Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, juče smo imali živu raspravu i, uglavnom, izneli razloge naše želje da pošaljemo naš sanitetski tim u Mirovnu misiju u Čad, a sada ću da iznesem samo neke fakte koji juče nisu bili tema naše debate.
Želim da vas upoznam sa istorijom učešća pripadnika i JNA, kao naše vojske, i Vojske Srbije i Crne Gore, a danas i Vojske Srbije, u mirovnim operacijama. Smatram da je to istorija koju je neophodno da znate, kako vi poslanici, tako i javnost u Srbiji.
Država SFRJ je učestvovala u više mirovnih operacija, od kojih je najznačajnija operacija na Sinaju, koja je bila od 1956. do 1967. godine. U Jemenu smo, takođe, učestvovali, od 1963. do 1964. godine, a u Kongu – 1960. godine i u Kongu i dan-danas imamo svoj sanitetski tim kao jedinicu.
Učestvovali smo i u Mirovnoj operaciji u Iranu, od 1988. do 1991. godine, u Namibiji – od 1989. do 1990. godine, i u Angoli – od 1989. do 1991. godine.
Od 2002. godine, od juna, SRJ je odlučila da u Istočni Timor pošalje jedan tim od pet posmatrača. Ta mirovna misija je započeta za nas od 2002. godine, a završila se 2003. godine. Imali smo u Burundiju tri vojna posmatrača. Ta mirovna operacija se, takođe, završila za nas 2005. godine, a danas imamo u Liberiji četiri vojna posmatrača. U Obali Slonovače imamo tri vojna posmatrača i u Kongu ceo jedan sanitetski tim. To je jedina jedinica koju imamo van granica naše zemlje i to je 12. mirovna operacija.
Želim da naglasim da je u operaciji koja je bila na Sinaju JNA imala kontingent koji je sačinjavao više od 21% svih ukupnih međunarodnih snaga na tom prostoru i da je preko 14 hiljada pripadnika naše vojske i civila učestvovalo u toj mirovnoj operaciji. Interesantno je znati da je tada skoro 11 hiljada vojnika učestvovalo u operaciji, i to vojnici koji su bili na odsluženju vojnog roka i koji su se dobrovoljno prijavili da učestvuju u jednoj mirovnoj operaciji, koja je u to vreme bila na Sinaju.
Kao što znate, Zakon o Vojsci definiše tri misije Vojske Srbije. Prva misija je zaštita državnih granica, odnosno suvereniteta zemlje, odbrane zemlje. Druga misija je učestvovanje u multinacionalnim zajedničkim operacijama. Treća misija je pomoć civilnom stanovništvu u slučaju elementarnih nepogoda.
Smatramo da, ukoliko ne bismo bili u mogućnosti da odgovorimo na sve tri misije, praktično, ne bismo mogli da ispoštujemo zakon, a u ovom trenutku smo ubeđeni da Vojska Srbije ima mogućnost, znači, može i želi da učestvuje u mirovnim operacijama, i da time treba i možemo da podignemo spoljnopolitički kredibilitet naše zemlje.
Misija u Čadu je misija u organizaciji UN-a. Tačno je da idemo s norveškim kontigentom ali, verujte mi, pre svega, zato što je 2006. godine preuzeta obaveza da se s njima pojavimo u Avganistanu. Naime, Vlada Vojislava Koštunice je u to vreme donela odluku da učestvujemo sa većim timom u Avganistanu, nakon čega su doneli političku odluku da se ne učestvuje.
Smatram da jedna ozbiljna država, ozbiljan sistem odbrane, ozbiljna vojska ne mogu da daju obećanja i kasnije da ih izigravaju. Ukoliko danas imamo odluku pred vama, kojom želimo da učestvujemo u Mirovnoj operaciji u Čadu, zajedno sa predstavnicima norveškog kontingenta.
Želeo bih da vam pročitam koje su zemlje danas prisutne u toj operaciji. Da ne bi bilo zabune, trenutno 36 zemalja ima svoje predstavnike, vojne predstavnike, i 20 zemalja – svoje predstavnike kao policijsko osoblje.
To su: Austrija, Bangladeš, Bolivija, Brazil, Hrvatska, Ekvador, Egipat, Etiopija, Finska, Francuska, Gabon, Gambija, Gana, Irska, Jordan, Kenija, Kirgistan, Namibija, Nepal, Nigerija, Norveška, Pakistan, Poljska, Portugal, Rusija, Ruanda, Senegal, Španija, Švedska, Tunis, Uganda, SAD, Jemen i Zambija.
To su zemlje sa svih kontinenata zemaljske kugle i smatramo da je naša kontribucija u ovom vidu saradnje, u mirovnoj operaciji, jako važna u spoljnopolitičkom smislu, jer ima zemalja za koje je dokazano da su naši partneri i saradnici, pa smatramo da će naša podrška njima biti dobrodošla i spoljnopolitički.
S jedne strane, ovo je humana misija. Želim da naglasim da naši lekari, koji će biti u toj misiji, neće lečiti samo pripadnike norveškog kontingenta, lečiće pripadnike svih ovih zemalja koje su prisutne, ali i stanovništvo. Smatramo da je neophodno pomoći toj zemlji, imajući u vidu da je u njoj jako teško stanje i da naš medicinski tim može puno da pomogne.
S druge strane, za nas kao sistem odbrane ovakva jedna odluka je veoma važna i s aspekta međunarodne reputacije, imajući u vidu da je Norveška odlučila da nama ponudi mogućnost lečenja njihovog kontingenta, što ukazuje da imaju veliko poštovanje prema našim lekarima, prema našem zdravstvenom sistemu, i smatramo da je to još jedan od velikih benefita našeg sistema odbrane.
