Nisam na ovu sednicu došao kao predstavnik Vojske. Ja sam predstavnik izvršne vlasti i ministar u Vladi Republike Srbije, izabran u ovom parlamentu. Shodno tome, odnosite se prema meni na način na koji se odnosim ja prema vama, s maksimalnim poštovanjem.
Kao što znate, bio sam poslanik, kao i vi, ne predstavljam Vojsku, već civilnu upravu. Utoliko, ovo što govorim nije u ime Vojske, već u ime politike Vlade. Razumem da vam to smeta, ali je tako.
Kažete da ja nisam pravi sagovornik i u isto vreme kažete da je nemoguće poštovati jednu rečenicu u rezoluciji. Možda je za vas tako. Vi koji se zaklinjete u pravnu državu, u novi sistem vrednosti, u demokratiju, u odluke suda, mene ubeđujete da ne poštujem odluku Parlamenta. Na koji način? Možda je vama to dozvoljeno, možda vi to možete da radite, možda vi imate čistu savest. Ja ne bih imao čistu savest. Naprosto, tu vrstu odluke koju Parlament donese ne mogu da kršim.
Šta ja intimno želim? Moram da vam kažem da se slažem s tim da bi, da je 2003. godine otišao kontingent u Avganistan, istorija srpskog naroda možda bila danas drugačija.
Isto tako, vi ste, kao veoma uticajan političar u to vreme, morali da znate da je to bila jedna velika zabluda. Doveli ste čitavu naciju u zabludu.
Hiljadu vojnika poslati u Avganistan, u rotaciju, to je nemoguća misija danas, a ne 2003. godine. Ako imate ikog u Vojsci ko se razume u to, pitajte da li je tako nešto bilo izvodljivo.
Danas razgovaramo o sedam vojnika. Vi mi držite predavanje što mi nismo tada poslali hiljadu. Nemoguće je. Danas je nemoguće hiljadu. I to ne Srbija, mnogo jače razvijene zemlje ne mogu da pošalju u jednu rotaciju hiljadu vojnika, jer to znači, bukvalno, minimum tri hiljade vojnika za tu mirovnu misiju.
S druge strane, moram da vam kažem da dve godine živim s ljudima koji nose uniformu i ne mislim da važi ono – stavi kapu na glavu da ti ne padne nešto na pamet.
Mislim da je to potcenjivanje tih ljudi. Mislim da je to vreme za nama. Juče sam vam rekao da imamo oficire koji su danas najmoderniji i najprogresivniji deo društva.
Voleo bih da, kada kritikujete, kažete neke stvari koje su činjenične. Po prvi put u istoriji naše zemlje usvojen je Strategijski pregled odbrane, dokument po NATO standardu, koji smo radili prvi put u regionu.
Strategija o nacionalnoj bezbednosti je gotova, Strategija odbrane urađena, prvi put urađena, Zakon o Vojsci, Zakon o odbrani. U Parlamentu se nalaze još dva zakona, zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, zakon o civilnoj službi, završavamo zakon o agencijama, a u Vladi je zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama i van granica Republike Srbije.
Verujte mi, razumem kritiku, ali ovo je nešto što je vredno poštovanja. To nije samo moj rad. To je rad jednog velikog sistema ljudi koji rade na tome, po prvi put završavamo nešto što nije decenijama unazad urađeno, ni u vreme dok ste vi bili uticajniji kao političar nego ja sada. Tada vam to nije smetalo. Tada ste imali simpatije sami za sebe. Danas kritikujete nešto, pozivajući se na to vreme u kome je bila greška. Ponavljam, fenomenalne ideje, nerealne, nemoguće ih je ostvariti.
S druge strane, ono što mi je jako važno da znate, ne idemo sa NATO-om u Čad. Nije tačno. Ovo je pozivno pismo UN-a. To što gospodin Krasić nema to pismo, to je druga stvar, zaista ne znam kako je moguće da to nije došlo kod vas.
Po pitanju predloga u kome se kaže da se ide od aprila ili maja, ja sam za to, isto, mislio da je greška. Rekli su mi da nije problem, Zakonodavni odbor Vlade mi je rekao da nije problem, ali očekivao sam da vi, kao odgovoran političar, stavite amandman, da to promenimo i da se složimo oko stvari koje se logično ne menjaju.
Ukoliko veliki broj razvijenih zemalja, kojima se divite i vi i veliki deo društva u Srbiji, prihvata da se naš sistem odbrane reformiše i menja mnogo brže nego naše društvo, ne vidim ko vam daje za pravo da to negirate. Zbog čega? Danas veliki broj zemalja vide našu zemlju kroz našu vojsku.
Naša vojska je, verujte mi, danas jaka, moderna, u meri u kojoj smo nasledili probleme koje imamo. Nažalost, bilo bi dobro da nemamo probleme iz 90-ih. Rekao sam malopre, 38 generala koji rade i 756 generalskih penzija; gotovo dva puta je više penzionera na našem budžetu nego zaposlenih lica. Nije za to kriv ni ministar pre mene, ni ministar pre njega. Naprosto, rešavamo probleme koji su nasleđeni u dve decenije.
