Hvala i vama.
Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS-JS.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, pre nego što počnem raspravu o ovom zakonu, zamolio bih nešto predsedavajućeg i predsedništvo.
Slušao sam i primedbe nekih kolega da ne postoji jasan princip rada, slažem se s tim i mislim da bi bilo dobro da sednete i da se dogovorite da unificiramo taj rad, da postoji jedan model po kome se prozivaju ovlašćeni predstavnici, jer do juče smo imali slučaj da se sami prijavljujemo, kako se ko prijavljuje, a danas već vidim da se prozivaju ovlašćeni predstavnici od najmanjeg ka najvećem. Ko ima prednost?
Da u perspektivi ne bismo imali nekih nesuglasica, stvarno bih vas zamolio i apelovao da sednete i da unificiramo taj rad, da znamo koji je princip rada.
Vratiću se na zakon o elektronskom dokumentu. Zakon o elektronskom potpisu iz 2004. godine je preteča procesa razvoja pravnog okvira kada je u pitanju neophodan razvoj elektronskog poslovanja u našoj zemlji.
Elektronski potpis, a posebno kvalifikovani potpis, kao sredstvo pouzdane identifikacije strana u elektronskoj transakciji, jedan je od najznačajnijih segmenata elektronskog dokumenta i ima istu pravnu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat, u odnosu na podatke u papirnatom obliku.
Usvajanjem ovog zakona, napravili bismo korak dalje u pravnom uređivanju elektronskog poslovanja, i to upravo uređivanjem onih pitanja koja su bitna za praksu, odnosno funkcionisanje elektronskog poslovanja u stvarnosti.
Očigledno je da će na ovaj način, istovremeno, biti omogućena i doslednija primena Zakona o elektronskom potpisu.
S obzirom na to da se informaciona tehnologija i način poslovanja u našoj zemlji menja jako brzo, potrebno je da zakonska rešenja budu fleksibilnija i otvorena za nova tehnološka dostignuća, da se zasnivaju na rešenjima sadržanim u međunarodnim dokumentima, propisima i standardima EU, a posebno na rešenjima tehnološki razvijenih zemalja, koje u svojoj praksi već imaju presude i sporove iz pomenute oblasti.
Zakon predviđa da sva dokumenta u elektronskom obliku, a ne samo ona koja su izvorno nastala u elektronskom obliku i koja su potpisana elektronskim potpisom, budu pod zakonom određenim uslovima pravno relevantna u pravnim odnosima. U osnovi, elektronski dokument može biti svaka jedinica dokumentarnog materijala u elektronskom obliku. Time se zakonom daje pravni okvir za potpuno izjednačavanje klasičnog oblika poslovanja pomoću papira s elektronskim oblicima, izrađenim, poslatim, primljenim i sačuvanim, ali i arhiviranim primenom informacionih tehnologija, kao i mogućnost poslovanja bez papira.
Posebno bih hteo da istaknem sledeća ključna zakonska rešenja. Pre svega, elektronski dokument je punovažan i ima dokaznu snagu. Zatim, elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskom obliku smatra se originalom, kao i to da elektronski dokument koji je nastao digitalizacijom izvornog dokumenta, čija forma nije elektronska, ima pravnu snagu kao i izvorni dokument, ako ispunjava propisane uslove.
Osnovni cilj predlagača zakonskog uređenja jeste da se u našoj zemlji podstakne masovnija upotreba elektronskih dokumenata od strane građana, pravnih lica i organa vlasti. Upotreba i razmena elektronskih dokumenata između ovih subjekata omogućili bi i viši nivo ukupne efikasnosti rada, znatnoj materijalnoj uštedi i poboljšanju kvaliteta života građana Srbije.
Posebni ciljevi zakonskog uređenja sastoje se u tome da se pravnim uređenjem ove materije otvori prostor za intenzivnije elektronsko poslovanje, stvori poverenje najšire javnosti u upotrebu i razmenu elektronskih dokumenata kroz otvorene telekomunikacione mreže i postigne konkurentnost na svetskim tržištima.
Istakao bih da je zakon podjednako značajan za građane, privredu, državnu upravu, lokalnu samoupravu i ostale subjekte, a njegova primena omogućava napredak i u međunarodnom položaju i delovanju naše zemlje.
Prilikom izrade ovog zakona, evidentirano je da je zanemarljiv broj zemalja pristupio izdvojenom regulisanju ove materije, dok je u većini zemalja upotreba elektronskih dokumenata uređena zakonima koji uređuju elektronsko poslovanje, elektronski potpis, elektronsku trgovinu i slično.
Napomenuo bih posebno da su od zemalja iz okruženja zakon o elektronskoj ispravi, odnosno dokumentu, donele Hrvatska, Crna Gora i Republika Srpska.
Predlog zakona koji se nalazi pred nama sadrži precizno definisan pojam elektronskog dokumenta, kojim su obuhvaćeni svi elektronski dokumenti, bilo da su izvorno nastali u elektronskoj formi ili kao rezultat digitalizacije.
Jasno je, naravno, da je pred predlagačem bila i obaveza, ali i neizbežna potreba definisanja značajnih pojedinih pojmova upotrebljenih u zakonu, kao što su digitalizacija, vremenski žig, izdavalac vremenskog žiga i drugo.
Izričito je naglašeno da je elektronski dokument punovažan i da ima dokaznu snagu. Jasno je da se to odnosi na svaki elektronski dokument, osim na dokument za koji je propisom, kao uslov punovažnosti, utvrđen pisani oblik. Odgovarajućom odredbom člana zakona, u tom slučaju, zahteva se da odgovarajući elektronski dokument bude potpisan kvalifikovanim elektronskim potpisom.
Zakonom su predviđena tri značajna rešenja u pogledu izrade elektronske dokumentacije, i to: elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskoj formi smatra se originalom, elektronski dokument nastao digitalizacijom izvornog dokumenta, čija forma nije elektronska, smatra se kopijom izvornog dokumenta, kao i da elektronski dokument nastao digitalizacijom ima istu pravnu snagu kao izvorni dokument, ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi.