Želimo da naša VMA i da naš medicinski sistem odbrane budu prepoznati u svetu. U ovom trenutku, mogu da vam kažem da je naša VMA treća po veličini vojna bolnica na svetu, nažalost, još uvek nije treća i po kvalitetu, ali smo ubeđeni da ćemo se u godinama koje su pred nama učvrstiti na toj trećoj poziciji i po kvalitetu. Utoliko je važno reći da smo, i u godini koja je za nama, i u godini koja je pred nama, već krenuli s opremanjem naše VMA, a samim tim i s edukacijom i opremom naših lekara. Smatramo da je to jedna kontribucija ne samo za Vojsku i za sistem odbrane, već i za celokupno građanstvo ove zemlje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Među predstavnicima poslaničkih grupa koji žele reč, najpre se javio gospodin Zoran Krasić.

Ovo je, u suštini, nastavak jučerašnje rasprave. Juče smo imali jednu temu koju je inicirao Poslanički klub SRS-a, i to uopšteno, s aspekta ne samo mirovnih misija, nego i drugih aktivnosti naših predstavnika, bilo da je u pitanju Vojska, Ministarstvo odbrane, ili sve ono što predstavlja simbol za silu jedne države i njeno angažovanje u inostranstvu.
Danas imamo ovu tačku dnevnog reda i skrenuo bih pažnju na početku da se radi o jednoj odluci, o opštem aktu, gde predlagač traži upućivanje jedne sanitetsko-hiruške ekipe u sastav norveškog kontingenta u okviru mirovne misije odobrene od strane UN-a za državu Čad.
Šta je važno u ovoj raspravi da se kaže? Važno je da se kaže da je angažovanje naših vojnika i, šire posmatrano, sve ono što spada pod Ministarstvo odbrane i Vojske, sve što je u strukturama odbrane, moguće samo ukoliko Narodna skupština o tome donese pozitivnu odluku.
Pozivamo vas da glasate protiv ovog predloga odluke, da se ova odluka povuče, to bi još bilo najbolje. Prvi razlog je – Norveška je država koja je priznala nezavisno Kosovo. To je činjenica na koju ne može da utiče ni Ministarstvo odbrane, ni predsednik Republike.
Jednostavno, Norveška je to odlučila, javnost je o tome obaveštena, a vi znate da mi imamo obavezu da ubedimo one države koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu, da bi se ostvario plan Martija Ahtisarija, da povuku to svoje priznanje, a ako to ne uspemo, onda da imamo prilično hladan odnos prema toj državi. Na to nas obavezuju rezolucije koje je Narodna skupština usvojila.
Imamo jednu rezoluciju koja je doneta 26. decembra 2007. godine – o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Tačka 6. kaže – zbog ukupne uloge NATO pakta itd., mi sami kažemo za sebe da smo vojno neutralni, nemamo potrebe da se svrstavamo u neke blokove, pogotovo ne prema NATO paktu.
Norveška je član NATO pakta od 1949. godine. Norveška nije član EU, zato što su mnogo bogatiji od bilo koga u EU. Norveška ima 4,5 miliona stanovnika, bogata je država, a sada ima neki svoj fond od 200 milijardi dolara, kao rezervu, da kada se smanje mineralne rezerve, odnosno rezerve nafte i gasa, budu država sa finansijskim sredstvima koja može da učestvuje na finansijskim tržištima i da obezbeđuje blagodet za svoje građane.
Mnogo naših ljudi živi i radi u Norveškoj. Neki su naučili norveški jezik, učlanili se u G17 plus i postali funkcioneri. Sećate se, ranije je u Ministarstvu odbrane bila jedna gospođa koja je znala norveški i to je nju preporučilo da bude pomoćnik ministra odbrane u vreme kada je, čini mi se, Davinić bio ministar, ili kasnije. Sada je zadužena za omladinu i sport, kuku omladini, kuku sportu.
Što se tiče EU, znate i sami, dovoljno je samo da vam pokažem sa njihovog sajta, KiM nije u sastavu Republike Srbije. Republika Srbija je skraćena za teritoriju KiM-a. Norveška je prisutna, sa svojim vojnicima, i na teritoriji KiM-a, u okviru snaga NATO-a.
Evo šta je bilo 26. februara 2004. godine. Kaže se ovako – Norveška je ovih dana u šoku. ''Na tamošnjoj televiziji emitovan je amaterski video-zapis divljanja njihovih vojnika na Kosovu, zabeleženo je kako vojnici ubijaju kučiće u selu čije ime nije navedeno'', da ne čitam dalje. To je njihova vojska.
Šta bi naš sanitetski tim mogao da nauči u kontingentu norveških trupa u sastavu mirovne misije UN-a? Verovatno, ništa. Zašto?
Do pre nekoliko godina smo slušali profesionalne pohvale na račun naše sanitetske službe, koja je od avgusta 1991. godine, zaključno sa krajem 1999. godine, ili 10. junom 1999. godine, pokazala izuzetnu profesionalnost, stručnost, čak su dolazili na VMA stručnjaci vojne struke, vojni hirurzi i vojni medicinski stručnjaci, da nauče kako to naše ekipe saniraju ratne traume, povrede i sve ono što se doživljava u ratu.
Šta bi bio naš zadatak? Mi, država sa osam i nešto miliona stanovnika, da šaljemo naše lekare pod zastavom države koja ima 4,5 miliona stanovnika?! Malo je uvredljivo. Ako UN traži da pomognemo s nekom ekipom, zašto onda ne idemo s našom zastavom, s našom himnom? Tu bi se najbolje demonstrirala naša borba za suverenitet.
