Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, pred nama je set vrlo važnih zakona iz oblasti pravosuđa i na početku svog izlaganja moram da izrazim nezadovoljstvo što je ovakvih sedam zakona, izuzetno važnih, praktično objedinjeno. Neprihvatljivo je to da praktično po jednom zakonu imamo manje od tri minuta.
Ministar je ovde govorio nekih 35 minuta i siguran sam da je još toga moglo da se kaže, jer ostaje veliko pitanje kako ćemo mi u 20 minuta stići sve da kažemo o ovim zakonima. Zato ćemo pokušati mi iz NS, praktično, da se koncentrišemo na one najvažnije zakone koji su bitni za pravosuđe.
Naravno, poslanički klub NS je podneo amandmane na ove zakone i sigurno da ćemo i u ovoj raspravi u načelu i u pojedinostima pokušati da popravimo nešto na šta smo u ovom kratkom vremenu, a imali smo jako kratko vreme, naročito na predlog izmena ZKP-a i Krivičnog zakonika izuzetno malo vremena.
Ono što posebno smeta kada su u pitanju ovi zakoni, jeste nedostatak javne rasprave. Imajući kontakte sa mnogim nosiocima pravosudnih funkcija i naročito sa advokatima i Advokatskom komorom, jasno je da se za neke stvari pretrčalo, da je trebalo temeljitije neke stvari postaviti jer, na kraju krajeva, sudovi, advokati i ostale stranke u postupku su ti koji će primenjivati ovaj zakon.
S obzirom na kratkoću vremena, pre svega bih se bazirao na ZKP. Dosta toga su već moji prethodnici rekli kada je u pitanju odnos između nekih prethodnih zakonika o krivičnom postupku, a u ovom vremenu bih ukazao na neke nepravilnosti koje smo posebno zapazili.
Uneta je obimna i konfuzna norma u korišćenju fotografskih ili audio i vizuelnih snimaka, kojom se dopušta široka i otvorena upotreba materijala prikupljenog tajno ili bez izričite ili prećutne saglasnosti osumnjičenog ili okrivljenog. To je član 30. novele. Bez dovoljnih garancija protiv zloupotreba i povrede osnovnih sloboda i prava čoveka, propisane su mere elektronskog nadzora okrivljenog, čije sprovođenje će biti povereno policiji ili Biji.
Uprkos načelnom opredeljenju da se ide ka akuzatorskom tipu postupka, sudu su data ovlašćenja da odobrava određene dispozicije javnog tužioca, član 61. i član 74. novele. Neposredno optuženje prošireno je na krivična dela sa zaprećenom kaznom zatvora do osam godina, pod izgovorom da se na taj način ide u susret tzv. tužilačkoj istrazi, iako neposredno optuženje ni u kom slučaju ne može da nadoknadi izostanak istrage, član 63. novele.
Iako je normiranje sporazuma o priznanju krivice deo novog koncepta na kome radi radna grupa za pripremu novog ZKP-a, odredbe o tom sporazumu brzopleto su kao formulacije unete u novelu.
Zadržao bih se na uvođenju sporazuma o priznanju krivice. Lično smatram da je to dobro da se uvodi, međutim, poslanički klub NS je tu, gospođo ministre, reagovao amandmanom.
Dakle, treba proširiti broj krivičnih dela, odnosno zaprećenu kaznu sa 10 godina na 12 godina, jer za krivična dela za koja bi se mogao primeniti sporazum o priznavanju krivice, krivična dela, kao na primer protiv zdravlja ljudi i druga krivična dela gde je zaprećena kazna do 12 godina zatvora, mogu biti predmet sporazuma o priznanju krivice. To bi imalo potpunu svrhu, jer bi se smanjio broj predmeta u sudovima, a u potpunosti bi bili zadovoljeni principi generalne i specijalne prevencije, koji ne bi bili narušeni.
Ostali nedostaci u ovim izmenama Zakonika o krivičnom postupku jesu da je dostavljanje, na primer, povereno policiji, ustanovljena je pretpostavka da je izvršeno dostavljanje u situaciji kada faktičkog dostavljanja nema, a unete su i odredbe o elektronskoj komunikaciji suda sa strankama, bez dovoljno pravnih i tehničkih garancija da će biti očuvana pravna sigurnost, a posebno da neće biti povređena prava okrivljenog – član 45. do 48. novele. Za procesnu nedisciplinu predviđene su ne samo visoke novčane kazne, već i zatvor do 15 dana, koji bi u nedovoljno definisanom postupku izricao predsednik suda. Tu bih se kratko zadržao i napomenuo bih da su do sada kazne bile 100 hiljada dinara, a sada se one pooštravaju na 500 hiljada dinara.
Ono što posebno smeta kod ovog člana jeste, gospođo ministre, da smo imali situaciju da predsednik veća izriče kaznu, a ukoliko se nedisciplina u toku postupka nastavi predsednik veća sastavlja zapisnik i šalje predsedniku suda da on odluči o visini kazne. Mislim da je to potpuno suvišno. Predsednik veća vodi postupak i neprihvatljivo je da o nekoj budućoj kazni odlučuje predsednik suda, koji nije uopšte prisutan tokom glavnog pretresa.
Dalje, šta bi se moglo još uzeti i zameriti jeste da je drugostepenom sudu nametnuta obaveza da već nakon jednog ukidanja prvostepene presude sam presudi stvar i da pri tom to može da učini u sednici veća, to je član 103. novele.
