je Poverenik za informacije, međutim, Vlada ne poštuje sopstvene zakone, godinu dana nije htela da dostavi podatke.
Čak su predstavnici Ministarstva odbrane govorili da je taj dokument u Ministarstvu spoljnih poslova, što nije bila istina. Naš stručnjak Ivan Ninić uspeo je posle godinu dana da dođe do tog sporazuma.
Budući da je ovo zaduženje od 175.000.000 evra, plus kamata, dakle, prevazići će 200.000.000 evra, moram da podsetim građane da su ih prošle nedelje Vlada Republike Srbije i vladajuća većina u Narodnoj skupštini zadužili za novih 155.000.000 evra. Prošle nedelje 155.000.000 evra, ove nedelje 175.000.000 evra, plus kamata.
Pošto su se građani Srbije javljali u Poslanički klub SRS, posebno su ih interesovali detalji vezani za promenljive kamatne stope, izrazili smo sumnju da eventualno, pošto nismo videli ove ugovore o kreditu sa Javnim preduzećem „Putevi Srbije“, slične klauzule postoje i u ovim ugovorima.
U obavezi sam da pojasnim o čemu se ovde radi. Banke su intenzivno od prošle godine, komercijalne banke, poslovne banke, koje posluju na teritoriji RS, unele u svoje ugovore o kreditima koje odobravaju stanovništvu klauzule o promenljivoj kamatnoj stopi, koja je vezana za maržu, ne samo za onaj deo indeksiran u stranoj valuti, za švajcarske franke ili za evre, dakle, euribor ili libor. To su zelenaške kamatne stope, to je protivzakonito. Već sam napomenuo da su zelenaške kamatne stope bile zabranjene čak i u starom Rimu, po rimskom pravu.
Kao što znate, brojni dnevni listovi u Srbiji su objavili podatke da su banke povećale kamate, da su rate za otplatu kredita građana porasle, iako je, recimo, euribor, referentna kamatna stopa, pao čak za 50%, a i više, od početka prošle godine. Tako je „Blic“ naveo podatak da je osam banaka, namerno neću reći kojih, povećalo marže na kredite u otplati.
Narodna banka ne obavlja svoju funkciju, ona ne obavlja funkciju kontrole poslovnih banaka, ona sprovodi ankete. Ona se ponaša, recimo, kao Cesid. Ne treba Narodna banka Srbije da sprovodi ankete, ona treba da kontroliše poslovne banke, da postupa po izveštajima inspektora Narodne banke, da poštuje zakon, a da one koji krše zakon dovede pred udar zakonodavstva. Vlada Srbije mora da pomogne u tome.
Prema podacima „Blica“, Narodna banka Srbije je od oktobra 2008. do aprila 2009. godine (dakle, ona je primetila tu pojavu uvođenja zelenaških klauzula još 2008. godine) sprovela tri ankete u kojima je tražila od banaka da je obaveste da li će na kredite u korišćenju i otplati povećati svoju maržu. Od 35 banaka 20 je, prema izvoru „Blica“, navelo da to neće uraditi. Ali, ko može da veruje? Suštinski problem je to što se te klauzule nalaze u ugovorima o kreditu. Te klauzule daju njima mogućnost da povećaju maržu sto puta, dvesta puta, plus beskonačno, što je protivzakonito.
Kako je navela ekipa „Glasa javnosti“, kamatna stopa, euribor, po kojoj vodeće evropske banke međusobno pozajmljuju novac i koja ulazi u sastav kamate koju građani Srbije plaćaju na uzete stambene kredite, prepolovljena je od početka godine.
Od oktobra prošle godine, kada je euribor imao rekordnu vrednost, kamate je pala za čak 72,72%. Ovo bi trebalo da bude dobra vest za klijente banaka. Međutim, pošto su zajmodavci mahom odlučili da jeftiniji kapital pretvore u veći profit, građani i dalje otplaćuju jednako visoke mesečne rate.
(Predsednik: Gospodine Aleksiću, sada koristite vreme svoje poslaničke grupe da biste završili. Izvolite.)
Šta se ovde desilo? Došlo je do faktičkog povećanja kamatne stope, jer padom euribora nije smanjena rata za otplatu kredita. Pogledajte sada tu igru.
To su mahinacije na tržištu, to je čisto profiterstvo i građani Srbije moraju da budu oprezni po pitanju uzimanja kredita, moraju dobro da čitaju svoje ugovore o kreditu, a Vlada Srbije ima obavezu da ih zaštiti. Narodni poslanici imaju obavezu da o ovome otvoreno govore.