Želim da vam kažem još nešto. Danas obrazlažem nešto ovde po prvi put; nije jednostavno, iako deluje jednostavno, i verujem da s tog mesta deluje sve jednostavno. Neki ljudi treba da odu tamo gde se bori za život. Obrazlagati ovde za Avganistan, tako jednostavno reći – to je ništa, možda vama deluje da je ništa. Imao sam priliku da razgovaram s načelnikom Generalštaba američke vojske, čovekom koji, praktično, u jednom danu izgubi jednog vojnika; moguće je da je, dok smo razgovarali, izgubio vojnika.
Za takve odluke treba imati mnogo veći konsenzus od toga o kome vi pričate, jer se radi o životima ljudi. Mora biti jasno svakom građaninu zbog čega danas ovde slušamo kako ljude sile da odu u mirovnu operaciju. O onima koji žrtvuju svoje živote da bi pomogli našoj zemlji, mi danas govorimo da su sluge režima.
Veliki deo izlaganja podržavam i saglasan sam, ali razlika u tome što vi pričate i onome što ja pričam jeste što se ja vezujem za zakon, kao čovek koji je u Vladi, i moram da se vežem za zakon. Možda se vama to ne sviđa, možda ste vi u neko vreme radili drugačije; ne sumnjam da jeste, ako mene ubeđujete javno ovde da treba tako da bude. Naprosto, ne mogu da promenim ono što ste u Parlamentu ponudili kao takvo.
Da li se u jednoj rečenici presuda na sudu donosi? Obrazloženja mogu da imaju sto strana. Ne morate da poštujete ni presude na sudu, jer je samo jedna rečenica. Žao mi je, ali je tako, i dok tako bude, sistem odbrane će funkcionisati.
Ono što je bitno reći, da vam bude lakše, sarađujemo sa svima, kako u regionu, tako i u okviru NATO-a, tako i na Istoku. Danas sam imao delegaciju iz Pakistana, a bio sam i u Austriji. Verujte mi, ne postoji zemlja u Evropi koja ne želi da ugosti naše ministarstvo. Ne stižemo da razmenimo delegacije, iz prostog razloga što pokušavamo da uštedimo pare u budžetu, s jedne strane, a, s druge strane, pokušavamo da smanjimo taj broj putovanja, jer je naša vojska postala interesantna i mimo naše zemlje.
Prošle godine je 141 oficir, kadet i podoficir školovan u našoj zemlji iz inostranstva. Znate kada je to bilo poslednji put? Pre nego što je Tito umro. Stvari se u sistemu koji je jako veliki menjaju sporije nego u manjem sistemu, ali, verujte mi, temeljno. Neće moći više nikad niko da ih vrati tamo gde su bile. Ubeđujem vas da u Vojsci nema politikantstva. Prošle godine, kada je bila odluka o jednostranom proglašenju Kosova, po prvi put se na bini nije našao nijedan oficir, niti je uhapšen bilo koji pripadnik Vojske, niti bilo koji kadet iz Akademije, niko iz sistema odbrane nije registrovan od strane policije da pravi bilo kakav izgred.
Postoje stvari koje su jasno definisane. Pitanje na koji način ja vodim sistem i da li treba da vas konsultujem svaki dan, pa to je nemoguće, naprosto, to je neprirodno. Pitajte kolegu Milića da li je, kada je on vodio Ministarstvo unutrašnjih poslova, izlazio pred Parlament svaki dan da objašnjava šta radi? Da li je objašnjavao kada su smenjivali u policiji ljude? Zbog čega je smenjen Ponoš? Čak nije ni u mojoj ingerenciji, po zakonu, ali vam govorim, sistem funkcioniše, sad je bolje.

 Zahvaljujem. Gospodin Krasić, replika. Nije ništa bilo uvredljivo, možda samo…
(Zoran Krasić, s mesta: Možda vama nije bilo.)
… dobro, izvolite.

Ja znam da je vama bilo prijatno, ali je za mene bilo uvredljivo, gospođo Đukić-Dejanović.
Gospodine Šutanovac, ''ako koza laže, rogovi ne lažu''. ''Mart 28. 2008. godine, Norveška je danas ozvaničila priznanje nezavisnosti Kosova, saopštila je Vlada u Oslu'', ali oni su se pripremali još 20. februara 2008. godine, znači, tri dana nakon samoproglašenja.
Šta je uradila Republika Srbija? ''Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uputilo je danas protestnu notu Vladi Norveške povodom priznanja nezavisnosti KiM-a, u skladu s akcionim planom Ministarstva spoljnih poslova koji je usvojila Vlada Srbije. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić naložio je danas hitno povlačenje ambasadora Srbije u Norveškoj, Vladislava Mladenovića'' itd.
Verovatno znate šta radi Vlada, s obzirom na to da niste vojni deo, nego ste politički deo izvršne vlasti.
Mašete nekim pismom. Evo, šta ste napisali – osnov za razmatranje angažovanja je pozivno pismo ministra odbrane Kraljevine Norveške, gospođe Ane Gret-Strom Erihsen, upućenog ministru odbrane Draganu Šutanovcu, da se profesionalni pripadnici sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije angažuju u sastavu norveškog kontingenta u Mirovnoj misiji UN-a u Republici Čad i Centralnoafričkoj Republici. To ste vi dostavili.
Vas pozvale Ujedinjene nacije? Ma, gospodine Šutanovac, vi ste plaćeni da ne radite u državnoj službi, jel vam jasno? Što pre to budete shvatili, biće lakše i vama i nama.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, predstavnik Nove Srbije. Po Poslovniku? Replika, isto, izvolite. Gospodin Čedomir Jovanović.