Razlozi za žalbu protiv drugostepene presude ograničeni su samo na slučaj kada je prvostepena oslobađajuća presuda preinačena na osuđujuću, a kada je izrečena najteža kazna i kada je drugostepeni sud presudio na osnovu drugačije utvrđenog činjeničnog stanja – član 105. novele. Isključena su dva vanredna pravna leka – zahtev za vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude.
To bi bile neke osnovne zamerke kada je u pitanju zakonik o krivičnom postupku. Smatramo da je imalo više prostora da se naprave radne grupe, da se svi oni relevantni faktori koji mogu da doprinesu izradi zakona uključe kompletno u pisanje ovakvih zakona, jer ovakvi zakoni su izuzetno važni.
Moje mišljenje je da je imalo mesta i da se prolongira stupanje na snagu ZKP-a, s obzirom da od 1. januara 2010. godine imamo novu organizaciju u pravosuđu i trebalo je možda od početka krenuti sa svim tim stvarima zajedno.
Kada govorimo o zakonu o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, tu bih pre svega imao jednu možda i tehničku i suštinsku primedbu, nazovite je kako hoćete, jer u članu 28, kada se govori o položaju osuđenih lica, imamo 13 tačaka. Zadnja je pravo na pritužbu i žalbu.
Nekoliko strana iza kaže se da pravo osuđenog lica jeste i sudska zaštita. Onda je najnormalnije da, ako govorimo o pravima, da i to bude u ovom članu 28, jer ovde imamo pravo na sudsku zaštitu i apsolutno treba inicirati da se u okviru prava osuđenih lica stavi i sudska zaštita.
Ono što takođe smeta jeste skraćenje roka prava na sudsku zaštitu, jer je ostavljen rok od tri dana, a poznato je da je rok za sudsku zaštitu 30 dana. Ne vidim nikakvog razloga, bez obzira što se radi o osuđenim licima, da im se oteža komunikacija, recimo, sa domicilnim braniocem ili nekim drugim braniocima, da bi on svoje pravopotpuno ostvario, jer za tri dana je nemoguće da uspostavi tu komunikaciju.
Kada govorimo o zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, tu bih apelovao na vas da u članu 264, kada se govori o proveri psihofizičkih sposobnosti, kaže se da komisiju imenuje direktor uprave. Mislim, gospođo ministre, da vi treba da odredite tu komisiju, da bi se dobilo jedno opšte jedinstvo kod svih zavoda, a ne da se pojedinačno određuje ova komisija.
S obzirom da ću jedan deo svoje diskusije ostaviti i za kraj, još jedanput veliko nezadovoljstvo zašto predstavnici advokature nisu dovoljno uključeni u izradu zakona. Neprihvatljivo je i to da predstavnici advokata nisu ni u Visokom savetu sudstva, nismo ih izabrali, ni u Državnom veću tužilaca a evo vidimo nemamo ih prisutne ni kada predlažemo zakonske predloge.
To je ono što zabrinjava, da se jedna velika struka, kakva jeste advokatura, apsolutno zaboravlja. Jedino ovih dana, gospođo ministre, svedoci smo mnogih napisa o tome da advokaturu pominjemo samo kada govorimo o tome da ćemo marta iduće godine advokatima uvesti fiskalne kase.
Da li je to normalan odnos prema ovoj profesiji? Da li je normalno da advokati kucaju račune, a to podrazumeva kontrolu inspektora, podrazumeva ulazak eventualno inspektora u tajnost predmeta kod advokata prilikom kontrole.
Što se tiče zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, normalno je da takva saradnja postoji, tu bih imao jednu primedbu, na član 13. koji glasi – Ministarstvo odmah po saznanju, a najkasnije u roku od mesec dana od prijema obaveštenja iz člana 12. stav 1. ovog zakona, obaveštava Tužioca o tome da li je u Republici Srbiji pokrenut krivični postupak za krivično delo o kojem je primljeno obaveštenje.
Smatram da ako postoji odmah ovaj rok od 30 dana, koji je neprimereno visok i treba ga smanjiti, recimo, na osam dana i to je dovoljno vreme da se izvrši takvo jedno obaveštenje.
Moram da izrazim nezadovoljstvo što nemamo prisutnog predsednika Odbora za pravosuđe kada govorimo o ovako važnim zakonima.
Nažalost, to nije prvi put. Gospodin koji je predsednik Odbora za pravosuđe je i član Sudskog saveta i sigurno je neprimereno da se neko iz redova poslanika, ko je predsednik Odbora za pravosuđe, nalazi na jednoj tako odgovornoj funkciji, kada ćemo, kao što se zna, počeli su konkursi za sudije, birati kompletno pravosuđe, ali o nekim drugim detaljima ću u nastavku diskusije. Sada toliko.
Naravno, Nova Srbija je podnela amandmane koji su, po meni, izuzetno dobri. Nikada nismo predlagali mnoštvo amandmana nego smo se trudili da sadržajno i kvalitetno obrazlažemo neke stvari koje mogu da poprave zakon.

Reč ima poslanik Balint Pastor.

Gospođo predsedavajuća, gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću isključivo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Smatramo da se predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika u značajnoj meri upotpunjuje pravni okvir za funkcionisanje krivičnih dela koja se vrše sa etničkom ili verskom motivacijom i to je svakako za pohvalu.
Gospođo Malović, znate da sam 7. aprila tekuće godine ovde u Narodnoj skupštini postavio pitanje u vezi sa incidentima na nacionalnoj osnovi prema pripadnicima nacionalnih manjina. Tada sam rekao da SVM nije stranka koja svoj imidž ili svoju popularnost gradi na nesreći drugih i nikada nam nije bio cilj da uveličavamo značaj ovih incidenata na međunacionalnoj osnovi, ali da se ipak dešavaju i država mora da se izbori sa tom negativnom pojavom.
