Ne znam zbog čega mi ne verujete, ali ovaj dokument je iz UN-a, poslat je iz naše ambasade, a potpisao je gospodin Pavle Jevremović, postavljen za ambasadora u vremenu u kome ste vi o tome kao partija odlučivali.
(Govori na engleskom jeziku.)
Prevešću, nije problem, ako neko nije razumeo. Znači, u skladu sa Rezolucijom 1861, Generalni sekretarijat UN-a traži hitno da Vlada Republike Srbije stavi na raspolaganje medicinski evakuacioni tim za aktivnost MINURCAT u Čadu.
Verujte mi da je to što kažete vezano za našu aktivnost sada svima jasno i drago mi je da je tako. U pogledu kasetne municije, da se jednu stvar složimo, nadam se da hoćemo.
Voljan sam da danas Parlament Republike Srbije donese predlog koji bi išao mnogo šire od Republike Srbije, koji bi išao u svet, u UN, ne znam gde, da ukinemo sve naoružanje u svetu, da demilitarizujemo ceo svet, da vojnicima podelimo cveće, da zabranimo korišćenje svake municije, da zabranimo ubijanje, da zabranimo ratove, da zabranimo svaku opasnost koja dolazi od strane svake vrste municije, pa i kasetne.
Međutim, s tom stvari se ne možemo igrati. Ako Rusija, Kina, SAD nisu sebi uskratile mogućnost da se brane pomoću kasetne municije, ne možemo ni mi to da učinimo, na način na koji bi neko doneo odluku bez ikakve analize. Ovo je stvar struke. Ako nama Generalštab kaže da bismo ugrozili borbenu gotovost, odbrambene mogućnosti naše zemlje, ukoliko bismo ukinuli to, nemam pravo da kažem – nema veze, to se dopada nekim poslanicima, to je sada moderno, lepo, interesantno, pa hajde da to učinimo. Ono u čemu se mi suštinski razlikujemo, to je kada kažete da se nakon 17. februara prošle godine ne možemo ponašati isto. To zaista mislim. Ne možemo se ponašati isto kao do 17. februara 2008. godine. Autizam koji postoji povremeno među onima koji misle da se ništa nije desilo i da možemo da nastavimo s istom politikom, da se ponašamo isto, doveo nas je u situaciju u kojoj se nalazimo.
Ukoliko ne budemo stavili sebe u funkciju odbrane naše zemlje, već gurnuli glavu u pesak, praveći se da na taj način pomažemo građanima, kako u ovom delu Srbije, tako i na Kosovu, to je neistina. Biti u isto vreme član Parlamentarne skupštine NATO-a, a ovde u Parlamentu govoriti protiv NATO-a, to je nemoralno. Uzimati dnevnice za putovanje u Brisel i govoriti protiv NATO-a, to je, isto, nemoralno.
Mislim da neke stvari moramo da definišemo, šta je istina a šta nije. Ako mi danas govorimo o tome sa čime se građani slažu ili ne slažu, morali bismo da znamo s kojim kapacitetom to pričamo. Nikada nisam rekao da svi građani u Srbiji misle ovo ili ono. To se sve na izborima rešava. Vi odlično znate kakva je ta politika koju ste vi imali, za koju ni danas ne znamo kuda vodi.
Kuda vodi politika – „ne znam gde ću“? Kuda vodi politika –„nije isto, drugačije je, ali ćemo mi da se ponašamo kao da je isto, a u stvari će nešto da se desi mimo nas“?
Pokušavamo akcijom da promenimo odnos međunarodne zajednice prema Srbiji, pokušavamo akcijom da se svrstamo u red zemalja koje brinu o globalnom miru. Tačno je da je situacija nestabilna u Čadu. Tačno je nijednoj majci koja bude sina poslala tamo neće biti svejedno. Od vas očekujem da se pomolite onoliko koliko se i druge zemlje mole za svoje vojnike van granica svoje zemlje da oni budu tamo bezbedni. Ako očekujete da ja prihvatim svu odgovornost, žao mi je, vi ćete doneti odluku. S druge strane, sami će ljudi prihvatiti to ili ne.