Gospodine ministre, uprkos tome što sami postavljate pitanja koja vam niko nije postavio, pa onda na ta pitanja dajete loše odgovore, zadržaću se samo na nekoliko osnovnih činjenica.
Bio sam vrlo jasan kada sam rekao da mislim da bi bilo mnogo bolje za ovu zemlju da su prve inicijative koje su stigle iz vašeg ministarstva bile strategije o kojima govorite da su usvojene, a o kojima nikada ovde nismo razgovarali, i zakoni koje ste napisali, koje ne vidimo na dnevnom redu naših sednica. Bilo bi mnogo bolje da smo imali te strategije i te zakone, možda se sada ne bi vodila rasprava u okviru ove tačke dnevnog reda na način na koji se vodi, nego bi ovo bilo tehničko izglasavanje jedne inicijative koja je potpuno u skladu s prethodnim odlukama koje je Parlament donosio.
Kada govorim o politikantstvu, izvinite, ali ne može vođenje Ministarstva odbrane biti isključivo posao Vlade. Kada se obuče uniforma, onda prestaju razlike između vlasti i opozicije. Meni je dopušteno da u tome učestvujem. Niko od vas ne traži da nas vi ovde dnevno informišete o onome što se dešava. Samo sam skrenuo pažnju na štetu koja je pratila odsustvo konkretnih stavova u sukobu koji ni po čemu nije karakterističan samo za Srbiju. I u mnogim drugim sistemima se ne slažu političari i generali. Samog Buša su kritikovali njegovi generali, pa ih je on smenjivao, ali se o tome otvoreno govorilo.
Mislimo da nema razloga da se tako nešto izbegava. Niko nije rekao da vi to treba da radite, to treba da rade oni koji su za tako nešto nadležni, ali ne u predvečerje novogodišnjih praznika, nego na vrlo jasan i odgovoran način. Mislim da nije dovoljno jedno čitanje odluke u televizijskoj emisiji. Ako vi mislite da je to dovoljno, u redu.
Hoću nešto drugo da vam kažem – uopšte niste u pravu kada pominjete tu 2003. godinu i meni sada tu licitirate s nekim brojem vojnika. Govorim o politici, a ne o broju vojnika. Broj vojnika mora da utvrdi Ministarstvo odbrane. To su simbolični gestovi, pre svega. Tačno je da tamo stradaju vojnici i niko od nas ne želi da šalje ljude u besmislene avanture u kojima će oni gubiti svoje živote. Samo mislimo da, ako hoćemo da doprinesemo kolektivnom sistemu bezbednosti, da budemo deo tog planetarnog, integrisanog sistema bezbednosti, hajde da to učinimo na najkonkretniji način, a ne da ulazimo u taj prostor na mala vrata.
I druge zemlje iz našeg okruženja imaju tamo svoje predstavnike. Mislimo da bi bilo mnogo korisnije za nas, imajući u vidu naše ambicije, da smo to učinili na takav način. Zašto nisu postojali politički preduslovi za tako nešto? Zato što je srušena jedna vlada koja je imala takvo nastojanje.
Što se tiče vaših aluzija na moju savest, delovanje u skladu sa zakonom ili ne, ne može da postoji jedna rezolucija tako što će se poštovati samo jedna njena rečenica, a da se pri tom ne stiče utisak da su to samo izgovori. Postoje mnogo snažnije obaveze ove rezolucije za vašu vladu, gospodine Šutanovac, pa vi te obaveze ne poštujete. Što se mene lično tiče, mi smo glasali protiv te rezolucije u Skupštini i bili jedina partija koja je tada rekla da nema smisla politika koja ignoriše život, jedina stranka koja je ovde govorila otvoreno i pošteno, dan nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, da na taj način ne želimo da se bavimo politikom.
Sada vam kažem, u prvoj rečenici – podržavamo vašu odluku. Zašto nismo podneli amandman? Zato što mislim da nije pristojno da jedna poslanička grupa menja tekst Ministarstva odbrane…
(Predsednik: Vreme. Privedite kraju.)
… a vama smo skrenuli pažnju na jednu takvu logičnost i tražili da odgovorite ono što niste uradili, da pojasnite nešto tako.

Reč ima gospodin Miroslav Markićević, predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija.

Gospođo predsednice, hvala vam na unapređenju, ali sam samo zamenik šefa Poslaničke grupe Nova Srbija.
Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre odbrane, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pokušaću da se unekoliko razlikujem od kolega koji su govorili pre mene, ali ne zbog toga što s nekima od njih, odnosno njihovim izlaganjima, nisam saglasan, nego da ne gubimo vreme. Nadam se da gospodin ministar odbrane današnju sednicu neće pretvoriti u cirkus, kao juče, jer danas radimo po Poslovniku, za razliku od jučerašnje sednice, gde je ministar imao pravo da govori koliko god hoće, a narodni poslanici samo tri minuta.
Gospodine ministre odbrane, moj ministre odbrane, želim da vam se lično, u vojnom smislu, predstavim. Rođen sam 1958. godine, služio sam vojsku JNA u 271. lakom artiljerijskom puku u Zadru i nosilac sam značke primernog vojnika. Toga se ne stidim, ponosim se tim, a naravno da bih se mnogo više ponosio da sam se malo kasnije rodio, pa služio srpsku vojsku, odnosno Vojsku Srbije. To ne znači da ćete u ovom mom izlaganju da izbegnete odgovore na neka pitanja. Verujte da neću prihvatiti odgovore tipa, kao što ste juče davali – ti to ne razumeš, ti nisi obavešten.