Tada, 7. aprila, rekao sam i to da se ponovo intenziviraju nekakvi agresivni impulsi prema pripadnicima nacionalnih manjina. Naveo sam nekoliko konkretnih slučajeva koji su se dešavali u martu i aprilu ove godine i rekao sam da se, nažalost, prema nama ta dela ne kvalifikuju na način kako bi to trebalo.
Nažalost, ili imamo situaciju da policija ne obavi svoj deo posla na način kako bi trebalo ili imamo situaciju, koja se još češće dešava, da javno tužilaštvo ne pokrene postupak po službenoj dužnosti. Nemamo optužnice u tim slučajevima, nego se ti negativni slučajevi podvode pod prekršaj i tretiraju se kao slučajevi protiv javnog reda i mira. To je svakako nedopustivo, jer se ne radi o kafanskim tučama, tu se ne radi o nekakvim bezazlenim događajima, nego se radi o slučajevima kada neko ide ulicom i kada ga provociraju, i kada dobije šamar samo zbog toga što kada šeta s prijateljem na ulici ili u javnom prevozu govori mađarskim jezikom.
To je jedna pojava koja je nedopustiva i smatramo da se protiv toga možemo boriti isključivo na način da kada se radi o krivičnom delu na nacionalnoj osnovi, onda to treba reći i onda izvršilac tog krivičnog dela treba da dobije odgovarajuću kaznu.
Nažalost, prethodnih meseci i prethodnih godina to nije bio uvek slučaj, i nažalost 7. juna se desio jedan takav slučaj u Novom Sadu, kada su mladići mađarske nacionalnosti bili provocirani u javnom prevozu samo zbog toga što su koristili mađarski jezik, što su međusobno razgovarali na mađarskom jeziku, a posle toga je došlo i do fizičkog obračuna.
Nažalost, fizički obračun je izgledao na način da je oštećeni Robert Sabo zadobio vrlo teške telesne povrede. Imamo svu dokumentaciju, ali nažalost taj slučaj je tretiran kao prekršaj i nikada neće dobiti sudski epilog na način kako mi smatramo da bi bilo normalno.
Ne želim da govorim o konkretnim slučajevima, samo sam kao ilustraciju želeo da navedem taj primer, i da još jednom kažem da sam o toj temi ovde govorio 7. aprila i pitao sam vas u koliko slučajeva je podignuta optužnica, a pre toga ukoliko slučajeva je došlo do prijava povodom krivičnog dela iz člana 317. Krivičnog zakonika. To je krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.
Imam podatke koje ste poslali kao odgovor na moje pitanje. Iz te tabele možemo videti da pravosudni organi bolje reaguju na te slučajeve u odnosu na period od recimo pre pet godina, ali je neznatan broj i optuženih i osuđenih povodom tog krivičnog dela i to jednostavno ne odgovara stanju na terenu u našem društvu.
Problem je u tome što je ovo krivično delo izazivanje nacionalne, verske mržnje i netrpeljivosti u velikom broju slučajeva neprimenljivo zbog toga što treba dokazati da je došlo do izazivanja te netrpeljivosti ili mržnje i buđenja toga u drugima. To je veoma teško dokazati. To je jedan od razlog zbog čega nemamo više ni optužnica ni osuđujućih presuda povodom tog krivičnog dela.
Zbog toga nas raduje što ste predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika uveli nekoliko novih krivičnih dela koja se vrše sa etničkom ili verskom motivacijom.
To je na primer krivično delo rasna i druga diskriminacija, tu ste upotpunili taj član. Do sada je i ovaj član bilo vrlo teško primenjivati na svakodnevne slučajeve.
Sada ćemo imati, posle usvajanja Krivičnog zakonika u Narodnoj skupštini u toku jula, oblike krivičnog dela, na primer, stav 4. člana 172. Predloga – ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje protiv bilo kojeg lica ili grupe lica zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine. To je svakako dobro.
Isto tako u ovom članu – ko javno preti da će, protiv lica ili grupe lica zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva, izvršiti krivično delo za koje zaprećena kazna zatvora veća od četiri godine zatvora, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Isto tako uvodite i novo krivično delo – nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi i ovde imamo taj nacionalni ili verski, etnički element i to je dobro. Isto tako ste predložili preciziranje krivičnog dela i povećavanje kazne za krivično delo – povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalne i druge pripadnosti.
Smatramo da se ta regulativa može poboljšati. Predložili smo dva amandmana. Nadam se da će ti amandmani biti usvojeni. Ukoliko to tako bude onda ćemo ceo kompleks krivičnih dela na osnovu nacionalnosti, verske pripadnosti upotpuniti. Radi se o krivičnim delima lake i teške telesne povrede.
Što se tiče krivičnog dela – teške telesne povrede, tu ste predložili izmene i dopune, i u predloženim izmenama i dopunama se kaže – ako je delo teške telesne povrede učinjeno prema maloletnom licu ili bremenitoj ženi ili prema licu koje obavlja poslove od javnog značaja, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina itd. Tu predlažemo da se istom kaznom kazni i ono lice koje krivično delo učini zbog pripadnosti oštećenog određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva.
Smatramo da se ovo što smo predložili u potpunosti uklapa u ovo što ste vi predložili u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, a isto to smo predložili i za krivično delo lake telesne povrede. Gledali smo da pođemo od nekakve analogije, ali se može desiti da kazne koje smo predložili nisu adekvatne. Ukoliko mislite da je tako, onda možemo dati ispravku amandmana i videti koje kazne da se predvide u tom slučaju.