Norveška je vrlo aktivna u ovim događajima na teritoriji Balkana, pogotovo bivše SFRJ, od 1992. godine do danas. Ima i nekih drugih država koje nisu članovi ni NATO-a, ni EU, a izuzetno su aktivni, poput Švajcarske. Da vas podsetim, 2000. godine, u novembru, Švajcarska nam je omogućila pristup Svetskoj banci i MMF-u. Ona je bila garant, i imenom i sredstvima, da možemo da uđemo u te organizacije i da se zadužujemo.
Koja je poenta ove priče? Zašto trčimo u zagrljaj državi koja je priznala nezavisno Kosovo? Onaj ko kaže – nikad neću da potpišem saglasnost za nezavisno Kosovo, onaj ko kaže – nikad neću da priznam nezavisno Kosovo, kako može da predlaže ovakav vid odlučivanja o učešću naše ekipe?
Biće ovde govora o tome da je to na principu dobrovoljnosti. Ako se poštuje princip dobrovoljnosti, moje informacije kažu da se, od 12 hirurga na VMA, samo jedan prijavio, zato što su mu obećali između 10 i 15.000 evra mesečnu platu. Da bi se kompletirao tim, potrebno je još. Preti se ljudima.
Šta je pravni osnov za ovu odluku? Zamolio bih vas da pogledate obrazloženje i poslednji stav u njemu. Pod tačkom 1 – Osnov za angažovanje i ciljevi koji se postižu, osnov za razmatranje angažovanja je pozivno pismo ministra odbrane Kraljevine Norveške upućeno ministru odbrane Draganu Šutanovcu.
Kako može pismo da bude pravni osnov? Kako to može, dva ministra sednu, razmene imejl adrese – kako si, prijatelju, dobro sam, prijatelju, da li bi ti da pošalješ jednu hiruršku ekipu? Važi, Boki će da se složi. Nije ovo privatna prćija, mi valjda vodimo borbu za to naše Kosovo i Metohiju.
Da vas podsetim, 2000 godina su neki vodili borbu da ostvare svoje nacionalne i elementarne životne interese i na svakom mestu su ponavljali gde je Jerusalim, kome pripada. Kako se kod nas to zaboravi za nepunih godinu dana? Ili, vlast ima dve kasete, pa menja, a kada dođe nešto što je konkretno, što je život, onda vidimo da ni prva ni druga kaseta ne važe, ni ona kaseta – neću da potpišem, niti ona druga – neću da priznam. O čemu mi pričamo danas?
Kakvo je naše iskustvo sa državama članicama NATO pakta? Hajde da se malo podsetimo. NATO je prisutan na KiM-u. NATO nije neutralan. On se zalaže da KiM bude posebna država. NATO je bio prisutan i 1992. godine u UNPA zonama.
Da vas podsetim, agresija koju je Tuđman izvršio 1995. godine, maja i avgusta, bila je agresija na teritorijama koje su pod kontrolom UN-a.
Prvo je UN razoružao kompletno stanovništvo, a onda su američki stručnjaci, čak, i navodili i avione i artiljerijsko oruđe, napadali, navodno, na UN. Ujedinjene nacije se povukle, došle malo kasnije da konstatuju neka zverstva, koja su i danas predmet interesovanja nekih sudova.
Zašto mi onda ovo radimo? Koji ciljevi treba da se postignu? Čiji ciljevi? Ako ima nekih privatnih ciljeva nekoga ko je na vlasti, onda treba da se kaže da je to njegov privatni cilj, privatni interes, obećao. Ali, kako je neko mogao da obeća a da prethodno nije o tome obaveštena i nije odlučila Narodna skupština?
Mi smo juče razgovarali o najavi da bi neki naši, navodno, stručnjaci mogli da budu prisutni na nekoj vežbi u Gruziji. Do tog angažovanja nije došlo. Dobro je što nije došlo. Jer da je došlo mimo Narodne skupštine, onda bi to bilo kršenje i Ustava i člana 7. posebnog zakona koji to reguliše. To je sprečeno, javnost je sprečila. Jedan državni sekretar ''kukuriknuo'', javnost se pobunila, i to je sprečeno, da se ne kvare odnosi, ne samo sa Rusijom, nego da se poštuje Ustav i zakon Republike Srbije.
Ali, znate, to je sve moguće. U uslovima kada se vrši racionalizacija na svim nivoima, pa, recimo, i u Vojsci, onda se kaže za civilna lica koja su angažovana u Vojsci, ili za neka vojna lica – vršimo transformaciju, vi ste višak, ne znamo šta da radimo s vama, nemamo gde da vas rasporedimo. Onda se neko dosetio neke akcije – otpremninom do posla. Nekada je bila akcija – otpremninom da se otkačimo od nekog kadra, da više ne bude prisutan.
Onda se postavlja načelno pitanje – šta se to otpušta? Otpušta se nešto što je višak, nešto što ne zadovoljava kriterijume za nešto novo. Tako je bilo i u saveznom MUP-u. Zato što je neko bio višak, date su mu 24 plate otpremnine, samo da ne radi u državnoj službi. To je dokaz nečije sposobnosti. Uostalom, Ponoš je lepo objasnio, u nekoliko intervjua, s kojom nestručnošću, neprofesionalnošću se obavlja ovaj posao u Ministarstvu odbrane, koje preti da ima više pukovnika i generala nego čitav vojni sistem: Generalštab, trupe itd.
Čiju sujetu vi treba da zadovoljite kada budete digli ruku za ovu odluku? Evo vam krupnih argumenata. Norveška je priznala nezavisno Kosovo.
Kako možemo s njima da sarađujemo na ovako osetljivim i važnim pitanjima? Zar se sami nisu diskvalifikovali? Drugo pitanje, ko nas tera u taj zagrljaj, zašto nas tera u taj zagrljaj? Da li na ovaj način mi nešto priznajemo, a da tek kasnije saznamo šta se to priznalo?