Šta se dalje kaže? „Kao glavno objašnjenje za ovakvo ponašanje“, ovo je iz „Glasa javnosti“, „banke navode svetsku ekonomsku krizu.“
Nema blage veze sa nama; svetska ekonomska kriza je nastala zbog pogrešne upotrebe finansijskih derivata, zbog toga što velike svetske ekonomije nisu želele da primene pravila Bazela 1 i Bazela 2, zbog toga što su privatne centralne banke, pre svega sistem federalnih rezervi SAD, štampale enormnu količinu novca. Niko živ ne zna koliko je dolara odštampano, koliko je u opticaju u svetu. Prvo je stradalo hipotekarno tržište, „fjučersi“ i „hedžeri“ su propali, zatim je stradala auto-industrija itd.
Kod nas niti je stradao bankarski sistem, jer je pre toga vlada DOS-a uništila pet velikih srpskih banaka da bi otvorila prostor za neke druge banke, iako su te banke imale veća potraživanja nego dugovanja. Dakle, banke nisu mogle da propadnu, i dalje posluju. Auto-industrija nije mogla da propadne. Kao što vidite, vi ovim subvencionisanim kreditima, građani misle da njima omogućavate da jeftino kupe automobile, međutim, vi direktno stavljate novac u džep Miroslava Miškovića, koji je jedini zadužen za servisiranje „Fijatovih“ vozila, za prodaju auto-delova „Fijatovih“ vozila itd. Svi građani Srbije, ako budu imali problema sa „puntom“, nadam se da neće, ali ako budu imali problema, moraće da se obrate Miroslavu Miškoviću. On je monopolista po tom pitanju.
Kao što vidite, veliki su problemi sa ugovorima o kreditu i naveo bih još jednom kako glasi otprilike ta klauzula koju banke protivzakonito umeću u kredite.
Ona glasi otprilike ovako: banka XY (zbog reputacionog rizika nije važno koja) zadržava pravo promene kamatne stope, tj. banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru, bez zaključenja posebnog aneksa, menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava, u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate.
Ne, dame i gospodo, oni mogu da obračunavaju kamatu u skladu sa zakonom, oni moraju da obračunavaju kamatu u skladu sa zakonom. Ovo je klauzula koja se obično umeće ili posle dela kojim se definiše kamatna stopa ili između nekih stavova, često se štampa manjim fontom. Tako, građani, obavezno obratite pažnju ako vidite negde manji font, petit, to pročitajte prvo, ali u svakom slučaju, iščitavajte ugovore o kreditu od početka do kraja.
Sada ću i svojim kolegama ostaviti mogućnost da nešto kažu. Zahvaljujem se.

Da li želi reč još neko od predstavnika poslaničkih grupa?
Pošto je samo jedan amandman, pitam i druge, da bih dala vama reč, ako se niko drugi ne javlja.
Gospodin Zoran Krasić i Dragan Todorović su se javili. Najpre šef poslaničke grupe. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo počeli raspravu u vezi sa davanjem garancije neke stvari, koje bi trebalo da se kažu i zbog poslanika i zbog građana Srbije, ostale su potpuno nedorečene. Zbog čega smo došli u situaciju da ovoliki novac treba da se da? Nemamo informaciju koliki je osnovni dug, kolike su kamate i kako je uopšte bilo moguće da država dođe u ovu situaciju i da pretrpi ogromnu finansijsku štetu. Postavlja se osnovno pitanje, da li je ovaj dug stvoren zakonito ili nezakonito? Da li će država ovim zakonom potvrditi nezakonite radnje koje su vezane za stvaranje ovog duga?
Ovde bi trebalo da se zna da je 2000. godine, odnosno posle 5. oktobra, Direkcija za puteve završila godinu sa nula dinara duga, nije imala ni jedan jedini dinar duga. Sve što je bilo vezano za radove i rekonstrukciju magistralnih i regionalnih puteva je tada, kao i ove, i svake godine, moralo da bude predviđeno budžetom; Direkcija za puteve nije prekoračila u 2000. godini, u 1999. godini ni za jedan jedini dinar. Međutim, 1998. godine izmenjen je Zakon o putevima i tada je po zakonu bilo obavezno da se svi poslovi koji se dodeljuju putnoj privredi mogu dodeliti isključivo licitacijom.
Ali, 2001. godine dolazi DOS na vlast, direktor Direkcije za puteve postaje Tihomir Timotijević, Tika Timotijević. Tada počinje besomučna pljačka u Direkciji za puteve, odnosno u putnoj privredi.