Smatramo da rasna ili verska mržnja ili netrpeljivost, kao motiv za izvršenje krivičnih dela lake i teške telesne povrede, ni Predlogom zakona se ne smatraju kvalifikatornom okolnošću. S obzirom na činjenicu da se u određenom broju slučajeva fizičko nasilje prema pripadnicima nacionalnih manjina vrši upravo zbog postojanja nacionalne ili verske mržnje kod izvršilaca smatramo da je potrebno uvođenje novih kvalifikovanih oblika ovih krivičnih dela.
Ovim amandmanima predlažemo posebno inkriminisanje etničkog elementa u vidu utvrđivanja kvalifikovanih oblika krivičnih dela koje imaju za posledicu telesne povrede, bilo lake ili teške. Nadam se da će ovi amandmani biti usvojeni i da ćemo zajednički učiniti nešto u interesu toga da ove negativne pojave iz našeg društva, koje nesumnjivo postoje, nestanu.

Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, pa posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je više zakona iz oblasti krivičnog zakonodavstva i u ime poslaničke grupe SPS-JS mogu da kažem da ćemo u danu za glasanje u načelu podržati ove predloge izmena i dopuna zakona, kao i predloge novih zakona, iz razloga što smatramo da je obaveza RS da izvrši usaglašavanje svog krivičnog zakonodavstva sa konvencijama iz ove oblasti koje je država Srbija potpisala, sa Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda, a takođe je i obaveza s obzirom na novi Ustav države Srbije i novi državno-pravni statut države Srbije da mora da dođe do izmena i promena mnogih zakona iz oblasti krivičnog zakonodavstva, a takođe u predlozima ovih zakona usvojeno je i mišljenje stručne javnosti i stavovi sudske prakse, pa iz tog razloga je moralo da dođe do određenih izmena i dopuna predloženih zakona.
Kada govorimo o zakonu o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, neopravdano se stavljaju zamerke mnogim odredbama u ovom zakonu. Naprotiv smatramo da na ovaj način srpsko zakonodavstvo ima, kao što i zakon predviđa, prioritet, odnosno prednost u rešavanju određenih krivičnih dela, a u slučaju da srpsko zakonodavstvo, odnosno srpski pravosudni organi ne postupaju po prijavama za određena krivična dela tek dolazi tada supsidijarna nadležnost Međunarodnog krivičnog suda.
S druge strane, u mnogim drugim zakonima, kao što su zakoni o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala itd, uvedene su neke novine. Zauzeti su stavovi da se prihvati stav sudske prakse, kao i stav stručne javnosti.
Naročito ova poslanička grupa pozdravlja zakon o izvršenju kazni zatvora za krivična dela organizovanog kriminala iz razloga što je ovde došlo do usaglašavanja sa novim Zakonom o javnom tužilaštvu i što ćemo se na ovaj način, sigurni smo, efikasnije boriti protiv organizovanog kriminala.
Posebno pozdravljamo novine u ovom zakonu da se izvršavanje krivičnih sankcija za ona lica koja su osuđena za organizovani kriminal izvršavaju u posebnim odeljenjima, da se spreči njihov uticaj, a do sada je to bilo, da iz zatvora mogu i dalje da upravljaju nasleđenim ili nekim drugim organizovanim kriminalnim grupama, pa ispada, što bi srpski narod rekao – džabe smo krečili, džabe smo uhvatili i osudili nosioce, odnosno vođe određenih organizovanih kriminalnih grupa, kada oni iz zatvora bukvalno, kao u američkim filmovima, upravljaju i dalje tim ostacima svojih organizovanih grupa.
Činjenica jeste da je ova država poslednjih godina, naročito poslednjih godinu dana učinila mnogo na suzbijanju, na hvatanju, na razbijanju mnogih organizovanih grupa i da će se ovim zakonom, sigurni smo, nastaviti taj efikasan rad u suzbijanju organizovanog kriminala u državi Srbiji.
Kada govorimo, tu bih se najviše zadržao, o zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, sigurni smo da će ovaj novi zakon u primeni dati rezultate. Znamo da je novim zakonom predviđeno da za jednu trećinu krivičnih dela će biti uvećane sankcije, odnosno zaprećene kazne zatvora za one koji učine krivična dela, a u praksi će morati i sudovi da dosledno primenjuju odredbe Krivičnog zakona, da se ne dešava kao do sada da, i pored toga što su kazne za određena krivična dela bile blage, sudovi nađu mnogo razloga da tako blage kazne spuste na još blaži nivo, pa su mnoge kazne za određene učinioce krivičnih dela bile smešne.
Ona novina koja se predviđa u ovom zakonu jeste izvršavanje kazne zatvora u kućnom zatvoru ili kućnom pritvoru.
Mislim da je to jedna pozitivna tendencija, pozitivan pomak u krivičnom zakonodavstvu RS, jer imamo slučajeve da mnoga lica budu osuđena za određena krivična dela koja su činjena nesvesno, iz nehata ili u nekoj situaciji, naročito u saobraćajnim udesima i prekršajima, kada se dovode u neku situaciju, normalno da za to moraju da odgovaraju, ali su izvršavali krivične sankcije u zatvorima sa ozloglašenim kriminalcima, povratnicima itd.