SRS ne želi da saučestvuje u ovom poslu. Mi ne vidimo koji je interes Republike Srbije da naša sanitetska ekipa bude prisutna na jednom takvom području.
Prvo, nalazimo se u teškoj ekonomskoj krizi već osam-devet godina, verovatno i duže. Nemamo materijalne resurse za nešto što bi trebalo da omogući sedmorici, a kasniji desetorici ili 24-orici, da odu, da nešto saznaju. Pa, oni to bolje znaju nego bilo ko iz norveškog kontingenta. Sve su oni to naučili na delu, što se kaže.
Treba da prenesemo znanja nekima. Neka dođu na VMA da ih naučimo, da prenesemo znanje, neka plate ta znanja. To je mnogo bolji izvozni posao.
Koju poruku šaljemo NATO paktu? Šaljemo poruku –možete da uradite šta god hoćete s nama, sve ćemo da prihvatimo. Nije to poruka građana Republike Srbije, to zapamtite. Uostalom, ova država je i tužila deset država članica NATO-a zbog onog zverstva 1999. godine. Možda vi niste čitali knjige, ali zločin protiv mira je vrhunski zločin, sublimira sve ratne zločine u sebi. Taj zločin je NATO pakt uradio nad nama, čak nije imao ni odluku Saveta bezbednosti da se može angažovati vojska prema poglavlju 7 Povelje UN-a. Sve su prekršili, apsolutno sve.
Mi ne treba mnogo da prkosimo, ali moramo da kažemo šta su naši interesi. Nije toliko godina prošlo da može da padne sve u zaborav. Ko je nekoga od vas ovlastio da zaboravi i Milicu Rakić, i Varvarin, i ono na KiM-u, i Republiku Srpsku Krajinu? Ko je vas ovlastio? Ko je ovlastio Vladu da predloži ovakvu odluku?
Imaginarna floskula o evroatlantskim integracijama? Što više pričate o tim evroatlantskim integracijama, to gore građanima Srbije. Zar ne primećujete to?
Nijedan razlog ne postoji da neko iz sistema odbrane Republike Srbije bude angažovan u mirovnoj misiji, po odluci UN-a, tako da budemo u sastavu vojne sile neke druge države. Ako imamo nekog razloga da budemo u sastavu neke vojne sile koja je u mirovnoj misiji, onda je to Rusija. Nemojte da se smejete, oni nas nisu bombardovali. Svi ovi drugi su nas bombardovali. Makar po tome napravite razliku, ako ste u mogućnosti i ukoliko smete da pravite neku razliku.
Pozivam, pre svega, vojna lica i one na koje se vrši pritisak da moraju da idu, da odbiju da idu u ovu mirovnu misiju. Ako želite da pravite reputaciju naše oružane sile, svi oni koji žele da nauče o sanitetu iz tuđe vojske, neka dođu na VMA, kod naših stručnjaka, vrlo rado će da im prenesu ta znanja.
Ne postoji nijedan kako materijalni, tako ni ustavni, humani, moralni i bilo koji drugi razlog da se glasa za ovaj predlog odluke.

Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

S izlaganjem gospodinom Krasića ću se složiti samo u delu u kom je rekao da Norveška ima četiri i po miliona stanovnika. Ostalo je sve, više-manje, neistina.
Ono što je bitno reći, pripadnici našeg kontingenta će ići sa našom zastavom, našim oznakama i našom uniformom. Danas u Vojsci Srbije nema više pukovnika i generala nego ranije. Naprotiv, danas u Vojsci Srbiji ima 38 generala, a reći ću vam da trenutno plaćamo oko 756 takvih penzija. Veliki deo tih penzija je nasleđen iz vremena u kome ste vi krojili sudbinu Vojsci Srbije.
Ono što, takođe, želim da kažem, to je da razumem političko osporavanje ovakve aktivnosti, razumem vaše nastojanje da politički ovu stvar osporite, ali ne razumem zašto vređate sve oficire i podoficire koji se nalaze danas u mirovnim operacijama i koji su dobrovoljno otišli u te operacije. Ne razumem zašto ponižavate ljude koji dnevno rizikuju svoj život da bi podigli ugled naše zemlje i da bi na terenu spasavali tuđe živote.
Podsetiću vas da je u Kongu nedavno bio incident u kome su naši ljudi spasavali živote nakon neke sportske aktivnosti, u kojoj je došlo do ugrožavanja života civila. Od 2003. godine, 72 lekara i medicinskih tehničara prošli su kroz našu jedinicu u Kongu, 72, za mene, heroja, a za vas – prinudnika, koje smo mi prisilili da odu u te operacije.
Imao sam priliku da u poslednje dve godine razgovaram s gotovo svima koji su otišli i vratili se. Neki su i po treći put u mirovnoj operaciji. Sramota je te ljude nazivati onako kako vi govorite. Niko od njih neće otići prisilom, apsolutno niko. Ukoliko imate saznanja da se bilo ko siluje da ide, molim vas, dostavite to meni, nemojte se truditi da zamajavate ovaj narod.
Ono što je bitno reći, nisam ovde da branim Norvešku, niti je ideja ove sednice da se napada Norveška. Voleo bih da imamo kapacitet da se pojavimo s našom jedinicom, a ne u norveškom kontingentu. Nažalost, mi danas nemamo taj kapacitet, zato što je Vojska urušavana tokom 90-tih godina, i kada čujem da vam je bilo dobro i da se žalite na ovih devet godina, mi se žalimo na 90-te godine kada ste uništili Vojsku Jugoslavije.
S druge strane, želim da kažem da je Norveška u poslednjih devet godina na prostorima Srbije donirala oko 50 miliona evra. Ne postoji gotovo nijedna lokalna samouprava u Srbiji koja nema donaciju od Norveške.