Rešenja koja su ponuđena ovim zakonom su izuzetno značajna za masovnije korišćenje i razmenu elektronskih, umesto papirnatih, dokumenata, a time i za povećanje efikasnosti rada i pojednostavljenje procedura, ostvarivanja prava, obaveza i pravnih interesa stranaka pred organima vlasti.
Digitalizacijom dokumenata, pored smanjenja, odnosno eliminisanja papira, omogućava se i lakše pretraživanje, korišćenje i publikovanje dokumenata, što je posebno značajno za efikasnije ostvarivanje prava građana na dostupnost informacija od javnog značaja. U ovom slučaju bi se izbeglo gubljenje papira, iz bilo kog razloga.
Predlagač je ponudio i zakonska rešenja koja se odnose na dostavljanje elektronskih dokumenata. Potvrda o prijemu elektronskog dokumenta neoboriv je dokaz da je dokument primljen od strane primaoca. Ona može biti sačinjena u obliku elektronskog dokumenta i da se obaveze izdavanja potvrde o prijemu i elementi sadržaja potvrde uređuju posebnim propisima ili voljom stranaka, ako zakonom to drugačije nije predviđeno.
Naglašeno je da se svaki primljeni elektronski dokument smatra posebnim dokumentom, s izuzetkom kada se radi o istovetnom dokumentu. To je primalac znao, ili je mogao znati.
U interesu eliminisanja problema dupliranih elektronskih dokumenata koji poznaju prakse zemalja s razvijenim elektronskim poslovanjem, predlagač je ovakvim zakonskim rešenjima omogućio njihovo prevazilaženje. Način dostavljanja elektronskih dokumenata između strana i organa vlasti i u obrnutom smeru, takođe je regulisan zakonom. Dostavljanje elektronskim putem, bez dolazaka na šalter organa, doprineće unapređivanju ukupnih odnosa na relaciji građanin – privreda, ili uprava, i znatnu materijalnu uštedu. Izbor načina dostavljanja elektronskih dokumenata vršiće se u okvirima zakona i propisima kojima se uređuje kancelarijsko poslovanje, zbog čega su neophodne izmene Zakona o opštem upravnom postupku, procesnih zakona u oblasti pravosuđa i propisa o kancelarijskom poslovanju.
Želim posebno da naglasim da u pogledu čuvanja elektronskih dokumenata zakon upućuje na primenu zakona kojim se uređuje elektronski potpis, zakona kojim se uređuje arhivska građa i propisa kojim se uređuje kancelarijsko poslovanje.
Zakonom o elektronskom potpisu propisano je da se elektronski dokument čuva pod uslovom da je dostupan i da je na raspolaganju za kasniju upotrebu, da je sačuvan u obliku i da omogućava identifikaciju vremena i mesta nastanka, ili prijema, i lica koje ga je formiralo, da je formiran primenom tehnologije i postupaka koji omogućavaju da se na pouzdan način može utvrditi bilo kakva izmena u elektronskom dokumentu, čime bi se izbegle zloupotrebe.
Imajući u vidu ove i ostale odredbe ovog zakona koje se odnose na izdavaoca vremenskog žiga i sistema za formiranje vremenskog žiga, može se konstatovati da osnovni uslovi koje treba da zadovolji izdavalac vremenskog žiga jesu: da je pravno lice, da poseduje sistem za formiranje vremenskog žiga koji ima pristup tačnom vremenu, da sistem za formiranje vremenskog žiga kao softversko-hardverski sistem ispunjava uslove koji će se bliže propisati podzakonskim aktom za sprovođenje ovog zakona, da obezbedi da vremenski žig sadrži zakonom propisanu strukturu, da poseduje elektronski sertifikat za potpisivanje vremenskog žiga izdat od strane sertifikacionog tela koje je evidentirano ili registrovano u skladu sa zakonom koji uređuje elektronski potpis, da pre početka obavljanja poslova podnese zahtev sa potrebnom dokumentacijom za upis u registar izdavanja vremenskog žiga i, naravno, da nakon provere ispunjenosti uslova bude upisan u registar.
U pogledu vremena sadržanog u vremenskom žigu, ono što je bitno, ovim zakonom je propisano da to vreme treba da odgovara trenutku formiranja žiga, s razlikom od manje od jedne sekunde u odnosu na UTC vremensku skalu, i izdavalac vremenskog žiga ima obavezu da podatke o dodeljenim vremenskim žigovima čuva na bezbedan način najmanje pet godina od dana njegovog izdavanja.
Na kraju bih želeo posebno da kažem, zarad javnosti, da su predviđene prekršajne kazne za nepostupanje po odredbama ovog zakona od strane izdavaoca vremenskog žiga i odgovornog lica.
Što se tiče Poslaničke grupe SPS-JS, mi ćemo podržati i glasati za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
U vezi s uvodnim delom, pravo na davanje reči pripada predsedavajućem. Obaveze narodnih poslanika su regulisane Poslovnikom i odnose se i na predsednike i na ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa. Pristojnost nalaže da onaj ko je ovlašćen bude u sali onog momenta kada predsedavajući daje reč.
Iz duha Poslovnika proizilazi i pravilo iz tehničkog unapređenja rada ove Skupštine, da će se reč ubuduće dobijati redosledom od slobodnih narodnih poslanika, koji ne pripadaju nijednom poslaničkom klubu, pa prema najbrojnijoj poslaničkoj grupi. Mislim da nas na to obavezuje i logika u odnosu na primenu člana 235. Sada smo to razjasnili.
Sada reč dajem narodnom poslaniku Pavelu Marčeku, ovlašćenom predstavniku Poslaničke grupe ZES-a. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospođo ministar, predstavnici Ministarstva, poštovane kolege poslanici, prvo bih iskoristio ovaj trenutak da u duhu ovog zakona čestitam ministarki i Vladi na održanoj prvoj elektronskoj sednici, koja se simbolično održala na godišnjicu rada ovog parlamenta, i nadam se da će se ovaj način rada reflektovati na sve ostale organe i sistem koji je u državnoj upravi.
Što se tiče Zakona o elektronskom dokumentu, treba reći da je ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan u članu 97. stav 1. tačka 12. Ustava Republike Srbije, kojim je propisno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje naučno-tehnološki razvoj.