Sve je to uticalo i na njihov dalji život, na njihovu psihu. Mislim da je ovakvo uređenje i ostavljanje mogućnosti da sudovi u takvim slučajevima, opravdanim, takva lica pošalju na izdržavanje kazne u kućnom pritvoru pozitivan pomak u približavanju Srbije Evropi, evropskim standardima, evropskim tendencijama.
Posebno bih u ime poslaničke grupe SPS-JS apostrofirao i pohvalio stavljanje u ovaj zakon nekih novih krivičnih dela koja do sada nisu bila obuhvaćena postojećim krivičnim zakonom. Neću da nabrajam sva dela, ali bih izdvojio tri, a to su neovlašćeno držanje opojnih droga, nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka i nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi. Kada govorimo o ovom prvom krivičnom delu, a to je delo - neovlašćeno držanje opojnih droga, ovde imamo i u stavu 2. olakšavajuću okolnost, predviđeno je da to lice koje se brani time da je to opojna droga za njegovu upotrebu, ukoliko oda od koga je nabavilo drogu, da bude oslobođen.
Mi, kao država, moramo svim silama da nastojimo, pa i kaznenom politikom, da jedno veliko društveno zlo – koje je ušlo u državu Srbiju i već godinama razara državu, naročito mlade ljude, budućnost Srbije – a to je droga, i koja više nije privilegija samo velikih sredina, nego je ušla i u male sredine, ušla je i u sela, tako da moramo jednostavno i ovakvim regulisanjem kroz zakone da sprečavamo i preventivno i kaznenom politikom da mnogi uživaoci opojnih droga ne žele da kažu od koga su je nabavili. Ako to ne žele, onda će da idu u zatvor, pa će verovatno, ako budu povratnici, morati da kažu gde je nabavljaju, jer tako se dolazi do vrha, do glavnih organizatora koji proizvode, nabavljaju i distribuiraju opojne droge.
Kada je u pitanju krivično delo - nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka, mi smo svesni da je unazad nekoliko godina bilo posredno ili neposredno pritisaka na određene sudske instance, da li su to niže ili više, od strane određenih ličnosti, davanjem komentara dok su sudski postupci u toku, predviđanjem kakva će sudska odluka biti ili komentarisanjem sudske odluke koja nije izvršna, konačna i pravosnažna. Mislim da je ovde, i to je moja sugestija za Ministarstvo, da vidimo kroz primenu ovog člana ovog zakona, da bi trebalo pooštriti u stavu 2, a kasnije dodati, da ako se ovo delo radi i vrši od strane tzv. javnih ličnosti, bivših nosilaca pravosudnih funkcija ili bivših ministara, da to ima specifičnu težinu i uticaj na javno mnjenje, pa čak i na donošenje odluke od strane određenih sudija. Mislim da tu treba možda i pooštriti kaznenu politiku, odnosno kao produženo krivično delo ga tretirati.
Kada je u pitanju delo – nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi, mi smo svedoci svega i svačega što se unazad nekoliko godina dešava na našim sportskim priredbama u Srbiji i mislim da na ovaj način ćemo bar preventivno delovati na grupe, grupice i sve one mlade ljude, ljude srednje generacije ili bilo kojeg godišta, koji se nasilnički neadekvatno ponašaju na sportskim priredbama.
S druge strane, mislim da samo zakonom ne može da se spreči ova ružna pojava i ružno delovanje u našoj zemlji, da mora celo društvo da preduzme određene mere da jednostavno sportska priredba bude sportska priredba na koju će mladi ljudi da odlaze, da odlaze deca da gledaju to, a da ne strahuju roditelji da li će im se deca vratiti nepovređena, zdrava, živa sa neke sportske priredbe.
Državni organi, a i zbog činjenice da je u ranijem periodu toga bilo, moraju te organizovane vođe navijača bilo kog kluba da ih ne uzimaju kada im je potrebno da se uradi ovo ili ono delo, već da se jednostavno sankcioniše nedolično ponašanje takvih grupa navijača.
U ime poslaničke grupe SPS-JS, nadam se da će ministarstvo i ovo uzeti u razmatranje u nekom naknadnom vremenskom periodu, kada vidimo kako će svi ovi novi zakoni u primeni da daju rezultate, pa sigurno pošto život uvek ide ispred zakona, praksa uvek ispred zakona, da u nekim novim izmenama sve to uobličimo i stavimo u neke nove zakonske propise, u izmene i dopune zakona.
Na kraju još jednom da kažem da smo mi kao poslanička grupa, dakle poslanička grupa SPS-JS, zadovoljni ovakvim predlozima zakona i da ćemo u danu za glasanje, kada se bude glasalo o ovim zakonima, dati punu podršku ovim zakonima.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, a posle nje narodna poslanica Milica Radović.

Pre početka rasprave o samim predlozima zakona, hoću građane Srbije da upoznam sa načinom rada našeg parlamenta, u kojem neki članovi parlamenta pristaju da učestvuju u igri u kojoj parlament jeste samo prividno samostalno političko telo, a neki od nas koji na to ne pristaju suočeni su sa gotovo nemogućim uslovima rada. S obzirom na to da vladajuća većina treba u parlamentu da ima onu većinu koja će joj obezbediti usvajanje zakona, možda jeste razumljivo da rukovodstvo Skupštine prihvati ovakav način rada. Ali, pitam građane Srbije da li je razumljivo i moguće obraditi 23 tačke dnevnog reda, što mi saznajemo 9. jula, u toku rada na jednom sistemskom i vrlo važnom zakonu o budžetskom sistemu, da bi se, na naše veliko iznenađenje i čuđenje, 14. jula povukao i taj dnevni red sa 23 tačke i u vreme vanrednog zasedanja, što je postalo pravilo, dodaje se 24. tačka dnevnog reda. To je za nas vrlo značajan pokazatelj načina rada, da ako nešto želite, sve je moguće.