Sve što ste vi pričati, shvatio bih kao dobronamerno i žao mi je što nemam priliku da razgovaram s kolegom Jočićem, koga sam najviše uvažavao iz vaše grupacije u Vladi. U vremenu dok je on bio ministar, na Haitiju je bila policija, bez odluke Parlamenta, u jednoj teškoj situaciji. Nikada niste ustali da mu kažete to, da mu kažete – izvinite, znate li vi da su se 17. februara promenile stvari, zašto niste vratili policiju iz Haitija? Ima još jedna mirovna misija gde je policija, ne mogu da se setim u kojoj zemlji.
Znači, bitno je da ovde ne vodimo dnevno-političku raspravu. Ovo je strateška odluka u ovom parlamentu, važnija, verujte mi, od mnogih zakona koje smo doneli. Ovom odlukom se svrstavamo u red globalno odgovornih zemalja u svetu. Možemo da izaberemo da to ne budemo, možemo da se isključimo iz događanja u svetu, ali ne možemo da zaobiđemo da Južni tok prolazi kroz Bugarsku, koja je u NATO-u i EU, i ne možemo da zaobiđemo da mi danas tražimo od Bugarske da nam da da Južni tok prođe kroz Srbiju. Naprosto, to su činjenice.
Koliko god vi držali glavu u pesku, koliko god gledali neka istraživanja iz 2001. godine, građani drugačije reaguju. Građani traže dinamiku, promenu, život. Građani traže mogućnost da iskažu svoje vrline. Ovo zaista jeste teška odluka.
Objektivno, kažem ponovo, mirovna operacija nije šoping, nije odlazak u Parlamentarnu skupštinu NATO-a, ovo je ozbiljna stvar, u kojoj će ozbiljni ljudi da učestvuju. Ko ne bude želeo, naravno da neće, ali govorim samo da prema tim ljudima moramo da se ponašamo s pijetetom. Ne možemo pričati o patriotizmu i govoriti da oni idu pod moranjem. Naprosto, to nije tako.

Reč ima gospođica Nataša Jovanović, po Poslovniku.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, treba da vidi srpska javnost ko je na čelu Ministarstva odbrane, kakav čovek i na koji način se obraća narodnim poslanicima.
Oštro protestujem, jer je Dragan Šutanovac povredio član 104. Poslovnika i član 10. Ustava Republike Srbije. Član 10. Ustava Republike Srbije precizira da su u Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo.
Gospođo predsedniče, pošto vrlo dobro znam da vi odlično govorite engleski jezik, zamislite na šta bi ličilo kada biste vi, kako vam padne na pamet, a znam da to nikada ne biste uradili, ili biste smatrali domenom vaše oblasti kada bi to radio neko od nas ovde, pomagali u tom smislu, kada bi se neko, gospođa Donka Banović, koja je profesor engleskog jezika, obraćao javnosti i narodnim poslanicima na engleskom jeziku.
Da li zbog nekog kompleksa, ili moje upadice, ili šale juče, da ne zna i ne govori engleski jezik, vidite na šta se čovek peca, Šutanovac je sada hteo da demonstrira, jako lošim naglaskom, da nešto ipak zna od toga, ali, s druge strane, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine, jer na ovakav način ne može niko da se obraća u Narodnoj skupštini. Ako ste vi pod utiskom razgovora s Bajdenom, gospodine Šutanovac, ne možete tako da razgovarate pred domom za koji ste zaboravili da ste i vi bili njegov član, i to onda kada ste se hvalili da ste u Srbiju doneli demokratske promene. Trebalo je Čedomir Jovanović tada da vas nauči, kao šef poslaničke grupe, da na predlog odluke ne mogu da se podnose amandmani, pošto ste mu spočitali da je mogao da podnese amandman, pa da promeni ovo što se naziva upućivanje civilne misije, odnosno ovo o čemu raspravljamo, o čemu ću govoriti kasnije.