Hteo bih ukratko reći da je ovaj zakon, iako je na kraju, nije manje bitan, možda izgleda mali, ima 25 članova, kao i svi prethodni zakoni iz ove oblasti, veoma bitan za sve oblasti i poslovanja, i privrede, i za sve društvene aktivnosti. Može se reći da je Republika Srbija, donošenjem Zakona o elektronskom potpisu 2004. godine, započela proces razvoja pravnog okvira neophodnog za razvoj elektronskog poslovanja u našoj zemlji.
Elektronski potpis, a posebno kvalifikovani elektronski potpis, kao sredstvo pouzdane identifikacije strane u elektronskoj transakciji, jedan je od značajnih segmenata elektronskog dokumenta. U tom slučaju, kvalifikovani elektronski potpis u elektronskom obliku ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat u odnosu na podatke u papirnom obliku.
Donošenjem ovog zakona se čini sledeći korak u okviru seta ovih zakona i dalje se osmišljava pravno uređivanje elektronskog poslovanja, i to upravo uređivanjem onih pitanja koja su bitna za praksu, odnosno funkcionisanje elektronskog poslovanja u stvarnosti. To će, istovremeno, omogućiti i dosledniju primenu Zakona o elektronskom potpisu koji je donesen.
Prilikom regulisanja ove oblasti, došlo se do sledećih stavova i opredeljenja –da treba urediti samo ono što je nužno i samo do te mere koliko je regulisano i za poslovanje na papiru, da tehnologija omogućava mnogo toga, naročito kod pitanja zaštite, ali ako to nije zahtev kod papira, ne treba to tražiti ni kod elektronskog dokumenta.
Treba reći da se, na primer, za novi dokaz može uzeti telegram koji nema pečat i potpis, SMS poruka, mejl za koji se, takođe, zna stvaralac tog dokumenta i da se vremenski žig ne traži tamo gde se i sada za papirna dokumenta ne traži posebna potvrda vremena, imajući u vidu da, u skladu s propisima o kancelarijskom poslovanju, ta dokumenta imaju broj i datum pod kojim su zavedeni.
Pošto se informacione tehnologije i načini poslovanja menjaju jako brzo, treba naglasiti da je potrebno da ova zakonska rešenja budu fleksibilna, otvorena za nova dostignuća, da se zasnivaju na rešenjima sadržanim u međunarodnim dokumentima, propisima i standardima EU, a posebno na rešenjima tehnološki razvijenih zemalja, koje u svojoj praksi već imaju presude i sporove iz pomenute oblasti.
Treba reći da zakonska rešenja omogućavaju da sva dokumenta u elektronskom obliku, ne samo ona koja su izvorno nastala u elektronskom obliku i koja su potpisana elektronskim potpisom, budu, pod zakonom određenim uslovima, pravno relevantna u pravnim odnosima. U osnovi, elektronski dokument može biti svaka jedinica dokumentovanog materijala u elektronskom obliku.
Ovim, ovaj zakon daje pravni okvir za potpuno izjednačavanje klasičnog oblika poslovanja pomoću papira s elektronskim oblicima, izrađenim, poslatim, primljenim, sačuvanim ili arhiviranim primenom informacionih tehnologija, kao i što daje mogućnost za poslovanje bez papira.
Naglasiću ključna zakonska rešenja. To je da je elektronski dokument punovažan i da ima dokaznu snagu. Takođe, da se elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskom obliku smatra originalom, da elektronski dokument koji je nastao digitalizacijom izvornog dokumenta, čija forma nije elektronska, ima pravnu snagu kao izvorni dokument ako ispunjava propisane uslove, da kopija elektronskog dokumenta na papiru izrađena u skladu sa zakonom ima dokaznu snagu originala ili overenog prepisa tog dokumenta.
Treba naglasiti da je osnovni cilj zakonskog uređivanja da se u našoj zemlji podstakne šira upotreba elektronskih dokumenta od strane građana, pravnih lica i organa vlasti. Korišćenje i razmena elektronskih dokumenta između ovih subjekata doprinela bi podizanju ukupne efikasnosti rada, znatnoj materijalnoj uštedi i poboljšanju kvaliteta života građana. Kao primer, upotrebiću upravo pomenutu elektronsku sednicu, gde će se verovatno, i na mesečnom nivou, a na godišnjem sigurno, uštedeti i tone papira i tone ili hektolitri tonera. Treba naglasiti da se posebni ciljevi zakonskog uređivanja sastoje u tome da se pravnim uređenjem ove materije otvori prostor za intenzivnije elektronsko poslovanje, stvori poverenje najšire javnosti u upotrebu i razmenu elektronskih dokumenata kod otvorene telekomunikacione mreže i da se postigne konkurentnost na svetskim tržištima.
Hoću da naglasim da je ovaj zakon podjednako važan za građane, za privredu, državnu upravu, lokalnu samoupravu i ostale subjekte, a njegova primena omogućava napredak i u međunarodnom položaju i delovanju. Prilikom izrade ovog zakona, treba reći da neke zemlje imaju rešenje kao mi, ali to nas ne sputava da budemo na strani manjeg broja zemalja koje su na ovaj način to rešile. Uglavnom, u većini zemalja je upotreba elektronskih dokumenata uređena zakonima kojima se uređuje elektronsko poslovanje, elektronski potpis, elektronska trgovina i slično.
Upravo bih pohvalio to što je ovo poseban zakon i da nije nikakav problem što smo na drugi način to rešili, jer dosta zemalja je na ovaj način to rešilo – da se zakon o elektronskoj ispravi, odnosno dokumentu, tretira kao poseban zakon. Imamo primere u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Republici Srpskoj. Dosta toga je ovde već rečeno, još bih možda naglasio da je ovde propisan način dostavljanja elektronskih dokumenata između stranaka i organa vlasti, i u obrnutom smeru. Dostavljanje elektronskim putem, bez dolazaka na šalter organa, sigurno će unaprediti odnose na relaciji građanin – privreda i uprava i doneće znatne materijalne uštede.