Kada odete kod lekara, gospodine Krasiću, pitajte da li je aparat kojim vas leči norveški, pa bi možda bilo dobro da odbijete, jer ako ste toliko principijelni, ne bi bilo u redu da koristite aparat koji je stigao iz donacije takve zemlje.
Želim da naglasim da je Norveška zemlja koja ima možda najveću pojedinačnu investiciju u ovoj zemlji. Norveška je zemlja koja je u Drugom svetskom ratu pomagala i spasavala naše zarobljenike koji su tamo bili. Prijateljstvo s Norveškom je mnogo jače od govora koji iznosite ovde. Siguran sam da Parlament Norveške neće promeniti svoj stav prema Srbiji zato što vi ovde iznosite govor koji je, u najmanju ruku, za mene govor mržnje. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Izgleda da sam samo pogodio broj stanovnika. Pogodio sam mnogo više, gospodine Šutanovac, znate vi vrlo dobro koliko sam pogodio.
Gospodine Šutanovac, da li ima mesta u vašem humanizmu i za one ljude na Kosovu i Metohiji, koji su, takođe, proganjani? Šta ste uradili da njih zaštitite? Vodite računa o Kongu, a ne vodite računa šta se dešava dve ulice od nas.
Gospodine Šutanovac, Amerikanci su kupili Maršalat; srušili ga, prvo, bombama, pa sada građevinskim mašinama, posekli drveta, napravili rupu, izbacili zemlju koja je ozračena i doneli novu zemlju. To vam je NATO pakt, gospodine Šutanovac. Ne mogu da tražim od vas da mrzite NATO, kada ste vi njihov učenik, omiljeni učenik.
Gospodine Šutanovac, juče ste rekli da sam nešto rekao što nije tačno. Citiram vas: "Uzeo sam otpremninu i ne sećam se najbolje koliko je iznosila, ali mi se čini da je bilo negde oko devet hiljada evra. Sada sam zaposlen u "Jugoimportu" a nikada nisam bio na platnom spisku Skupštine Srbije". To kaže Šutanovac, narodni poslanik DS-a. Na pitanje, zbog čega ni ranije nije prebacio radnu knjižicu u Srpski parlament, odgovorio je da je to zato što su tamo male plate, a da mu je po odlasku iz Ministarstva bilo isplativije da uzme otpremninu.
Gospodine Šutanovac, vi ste plaćeni da ne radite u državnoj službi. Vama je država dala pare samo da odete iz državne službe. Boris Tadić vas je vratio, kako rekoste u vašoj biografiji, zato što ste kumovi.
Da li vidite koja je katastrofa za državu? Nema tu zdravog rasuđivanja. Ne postoji zdravo rasuđivanje. Gde da se maznu pare, pa da idem. To je problem, što se vaš privatni interes predstavlja kao državni interes. Nije to državni interes.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik Poslaničke grupe LDP-a.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prvo želim da vam kažem da ćemo podržati vaš predlog i na takav način najkonkretnije doprineti raščišćavanju jedne vrlo štetne, konfuzne politike, čiji ste vi sada ovde talac.
Zapravo, vi niste pravi sagovornik za ovu raspravu, jer oduvek je vojska, dobra vojska, izvršavala naređenja. Vojska se ne bavi politikom. Ako je naša politika – stani, kreni, onda je Vojska u jako teškom položaju. Pošto ste istovremeno i političar i ministar, onda uz podršku koju dobijate morate biti spremni da čujete i naše kritike. Od vaše sposobnosti zavisi da li ćete te kritike shvatiti dobronamerno, ili ćete staviti znak jednakosti između naših kritika i politikantstva, koga je tako puno u svakom komentarisanju aktivnosti Ministarstva odbrane, ne samo vašeg, nego oduvek.
Mislimo da je logično, u zemlji koja se menja, inicirati ozbiljne i duboke promene u sektoru vojske. Stoga, smatramo da je bilo neophodno započeti bilo kakvu raspravu o aktivnostima Ministarstva odbrane, upravo, na temi strategije Ministarstva odbrane, odnosno naše vojske, potom nastaviti dalje to političko delovanje, kako bi se stvorili neophodni politički uslovi za realizaciju jedne odluke koja je obaveza naše zemlje, a istovremeno i čast.
Uprkos svemu kroz šta je Srbija prošla, ili kroz šta je prolazio srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije, mi ne možemo ignorisati činjenicu da su neke međunarodne snage garantovale mir, bezbednost i sigurnost i sačuvale ljudske živote pripadnika srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije, u Hrvatskoj, Bosni, čak i na Kosovu, koliko god da je kontroverzna ta uloga i koliko god da je u pravu poslanik Krasić kada citira neke situacije, koje su, svakako, za osudu.
Nije tačno da je Norveška na Kosovu bila prisutna jedino kroz te incidente. Ona je učinila mnogo toga dobrog na Kosovu. Nije tačno da je SAD na Kosovu bio prisutan samo kroz dolazak 1999. godine, nego kroz sve ono što su učinili 2004, godine kada su zaštitili Srbe na Kosovu, kada su pucali u Albance na Kosovu i kada su ubili oko 20 Albanaca, štiteći srpsko stanovništvo i ispunjavajući svoje međunarodno preuzete obaveze u oblasti garancije mira i sigurnosti.
Šta je ono šta mi ne možemo da podržimo, gospodine Šutanovac? Ne možemo da podržimo odsustvo strategije i uvođenje, na mala vrata, onih odnosa koji su, po našem mišljenju, jako važni i moraju biti u prvom planu, a to su odnosi saradnje i partnerstva s drugim zemljama u oblasti bezbednosti. Odavno se ta partnerstva u oblasti bezbednosti ne mogu svesti isključivo na vojnike na prvoj liniji fronta. Naprotiv, to je poslednji nivo partnerstva i najčešće, na svu sreću, nije najznačajniji.