Zaista vas upozoravam, i kao predstavnik najveće opozicione stranke i kao neko ko drži do dostojanstva Parlamenta, da ne ponižavate narodne poslanike. Vi ste ovde neko nad kim mi imamo superviziju i treba da se pristojno obraćate narodnim poslanicima, bez obzira na to iz koje političke stranke da dolaze.

Gospodin Vladan Batić. Izvolite.
(Miloš Aligrudić: Replika.)
Nema osnova za repliku. Niste direktno pomenuti nigde.
Molim vas, ako ste se vi negde prepoznali, ja vas nisam nigde prepoznala.
(Miloš Aligrudić: Po Poslovniku.)
Po Poslovniku. Izvolite.

Mislim da ste povredili Poslovnik. Sto puta sam vam do sada rekao da kada se neko javi za reč na osnovu prava na repliku, nije pitanje vaše samovolje da li ćete reč dati ili nećete, nego da protumačite ona dva stava tog člana Poslovnika koja govore o tome kada neko ima pravo na repliku. Kada utvrdite, kao predsedavajuća, da su se ti uslovi ispunili, vaša je obaveza da date repliku, a ne da procenjujete da li je neko mogao sebe da prepozna u izlaganju prethodnika ili nije. Očigledno je da je u pitanju odgovor ministra na moje izlaganje, sa direktnom referencom na ono što sam izrekao, na primer, o kasetnoj municiji, kada je govorio o tome da neke zemlje za to nemaju interesa, a taj sporazum su potpisale Nemačka i Velika Britanija.
To je bio razlog da mu odgovorim, to pravo ne možete osporiti, kao što ne možete da mi osporite pravo da mu kažem da je bio nesporazum između mene i njega kada je rekao da mu ja, ili mi ne verujemo da postoji pismo iz UN-a, što nije ni sporno, nego se u obrazloženju ove odluke nalazi sijaset razloga koji se odnose na sporazum između Norveške i Srbije i to se smatra glavnim osnovom koji proističe iz ovog pisma. To je kratka replika.
Sada sam je upravo izvršio, ukazujući na vašu povredu Poslovnika. Ovo bi trajalo ovoliko koliko je trajalo, minus ono vreme koje sam se obraćao vama. Ako mislite da je vaš stav u načinu kako tumačite Poslovnik oportun, ili koristan za ovu diskusiju i za atmosferu u Narodnoj skupštini, onda vi taj krst nosite. Tvrdim da nije. Ovo kako se vi ponašate, s obzirom na broj prisutnih u sali, kvalitet rasprave i ono što se želi raspravom postići, apsolutno je kontraproduktivno.

Gospodine Aligrudiću, gospodin ministar je upravo obrazlagao, odnosno odgovarao na vaše komentare u raspravi. Tako sam shvatila njegovo izlaganje, mislim da su i on i svi ostali tako shvatili. Prema tome, u redu je ako mislite da sam povredila Poslovnik. Da li želite da se izjasni Skupština?
(Miloš Aligrudić: Apsolutno, želim da se izjasni.)
Apsolutno će se Skupština izjasniti.
Gospodin Vladan Batić ima reč. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime DHSS-a, podržavam Predlog odluke o slanju predstavnika naše vojske u Mirovnu misiju UN-a u Čad.
Gospodine ministre, možda bi pravno-tehnički trebalo doterati tekst odluke, jer ako semantički tumačimo, proizilazi da ona znači konvalidiranje neke već donete odluke. Treba da bude u ovom vremenu i da je donosi ovaj parlament, čisto da bude pravno-tehnički potpuno uredna.
Mislim da je učešće predstavnika naše vojske u sastavu mirovnih snaga UN-a nastavak tradicije koju je naša vojska nekad imala. Ako hoćete, ovo simbolički prevazilazi i značaj i ulogu Vojske. Ovo je svojevrsno priznanje Srbiji, jedan novi početak za državu Srbiju, koja se manifestuje na ovaj način, ali to istovremeno znači vraćanje Srbije u porodicu evropskih i svetskih država i naroda, iz koje je godinama, čak dve decenije, bila izopštena i izolovana.