Iako je u Direkciji za puteve postojao Savet Direkcije za puteve, koji je imao isključivo pravo da donosi odluke za sve transakcije veće od 800.000 dinara, taj savet se nije sastao do juna meseca 2001. godine. Do juna meseca 2001. godine su milioni maraka, odnosno evra potrošeni u putnoj privredi. Za to su najodgovorniji tadašnji ministar Marija Rašeta i direktor Direkcije za puteve Tika Timotijević.
Godine 2003, odnosno 2004, Direkcija za puteve je zabeležila minus od 5,5 milijardi dinara, što je oko 80.000.000 evra. Ono što je posebno interesantno, podignuta je krivična prijava protiv tadašnjeg direktora Direkcije za puteve zbog zloupotrebe dužnosti. Do dana današnjeg, ta stvar nije završena.
Postavlja se pitanje zašto 2004. godine nova vlada nije preduzela sve mere da se te stvari raščiste i da oni koji su odgovorni odgovaraju? Zato što to nije urađeno 2004. godine mi se danas, 2009. godine, nalazimo u još težoj situaciji. „Putevi Srbije“ ostali su dužni nešto između 30 i 32 milijarde dinara, što je oko 400.000.000 evra. Sad se postavlja pitanje, tih 400.000.000 evra, ili 320.000.000 evra, ako uzmemo onih 80.000.000 evra koje je napravila prethodna garnitura u Direkciji za puteve, kako su te pare trošene? Ko ih je potrošio, za šta ih je potrošio i da li su trošene na osnovu zakona?
Međutim, vi to pitanje ne postavljate, vas to uopšte ne interesuje. Za nezakonite radnje koje su počinjene vi uvaljujete državu time što će dati garancije, odnosno verovatno platiti svaki evro za poslove koji su urađeni u prethodnom periodu.
Koliko znam, i protiv poslednjeg direktora preduzeća „Putevi Srbije“ takođe je podignuta krivična prijava zbog oko 200.000.000 evra. Vi preko toga prelazite. Vas to uopšte ne interesuje. Kako je uopšte moguće da vi rešite bilo šta u ovoj državi? Obećavate da ćete se boriti protiv kriminala i korupcije, a ovakve stvari vas uopšte ne interesuju, preko toga prelazite kao da se ništa nije desilo.
Jer, vama je cilj da ponovo obmanete građane Srbije, i to gledate na svakom mestu i na svakom koraku. Zbog građana Srbije, opet virtuelni most, opet obećanja, u svakoj predizbornoj kampanji, most Zemun - Borča, grad Beograd. Čudi me, pa Boris Tadić je dao preporuku da se ne štampa na kunstdruku, skup je, nego na ofsetnom papiru. Pogledajte današnje dnevne novine, sve imaju ovo kao dodatak, čak i slike mostova. Čudi me da nisu ovde stavili i Dragana Đilasa da se slika na ovom mostu.
Imali smo sličan most preko Ade Ciganlije, šest godina je već otkako je taj most izgrađen, mada još uvek ne može da se pređe, ali verovatno ćemo ovim mostom preko Dunava moći već koliko sutra.
Zato vi nemate nameru da istražite ni jednu jedinu stvar i da raščistite stvari. Bavite se samo prevarama. Boris Tadić obećava da će se boriti protiv korupcije, ali zašto ne krene u sopstvenoj kući, pre svega?
Evo, javno postavljam pitanje, neka Dragan Đilas objasni odakle mu 1.347.000 evra 2005. godine, u maju mesecu, kao udeo u firmi „Ovation“. Da li je to od bižuterije koju je prodavao u Češkoj? Ljudi moji, da li vi znate šta je 1.347.000 evra, da neko stavi kao ulog u firmu? Zašto ne postavite to pitanje?
Verovatno iz ovakvih poslova, kao što je ovaj most... Kao što sada obećavate da ćete hapsiti predsednike opština itd.; verovatno hoćete sitne ribe, da biste pred izbore pokušali ponovo da prevarite građane Srbije, jer vama je samo to interes.
Pogledajte, kada su u pitanju sve ove korupcijske i kriminalne radnje koje sada polako pokušavate, navodno, da procesuirate, vi o njima imate obaveštenje već godinama. Srpska radikalna stranka vas godinama upozorava na korupciju i kriminal koji vlada i koji je, pre svega, i u redovima Demokratske stranke. Oni su nosioci kriminala i korupcije, ali vi preko toga prelazite.