NATO pakt postoji gotovo 60 godina, ove godine je obeležena šezdesetogodišnjica, a osim oružane intervencije 1999. godine on nije vojno delovao na način na koji se to pretpostavljalo, recimo, kada je pravljen, ali preventivno i politički, toliko puta do sada.
Moramo se osvrnuti na jučerašnju raspravu koja je ovde vođena, jer je to deo jednog konkretnog plana i pokazatelj odsustva jasnog konteksta u kom se kreće naša vojska danas, a zapravo se govori isključivo o politici.
Vojna neutralnost oružanih snaga Srbije zasniva se na jednoj rezoluciji Skupštine Srbije, koja je usvojena 26. decembra 2007. godine, odnosno na jednom stavu u Rezoluciji u kojoj je Narodna skupština Republike Srbije odlučivala o zaštiti suvereniteta, integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije i glasalo se o šest tačaka, odnosno odluka. Od tih šest, pet je ova država u međuvremenu napustila, odrekla ih se, ne zbog toga što mislim da ste vi izdajnici, nego zbog toga što ne možete biti razuman čovek a slediti odluke koje su komentari i zasnivaju se na političkoj utopiji. Samo se jedna rečenica u ovoj rezoluciji odnosi na vojnu neutralnost Republike Srbije.
Kako je moguće poštovati jednu rečenicu rezolucije koja je u potpunosti, u svakoj drugoj rečenici, osporena? To nije pitanje za ministra odbrane i zato vi niste dobar sagovornik u ovoj diskusiji.
Mi bismo ovde želeli da vidimo predsednika Vlade, one ljude koji kreiraju politički ambijent u kojem vi sada nama objašnjavate da saradnja s Norveškom, koja je u NATO-u, nije i saradnja sa NATO paktom. Mi protiv te saradnje nemamo ništa, jer mislimo da bismo kroz bliskost s NATO-om najkonkretnije pomogli Srbima koje taj NATO čuva na Kosovu, da bismo kroz bliskost s NATO paktom lakše savladali predrasude koje postoje u našim međusobnim odnosima, da bismo kroz bliskost s NATO paktom uradili ono što su uradile neke druge države koje su u prošlosti bile u jednako teškim antagonizmima, pa su iz tih problema izlazile tako što su pronalazile zajedničke interese u budućnosti.
U čemu je problem između Srbije i NATO-a veći od problema koji je postojao između Nemačke i Amerike, Nemačke i Francuske, Nemačke i Velike Britanije? To je pitanje za političare, a ne za generale koji izvršavaju naređenja. Izvršavali su naši generali i nelogična politička naređenja u prošlosti, ulazili su u avione, a unapred su znali da tim avionom mogu samo da polete, ispunjavali su svoju vojničku dužnost; nisu bili tu da razmišljaju o tome da li je nešto logično ili ne. Ne kaže se bez razloga u vojsci – stavi kapu na glavu da ti ne padne nešto na pamet. Ali, ako to važi u vojsci, to ne sme da važi u politici, jer ukoliko vojnik nema prava da razmišlja, a politika je nerazumna, taj vojnik je žrtvovan.
Mi danas ovde, pre svega, govorimo o politici, a ne o smislu slanja nekoliko hirurga i naše sanitetske jedinice u Mirovnu misiju u Čadu. Naravno da treba tamo da odu.
Naši vojnici su to radili i u prošlosti, čine to i poslednjih nekoliko godina, i to doprinosi, kao što ste sami rekli, tu se slažemo, povećanju međunarodne reputacije ove zemlje. Ako nam je cilj da povećamo tu reputaciju, hajde onda da je povećavamo na jasan i konkretan način, a ne tako što ćemo na svaku poruku koju pošaljemo, sledećeg trenutka slati kontraporuku.
Ako želimo da idemo u međunarodne misije, onda hajde da odemo u one međunarodne misije u kojima je naše prisustvo najpotrebnije, u one najznačajnije međunarodne misije, u one međunarodne misije od čije sudbine zavisi i međunarodni poredak.
U ovom trenutku je, recimo, to Misija u Avganistanu. Da li je rizična? Jeste. Da li ta misija po svom značaju može da devalvira Misiju u Čadu? Ne može, ljudski život ima jednaku vrednost i u Čadu i u Avganistanu i na Kosovu. Ali, ako želimo da doprinesemo međunarodnom sistemu bezbednosti koji je ugrožen i koji se štiti odlukom Ujedinjenih nacija, tako što su poslate trupe Ujedinjenih nacija u Avganistan, onda nam je i tamo mesto.
Mesto nam je na svakoj tački zemljine kugle na kojoj je međunarodni poredak ugrožen, jer, čuvanjem tog međunarodnog poretka, afirmišemo našu zemlju, koja je dugo vremena bila "trablmejker" i ''trn u peti'' te svetske politike. Mi želimo da do toga dođe.
Hoćemo da dobijemo, kroz raspravu o strategiji, ne samo legalne i legitimne, nego i za naše društvo prihvatljive osnove za odluke koje sada donosimo. Nema puno smisla u odluci koja se donosi a koju ne prati opšta podrška. Vi sami znate, kada bi se sada postavilo, u nekom ispitivanju javnog mnjenja, pitanje – da li naši vojnici treba da idu u međunarodne misije, u većini bi naše društvo tako nešto odbacilo i osudilo.