Moram da kažem poštovanim građanima da se nikada više nisam uplašila za budućnost države Srbije do trenutka kada sam ugledala naziv tog 24. zakona koji treba da ratifikujemo u ovoj skupštini. Zaduženje kod domaćih, a stranih banaka, Alfa banke, Vojvođanske banke i Pireus banke, u vrednosti od 90 miliona evra, kojim se država zadužuje za pokriće budžetskog deficita.
Znači, ne zaduženje za infrastrukturu, ne zaduženje privrede, ne neki novi krediti građana, nego kredit države koja ne razmišlja o uštedama i o stavljanju sebe i svoje potrošnje u razumne okvire primerene ovom trenutku jeste bila 24. tačka koja je u povučenom, pa ponovo dostavljenom dnevnom redu, data nama na razmatranje.
Dok mi sedimo u Skupštini danonoćno, i preko 18 časova, u jednoj objedinjenoj raspravi, evo ovako izgleda vizuelno sedam zakona koji govore o izmeni kazni, o odnosima sa Međunarodnim krivičnim sudom, o načinu tretiranja pranja novca i borbe protiv terorizma, o Krivičnom zakoniku, o postupku.
Pitam da li postoji natčovek povodom ove tačke, kažem, ovo je sedam, ostalih 23 ćete imati prilike da vidite, jer mi fizička snaga nije dovoljna da se to ponese i ovde prikaže, i zato unapred tražim izvinjenje od građana što ću od ovih sedam zakona, jednako važnih, govoriti samo o dva koja smatram posebno važnim u ovom trenutku, a to su izmene i dopune Krivičnog zakonika i izmene i dopune zakona koji se tiču pranja novca i borbe protiv terorizma.
Ovo nije žalba i jadanje, ovo je konstatacija overavanja zakona koje predlaže Vlada kao poluga, gde suveren, danas predsednik, pokušava da zamagli samo svoju apsolutnu i diskrecionu moć u predlaganju, donošenju i usvajanju zakona.
Ako poslanik bilo koje poslaničke grupe ne može da stigne ovo ni da pročita, kako može uopšte da predstavlja građane pokušavajući nešto u ovome da izmeni – nedovoljno dobro, iako ne žalimo ni truda ni napor da ove zakone pročitamo i podnesemo amandmane na njih.
Počeću pre svega sa komentarom Predloga zakona za izmene i dopune Krivičnog zakonika, i to od obrazloženja, onako kako se zakoni i čitaju. Najpre da se osvrnem na to da obrazloženje zakona predstavlja samo u stvari navođenje ustavnog osnova za ovo pravo za donošenje i predlaganje jednog ovakvog zakona.
Taj ustavni osnov nije ispravno naveden, gospođo ministre, nije sasvim ispravan, jer prosto nije jasno zašto niste pomenuli prvu rečenicu stava 2. člana 34, a bilo je neophodno, koji kaže – da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno, izuzev kada je kasniji propis povoljniji za učinioca. Znači, vi čak ni pravo koje Ustav građanima daje ne navodite, a bilo je neophodno u ustavnom osnovu za donošenje ovog zakona. Verovatno predlagač nije želeo da podseća – da svaka izmena materijalnog krivičnog prava uzrokuje primenu pravila da se kazne određuju prema onom propisu koji je važio u momentu kada je on nastao, odnosno ako je kasniji propis povoljniji za učinioca. To naravno u primeni uzrokuje probleme i ne treba olako posezati za promenom bilo kojeg zakonika, pogotovo ne Krivičnog.
Pre nego zainteresujem javnost za svoju diskusiju, slušajući vas gospođo ministre, kada ste nabrajali dela za koja su povećane kazne, dok ste vi govorili verujem da su i drugi, kao i ja, jer je to prosto misaoni proces ljudi koji slušaju, stvarali slike dok vi govorite i osećala sam se kao da se nalazim ispred kioska na kojem su dnevne i nedeljne novine, na čijim naslovnim stranicama stoje upravo dela koja sta vi nabrajali – silovanja, zlostavljanja, bludne radnje, maloletna lica itd.
Zaključujem, da nije beznačajna veza sa vašim i Vladinim zajedničkim nastojanjem da se ugasi sloboda medija koja će govoriti o ovakvim delima, jer da nije bilo buke i besa, i prašine u javnosti oko tih dela, možda ne bi ni došlo do povećanja kazni za ova i za ovakva dela, jer pred time zaista nije mogla da zatvori oči ni Vlada, ni vi kao ministar.
A stručnjaci kažu da se broj takvih dela nije mnogo povećao – samo danas javnost o njima više zna, za razliku od nekih ranijih slučajeva. Možda u tome leži i razlog zašto se u broju 24 tačke dnevnog reda pod brojem jedan našla – ukidanje slobode štampe i pravo ili nepravo da ona izlazi, a onda sledi sedam vaših zakona za koje imamo jednako vremena za obrazlaganje.
Navodite tri glavna razloga za donošenje zakona. Najpre kažete da treba terminološki uskladiti, zato što je novonastalo stanje takvo, razdvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore, dovelo do toga da moramo terminološki da uskladimo sve ono što zakon obuhvata. Taj razlog jeste opravdan.
Postavlja se samo pitanje da li je trebalo da prođu tri godine da bi se izvršile terminološke izmene.