Vas država jednostavno ne interesuje. Kolika god cena treba da se plati, platiće građani Srbije, jer vama je cilj da se još ovo malo što je ostalo u Srbiji rasproda pa da onda spakujete kofere i pobegnete iz ove države. To je problem sa kojim se susreće ova država. Dokle god se ne promeni vlast Demokratske stranke, borba sa korupcijom ne može da se reši. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Naravno, kao ni ostali poslanici Srpske radikalne stranke ni ja ne gajim iluzije i svestan sam činjenice da skupštinsku većinu ne bih mogao da ubedim čak ni video-snimcima, a kamoli analizama, papirima ili upoređivanjem nekih podataka.
Danas u ovoj objedinjenoj raspravi imamo dva zakona koja nekontrolisano stvaraju obaveze svima onima koji će da budu i za pet godina u Republici Srbiji; ne stvaraju obaveze onima koji će da pobegnu iz Srbije. Ovi zakoni se predstavljaju kao nešto što nema alternativu. Zašto nemaju alternativu? Pa, nemaju alternativu, jer od 25. januara 2001. godine imamo vlast koja besomučno troši, prodaje, rasprodaje i, uz pomoć medijskih magnata poput Dragana Đilasa, Šapera, Krstića i ovih tajkuna, u stanju je da sve okrene i da u uslovima ekonomske krize i socijalne bede ljudi poveruju da je preko ovog mosta juče prošao Boris Tadić, a na televiziji nije bilo svečanog otvaranja mosta.
Gle čuda, kažu – kineski, a pre sedam-osam godina taj Boris Tadić i svi vi koji ste na vlasti pljuvali ste i po Rusima i po Kinezima, pričajući: „Kakve ste to prijatelje vi radikali našli u svetu, oni će baš da vam pomognu, oni će baš da spasu Srbiju, oni baš vode računa o Srbiji.“ Kao što svaka laž vremenom padne, tako su pale i te laži. Sada je dobar ruski gas, sada je dobar „Gasprom“, sada su dobri Rusi, pošto imaju čvrst stav povodom Kosova i Metohije.
Poželjni su čak i Kinezi. Postali su poželjni zato što sada imaju najjače banke na planeti Zemlji. Eto kako se menja vaš kriterijum, osećaj za istinu, za pravdu i gde vi pronalazite interese građana.
Dobili smo dva predloga zakona. Šta je poenta ovih predloga zakona? Poenta je da će Republika Srbija da da garancije za 175.000.000 evra, a te garancije treba da služe kao neko obezbeđenje da će jedno javno preduzeće od republičkog interesa te pare da iskoristi da bi izmirilo svoje dugove. Postavlja se pitanje da li država može za te stvari da daje garancije? Država sigurno može da daje garancije svojim javnim preduzećima povodom nekih kredita, povodom gradnje nečega, ali da li je moguće izdati garanciju radi refinansiranja obaveza?
Da vidimo kako je išao taj pakleni plan Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića i satelita, što se tiče ove vrste zaduživanja. Sećate se da smo krajem prošle godine imali Zakon o budžetu Republike Srbije. U članu 3, pod A, iznose se podaci o tome koliko će Republika Srbija u toku 2009. godine da izda garancija. Vi ste izglasali da će Republika Srbija u 2009. godini da da garancije do iznosa od 191 milijarde dinara. Kako to – 250.000.000 dolara za 60.000.000 švajcarskih franaka, za 1.341.000.000 evra i za šezdeset milijardi dinara. Kada okrenete budžet, član 3, pod A, broj VII, videćete da se stavka pod 1 odnosi na poslovne banke. Znači, planirali ste garanciju za Javno preduzeće „Putevi Srbije“ za refinansiranje dospelih obaveza, u visini od dvadeset milijardi dinara.
Decembra prošle godine ste doneli odluku da ćete obaveze koje ima ovo javno preduzeće prema putarima da izmirite u dinarima, da će to preduzeće da se zaduži u dinarima i da će Republika da da garanciju u dinarima. Ta operacija vam očigledno nije uspela.
Šta ste uradili sa rebalansom? Pre mesec dana promenili ste član 3. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu. Opet pod stavkom A kažete da će se u 2009. godini izdati garancija Republike Srbije do iznosa od skoro 131 milijarde dinara. U kojoj valuti? Sto miliona dolara, 880.000.000 evra, četrdeset milijardi dinara.
Pod brojem VI, pošto je u međuvremenu nešto za železnicu izbačeno, stavili ste tri garancije. Sve tri imaju isti tekst, a razlikuju se samo iznosi: pod jedan, JP „Putevi Srbije“, za refinansiranje dospelih obaveza - šezdeset miliona evra, 5.700.000.000 dinara; pod dva, isti tekst, sto miliona evra, i pod tri - 75.000.000 evra. Znači, neizmirene obaveze JP „Putevi Srbije“ iznose 235.000.000 evra. Kome se duguje?