Da li bi bilo u pravu? Ne bi. Zbog toga i postoje lideri, da menjaju uspostavljene odnose, da krče put. Mi u tome vidimo svoju ulogu kao LDP. Puno smo juče vremena potrošili, mislim da bi bilo dobro shvatiti da niste na najbolji način nastupili u Parlamentu. Vi ovde nemate neprijatelje, imate ljude koji vas kritikuju, s više ili manje osnova, ali ste dužni da te kritike trpite.
U pravu ste kad kažete da nismo mnogo zakona doneli do 2003. godine, mnogo više je usvojeno u poslednjih nekoliko godina, jer su okolnosti bile drugačije, Vojska nije znala ko njome upravlja, ko je finansira, Vojska se raspadala, upravo zbog toga što nije bilo jasne politike, ali 2003. godine, čini mi se, Vlada Republike Srbije je, kroz nastup tadašnjeg predsednika Vlade, izrazila spremnost i pokazala volju da pošalje pripadnike naše vojske koji su se dobrovoljno javili za učešće u Misiji u Avganistanu. Od toga nije bilo ništa.
Mi smo toliko puta u prošlosti napravili greške da mislim da ovog puta nemamo razloga tako nešto da činimo. Hajde otvoreno da kažemo šta je ono što ova zemlja želi i da na takav način omogućimo našoj vojsci da se normalno razvija.
Dobro je što rešavate materijalne probleme vojnika. To je nešto što mi podržavamo. Nemamo ništa protiv ni tehnološke obnove naše vojske, ali mislimo da sve to mora da bude u funkciji jednog šireg političkog konteksta. Ako obnavljamo našu vojsku s idejom kao da će čitavog života biti mir, ali će nas možda sutra neko napasti, onda je to prevaziđen koncept. Ali, ukoliko naše društvo, u partnerstvu s međunarodnom zajednicom, obnavlja našu vojsku da bi ona zauzela mesto koje joj pripada u sistemu kolektivne bezbednosti, onda je to prioritetni interes našeg društva i mi u tome treba da učestvujemo, ali to mora jasno da se kaže.
Nema razloga da ovako stidljivo raspravljamo i pokušavamo da objasnimo kako je učešće pod komandom norveškog kontingenta nešto drugačije od partnerstva i saradnje s jednom zemljom koja je u NATO paktu. NATO deluje pod komandom Ujedinjenih nacija, to je činjenica i to treba poštovati. Tako je u Bosni, tako je na Kosovu, to su okolnosti koje ne možemo da ignorišemo. Ako postoji politička slabost koja se pred tim povlači, vi ste dužni da se toj ideji suprotstavite, a ne da sada žongliramo oko toga šta, zapravo, ovo znači.
U tekstu ove odluke postoji da je Misija uspostavljena u periodu april-maj i da traje narednih godinu dana. Pretpostavljam da se ne očekuje od nas, to treba jasno reći, da potvrdimo odluku koja je već doneta. Mislim da je to manje-više pogrešno formulisano, da je Misija počela i da traje godinu dana, a da mi u svakom trenutku možemo da se uključimo u tu misiju i naši ljudi će se uključiti kada se odluka donese. Tekst je nejasan i stiče se utisak kao da je neko otišao, a da mi sad treba naknadno da damo tu odluku. Tako nešto treba jasno reći.
Ponavljam, podržavamo to, ali mi ne želimo da se stane na Čadu, ili na Kongu, mi želimo da se naša vojska uključi ambiciozno u uspostavljanju onog sistema bezbednosti i garancije ljudskih sloboda i prava koji je potreban i nama samima. Koliko mi doprinesemo tom svetu, svet će doprinositi nama.
U tom prostoru postoji mnogo politike, postoji dosta ekonomije i zato u tako nešto treba ući otvoreno. Mislim da bi bilo svima lakše da smo raspravljali o strategiji, da smo doneli dobre zakone, da smo raščistili neke situacije.
Mislim da nam je bila potrebna rasprava o vašem razmimoilaženju s načelnikom Generalštaba. Na takav način bi bilo mnogo manje nedoumica u javnosti.
Nema ničeg spornog u tome da se ponekad političari ne slažu s oficirima, baš naprotiv, to je opšte mesto svakog ministarstva odbrane, i kao što se u svakoj vojsci zna čija je reč starija, tako se mora znati i u našoj vojsci, ali tu reč mora pratiti odgovornost.
Vi ste dobili svoj duel s načelnikom Generalštaba, ali mi nemamo utisak da je taj rezultat posledica jednog jasnog političkog stava, nego mnogo više imamo utisak da je u tome prisutno politikantstvo, pa je na kraju postala tema kome će se prikloniti predsednik. Predsednik će se prikloniti zakonu, i to tako treba da se kaže. Onda se ne bi vodile polemike koje su nam pojele mesece i koje nemaju nikakvu funkciju osim da prodube haos, a Vojska ne sme da bude u haosu. Onda nije dovoljno dati nekome stan i nije dovoljno obnoviti vojno-industrijski kompleks, jer sve to kvari nejasna politika.
Kada se smeni prvi čovek jedne fabrike u okviru vojno-industrijskog kompleksa posle 15 godina, onda nema razloga ni za kakvom mistifikacijom.
Postoji plan, u tom planu nema više mesta za ranije uspostavljene odnose – čoveku se zahvali i on je smenjen. Ako se to uradi onako, na nekom sastanku upravnog odbora, pa se onda ne prokomentariše, onda svako drugi ima pravo tako nešto da komentariše, a ne postoji nijedna ozbiljna zemlja u svetu u kojoj se takve odluke na takav način politizuju.
Ako se zabrani izvoz naoružanja iz naše zemlje, pa zbog toga neka kompanija pretrpi štetu, onda se to uradi s punim i blagovremenim obrazloženjem, pa društvo tako nešto podrži, jer valjda nije interes Srbije da izvozi oružje onima koji ugrožavaju bezbednost od koje zavisi sama Srbija?!