Članom 11. je propisan način dostavljanja elektronskih dokumenata između organa vlasti, znači, dostavljanje elektronskim putem, elektronskom poštom, preko veba i slično. I ovde će se povećati efikasnost i ubrzati i pojednostaviti rad organa uprave, a posebno treba naglasiti da će se poboljšati razmena dokumenata neophodnih za ostvarivanje prava i obaveza stranaka u postupcima pred organima vlasti.
Način dostavljanja elektronskih dokumenata vršiće se u skaldu sa zakonom i propisima kojima se uređuje kancelarijsko poslovanje, zbog čega su neophodne izmene nekih zakona, kao što su Zakon o opštem upravnom postupku, procesni zakoni u oblasti pravosuđa i propisi o kancelarijskom poslovanju.
Ovaj zakon nas, u pogledu zaštite elektronskih dokumenata, upućuje na primenu zakona kojim se uređuje arhivska građa, propisa o kancelarijskom poslovanju i međunarodnih standarda iz oblasti upravljanja dokumentima.
Dosta je rečeno o vremenskom žigu. Hteo bih da naglasim da se tu uređuje i sistem za formiranje vremenskog žiga, zahtev za formiranje vremenskog žiga, sadržaj i struktura podataka vremenskog žiga, vreme sadržano u vremenskom žigu i čuvanje vremenskog žiga.
Imajući to u vidu, ove odredbe u zakonu o elektronskom dokumentu odnose se na izdavaoca vremenskog žiga i sistem za formiranje vremenskog žiga, gde se može reći da su propisani uslovi koje mora da zadovolji izdavalac vremenskog žiga – mora da bude pravno lice, da poseduje sistem za formiranje vremenskog žiga koji ima pristup tačnom vremenu, način na koji ne može da odstupa više od jedne sekunde, i da sistem za formiranje vremenskog žiga, kao softversko hardverski sistem, ispunjava uslove koji će se bliže propisati podzakonskim aktima i da obezbedi da vremenski žig sadrži zakonom propisanu strukturu podataka.
Takođe je propisano da izdavalac poseduje elektronski sertifikat za potpisivanje vremenskog žiga i da se vidi da je izdat od strane sertifikacionog tela koje je evidentirano i registrovano u skladu sa zakonom kojim se uređuju elektronski potpisi.
U pogledu sredstava koja su potrebna za realizaciju ovog zakona, treba reći da nisu potrebna sredstva iz budžeta Republike Srbije. Donošenje ovog zakona neće izazvati povećanje troškova u budžetu Republike Srbije. Njegova primena je u skladu s postojećim mogućnostima primene informaciono-komunikacionih tehnologija i s opredeljenjima Vlade za reformu državne uprave i uvođenje elektronskog servisa za građane i privredu.
Hteo bih da, u ime Poslaničke grupe ZES-a, pozovem sve poslanike da podrže ovaj zakon, jer je, u trendu globalizacije i razvoja novih tehnologija, ovaj zakon jedan od onih koji su u sferi elektronskog poslovanja i informacionih tehnologija i imaju veliki uticaj na javnu upravu i na poslovanje.
Razvoj informacionih tehnologija donosi čitav niz promena koje se reflektuju na svakodnevni rad i život i na ubrzani tehnološki razvoj se gleda kao na uslov bez kojeg se ne može. Zato moramo da se priključimo tome. Industrijski privredni rast ne može opstati bez ovakvih zakona u središtu globalnih informacionih zbivanja. Zato još jednom, pozivam sve poslanike da podrže ovaj zakon.

Hvala.
Prelazimo na raspravu narodnih poslanika prema prijavama za reč u načelnom pretresu Predloga zakona o elektronskom dokumentu.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Branislav Mitrović. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo Matić, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ukupna vrednost tržišta informacionih tehnologija Srbije u 2007. godini je dostigla vrednost od oko 460 miliona evra. Sopstveni kapital informatičkih preduzeća je iznosio oko 225 miliona evra. U 2008. godini, vrednost IT tržišta je porasla na 550 miliona evra.
Republički zavod za statistiku je predstavio istraživanje na temu – upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u Srbiji za 2008. godinu, a kompanija ''I Target'' je pustila informaciju o delu istraživanja servera koji se odnosi na korišćenje Interneta u svrhe elektronske kupovine u Srbiji.
Istraživanja govore da preko dva miliona stanovnika Srbije koristi Internet, oko milion i 250.000 korisnika je na Internetu u Srbiji svaki dan, da 7% stanovnika Srbije kupuje preko Interneta, da je oko 137 miliona evra promet od elektronske trgovine u Srbiji, a da je projekcija obima elektronske trgovine u 2010. godini oko 346 miliona evra; 60,4% korisnika Interneta traži informacije o robi i uslugama preko Interneta, 25% korisnika Interneta čita blogove, a 7,2% ih kreira ili održava.
Analizirajući ove podatke, dolazimo do zaključka da se sektor informacionih tehnologija u Srbiji mora posmatrati kao sektor razvojnih šansi, sektor u kome nema nezaposlenih i gde su zarade na zavidnom nivou.
Evropska unija je 2001. godine, u Lisabonu, definisala svoju strategiju o razvoju informacionog društva, u cilju da zemlje članice, u savremenim uslovima poslovanja, očuvaju ekonomski nivo razvoja i omoguće njegov dalji rast. Savet ministara EU je 2003. godine usvojio akcioni plan – Elektronska Evropa 2005, čiji je cilj bio da Evropa krajem 2005. godine ima moderne javne elektronske servise i povoljno okruženje za razvoj elektronskog poslovanja.
Srbija je, kao članica Inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu, još 2002. godine potpisala agendu za razvoj informacionog društva.
U ovom dokumentu se predviđa da Srbija, kao potpisnik, mora da usvoji politiku i strategiju o razvoju informacionog društva, usvoji i implementira pravnu infrastrukturu, što podrazumeva usvajanje više zakona o telekomunikacijama, zakon o elektronskom potpisu, zakon o elektronskom poslovanju, zakon o kriminalu na Internetu, zakon o zaštiti intelektualne svojine, kao i zakon o elektronskom dokumentu, koji je danas na dnevnom redu.