Gospodin Todorović je započeo nešto o tome kako je bilo 2001. godine. Đinđić rekao Čumetu i Krmivu, ovaj uvezao na lizing mašine iz Nemačke. Da vas samo podsetim na one pesme koje su već postale antologijske – Čume asfaltira, a Marija Rašeta solira. U tim pesmama se nalazi i Mlađan Dinkić, nalazi se i Pitić, nalazi se i Božidar Đelić, lepe narodne pesme, prepevane, sve u stilu šta su radili.
Naravno, mi moramo da skrenemo pažnju povodom ovakvih predloga zakona da se ne bi desilo da dobijemo još jednog „vojvodu od Meridijan banke“.
Dok je Božidar Đelić bio u opoziciji, bio je marljiv, vredan, nudio je usluge stranim investitorima. Pošto nisu mogli taj blistavi um da isplate na drugi način, oni su mu dali 11.000.000 evra u akcijama kod nekih banaka. Unapred kažem, zbog ovih 175.000.000 evra, da je moguće da se opet pojavi neko uspešan. Kad se kaže, pretpostavljam, neka od ovih banaka, onda nepogrešivo možete da kažete da je to neko od bivših ministara iz Đinđićeve vlade, jer je sada i Pitić na čelu banke, Đelić je takođe blizak bankama, Vlahović nije baš dobro sagledan, pa se buni, to je zatvoreni krug.
Što se tiče ove francuske banke, zaduženje se vrši u Francuskoj, a kod ove druge, „Unikredit“, u Srbiji, u ekspozituri te banke u Srbiji.
Šta se to radi? Kako je moguće da se ne izmire obaveze po osnovu komercijalnih poslova? Kako je moguće da država ne priznaje jedan obligacioni odnos? Ovde je država dužnik. Slučaj je hteo da je državni posao poveren firmi koja je napravljena kao javno preduzeće. Ko je najodgovorniji za rad javnog preduzeća? Osnivač. Kojim sredstvima raspolaže JP „Putevi Srbije“? Državnim sredstvima. Ko raspolaže u ime Republike Srbije državnim sredstvima? Vlada Republike Srbije. Kako se to Vladi Republike Srbije otelo to preduzeće, pa ušlo u neke investicione zahvate i nije izmirilo obaveze? Šta je to bilo preče, pa nisu mogli da plate?
Drugo pitanje: šta je to išlo plus od nečega što je moglo da se planira za raspoloživa sredstva? Da nisu to možda izborne kampanje, kao ona u Prijepolju, gde ste asfaltirali sve i svašta, u Kovinu; sad asfaltirate i po Voždovcu, gledam sinoć delite i telefone, delite telefone građanima.
Izgleda da će sunce da ogreje ljude u Srbiji ukoliko svakog dana budu dopunski izbori u nekoj opštini. Onda se Đilas kao Deda Mraz šeta kroz Beograd i kaže – nema problema, to će biti asfaltirano za 15 minuta. Gde mu je građevinska dozvola? Ako državi ne treba građevinska dozvola, zašto tražite od običnih ljudi?
Vaša logika je, otprilike, sledeća: uništili smo privredu, zatvorili smo fabrike, isterali smo vas napolje, ne dozvoljavamo vam da radite na tezgama, ne dozvoljavamo da radite na kutijama. Šta da rade ljudi sa ovakvom vlašću? Vama smetaju građani. Možda će Dinkić za koji mesec da kaže da treba da ukinemo penziju, pošto je to trošak, nepotrebni trošak za državu; ionako će penzioneri da umru, pa da ukinemo te troškove.
Šta je sledeće? Dva nevidljiva mosta, ali je vidljiv Dragan Đilas, to je problem. Nešto sam zbunjen, stalno u ovim toplim danima ide u košulji sa dugim rukavima, zar nema sa kratkim rukavima? Znate ko leti nosi košulje sa dugim rukavima?
Šta radi ova država? Da li ste vi u mogućnosti da obezbedite akumulaciju? Održavanje puteva je redovni trošak poslovanja, društvo je obavezno da održava te puteve. Zar je moguće da mi vozimo po putevima koji su bespravno sagrađeni objekti? Kako drugačije protumačiti? Sećam se kada je u onu zgradu došao, sa sveže ofarbanim brkovima, ministar Šumarac i rekao – donosimo novi zakon, ne sme gradnja bez dozvole, za 15 dana svi dobijete dozvole. Tada smo javnost upozoravali da zakon piše čovek koji u životu nije projektovao garažu, ali je imao svoju privatnu firmu koja je vršila te premere itd.