Govorim čistim srpskim jezikom. Znate i vi, dolazite u moj kraj, kako se tamo govori čistim srpskim i očekujem da mi na čistom srpskom jeziku, jasno i glasno, odgovorite na neka pitanja.
Što se tiče današnje odluke, koju treba ovde da donesemo ili ne donesemo, koju ste vi predložili Narodnoj skupštini Republike Srbije, a tiče se slanja naše mirovne misije u Čad, samo ću se držati činjenica, i to ne onih koje ja možda znam, a nisu u obrazloženju, nego samo činjenica koje ste vi dali pod III – Karakteristike Mirovne misije Ujedinjenih nacija u Republici Čad itd. Ovo ne čitam zbog kolega poslanika, jer svi imaju ovo pred sobom, ni zbog vas, gospodine ministre odbrane, nego zbog građana Srbije, koji u ovom trenutku gledaju direktan prenos.
Vi ste napisali ovde, ili neko iz vašeg ministarstva: "Trenutna bezbednosna situacija u istočnom delu Republike Čad i Centralnoafričkoj Republici je nestabilna. U izveštajima snaga EU i UN sa terena navodi se da je povećana mogućnost obnavljanja napada pobunjeničkih grupa nakon završetka kišne sezone. U proteklom periodu došlo je do jačanja pozicija sukobljenih strana sa obe strane granice između Republike Čad i sudanske provincije Darfur."
Gospodo narodni poslanici, to je ono što gledamo svako veče. Samo da iz ovih činjenica saznate u šta se sve mi uvlačimo.
"Nacionalna armija Republike Čad i pobunjeničke grupe, takođe, jačaju svoje položaje, radi sprečavanja iznenadnih napada. Registrovan je porast kriminala, u vidu oružanih pljački i napada na vozila i radnike organizacija za pružanje humanitarne pomoći. Takođe, u istočnom delu Republike Čad postoje lokacije na kojima se nalaze hiljade neeksplodiranih ubojnih sredstava, koja predstavljaju realnu pretnju za bezbednost. Posebno su ugroženi lokalno stanovništvo i predstavnici organizacija za pružanje humanitarne pomoći, koji su često prisutni na navedenim lokacijama."
To znači da se ovo odnosi na našu, eventualnu, misiju, naše lekare i vojnike; oni su sa činovima, dakle, vojni lekari.
"Pretnju predstavlja i stalni pritisak na lica smeštena u izbegličkim kampovima, koja se regrutuju u sastave pobunjeničkih grupa. Među regrutovanim kadrom ima mnogo dece. Razlog za to je odsustvo adekvatnih bezbednosnih snaga na terenu. Dostava humanitarne pomoći vazdušnim putem je ograničena, a treba da bude unapređena nakon potpisivanja sporazuma između EU i Ruske Federacije u učešću ruskih transportnih vazduhoplovnih misija.
Određene humanitarne organizacije su zbog trenutne bezbednosne situacije napustile istočni deo Republike Čad i izdale su saopštenje da nisu u mogućnosti da obavljaju posao dok se ne poboljša bezbednosna situacija.
Smatra se da će raspoređivanje snaga UN, koje će zameniti snage Evropske unije od marta 2009. godine, doprineti poboljšanju bezbednosne i humanitarne situacije na terenu."
Ovo nisu moje činjenice i moje opservacije, nego vaše, koje ste nam dali u obrazloženju, valjda, da lakše prihvatimo ili ne prihvatimo ovu odluku koju predlažete. Pitam vas, kao ministra odbrane, i načelnika Generalštaba, i sav komandni kadar u Ministarstvu odbrane, ko god da se pita u ovoj našoj vojsci, kakve vi garancije dajete, ne ovim ljudima, oni će tamo ići dobrovoljno, kako vi kažete, već nama, građanima Srbije, da će ti ljudi tamo, u svojim humanitarnim aktivnostima, bezbedno preživeti i vratiti se svojim porodicama i nama ovde?
Mi smo patriotska zemlja, koliko god taj izraz bio profanisan. Svedoci smo bili nedavno da je jedan civilni američki kapetan tamo bio zarobljen od pirata. Cela se država i nacija, s pravom, digla, zabrinuta za njegov život. I mi smo zabrinuti zbog ovih ljudi koji će tamo da idu. Da li verujete da pričam iskreno, kao trećepozivac, kao čovek koji gaji vojnika, koji neće služiti civilno službu, sin moj, nego vojno, s modelom puške koji tada bude, pa makar i u profesionalnoj vojsci? Da li ćete vi meni, gospodine ministre, da verujete ili nećete, neka presude građani Srbije koji ovo gledaju, jer ovo pričam iskreno.
Uvod u drugi momenat na koji hoću da upozorim vas ovde, na koji bih želeo da nam odgovorite, jeste ovo pod tačkom 3 – Poreklo sukoba. Evo, šta piše u materijalu koji su svi narodni poslanici dobili: "Misija UN u istočnom delu Republike Čad i severoistočnom delu Centralnoafričke Republike je uspostavljena radi očuvanja mira u regionu i sprečavanja širenja krize iz Sudana (region Darfur) u susedne zemlje. Regije istočnog dela Republike Čad i Darfur regije zapadnog Sudana su naseljene istim plemenima, koji ne priznaju nijednu vlast i odani su svojim plemenskim vođama.''