Donošenjem ovog zakona, pravno se uređuje oblast elektronskog poslovanja, i to prvenstveno onih pitanja koja su bitna za praksu, to jeste funkcionisanje u stvarnosti.
Istovremeno, to će omogućiti lakšu primenu već donesenih zakona iz ove oblasti. Mislim na Zakon o elektronskom potpisu, kao i Zakon o elektronskoj trgovini.
S obzirom na to da je oblast informacionih tehnologija podložna brzim promenama, uočava se da su rešenja u ovom zakonu fleksibilna i otvorena za nova tehnološka dostignuća.
Ovaj zakon nedvosmisleno omogućava da sva dokumenta u elektronskom obliku, ne samo ona koja su izvorno nastala u elektronskom obliku, misli se na dokumenta koja su, postupkom digitalizacije, iz papirnog oblika prevedena u elektronski i koja su potpisana elektronskim potpisom, budu relevantna u pravnim odnosima. Time se zakonom daje pravni okvir za potpuno izjednačavanje klasičnog oblika poslovanja pomoću papira s elektronskim.
U nacrt zakona su unete odredbe o vremenskom žigu, koji je potreban radi usaglašavanja sa Zakonom o upravnom postupku i Uredbom o kancelarijskom poslovanju, zbog neophodnosti postojanja informacija o vremenu slanja i dospeća elektronskog dokumenta.
Kakvo je poslovanje u savremenim uslovima i kakav je uticaj elektronskog dokumenta, najbolje pokazuje činjenica da jedan stručnjak utroši 30% svog radnog vremena samo u pronalaženju dokumenata i različitih podataka.
U stalnom radu s dokumentacijom, 9% svih dokumenata se bespovratno izgubi, a dokument se kopira i preko deset puta. Prema nekim analizama, izrada novih dokumenata i njihovo održavanje iznosi oko 15% ukupnih troškova preduzeća.
Sve ovo govori u prilog tome da u vremenu koje dolazi, u procesu savremenog poslovanja, papirna dokumentacija sve više ustupa mesto elektronskim dokumentima.
Vreme pretraživanja i pronalaženja potrebnog dokumenta u elektronskoj formi je neuporedivo kraće nego u fizičkoj arhivi. Savremena uspešna preduzeća su locirana na dobrim i skupim lokacijama. Elektronske arhive su uz njih, a fizičke, glomazne arhive su smeštene van grada, na jeftinim lokacijama.
Kada govorimo o budućnosti elektronskog poslovanja u Srbiji, moramo znati da li su ispunjeni primarni uslovi za razvoj ovakvog vida poslovanja.
Donošenjem ovog zakona, kao i zakonskih rešenja iz ove oblasti ranije, donesena su neophodna polazišta. Evidentni su rezultati u implementaciji Zakona o elektronskom potpisu.
Takođe, razvoju elektronskog poslovanja će, svakako, doprineti najava da će u narednom periodu dozvolu za izdavanje elektronskog potpisa dobiti i MUP i da će potpis izdavati u sklopu nove lične karte.
Smanjenje PDV-a sa 18 na 8% pri kupovini računara je omogućilo širem krugu korisnika da im informatička oprema bude dostupnija, što je još jedan od uslova za razvoj ovakvog vida poslovanja.
U 2008. godini, broj priključaka za pristup Internetu je povećan za 300.000, zahvaljujući razvoju mobilnog Interneta treće generacije.
U cilju stvaranja okvira za elektronskog poslovanje, neophodno je obezbediti širokopojasni Internet, koji će olakšati elektronsko poslovanje, dok će elektronsko poslovanje stvoriti elektronske sadržaje koji će stimulisati zahteve za širokopojasnim vezama.
Ohrabrujuće je to što Ministarstvo telekomunikacija i informatičkog društva preduzima konkretne korake za obezbeđenje kvalitetnijeg Interneta.
Takođe, svakim danom je sve više mogućnosti za Internet plaćanja. Većina banaka danas izdaje kartice kojima se može plaćati na Internetu.
Treba očekivati da nakon donošenja i primene ovog zakona većinu oblasti svakodnevne administrativne upotrebe i građana i preduzetnika i organa uprave bude moguće rešiti putem elektronskog poslovanja, uvođenjem raznih elektronskih servisa.
Jedan od pozitivnih primera je uvođenje jednošalterskog sistema za registraciju preduzeća, koje će omogućiti da se preduzeće registruje na jednom mestu, za veoma kratko vreme. Ovo je omogućeno elektronskom vezom Agencije za privredne registre, Poreske uprave, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Fonda PIO.
Da usvajanje ovog zakona neće ostati mrtvo slovo na papiru i da elektronskom poslovanju u Srbiji tek predstoji razvoj, govori to što je juče održana prva elektronska sednica Vlade. Za razliku od elektronske sednice Vlade, održavanje sednica Vlade s papirom košta građane Srbije oko 60 miliona godišnje.
Raduje najava ministarke Jasne Matić da se uskoro može očekivati da i zakonodavna i sudska vlast dobiju ovakvu mogućnost.
Na kraju, moram da podsetim da ulaganje u informacione tehnologije nije trošak, već investicija koja se vraća veoma brzo.
Najzad, da kažem da će Poslanička grupa G17 plus u danu za glasanje podržati ovaj zakon, jer ga smatra veoma bitnim za razvoj elektronskog poslovanja i otvara mogućnost zaposlenja velikog broja nezaposlenih i obrazovanih mladih ljudi. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Zahvaljujem. Kao što sam obećala, ja ću u nastavku svog izlaganja u vezi sa zakonom o elektronskom dokumentu, na primeru Nacionalne štedionice, dokazivati potrebu da jedan ovakav zakon postoji, ali da ne bude mrtvo slovo na papiru, koje u primeni nema mogućnost dokazivanja potrebe da postoji, time što će biti realizovan njegov cilj. Sva savremena sredstva komunikacije u informacionim tehnologijama, u bilo kojoj industriji, svode se na neku tradicionalnu uslugu. Znači, automobil kao automobil ima svrhu toga što je izumljen, što se usavršava, a usluga je tradicionalno jedna te ista, da se čovek preveze s jednog mesta na drugo, da ode da poseti roditelje, da obavi kupovinu i da odveze svoje dete u obdanište.