Uostalom, Srbija je, ako se setimo, bila 22. zemlja članica Društva naroda, preteče UN-a. Ovo je naša međunarodno-pravna obaveza kao članice UN-a. Ovo je, ponavljam, određeno priznanje i određena poruka i za Vojsku i za državu, za onu vojsku koju je, kao učesnika pobedničke alijanse u Prvom svetskom ratu, čitav svet uvažavao, poštovao i cenio. Ona epopeja iz Prvog svetskog rata je podigla tadašnju srpsku vojsku i njene generale na nivo svetske veličine i svetskih ličnosti. Doktrina vojvoda, ili vojskovođa, ili generala srpske vojske, godinama i decenijama je izučavana u pojedinim vojnim školama i univerzitetima u inostranstvu. Ovo je mali nastavak te tradicije. Zato mislim da ne treba previše politike unositi u sve to, pogotovo ne previše politikantstva.
Razumem što su oni koji su se, recimo, zalagali za konfederaciju sa Rusijom i Belorusijom ostali dosledni i protiv su ove odluke. Razumem i one čiji su predstavnici bili na skupovima Bas partije Sadama Huseina, ili Komunističke partije Kine, što su protiv ove odluke. Ima nekih koji su imali takvu politiku. Danas su se, srećom, uzdigli. Neki od njih ćute i postali su članovi ''Reda majke Tereze'' i reč ne progovaraju, ali dobro, svaka promena je korisna. Oni kojima je Milošević bio vrhovni komandant, to su zaboravili. Oni koji misle da je Kominterna do skoro vladala ovim prostorima, i od toga su digli ruke.
Ne treba biti previše autističan, jer ova misija ima i nešto što je iznad naših međunarodno-pravnih obaveza i izvan članstva u UN-u, ima odgovarajući humanitarni karakter. Hajde da prevaziđemo nešto zbog čega smo bili izolovani, izopšteni, što je bio bespotrebni prkos, na našu štetu. Ovo nije učešće u snagama NATO-a. Ovo nije učešće ni u snagama Partnerstva za mir. Ovo su snage UN-a, i to čak preko Norveške, koja je naš tradicionalni prijatelj.
Ponavljam još jednom, u ime DHSS-a, podržavam Predlog ove odluke, s molbom da se pravno-tehnički to malo dovede u red. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodo narodni poslanici, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe PUPS-a, NS-a, ZES-a, DSS-a I SRS-a.
Reč ima narodni poslanik dr Nikola Krpić. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, poslanici, drage kolege, dr Batić je počeo jednu priču, a ja moram da je nastavim.
U Parizu je profesor Vesnić potpisao pristup Srbije Ligi naroda, a to je preteča UN-a. Profesor Milenko Vesnić je dao i zgradu ambasade na Jelisejskim poljima, to je njegovo privatno vlasništvo, poklonio je Srbiji. Iz tog razloga, PUPS i ja, kao lekar, saglasni smo i glasaćemo za ovu odluku Vlade Srbije, zato što mislim da u donošenju odluke nema nikakve politike.
Ovo je priznanje našoj medicinskoj školi, našoj doktrini, našoj neutralnosti, našoj neangažovanosti u svetskim razmerama. Srbija je bila takva, Srbija ostaje takva. Ovde se ne radi o tome da će vojnici nositi oružje i drugu spremu, već šlem UN-a i srpsko srce, znanje Medicinskog fakulteta, odnosno Vojno-medicinske akademije. Zbog toga će, gospodine ministre, PUPS za ovo glasati u danu za glasanje.

Gospodine ministre, da li mogu da vas zamolim nešto lično? Gospodin ministar ne čuje. Htela sam da vas pitam, koliko ima sati? Ne znam da li ste me čuli. Htela sam da vas zamolim da mi kažete koliko ima sati.