Sinoć čujemo – menja se zakon ponovo. Šta, sada ćemo jedan evropski da zamenimo sa turboevropskim zakonom? Da li neko odgovara? Da li može neko da pozove na odgovornost nekoga ko bespravno gradi u toku izborne kampanje da bi prevario građane? Pitajte one u Prijepolju, svi prevareni; Rasim Ljajić sad ne može da prođe cenzus u Prijepolju. Slično G17 ima da prođe u Knjaževcu. Znajte, svi koji su išli na dopunskim izborima sa velikom investicijom, sa velikom izgradnjom, na opštim izborima u tom mestu nisu prošli cenzus. Ko to više troši nego što je moguće?
U obrazloženju ova dva zakona ste se pozvali na članove 5. i 16. Zakona o javnom dugu. Izvinite, ni član 5. ni član 16. ne daje vam za pravo da Republika izdaje garanciju za refinansiranje dugova javnog preduzeća.
Kako možemo da pričamo dalje „ništa se nije desilo, ništa ne važi“, a da ne razrešimo pitanje zašto dug, ko je napravio dug, kako je napravio dug, da li je postojala neka šansa da se to smanji?
Putari su platili, verovatno, i PDV kada su fakturisali, pa dva puta stradali od države. Država njima nije isplatila. Verovatno oni duguju poreze i doprinose. Verovatno i dobavljači putara takođe duguju poreze i doprinose, jer oni nisu mogli da izmire svoje obaveze prema svojim dobavljačima.
Da li tu postoji neka mogućnost kompenzacije, pa da se raščisti to stanje, da se smanji efektivna obaveza? Ili ćemo biti svedoci ovakvih situacija, da pojedini ministri obećavaju građevinarima da će obaveze biti izmirene: „nemojte da idete u stečaj, ako treba, ja ću da budem direktor vašeg preduzeća“, pa nam se pojavi čovek, a mi ne znamo da li je ministar ili je direktor preduzeća. Kako je moguće da strada i građevinska operativa u Srbiji?
Ko je kupio preduzeća za puteve? Neki kažu da je Mišković najveći vlasnik, a priča se da je on najveći dužnik državi.
Zašto se malo ne prebijete, isprebijate, kompenzirate, nego mu omogućavate da preko banaka kupuje državne hartije od vrednosti i po tom osnovu dobija za jedan do dva posto veću kamatnu stopu nego da je pare držao u nekoj banci? Čija je ovo vlast? U čije ime vršite vlast?
Prilikom donošenja Zakona o budžetu i prilikom donošenja rebalansa, doduše, nisam prilikom rebalansa, pošto ste me izbacili, ali prilikom donošenja Zakona o budžetu skrenuo sam vam pažnju na član 3. i na ove odredbe o garancijama. To što ste u članu 3. Zakona o budžetu napisali da će se izdati garancije nije pravni osnov da ovde nekritički sagledavate svaki predlog Vlade i da za to glasate. To nije pravni osnov, niti je član 5, niti član 16. Zakona o javnom dugu.
A ovde nema alternative. Naravno, podržavamo radnike koji su radili a nisu dobili platu zato što im država nije izmirila obaveze, ali znate li koliki spisak svojih poverilaca ima ova država? Vi sagledavate putare, između ostalog, na ovaj način samo zato što je vama gusto: Koridor, pa ovo, pa ono, međunarodni ugled itd. Koja je poruka? Vlast po svaku cenu. Spoljni dug ove naše Srbije je trideset milijardi, zahvaljujući ekspertima koji kažu „stručnost ispred politike“, zahvaljujući onome što juče beše ovde „NATO ispred Srbije“ i onom drugom što beše „EU ispred Srbije“.
Vi ste postavili ta tri cilja i srljate prema tim ciljevima, uopšte vas ne interesuje život pored vas, da li neko u Srbiji može da živi, da li ne može da živi. Koja je to šizofrenija – zatvorite fabriku i ne date čoveku da radi i onda se pozivate na neki zakon. Samoodbrana je ispred svakog zakona. Građani treba da se organizuju i da se samoodbrane od ovakve vlasti.
Onda padate u mentalne probleme. Ako je Dragan Đilas za mesec dana u Zemunu i Voždovcu mogao da ispuni obaveze koje grad nije ispunjavao 30 godina, vi onda priznajete šta radite. Menjaćete liftove, protivpožarna stepeništa, menjaćete krovove koji prokišnjavaju, rešavaćete kanalizaciju. To su sve poslovi iz nadležnosti grada. Vi se setite da ljudi postoje samo kada su izbori. Koliko se setite? Samo koliko je potrebno da ih prevarite, a šta će biti posle izbora vas uopšte ne interesuje. Čim prođu izbori, oni dolaze kod mene i kažu: „I ovaj put sam pogrešio, pa sam glasao za njih“.