Nijedan od ovih zakona koje donosite nema svrhu da se neki od ministara pohvali učinkom u prvih 100 dana Vlade i da kaže – doneo sam pet zakona, nego da u praktičnoj primeni ovaj i bilo koji zakon rezultira ne zloupotrebom nekih javnih sredstava, nego sprečavanjem zloupotrebe javnih sredstava, makar na način kako se to nije uradilo u slučaju Nacionalne štedionice, već naprotiv.
Govorila sam kako su se u 2005. godini, u maju, junu, dešavale na Beogradskoj berzi zloupotrebe tehnoloških dostignuća, primenom softvera koji se zove ''zaustavljanje vremena'', kada su pojedinci akciju stečenu po ceni od 120 do 150 hiljada uspeli da prodaju Grčkoj banci po ceni od 670 hiljada dinara po jednoj akciji.
Da ponovim, Grčka banka nije kupila tuđe i njena sigurnost je nesporna. Grčka banka je platila skupo, i to neki nazivaju svojim umećem, a mi, odgovorni građani i predstavnici građana, nećemo prestati da ukazujemo na način kako je do toga došlo.
Iako je 2005. godine obavljena ta transakcija, za koju je Komisija za hartije od vrednosti utvrdila da je nezakonita i odredila je preblagu kaznu, koja nije primerena težini dela, cilju promovisanja finansijskog tržišta, borbi protiv korupcije, apsolutno ničemu, sem što je primerena očuvanju interesa saradnika i prijatelja koji su se na ovom poslu obogatili, a zloupotrebljavajući savremena sredstva informacionih tehnologija, čudim se kako ste mogli da u članu 4, kao potpuno novu formulaciju, napišete – elektronskom dokumentu se ne može osporiti punovažnost ili dokazna snaga samo zato što je u elektronskom obliku?
Evo, iz onog rešenja koje sam vam čitala, koje je donela Beogradska berza 2. avgusta 2005. godine, kaže se da Komisija nije prihvatila navode odbrane kojima se osporava priloženi dokaz, elektronski zapis snimaka unetog zapisa, u smislu očitavanja vremena na ekranu, prihvativši obrazloženje u dodatnom dostavljenom dokumentu.
Znači, već 2005. godine je ono što je dostignuće ovog zakona bilo primenjeno, nije osporeno da je elektronski zapis dokaz, pa se ispostavilo da je sada takav dokaz, u saradnji s drugim organima koji predstavljaju istu državu, možda drugu stranku, problem, pa je to taj nesklad koji nam smeta da funkcionišemo ne savršeno, nego pristojno kao država i da sprečavamo negativne pojave.
Želim da kažem da su tada optuženi, kasnije i dokazano krivi za zloupotrebu softverskog sistema, Ana Lukić i gospodin Slavko Carić, izjavljivali da su kao članovi Berze i ona kao broker ukazali da smatraju da dostavljeni dokaz uz zahtev, video zapis, ne može biti dokaz bilo kakve zloupotrebe, jer se na njemu može sagledati samo to da je nakon mogućnosti unosa naloga, u tačno 9 sati, kada počinje trgovanje, vreme blokirano i automatski prebačeno na 9.05. Takođe, u pisanom izjašnjavanju, gde su gospoda ostala pri istoj izjavi, tvrdi da nisu korišćena bilo kakva druga sredstva kojima bi se dokazivala njihova krivica.
Međutim, konstatovano je da je, bez obzira na to vreme zaustavljenog vremenskog podatka, znači, na zaustavljanje vremena unosa naloga, elektronski zapis na kome je evidentiran unos predmetnog naloga, u stvari, razlikovan od ostalih elektronskih zapisa drugih naloga koji su uzeti kao uzorak i dostavljeni kao dokaz. Kod drugih pojedinačnih naloga je jasno vidljivo kako su se sukcesivno, kontinuirano unosili dalji nalozi, dok su se kod ovog kod koga je zaustavljeno vreme istovremeno evidentirali svi uneti nalozi.
Ukazalo se, u tom postupku dokazivanje krivice gospode, da je prilikom unosa naloga korišćeno sredstvo, to je cilj zbog kojeg vam govorim o konkretnom slučaju, koji ilustruje nesavršenost ne samo ovog zakona i primenu ovih tehnologija, nego i nedostatak želje vlasti da i kada ima dokaze primereno kazni krivca, jer je ta kazna najbolji instrument očuvanja od budućih prekršaja zakona i zloupotreba.
Prilikom unosa tog predmetnog naloga, korišćeno je sredstvo koje je memorisane podatke o elementima naloga, ono – dan unosa, cena itd., istovremeno učitalo u taj sistem Beleks, pa se istovremeno i pojavio kao svi nalozi dati odjednom, tako da je konstatovano, prilikom izvođenja dokaza za ovaj slučaj, da na tom sačinjenom snimku unosa naloga, prilikom unosa elemenata nije, u stvari, evidentirano kontinuirano unošenje naloga po poljima koja je trebalo da budu uneta. Na kraju je konstatovano da je zaista nemoguće da se ti nalozi unose u vremenskom trajanju od 1.7 sekundi, što je dokazano prilikom provere i dokaznog postupka, čak su donosili tastaturu, miša i pratili brzinu pokreta brokera Ane Lukić koja je to radila, i bilo je očigledno da se na ekranu nije promenila vrsta naloga, jer je ona selektovana u crnoj boji kada se daje nalog za kupovinu, a kada se odobrava vrednost kupovnog naloga, ona je plave boje.
Razlikovanje crvene i plave boje nije stvar daltoniste koji unosi naloge, nego je stvar zakona, koji mora biti poštovan.
Drskost da se ovako nešto preduzme i uradi, koja je konstatovana 2. septembra 2005. godine i još uvek stoji detaljni prikaz na osnovu kojeg je osporen nalog na kome se ovo očigledno vidi, zahteva da se postavi sledeće pitanje – koliko je ovakvih i sličnih naloga neotkriveno?