Da li mi možemo da znamo, gospodine ministre, u koje pleme ide onda ova naša misija? Ko je poglavica tog plemena? Ovo ste vi napisali ovde, nisam ja.
Pa se kaže o plemenskim vođama: ''Pleme Zagava, kojem pripada i sadašnji predsednik Republike Čad, gospodin Debi'', valjda se tako čita, ''jedno je od tri glavna plemena koja su bila angažovana u borbama protiv Vlade Sudana'', sada i Sudan uvodimo tu, ''na samom početku konflikta. Gospodin Debi se, od sudanske strane, okrivljuje za prećutnu podršku antisudanskim pokretima u Republici Čad, zbog čega se u Sudanu organizuju i podržavaju pobunjeničke grupe protiv Vlade u Republici Čad. U istočnom delu Republike Čad nalazi se više od 290.000 izbeglica i 180.000 interno raseljenih lica, čiji opstanak u potpunosti zavisi od humanitarne pomoći.''
Nekim ljudima je ovo možda smešno, meni nije. ''Slučajno'' znam kako su tamo pravljene državne granice. Oni koji su ih naterali da se ubijaju, ti su sad mirovna misija, ti vode mirovnu misiju, NATO ili ne znam ko. Ti su crtali, gospodine ministre, vi to znate, kao i ja. Učili smo geografiju, zemljopis, istoriju, doduše, dosta sam stariji od vas, i znamo kako su tamo crtane granice – šestarom. Imperijalističke sile, kapitalističke, okupatorske, jesu te koje su zavadile te jadne narode, gde se bije kuća protiv kuće, pleme protiv plemena, da ne znaju ni oko čega su počeli, ali mi gledamo samo Darfur i te užasavajuće scene.
Bilo bi ljudski da mi nemamo naše probleme, da to nisu uradili s nama ovde, na Balkanu, zbog tih granica izginulo je stotine hiljada ljudi, a sada ne znamo, niko od nas, ni kako je počelo, ni zbog čega je počelo, ni ko je kriv. U takvo stanje, u takvu situaciju, vojno-političku, vi šaljete našu misiju.
Drugi momenat koji hoću da istaknem tiče se bezbednosti građana Srbije. Hoću da vi nama kažete koji su mogući bezbednosni rizici da, zbog naše iskrene želje da, preko naših ljudi, vojnih lekara, ove sanitetske ekipe, tako da kažem, pomognemo tamo unesrećenim ljudima, nastradaju naši ljudi, civili ovde? Postoji li mogućnost za tako nešto? Postoji li mogućnost da neka udovica, ili neki samoubica opasan dinamitom dođe u Beograd, ili u naše gradove, ako proceni da, zbog srpske zastave i srpskog grba koje će nositi naši predstavnici u ovoj misiji, nije ostvario tamo neke plemenske nazore i želje, neka osvajanja? Postoji. Svaki misleći čovek iskreno se plaši toga.
Nadam se da ste vi uzeli to u obzir. Ako je nešto u domenu državne tajne, samo recite, više neću nijednu reč da vam kažem. Vi ste meni iskreno i pošteno odgovorili na jedno poslaničko pitanje, zahvaljujem vam najiskrenije, kako god vi to shvatili; proglasili ste to državnom tajnom, crveni pečat, i o tome neću da pričam. Samo, moram da vam kažem, gospodine ministre odbrane, u intervjuu načelnika Generalštaba srpske vojske, gospodina Miletića, od 30.05, u "Novostima", pola od toga što ste vi stavili da je državna tajna, a to ću poštovati, on je rekao. Mogu dvosmisleno da razumeju ljudi šta jeste, a šta nije tajna. Kao član Odbora za bezbednost sam potpisao tu izjavu i poštovaću je. Samo ću vas upozoriti na dva ili tri pitanja koja je on dobio i kako je odgovorio na njih.
Jedno od tih pitanja je – šta se predviđa u Strategiji o nacionalnoj bezbednosti i Strategiji odbrane koje je nedavno usvojila Vlada Srbije?
Evo šta je srpski general odgovorio. To kažem s velikim uvažavanjem i poštovanjem. ''To su najvažniji strateški dokumenti kojima se uređuju sistem odbrane.
Oni definišu globalno i regionalno bezbednosno okruženje, potencijalne opasnosti po sigurnost zemlje i određuju misije i zadatke Vojske. Nakon što ova dokumenta prođu verifikaciju u Parlamentu, usvojićemo doktrinu Vojske Srbije, čime ćemo zaokružiti pravno-normativni okvir za funkcionisanje Vojske.'' Shvatio sam da ove doktrine i svi ovi dokumenti nisu prošli još Parlament.
Pitanje broj 2. Kako komentarišete kritike da u ovim dokumentima nigde eksplicitno ne stoji da li zemlja treba da uđe u NATO ili ostane vojno neutralna?
Načelnik Generalštaba kaže – Vojska se ponaša u skladu sa odlukama Skupštine, koja je decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o vojnoj neutralnosti, tako da su i promene po tom pitanju u nadležnosti Parlamenta.
Gospodine ministre, sada postavljamo pitanje civilne kontrole. On u intervjuu dalje kaže – dosta je u Ministarstvu odbrane i u Vojsci, na važnim mestima, ljudi u civilu.