Ovo pričam zbog tih građana. Ne verujte Demokratskoj stranci. Sve su prevarili, apsolutno su sve prevarili. Kod njih je vrednosni kriterijum od minus beskonačno do plus beskonačno. Ne valjaju Rusi, a sada – gde ste, braćo Rusi. Ne valjaju Kinezi – gde ste, braćo Kinezi, spasavajte. Pre osam godina ste pljuvali po njima. Šta ste sve vi u mogućnosti da uradite da biste očuvali vlast po svaku cenu, a taj „autobus“ ne znate da vozite. Vozite ga tako što ste sada napravili Srbiji veći dug nego onaj koji je imala bivša SFRJ. Kada ćete da se zaustavite?
Vas mogu jedino birači da zaustave, da shvate ove prevare, da shvate da trošite pare koje tek naši unuci treba da zarade da bi izmirili neke obaveze. Vi se ne razbacujete svojim rezultatima rada, vi se ne razbacujete onim što je vaš um ili što su vaše ruke oprihodovale, toga nema. „Sartid“ ste poklonili. Vidim, svi vozite „punto“ iz „Zastave“, samo što je izašao ispod čekića.
Gde vi to nas vodite? Da li uopšte ovo pitanje mogu da reše izbori? Da li izbori mogu da reše pitanje mentalnog zdravlja članova Vlade i interesnih krugova koji pritiskaju Vladu? To je naš ćorsokak. Onda zagrmi neko sa rezultatima, da vidimo koji su rezultati. Pa, koji su rezultati? Đilas je jedan od najbogatijih ljudi. Pored privatnih firmi, sada ima i privatni grad, šeta se kroz ulice i kaže: „Dečko, zapiši ovo, da se sutra asfaltira ovde; dečko, zapiši, kad počne školska godina ova škola ima da se otvori“. Ona jeste završena, ali nismo mogli da je otvorimo dok su radikali na vlasti, a u nadležnosti je grada. Ne, nego za sledeću školsku godinu.
Strašno je to što vi radite. Kada je onaj u Prijepolju asfaltirao, pokazao je i nacionalni predznak asfalta. Loše stoji asfalt ispred srpskih kuća.
Šta radite to, ljudi? Vi tražite konflikt, vi ste u konfliktu sa građanima. Sa nama niste u konfliktu, jer mi dobro znamo ko ste i šta ste. Mi samo pokušavamo da ubedimo građane da ne nasedaju na ovakve odvratne laži.
Glasajući za Demokratsku stranku, za Đilasa, vi glasate protiv sebe, građani. Postavite pitanje – ako je mogao da asfaltira juče tu ulicu, zašto nije vašu asfaltirao? Kako to pred izbore?
Kojih se vi to propisa pridržavate? Gde su vam građevinske dozvole, gde su vam investicioni projekti, gde su vam tenderi? Pajtić sve u Vojvodini radi bez tendera. Ko može njega da zaustavi? Niko. On komanduje Demokratskom strankom, on kaže Borisu: „Ćuti, mali, ima da te tužim u inostranstvu“ i kraj priče. I Čanak je počeo da diže na vas. Zamislite, Čanak diže na vas, ko bi rekao.
Većina će da glasa za ove zakone. Zašto će većina da glasa? Zato što kažu – nema alternative. U medijima će da kažu – to smo uradili zbog ljudi koji rade u putnoj privredi. Da ste mislili o ljudima koji rade u putnoj privredi, nikada država ne bi dugovala. Mislite vi samo o sebi. To je taj problem.
Kod vas ne postoje građani Republike Srbije, ne postoje ni naši interesi. To ste rekli prošle godine. Bilo vam je teško i da sazovete sednicu Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji. Pozvali ste Euleks, pa ste onda počeli i vi da kritikujete Euleks. Vi ste u stanju sve, dok imate medije.
Naravno, mi nećemo da glasamo za ovo. Predložili smo dva amandmana da se koliko-toliko makar ove prelazne odredbe urede, da vas podsetimo da u ovoj zemlji postoje Ustav i zakoni.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnici predlagača dr Diana Dragutinović, ministar finansija i gospodin Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu, žele da daju završnu reč? (Da.)