No, nije bitno, ono što je važno i što je poenta ovog pitanja jeste da sam primetila da volite da nosite vrlo lepe i skupocene satove, što je, naravno, vaša lična stvar, koja govori o dobrom ukusu, ali i o činjenici da za vas važi parola – ima se, može se. Sudeći po vašem besprekornom stajlingu, sumnjam da biste nosili satove koje prave Kinezi, a koje nosi više od pola Srbije.
Kakve sad to veze ima sa Mirovnom misijom i Čadom? I te kakve, jer nisam baš sigurna da ste vi u stanju da realno procenite dobrobit za građane Srbije od ove akcije učešća profesionalnih pripadnika sanitetske službe u sastavu norveškog kontingenta u Mirovnoj misiji UN-a.
Da li ste vi svesni da ni narod, kome ste obećali evropsku budućnost, ni život ne može da čeka, da više, na osnovu iskustva, ne veruje ni vama, ni vašim dobrim namerama? Od bogatih, za koje ste tvrdili da s njima imate odlične kontakte, Srbi su dobili samo osiromašeni uranijum.
Kako da vam verujemo da postoji nacionalni benefit od ove akcije? Kažete, u razlozima za donošenje odluke – angažovanje profesionalnih pripadnika sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u sastavu norveškog kontingenta u mirovnim misijama UN-a u Republici Čad i Centralnoafričkoj Republici doprinosi ispunjavanju međunarodnih obaveza Republike Srbije i poboljšanju njenih pozicija u međunarodnoj zajednici, većem razumevanju za stavove Republike Srbije u rešavanju statusa Kosova i Metohije i drugih nerešenih pitanja.
Kažite nam, kad Srbija, po vama, poboljša poziciju u međunarodnoj zajednici, hoće li to dovesti do povlačenja odluke 60 zemalja o priznanju tzv. nezavisnog Kosova, a, zapravo, prve NATO države na teritoriji Evrope? Zar nije malo paradoksalna situacija učešća u Misiji UN-a u Čadu dok imamo tzv. mirovnu misiju UN-a na teritoriji naše države? Dosadašnje angažovanje Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama UN-a bilo je pre priznanja tzv. nezavisnog Kosova i pre izvršenja pravnog nasilja kojim je prekršena Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a.
Da vas podsetim, Misija u Čadu ustanovljena je Rezolucijom 1778 Saveta bezbednosti, 25. septembra 2007. godine. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet našoj zemlji, doneta je 10. juna 1999. godine. Šta je starije, verovatno umete da sračunate i sami.
Lepo je što je Misija humanitarnog karaktera. Za očekivanje je da časna srpska vojska angažuje sanitetske timove za zbrinjavanje i lečenje ne samo drugih pripadnika Mirovne misije, već i civilnog stanovništva i izbegličkih logora i logora interno raseljenih lica.
U tome smo, nažalost, bar imali dovoljno iskustva, jer smo doživeli punoletstvo, budući da već 18 godina srpski narod neprekidno zbrinjava Srbe sa svih teritorija bivše SFRJ, za koje nema ni ljudskih prava, ni sloboda u državama nastalim raspadom avnojevske Jugoslavije. Na sve to, ukinuto nam je pravo da našim sunarodnicima u južnoj pokrajini pružimo elementarnu pomoć, budući da je njima ugroženo samo jedno ljudsko pravo, pravo na život.
Srbija ne može da ostvari svoja prava na okupiranom delu teritorije, a vi, kao ministar vojni, 25. maja, da li je to slučajno, 2009. godine, nakon nežnog susreta, punog pozitivnih emocija, s Bajdenom, izjavljujete – Kosovo je Srbija onoliko koliko su građani koji žive na Kosmetu u stanju da to sprovode.
Znači, vi se, braćo, borite za sebe u Srbiji, a mi ćemo da misionarimo u Čadu.