Jedan od tih civila ste i vi. Ono što izlažete i politički i kao ministar odbrane ide tome u prilog; to je vaše legalno ljudsko i političko pravo. Verujem da vi to možda iskreno i mislite. Izvinjavam se, možda iskreno mislite da treba da budemo u NATO-u, ali načelnik Generalštaba kaže drugačije. Ko koga tu sada kontroliše? Da li je on kriv što vas ne sluša da treba da idemo u NATO, nego kaže da će da poštuje odluku Skupštine da smo vojno neutralna zemlja?
Ne znam kako bih pitao generala, nemam po Poslovniku pravo. Na kraju ovog mog izlaganja, ostavio sam malo vremena da se odbranim od vaših rafalnih paljbi koje očekujem posle mog govora. Nema problema, tu sam, iza mene nisu ni ''Kobre'', ni Vojska, ja sam samo mali poslanik iz Čačka, gospodine ministre, i nemojte mnogo da se žestite. Sve što pričam, mislim iskreno.
Pitao bih generala Miletića, načelnika Generalštaba, kako se oseća kada stoji mirno i podnosi raport ministru odbrane koji na svom reveru nosi stranački znak? Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Miloš Aligrudić.

Gospodine ministre, DSS se protivi ovoj odluci. Mislimo da nije dobra. Na samom početku ću vam reći da između mene i vas ne postoji spor oko iznetih činjenica, oko svih činjenica koje ste izneli, u domenu političke interpretacije, ali postoji spor oko politike koja se vodi.
Kada je reč o istorijatu učešća Srbije u različitim mirovnim misijama, sve što ste rekli je tačno, i kada je reč o datumu, i o vrstama misija, pa i o tome ko je i kada odobrio slanje tih misija, ili način učešća u međunarodnim operacijama.
Ono gde se mi nećemo složiti, to je čista politika, to sa vojnotehničkom oportunošću nema nikakve veze.
To je pitanje šta se dešava, u političkom smislu, s jednim datumom i kasnijim posledicama vezanim za taj datum, a to je 17. februar 2008. godine, kada je došlo do nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova, i kakve reperkusije taj datum i kasniji datumi, kada su pojedine države priznale nezavisnost Kosova, imaju na pojedine političke odluke koje proističu iz izvršne vlasti ove države, odnosno na ukupan kurs politike ove države?
Kada je reč o spoljnim poslovima, o tome smo u više navrata govorili, nažalost, najmanje u prisustvu ministra spoljnih poslova, gospodina Jeremića, a ovim povodom ćemo o tome govoriti nešto, iako to u tehničkom smislu nema direktne veze s idejom o slanju misije u neku mirovnu operaciju u okviru UN-a.
Zašto mislimo da ne treba ovo učiniti na način kao što ste predložili? Zato što ovaj poziv jeste formalno došao od Kraljevine Norveške i mi ćemo se, na način kako je to predviđeno, uključiti u kontingent Kraljevine Norveške pod zastavom UN-a, što nije sporno, kao što nije sporno da će, pod zastavom UN-a, i Kraljevina Norveška, jednako tako i Srbija, imati svoje zastave. To su nesporne činjenice. Nesporno je i to da niko neće otići bez svoje volje, da će to biti dobrovoljno angažovanje. Nesporno je i to da u nekim drugačijim okolnostima takav vid angažovanja može biti koristan za razvoj oružanih snaga u državi Srbiji.
Nesporno je i to da u ispunjavanju ciljeva Vojske to može biti jedna od vrlo značajnih odskočnih dasaka, ali ono što ćemo sporiti i gde se nećemo složiti, to je da li se ovakvim odlukama, od 17. februara pa nadalje, i to ne od 17. februara 2008. godine, nego od pojedinačnih priznanja nezavisnog Kosova od strane respektivnih država članica pojedinih međunarodnih organizacija, pre svega, mislim na NATO alijansu, možemo i dalje ponašati isto, po principu jednake političke oportunosti, kao da se ti događaji nisu desili? Naše političko uverenje je da se ne možemo ponašati isto.
Čitajući obrazloženje vašeg predloga, nalazim nekoliko stavova koji bi bili savršeno jasni i dovoljan temelj za zasnivanje ovakve odluke, ili za donošenje ovakve odluke da je situacija iole drugačija.
Na primer, u jednom trenutku se kaže, kod razloga za donošenje ove odluke za slanje naše sanitetske misije u Čad, da bi ova odluka svakako doprinela ispunjavanju međunarodnih obaveza Republike Srbije i poboljšanju njenih pozicija u međunarodnoj zajednici, većem razumevanju za stavove Republike Srbije u rešavanju statusa KiM-a i drugih nerešenih pitanja.
Taj stav bi bio načelno ispravan, ali kako mislimo da će slanje Misije u saradnji s Kraljevinom Norveškom doprineti sveukupno boljem razumevanju spoljnopolitičke pozicije, naročito većem razumevanju za stavove Srbije kada je u pitanju rešavanje statusa KiM-a?