Bez obzira na oštre reči gospodina Krasića, moram da kažem, dame i gospodo narodni poslanici, da sam ovih dana koje sam proveo ovde sa vama bio impresioniran načinom na koji ste govorili o problemu, koji je vrlo veliki, koji se nalazi u resoru ministra za infrastrukturu. Čini mi se da je prvi put, uz sve kritičke tonove (bilo je malo kritizerstva, možda malo više, ali neću da me to odvuče na drugu stranu), Skupština jedinstvena po tom pitanju, tako da sam ubeđen da će i gospodin Krasić da glasa za ova dva zakona. Ako hoćemo da krenemo, najzad, dobrim putem, a ponavljam, kritiku sam prihvatio na svoje ime i za sve ono što je bilo pre mene, onda moramo ove stvari ovako rešavati.
Dakle, shvatanje i razumevanje poslanika za problem putne privrede je preduslov. Ovaj zakon je danas za mene, bežim od tih teških reči, ali moram da kažem – revolucionaran za nastavak tog projekta koji stvarno znači život za Srbiju. To je za mene najveće ohrabrenje, jer smo sada svi u istom stroju i svi guramo u jednom pravcu, što podrazumeva, još jedanput kažem, moje shvatanje i razumevanje, s obzirom na to da taj posao radim 40 godina, i za kritičke tonove koje ste izrekli. Da bi jedan ovakav posao mogao da se završi, ne samo u ovoj oblasti kojom trenutno rukovodim, nego uopšte, onda iza njega moramo svi da stanemo.
Kao što je bilo uvek do sada, kada god smo nešto menjali stvarajući novo nismo gubili nijednog čoveka, a posao nas je ujedinjavao. Kada god smo nekim deklaracijama pokušavali da menjamo staro, mi smo gubili ljude i svađali se. Zbog toga sam zahvalan svim narodnim poslanicima na razumevanju. Sada smo svi jedan tim. Dali ste novu snagu, novu obavezu, naravno, pre svega meni kao čoveku koji vodi taj projekat, pa onda celoj Vladi.
Da ne govorim krupne reči dalje, u ime Vlade Republike Srbije i, hajde da proširim, u ime građana Srbije koji će shvatiti šta ovo znači, vama se zahvaljujem. Hvala.

Zahvaljujem. Zaključujem pretres Predloga …
(Dragan Todorović: Replika.)
Ne možete, pošto završnu reč, po Poslovniku, imaju predstavnici predlagača.
(Dragan Todorović: Imam pravo na repliku.)
Ne. Vi se javljate, ali nije bilo ničeg uvredljivog, nejasnog.
(Dragan Todorović: Pogrešno je protumačio.)
Gospodine Mrkonjiću, nemate reč.
Nema osnova za repliku. Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
(Dragan Todorović: Nema smisla.)
Imamo još jedan zakon i imaćete mogućnosti. Zaista nije bilo ničeg nejasnog, ničeg uvredljivog. Sve što je gospodin ministar rekao bilo je vrlo jasno i deci koja još nisu pošla u školu.
(Dragan Todorović: Ne možete da dajete dijagnoze...)
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu …
Gospodine Todoroviću, upozoravam vas, izreći ću vam meru za slučaj da ometate dalji rad.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Izvolite, gospodine Todoroviću, po Poslovniku.

Gospođo Dejanović, vi stvarno brutalno kršite Poslovnik, član 104. Vi vređate poslanike. Mislio sam da je to privilegija samo jedne osobe koja predsedava na tom mestu, ali izgleda da vi poprimate navike i da zloupotrebljavate mesto predsedavajućeg. Ili ste profesionalno na neki način u problemu, naučili ste da dajete dijagnoze, pa to pokušavate i sa poslanicima.
Pre svega, imao sam pravo na repliku. Da li je nekome jasno ili nije jasno, to ostavite građanima da procene, jer oni su ti koji procenjuju, ocenjuju, svoju ocenu daju na izborima. Ne vi i ja, vi o meni ili ja o vama, vi o mojoj stranci ili ja o vašoj stranci. Da mislimo isto, bili bismo u jednoj stranci. Ako vi na ovakav način sprečavate naše ustavno pravo i poslovničko pravo da koristimo ovaj poslovnik, onda je to grubo i brutalno kršenje Poslovnika. Ne znam zbog čega vam je to potrebno.
Sa gospodinom Mrkonjićem već deset godina, i više, sarađujemo, i sve to što bih rekao gospodin Mrkonjić zna. Ništa novo ne bih rekao. Trebalo bi to da znaju i građani Srbije. Zašto se vi plašite toga da građani Srbije čuju i drugu stranu? Zar mislite da će od toga biti građanima gore? Ne, biće samo bolje. Što više informacija i što više budu više znali, moći će bolje da ocenjuju i da procenjuju. Ovako, vi to sprečavate. Vi to sve …