Drugi razlog ne stoji. Naime, kad god naša vlada predloži neki zakon odmah se poziva na konvencije koje je naša država ratifikovala.
Najveći deo obaveza iz tih konvencija Krivični zakonik, i vi gospođo ministre to dobro znate, Zakonik već ispunjava postojećim krivičnim delima koja su već obuhvaćena i prosto nije bilo potrebno propisivati nova.
Pitamo se koja to konvencija, baš bih volela da čujem na kraju vaš odgovor, propisuje krivično delo građenja bez građevinske dozvole ili priključenja objekta koji je izgrađen bez građevinske dozvole.
Na primer, članom 69. Predloga zakona uvodi se novo specijalno krivično delo – prevara u osiguranju, čime se samo opterećuje Krivični zakonik.
Možda će neko misliti da ste vi detaljista, neko će reći sitničar, neko će reći precizan, možda i devica u horoskopu, ko zna – nije to razlog, gospođo ministre.
Kada čitate istovremeno set ovih zakona, kao što sam bila prinuđena da čitam onaj o pranju novca, onda vidim da poseban tretman dobijaju sve finansijske usluge, poslovi, pa i ovi poslovi osiguranja ili finansijskog lizinga, koji nije obuhvaćen onim obavezama davanja posebnih podataka, o čemu ću naknadno govoriti, gde se sada osiguranje i na drugoj strani stavlja u poseban povlašćen položaj – manje obaveza, manje kontrole, ali posebno krivično delo za ono što može da se desi u oblastima osiguranja i to nije dobro.
Prevara se može javiti u različitim domenima društva. Uopšte nije jasno zašto bi prevare u osiguranju bile izdvojene, osim da se vrlo smišljeno, a potpuno nepotrebno forsira ta oblast privrede i finansijske industrije.
Uzgred, u obrazloženju ne postoji nijedna reč kojom se ovakva specifičnost obrazlaže.
Neophodno je ukazati da unošenje velikog broja tih specijalnih krivičnih dela u krivično zakonodavstvo bukvalno ne doprinosi smanjivanju kriminaliteta i ne da ne olakšava, nego otežava posao sudijama i javnim tužiocima, unosi dodatne zabune i te pravne kvalifikacije jesu upravo problem sudijama i tužiocima.
One prosto imaju negativan uticaj na neke opšte institute, kao što je sticaj i produženo delo, a to ćete vi, i bili biste u prilici da hoćete iskreno da nastupite, da objasnite mnogo bolje nego što to umem ja kao ekonomista. Predlagač kao da je zaboravio na to kako su "pozitivan" uticaj imale izmene Krivičnog zakona Republike Srbije kojima su uvedena posebna krivična dela korupcije u raznim oblastima – državne uprave, prosvete, zdravstva i sličnog. Poznat je stav naših stručnjaka koji se bave ovim krivičnim pravom – da jednostavno treba izbegavati ovu vrstu dela.
Istina je da postoji problem u primeni Krivičnog zakonika, ali se ovom vrstom izmena ništa neće popraviti, jer su razlozi za postojeću sudsku praksu sasvim druge prirode, mnogo su nezgodniji za vas kao predlagača i zato vi izbegavate da o tome govorite na taj način.
Znači, da zaključimo, u većini slučajeva, naravno ne osporavamo da je u nekoliko slučajeva to i opravdano, međunarodne konvencije ne mogu biti razlog za propisivanje novih krivičnih dela, niti proširivanje domena krivično-pravne zaštite.
Kao treći razlog navodite, kao predlagač, da je proteklo više od tri godine od usvajanja Krivičnog zakonika Republike Srbije, imajući u vidu stanje kriminaliteta i kaznenu politiku kažete da je potrebno pooštriti zaprećene kazne za pojedina krivična dela, čime se, po predlagaču, jača generalna prevencija.
Da li je to baš tako? Prošlo je svega tri godine od stupanja na snagu Krivičnog zakonika, i to je, moraćete priznati, jako malo vremena za uočavanje potrebe za pooštravanjem kazni i za stvaranje prave sudske prakse iz koje bi mogli da izvedemo zaključak da je neophodno da vršimo izmenu jednog zakonika. Na ovaj način pre mislim da dovodimo do neozbiljnosti, jer česte izmene ionako krhku pravnu sigurnost dovode u pitanje u još većoj i značajnijoj meri.
Deo razloga leži i u usvajanju velikog broja zakona po hitnom postupku. Sigurno me nećete demantovati. Svi oni koji nas čekaju u Evropi osporavaju potrebu donošenja zakona po hitnom postupku. Zahvaljujemo se našim vrlim autorima Poslovnika, koji nam omogućavaju podnošenja amandmana do početka rasprave po konkretnom predlogu zakona kada je postupak hitan, zato što mi, ponavljam, nismo nadljudi. U ovakvoj dinamici rada i u ovako obimnom dnevnom redu nema koristi od hitnog postupka u smislu poboljšanja kvaliteta samih zakona, niti ko od nas traži hitnost postupka.
Opet kaznena politika sudova nema veze sa Krivičnim zakonikom. Predlagač ovim zapravo želi da nam kaže, i to je ozbiljna stvar za zapamtiti, čuti i primiti na znanje, da Vlada u stvari nije zadovoljna kako sudovi primenjuju Krivični zakonik i da treba povećanjem zakonskih minimuma zaprećenih kazni naterati sudove i sudije da sude strože.