Mislim da tu nema nikakvih nesporazuma, ali naš problem je u činjenici da ne može Ministarstvo odbrane da deluje autonomno i nezavisno od opšteg političkog konteksta, koji je konfuzan.
Tačno je da postoje zemlje koje su članice EU, a da pri tom nisu članice NATO-a, kao što postoje zemlje koje su u NATO-u ali nisu u EU. Norveška je jedna od takvih. Vi ste bili u Austriji, koja nije u NATO-u, ali je u EU. Mi ne možemo izvlačiti analogije iz toga. Mi treba da definišemo naše interese na jasan način, da uverimo društvo da je naša definicija ispravna i da objasnimo građanima da je najsigurnije, da je garant naše bezbednosti naša sposobnost da inkorporiramo svoje interese u interese prostora kojem pripadamo, a to je, nažalost, ako se govori o Vojsci, prostor koji je omeđen formatom NATO pakta.
Svi naši susedi su u NATO-u, ili se kreću ka njemu. Mislim da je ta pozicija neodrživa. U kom trenutku se otvara to pitanje, i o tome možemo da razgovaramo, ali onda nemojte da se pozivamo na ovu rezoluciju.
Možemo da kažemo – to sada nije u političkoj agendi ove vlade, ova vlada je došla pred Parlament sa sledećim prioritetima: članstvo u Uniji, očuvanje integriteta na prostoru Kosova i Metohije, ekonomske reforme, NATO.
O tome ćemo pričati za pet godina. Ali, ako vi nama pokušavate da objasnite da smo mi dali odgovore na NATO pakt u tekstu jedne rezolucije koju je Vlada, zbog toga što je ona beživotna, što je floskula, napustila pre godinu dana, onda je samim tim besmislena i ta jedna rečenica, jer je nemoguće da rezolucija ne postoji a da se držimo jedne rečenice unutar nečega što ne postoji.
Dakle, još jedanput, podrška za ovu odluku, otklonite samo tu nejasnoću, da se zna da će otići ljudi posle glasanja u Skupštini. Nažalost, nedostaje nam ovde predsednik Vlade. Niste vi sagovornik, ministre odbrane, za ove teme.
Ovo su politička pitanja. Vi možete da budete sagovornik za neke druge teme, ali nas interesuje politika, pre svega, a Vojska se politikom ne bavi, zbog toga ne možemo da razgovaramo na dovoljno ozbiljan način koliko zahteva ova situacija.
Bilo bi dobro da znamo da ovo nije kraj, da je ovo proces u kom preuzimamo one obaveze koje možemo, koje smo kadri da preuzmemo, i polako se pripremamo za onako ambiciozno mesto u međunarodnom sistemu bezbednosti koliko je naše društvo ambiciozno, a mislim da smo vrlo ambiciozni, jer imamo visoko mišljenje o sebi.
Kada je to mišljenje tako visoko, hajde da mu odgovorimo na adekvatan način, da profesionalizujemo našu vojsku, da je depolitizujemo u potpunosti, ali da pri tom svakog čoveka unutar sistema odbrane ove zemlje jasno upoznamo s političkim pravcima u kojima se ona kreće i na takav način isključimo mogućnost bilo kakvih ponavljanja onih haotičnih situacija u kojima smo se nalazili u prošlosti, kada smo često dovodili Vojsku u besmislen položaj.
I danas je ona, delimično, u jednoj takvoj situaciji, jer povremeno treba sama unutar sebe da rasuđuje, bez jasne političke podrške.
To što ste vi intimno za neku drugu politiku, to može da bude vaš lični plus, ali mislim da nije dobro kada se arbitrira ovde da li ste bliži NATO paktu ili državnoj politici koja kaže da smo mi u ovom trenutku zemlja koja je vojno neutralna. To nisu teme, to ne mogu da budu teme, jedne ozbiljne državne politike u oblasti oružanih snaga, prosto, ne mogu.
Da bi se ta situacija menjala, mislim da svako mora ponešto tu da doprinese. Mi doprinosimo na ovakav način, kroz razbijanje tih predrasuda.
Smatramo da je Srbiji mesto u NATO-u, sigurni smo da će punopravno članstvo u NATO paktu ubrzati proces evropskih integracija zemlje, iako ono nije preduslov članstva u EU, ali kroz saradnju u oblasti bezbednosti najlakše ćemo savladati sve one otpore koji su u ovom trenutku postavljeni pred nas i najkonkretnije ćemo pomoći onima koji zavise od sposobnosti NATO-a i spremnosti vojnika tog saveza da štite njihovu imovinu i njihove živote, a to je, pre svega, slučaj sa Srbima na Kosovu.
Konačno, mi smo u prošlosti uvek otvoreno sarađivali, Srbija nikada nije bila neutralna. Cena naših jasnih stavova je bila visoka. Danas se naknadno suočavamo s tumačenjima koja nam kažu – možda bi bilo bolje da smo bili neutralni, ali ne može vojska da bude neutralna kada počinje rat, nego vojska može samo da sprovede političke odluke, koje ne smeju da budu privremene i ne smeju se donositi ad hok.
Vojna neutralnost ima smisla kada je svi priznaju. Kada bi neko od nas tražio da budemo vojno neutralni, onda bismo o tome mogli da razgovaramo. Pošto niko to od nas ne traži, niko našu vojnu neutralnost i ne priznaje, a čini mi se i da se menjaju režimom, bar kada se govori o zvaničnoj državnoj politici, ništa više osim same deklaracije, onda hajde da što pre uspostavimo jasne odnose, jer je tako nešto neophodno za normalan razvoj vojske u demokratskom društvu.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, izvolite, samo se prijavite, da bih vam dala reč.