Koliko je autora ovakvih i sličnih radnji u onim ljudima koji su sa berza dolazili da 2000. godine krenu da menjaju ovu Srbiju, a mnogo je berzanskih stručnjaka, od kojih je prvi gospodin Nikola Živanović, koji je ta crvena nit koja se provlači od trenutka odluke da se likvidiraju četiri velike banke, do trenutka kada je, vi tvrdite – konačno, a ja tvrdim – privremeno zatvorena priča o pljački veka, koja nije savršena, a zove se Nacionalna štedionica.
Npr, imali smo još jednog stručnjaka za berze, Nika Đivanovića koji je završio kao kupac bioskopa po Beogradu, ali koji je ovakve transakcije i svoja znanja pokupljena na berzama u inostranstvu vrlo zdušno stavljao na korišćenje svojim prijateljima iz G 17, koji još uvek vode glavnu reč u svemu onome što jeste prodaja, preprodaja, čuvanje novca, deljenja novca od subvencija, pa unazad do Trezora, do gazdovanja sredstvima od privatizacije i do agencije koja je prihvatala prospekte o prodaji, u kojima je moglo da se desi da ne budu prikazane hiljade kvadrata poslovnog prostora.
"Komgrap" je aktuelan, četiri hiljade kvadrata poslovnog prostora u Beogradu, kao da je balon od sapunice sa finansijskog tržišta, a ne zgrada od tvrdog materijala, ne vidi se. Prospekte za privatizaciju je prihvatala ta agencija, u kojoj su, u krugu ovih i ovakvih stručnjaka, mogle da se izgube, zature i ne vide mašine koje se vode u registrima kao nepokretnosti, zbog svoje vrednosti i značaja, mogle su da se falsifikuju popisne liste i da ih potpisuju neovlašćena lica, da se sakriva deo imovine, da se ''tuneluje'' vrednost preduzeća, kako se to kaže u krugovima koji su vam bliski, a da za to niko ne odgovara, zato što su ti i takvi zakoni sadržali odredbu da za istinitost navoda podnetih u prijavi odgovara podnosilac prijave.
Jednu takvu formulaciju pokušavate i danas da ubacite u zakon o kontroli državne pomoći, a svaki od nas pojedinačno mora, kad dete šalje na ekskurziju, bez obzira na to koje obaveze ima, da li je bolestan, da ode i na šalteru gradske uprave ili suda overi potpis kojim garantuje da snosi troškove kao zaposleno lice za putovanje svog deteta u inostranstvo. Moramo da dokazujemo autentičnost svog roditeljstva potpisom, radnom knjižicom i finansijskim sredstvima, kada nam dete odlazi na ekskurziju, a oni koji državnu i društvenu imovinu, još takva postoji, sakrivaju, preprodaju, nisu dužni da vam podnesu dokaz da su ovlašćena lica za predstavljanje izabrana na regularnim organima i nisu dužni da to dokumentuju overenim izvodima iz dokumenata, ako su veliki, zato što vi to od njih ne tražite i zato što nijedna takva rečenica u zakonu nije slučajna, nego potpuno namerno napisana, da se izgubi direktni kontakt s odgovornošću, da se čovek koji je to dozvolio i koji je primio takav nekvalitetan dokument sutra može pravdati da je za zakonitost, osnovanost i tačnost podataka odgovarao onaj koji je podneo dokument.
Da li je taj danas negde u inostranstvu, na nekim ostrvima, kao što npr. ne znamo u kom se delu sveta nalazi gospođa Vesna Džinić, iz kojih razloga je iz inostranstva podnela ostavku, to su pitanja za koja odgovore neću da insinuiram, niti treba da ostanu predmet samo ove rasprave, ali ovde se rasprava pokreće, a finalizacija pitanja koja postavljam na ovaj način mora da bude u sudu i u nadležnim organima.
Takvu formulaciju imate i u Zakonu o javnim nabavkama, gde vam Javne nabavke, organ koji je nadležan za sprovođenje, daje saglasnost na neku prečicu, ili na kraći postupak, ali lepo kaže – vi odgovarate za tačnost navoda.
Šta će nama organ koji treba da kaže – može ili ne može, a da onda kaže – vi odgovarate, a ima usput zgradu, zaposlene, troškove u budžetu za putovanja, za obuku, za službeno vozilo, za softverske programe, za kompjutersku opremu i sve ostalo što pripada, kao i u jednoj od 105 agencija, kojih je bilo 102, tri smo ustanovili zakonom usvojenim pre nekoliko nedelja?!
Da li je to princip funkcionisanja u kojem, gospodine Novakoviću, kažete za pravo na repliku, u primeni Poslovnika – procenjujem da vam ne pripada, a iza toga se izvuku reči – ja se pitam i ja ne dam?
Ne mogu tako zakoni da budu formulisani, čak ni Poslovnik. Ne može da piše redosled prijavljivanja, kao što kaže kolega, da se ne kaže da li je on elektronski, pa ga vi vidite ili ne, ili je on na pisanom obrascu koji ste vi propisali, ili ga mi pišemo, jer ta i takva formulacija nije samo, ali i jeste odraz površnosti. Ona je odraz svesne namere da se tamo gde nema preciznog uputstva pojavljuje tumačenje onog ko odlučuje, da se pojavljuje pravilnik ili instrukcija na koju će uticati zainteresovane grupe, koje će, da bi do vas došle, da koriste prečice i da preskoče prepreke, koristeći poznate prečice koje se zovu – korupcija, a koje mi kao društvo moramo da izbegnemo preciznom i jasnom formulacijom i prihvatanjem dobre namere od nas koji vam primedbe na ovakve zakone dajemo.
Ne možete se blokirati onog istog trenutka kada vam kažemo da formulacija zakona nije dobra i dovoljna. Vi to doživljavate kao udarac na vaš lični integritet, jer ste se poistovetili sa Vladom i državom, pa kažete – moje ministarstvo, moj zakon.