Dalje, prisutni ministre vojni, kako je preneo Tanjug, rekli ste i ovo – pored diplomatske borbe, paralelno moramo da vodimo i borbu za bolji život svih građana na Kosovu i Metohiji, a posebno onih koji su najugroženiji, odnosno nealbanaca. Na osnovu onoga što je potpredsednik SAD-a Bajden rekao, dolazi se do zaključka da je moguća saradnja po pitanju boljeg života. Na to ste dodali da je njegova poseta Ministarstvu odbrane i sastanak s čelnim ljudima potvrda da SAD uvažava kako Vojsku Srbije, tako i sve ono što činimo po pitanju sprovođenja reformi i podizanju standarda.
Svakako da je ova poseta za nas istorijska, to je činjenica, jer se do sada nije desilo da potpredsednik SAD-a poseti Ministarstvo odbrane, ali ovo bih ja nešto drugačije koncipirala. Možda će Bajden posle ove posete više uvažavati vas, kao uspešnog pohađača kurseva za bezbednost u inostranstvu, ali je izvesno da o većem uvažavanju Vojske i države Srbije nema ni govora. Isti taj Bajden, u Prištini je jasno rekao – priznanje nezavisnog Kosova je nepovratan proces. Ne vidim koga je tu uvažio, osim Šiptara.
Kad već imate tako dobre i humane namere, ne bi bilo loše da odgovorite konačno, ali istinito, na zahtev porodica žrtava bombardovanja RTS-a, da vaše ministarstvo sudu podnese dokaze da li su vojni i državni vrh 23. aprila 1999. godine namerno žrtvovali 16 radnika RTS-a. Otkrijte taj predmet 466.
Dalje, gde su bile vaše dobre namere ispunjavanja državnih obaveza kada je, zahvaljujući vašem nemaru, hrvatski sud u Osijeku, posle skoro godinu dana od lišavanja slobode i bez jednog materijalnog dokaza, osudio na pet godina zatvora Čedu Jovića, čoveka od 46 godina, koji je u periodu od 1993. do 1995. godine u Dalju obavljao dužnost načelnika bezbednosti jedne jedinice vojske Republike Srpske Krajine?
Da li bi od slanja sanitetskih službi Ministarstva odbrane u Čad trebalo da vam bude važnije, ili bar podjednako važno, da svim optuženicima pred Haškim tribunalom pomognete u odbrani? Da bi se skinula ljaga s imena Srbije, država je obavezna da na sve načine pomaže u odbrani optuženima pred Haškim tribunalom. Umesto toga, vaše ministarstvo je direktno opstruiralo napore generala Vladimira Lazarevića koji se borio da dokaže da je rat na Kosovu i Metohiji bio odbrambeni.
Gospodin Aligrudić vas je već pitao, ali pitam vas i ja, da li se zaista nakon 17. februara možemo ponašati kao da se ništa nije dogodilo? Vi ste to protumačili na jedan način i dali odgovor koji mene uopšte ne zadovoljava. Znači, mi izražavamo opravdanu sumnju da bi slanje profesionalnih pripadnika sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u Čad doprinelo povratku poverenja u važne državne institucije kakva je Vojska, koja je degradirana, demontirana i dovedena na tako niske grane da među mladim ljudima vlada uverenje kako je bolje i pranje leševa na sudsko-medicinskim odeljenjima, nego služenje vojnog roka u ovakvoj vojsci.
Svaka čast vama, ništa ovde nije bilo lično. Kao što sam na samom početku rekla, imate i stila, imate i tasta koji je legenda narodne muzike, a dirnuo me je i vaš lični gest od pre nešto više od dva meseca, kada ste u sarajevskom kliničkom centru teško povređenom pevaču Halidu Bešliću predali pismo podrške od svog tasta. Posebno mi je drago što se ponašate u skladu sa pesmom Miroslava Ilića "Smej se, smej, uvek se smej", jer taj optimizam je neophodan i možda zaista povrati optimizam i dostojanstvo srpske vojske.