Da li očekujemo da će sama činjenica slanja Misije na ovaj način bitno promeniti okolnosti i ubediti članicu UN-a, koja će isto učestvovati u ovoj misiji, da zbog takvog našeg učešća u ovoj operaciji bitno, ili barem donekle, promeni svoj stav kada je u pitanju status KiM-a i u kakvoj je to neposrednoj korespondenciji s naporima Ministarstva spoljnih poslova, koje, inače, osporavamo, tj. njihovu oportunost, ali ti neki napori, kakvi su da su, postoje? Dakle, tu direktnu vezu nije lako utvrditi.
Kada je reč o osnovima angažovanja, osnovom se smatra dogovor između ministra odbrane Kraljevine Norveške i ministra odbrane ove države. Zasnovan je na jednom prethodnom aktu, na Memorandumu o razumevanju između Srbije i Norveške u saradnji u oblasti odbrane. Potpisan je 10. novembra 2006. godine. Tada kada je bio potpisan, sigurno je bio potreban.
Zašto sam naveo nelegalno samoproglašenje nezavisnosti KiM-a u kontekstu ove priče, kao i kasnija priznanja? Gde je tu vododelnica? Vododelnica je u tome što naša politička pozicija, naše političko mišljenje ne može da prihvati vaš stav da je sve tako jednostavno i da se sve može nastaviti istim putem, kao da se neki događaji nisu dogodili.
Ono zbog čega se sada smejete, a ne razumete do kraja šta hoću da kažem, jeste sledeće. Ne znači da nakon takvih događaja treba prekinuti komunikaciju s međunarodnom zajednicom, pa ni s onim državama koje su priznale nezavisnost KiM-a, nego treba pojačati napore da se bilateralni problemi, koji su na taj način nastali, prevaziđu.
čini mi se, a čini mi se da se tako čini dobrom delu građana Srbije, a vi niste baš uspešno ubedili u suprotno, da ti napori izgledaju nedovoljno i da su pojedine teme potpuno promašene. Ako dopuštate da Euleks uđe na teritoriju KiM-a bez odluke Narodne skupštine, uz uslovljavanje sa nekih 6 tačka, od kojih, maltene, nijedna nije ispunjena, a ta misija koju EU čini ima za cilj afirmisanje Ahtisarijevog plana, u kome jasno stoji da Kosovo treba da bude nezavisna država, iako tamo kaže – uslovno, ali to ne znači ništa, onda se postavlja pitanje – šta je cilj politike koju vodi Vlada Republike Srbije, šta je cilj Borisa Tadića, predsednika države i predsednika najveće stranke vladajuće koalicije?
To je ono o čemu mesecima govorimo. To je, možda, nešto oko čega ne želite da se razumemo, ali ja verujem da je to nešto što će lako razumeti građani Srbije i znati da razlikuju ove dve okolnosti.
Šta se dalje dešava? Poziv Kraljevine Norveške. Ne idemo direktno na poziv UN-a, niti se direktno uključujemo u taj kontingent na taj način. Taj poziv je učinila država koja je, bez obzira na ranije zaključene sporazume i bez obzira na to što je učinila mnogo kada je reč o pomoći Srbiji u različitim oblastima, uključujući i lokalnu samoupravu, priznala nezavisnost KiM-a. Od tog trenutka, pa nadalje, pitanje realizacije važnih međudržavnih sporazuma koje imamo s tom državom mora biti dovedeno makar delimično u pitanje, a ovaj sporazum i realizacija tog sporazuma kroz pojedinačne akte, kao što je dogovor dva ministra odbrane, ne bi trebalo da bude valjan osnov u političkom smislu za zasnivanje ovakvog učešća u Misiji. To je ono što treba vama danas da se kaže i to je ono gde se mi razlikujemo, jer vi, očigledno, smatrate da je to sasvim dovoljno i da naši argumenti u ovom domenu nisu dovoljno jaki, a to je pitanje političke oportunosti i političkog gledanja na stvari.
Dalje, u vašem predlogu stoji da finansijskom planom odbrane Republike Srbije za 2009. godinu nisu planirana sredstva za izvođenje ove misije, a onda kažete da će se sredstva obezbediti preraspodelom sredstava po odobrenim aproprijacijama, Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, u okviru razdela 9. To samo znači da o realizaciji ove misije, konkretnom poslu, niste razmišljali u trenutku kada je budžet dospeo na glasanje u Republički parlament.
Onda se prosto postavlja pitanje – o čemu se ovde radi i kako je moguće da u jednoj eri, za koju se nadam da neće predugo trajati, sveukupne štednje, kada se javljaju ozbiljni problemi u privredi i društvu, nekom padne na pamet da je upravo ovo i sa tog aspekta politički oportuno da se izdvoje dodatna sredstva, bez obzira na to što se radi samo o preraspodeli u okviru aproprijacije u budžetu za ovu namenu?
Juče je, u odgovoru na poslanička pitanja, potpredsednik Vlade Božidar Đelić jednog našeg poslanika pitao, kada je on tražio da se više izdvoji za poljoprivredu – izvinite, ali odakle? Ako ga je pitao – izvinite, ali odakle, onda je mogao da se seti da je u Narodnoj skupštini ovaj predlog zakona, da postoji ovo obrazloženje, verovatno je i prisustvovao toj sednici Vlade i ovo gledao, i da bi možda bilo oportuno privredno, ekonomski za ovu državu da ne potroši ova sredstva baš za ove potrebe, nego da ona budu, makar u tom delu, u koliko-tolikom obimu, data za subvencije za poljoprivredu u ovoj državi.