Ne mislim na vas, gospođo, lično, uopšte, principijelno na sve ministre. Kažu – moj zakon, moje ministarstvo. Kada im date primedbu na zakon, kao da ste im udarili na ličnost, na privatnu imovinu, na kućnog ljubimca, na kuću.
To nije odgovoran odnos prema građanima. To je jedna vrsta nedopustivog samoljublja, gde ne čujete dobronamernu primedbu onoga koji je danas na strani opozicije, a vi na strani vlasti, ali ništa nije doveka i treba ostati otvoren za primedbe kojima menjamo zakone, a koji su u interesu svih građana, kojima mi dugujemo ne dobronamernost, ne dobre želje, nego im dugujemo dobre zakone, njihovu primenu u praksi, dugujemo im da kaznimo krivce koji krše zakone.
U tom smislu, očekujemo od vas da ovaj zakon ne bude ono čime ćete se hvaliti, da ste doneli jedan od zakona, gde 2009. godine zakonom formulišete ono što je definisano i kažnjeno, ali nedovoljno jako, već 2005. godine, već da računate da u ovom društvu postoje oni koji o informacionim tehnologijama još ne znaju dovoljno, ali će naučiti, ali i da ima onih koji znaju da pročitaju ovakve odluke i ovakve mahinacije o kojima govorim kada je Nacionalna štedionica u pitanju. Iznad svega, da znate da ima nas koji ćemo na ovakve pojave ukazivati.
Ako je gospodin Đelić zaboravio kako je bio protivnik pretvaranja jedne državne kuće, koja se zvala Nacionalna štedionica, u privatnu, zato što je međusobna i zajednička korist ono što spaja ljude, bez obzira na to u kojim se strankama ZES-a, juče DOS-a, nalaze, to za nas nije dovoljan razlog da ćutimo. Naprotiv, razlog je više da vam ne omogućavamo da donošenjem ovakvih zakona, koji nisu dovoljno dobri, nastavite da radite ono što nije dobro, nego da čujete primedbe i potrudite se da Vlada funkcioniše kao tim, jer Vlada jeste jedan organizam i savršen zakon vam ništa ne vredi ako nemamo sudstvo koje će, kad se on krši, moći da ovaj zakon prevede u pravdu za građane.
Molim vas da iza ovih zakona vidite žive ljude na koje se ovaj zakon odnosi i da vidite čestite, dobronamerne poslanike, koji vam pomažu da u interesu građana ovi zakoni budu još bolji.

Zahvaljujem. Nadam se da ne tražite od mene objašnjenje u vezi s pravom na davanje reči. Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik gospodin Ivan Jovanović.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama zakon o elektronskom dokumentu i to je još jedan zakon koji je korak dalje ka zaokruživanju celokupnog seta zakona koji možemo nazvati setom zakona o elektronskom poslovanju.
Potrebno je do kraja godine usvojiti i zakon o informacionoj bezbednosti i onda ćemo imati mogućnost za širu primenu elektronske uprave i elektronskih dokumenata u svakodnevnom životu građana Srbije.
Ono što se postiže ovim zakonom je pravno uobličavanje i izjednačavanje papirnog i elektronskog dokumenta, što je naročito značajno u organima uprave, u svakodnevnom poslovanju preduzeća. Juče smo imali prvu elektronsku sednicu Vlade Srbije i ja se nadam da ćemo uskoro imati i prvu elektronsku sednicu ovog parlamenta.
Značajno je to da se primena ovog zakona ubrza i da ne čeka na primenu kao Zakon o digitalnom potpisu. Podsećam da je donet 2004. godine, a tek prošle godine je izdat prvi digitalni potpis. Pravno izjednačavanje dokumenata u digitalnom obliku, elektronskom obliku, i u papirnom formatu pred državnim organima, sudskim organima. Postoje ovlašćeni organi koji mogu i da kopiraju, kopiranje se može vršiti samo u papirnom obliku, digitalni oblik kopije ne postoji. Unutrašnja forma, skup bitova, spoljašnja forma, koja može biti kopija, jeste vizuelni i drugi prepoznatljiv oblik.
Što se tiče bojazni od mogućih zloupotreba, podsećam da je tehnologija uznapredovala, da informacione tehnologije napreduju u eksponencionalnoj krivi i daleko su veće mogućnosti za zloupotrebe ukoliko se radi o papirnom, nego o digitalnom dokumentu, naravno, ukoliko se primene sve mere bezbednosti i ukoliko se primene svi standardi koji važe za bezbednost informacija.
Ono što posebno želim da pohvalim kod ovog zakona je to što je iz javne rasprave prihvaćena većina sugestija, koje su bile dobronamerne i koje su poboljšale kvalitet zakona. Želim, takođe, da pohvalim i onaj deo koji se tiče standarda i formata. Dakle, omogućava se primena formata koji su definisani standardima, što omogućava da se pri korišćenju elektronskih dokumenata upotrebljavaju aplikati komercijalne aplikacije, a omogućava se i korišćenje open soft aplikacije.
Ovim zakonom idemo korak dalje ka razvoju elektronske uprave, kao olakšavanja posla građanima, gde će građani moći, ukoliko bude adekvatna primena, da sva dokumenta dobijaju kod svoje kuće, iz fotelje, da ne izlaze iz svog stana i dobiju sve ono što im je potrebno od strane državne uprave. Koliko će preduzeća prepoznati šansu da olakšaju sebi poslovanje, to od njih zavisi, zavisi od ulaganja koje će izvršiti u poboljšanje svojih tehnologija.
Ono što su predviđanja EU, jeste da će se primenom elektronskih dokumenata samo u jednom sektoru, dakle, u komunalnim delatnostima, samo na računima u elektronskom obliku uštedeti oko 15 milijardi evra na godišnjem nivou.
Ovaj zakon daje još mnogo mogućnosti. Ovo je grana koja je perspektivna, čitava jedna grana industrije i usluga i, da kažem, trgovine, koja može biti grana razvoja i može omogućiti velika ulaganja i novo zapošljavanje građana Srbije.
Na kraju, želim da kažem da je ovaj zakon u skladu s direktivama EU i sa Konvencijom UN-a o elektronskim dokumentima i poslanici DS-a će glasati za njega. Hvala.