Još nešto, kada govorimo o pitanju vojne neutralnosti, pitanje vojne neutralnosti kako je dato u Rezoluciji Narodne skupštine koja je danas spominjana nema direktno veze s učešćem u mirovnim misijama UN-a. Učešćem u mirovnim misijama UN-a ne narušava se princip vojne neutralnosti i s tog aspekta, formalno gledano, ne bi trebalo da ima prigovora.
Međutim, narušava se ukupna politička poruka koja se šalje od strane ovih država onim državama koje imaju očiglednu nameru, koju sprovode u delo, da naruše naš integritet svojim odlukama.
Ako smo rekli, u ovoj državi je većina nas odlučila da Srbija treba da zauzme poziciju vojne neutralnosti i ta se pozicija može promeniti samo voljom građana, koja se iskazuje preko referenduma, a pozicija mora biti, kao politički stav, toliko čvrsta da i druge politike koje se paralelno šalju moraju odisati tim duhom ( govorim o političkom stavu, političkoj oportunosti, a ne o formi), ako je to bio stav i taj stav treba da se demonstrira, on se demonstrira i na ovakvim stvarima.
Ne kažem da ne treba sarađivati u okvirima UN-a u doprinosu u mirovnim misijama, ali se ne mora sarađivati vojnotehnički. Postoje drugi oblici saradnje i neki za koje vaše ministarstvo ne bi bilo nadležno.
Niko ovde ne govori o tome, niti to treba da pomislite, da Srbija treba da zanemari svoje međunarodne obaveze. Ona mora da ih se pridržava, ali mora se pridržavati sopstvenih stavova, u cilju odbrane sopstvenog integriteta.
Jeste, gospodine ministre, sve što ste rekli do sada u uvodnom izlaganju, gledano na taj način, tačno je. Ne može se reći da učešće u nekoj misiji nije dobro za Vojsku Srbije. Ne može se reći da angažovanje u okvirima međunarodnih organizacija kakva je UN nije dobro za Republiku Srbiju.
Sve je to tačno, ali se bojim da u politici koju vodite, ne vi nego Boris Tadić i Vlada Republike Srbije, u čitavoj logici ispuštate jednu važnu kariku, koja vas očigledno ometa da sagledate čitavu stvar u celini na valjan način i da na taj način ne propustite, a to upravo činite, da zaštitite elementarne interese države, jer uvek postoji neki interes koji je preči od nekog drugog.
U nekom razgovoru s Zoranom Ostojićem iz LDP-a, imao sam ga skoro, za dnevni list "Politika", on je naglasio da je za njega javni državni interes lepota zemunskog keja. Jeste, i za mene je, kako mogu sporiti taj stav. Problem je samo u tome što je on zaboravio neki drugi interes pre toga, to je suština.
Dakle, u izmenjenim okolnostima koje vremenom nastaju, odluke koje su delovale pre tih izmenjenih okolnosti kao potpuno koherentne, u skladu sa svim principima koje ste danas ovde navodili, mogu da se pojave kao krajnje politički neoportune u nekom drugom trenutku.
Ono u čemu ćemo se očigledno razlikovati je taj momenat, a ne nešto drugo u celoj ovoj priči i zbog toga smo mi protiv donošenja ovakve odluke, jer smatramo da se ova sredstva mogu mnogo bolje upotrebiti u postojećoj situaciji.
Kada je reč o odgovoru na obaveze prema međunarodnoj zajednici i prema određenim međunarodnim dokumentima i kako naša država treba da stekne respekt, dovoljno je da vam dam samo jedan primer koji ima veze s vašim ministarstvom, a još više s Ministarstvom spoljnih poslova. To je odnos prema Sporazumu o zabrani proizvodnje, korišćenja i skladištenja kasetne municije iz Osla, koji je preko 100 država do sada potpisalo i ratifikovalo, a koji naša država još uvek nije.
Iako je sam Jeremić učestvovao na brojnim sastancima i konferenciji o tom pitanju, reakcije nema. U našoj državi imate preko 2.500, kažu, vi ćete me tu demantovati, ovo je prva činjenica o kojoj razgovaramo i ako mogu da čujem odgovor, ako je nešto drugačije od ovoga što sam rekao, prihvatam, znači, preko 2.500 neeksplodirane kasetne municije, kasetnih bombi, koje ugrožavaju na posredan i neposredan način oko 80.000 stanovnika ove države, s obzirom na poziciju gde se nalaze. To su ozbiljne stvari.
Ako kažemo da moramo da odgovaramo međunarodnim obavezama, što nije sporno, prvo treba da odgovorimo obavezi prema sopstvenoj državi, obavezi prema ugrožavanju sopstvenog integriteta. Upravo imamo misiju UN-a na teritoriji Republike Srbije. Pre nego što šaljemo naše vojnike, koliko god to humano bilo, u druge države, a zatim se postaramo i za neke druge međunarodne obaveze, s obzirom na našu bližu istoriju i na sve nevolje koje su nas ovde zadesile, na smrt od tih istih kasetnih bombi koju su doživeli i snosili građani Srbije, da se neke stvari tu promene.
Dakle, moje neslaganje s vama nije u oblasti činjenica, u oblasti vojnotehničke oportunosti vašeg predloga. On je tu nesporan. Moje sporenje s vama je u oblasti političke oportunosti predloga u datim političkim okolnostima i njegovom značaju. Hvala.

Gospodine ministre, izvolite, imate reč.