Dopustili ste čak, a što i vama lično zameram, da se u zakonu o javnom informisanju u amandmanima Vlade navodi, sud će izreći kaznu, gde državna uprava zaprećuje kaznu i prejudicira sudsku odluku time što kaže da će sud izreći kaznu. Kako reče predsednik Tomislav Nikolić, a Makijaveli je učio one koji su ga izgleda pamtili i čitali, treba udarati i rukama državne uprave i rukama sudstva. Zaboravljate da se ići u sud podrazumevalo i ići po pravdu. To se u ovom zakoniku ne vidi.
Istraživanja pokazuju da učinilac krivičnog dela, kada se odluči na neko krivično delo, ne očekuje da bude uhvaćen. Izuzetno stroga zaprećena kazna za njega nije ograničavajuća okolnost. Prava mera strogosti zaprećene kazne je nešto na čemu treba da se radi filigranski i tu ste vi mogli da date mnogo veći doprinos.
Naročito treba ukazati da se za dela za koja je zaprećena kazna zatvora povećana sa tri na više godina ne može primenjivati skraćeni postupak koji ne zahteva istragu i optužnicu, već optužni predlog, te se krivični postupak brže sprovodi. O tome treba vrlo mnogo voditi računa prilikom donošenja izmena koje ste ovde najavili.
Treba reći da treći deo obrazloženja Predloga zakona, koji nosi naziv Objašnjenje osnovnih pravnih instituta, apsolutno nije nikakvo obrazloženje i objašnjenje, već prepisan sadržaj navedenih članova zakona iz osnovnog zakonskog rešenja.
U delu četiri se kaže da nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona. Time vi, gospođo Malović, gospođo ministre, implicitno u stvari kažete da i ne nameravate da primenite sve odredbe predloženog zakona, kao na primer član 7, jer nije jasno kako ćete taj član sprovesti bez nabavke potrebne tehničke opreme, što je sadržano u rešenju samog člana.
Naravno, predlagaču se uvek žuri i opet je grubo prekršen član 164. Poslovnika, gde se kaže da se zakon izuzetno može doneti po hitnom postupku. Dakle, jasno je da reč izuzetak podrazumeva izuzetak od redovnog postupka i da se izuzeci uvek moraju usko tumačiti. Kao i mnogo puta do sada, Vlada ne koristi usko tumačenje već je ovo postalo pravilo ponašanja.
Pošto ističe vreme ovlašćenog predlagača, mogu da vam kažem da za ove zakone nećemo glasati kao poslanički klub Napred Srbijo, a u daljoj raspravi nastaviću obrazlaganje drugog zakona koji nisam stigla u ovom javljanju da obrazložim.

Reč ima narodna poslanica Milica Radović, a posle nje narodna poslanica Snežana Sedlar-Kenig.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, već je postala praksa da poslanici opozicije izražavaju svoje negodovanje zbog načina na koji se spajaju tačke dnevnog reda.
Kao i moja uvažena koleginica prethodnik, gospođa Jorgovanka Tabaković, da se pridružim tim kritikama, jer smatram da nema nikakvog smisla spajati sedam tačaka koje su sada na dnevnom redu u vreme predviđeno samo za jednu raspravu. To u krajnjem slučaju nije ni korektno.
Na taj način ne samo da nas onemogućavate da podrobno razmatramo svaki zakonski predlog, već nas dovodite izvesno u opasnost da prilikom rasprave u pojedinostima zbog velikog broja članova, a samim tim i velikog broja mogućih amandmana, a sada nemam tačno informaciju koliko je amandmana podneto, pretpostavljam da će ih biti dosta, zbog poslovničkih ograničenja mi nećemo možda biti čak ni u mogućnosti da raspravljamo u pojedinostima o tački kao što je Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika, koji predstavlja jedan od suštinskih zakona koji su danas na dnevnom redu.
Moram da kažem da je u periodu od 2001. do 2009. godine bilo više izmena u krivično-materijalnom i krivično-procesnom pravu u Srbiji nego što je to bilo u poslednjih 20 godina. Moram da kažem da su neke izmene bile vrlo opravdane i da su išle u pravcu donošenja određenih rešenja koja su rešavala probleme.
S druge strane, moram takođe da primetim da predstavnici Ministarstva, naročito u ovom mandatu, čestim izmenama zakona, donošenjem zakona na brzinu, višekratnim odlaganjem primene donetih zakona, pokazuju jednu dozu lutanja u krivičnom zakonodavstvu i u samoj pravnoj oblasti, što smatram krajnje nedopustivim.
Lično mislim da se na taj način ne doprinosi rešavanju problema, već se na neki način pogoršava stanje u samom pravosuđu. Ovo prvenstveno govorim zbog toga što smo imali priliku da vidimo da je određeni broj zakona ovo ministarstvo pripremilo, oni su sada već usvojeni.
Izazvali su ogromne kritike stručne javnosti. Od nekih takvih razmišljanja su našla svoje utemeljenje i u odluci Ustavnog suda, pa on je nedavno određene odredbe Zakona o sudijama, a mislim da se radi o odredbi člana 30. i 64. čini mi se, proglasio neustavnim.
Na ovoj sednici imamo mnogo zakonskih predloga, a zbog kratkog vremena koje imam neću nažalost biti u mogućnosti da se osvrnem na svaki zakonski predlog koji je danas na dnevnom redu.
Počeću sa zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom.
Smatram da je naša zemlja ratifikacijom Rimskog statuta izrazila spremnost da sarađuje sa Međunarodnim krivičnim sudom, znači sa stalnim sudom, u pogledu privođenja pravdi počinilaca krivičnog dela genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina.
Naravno, ovde se pominje i delo agresije, pošto još uvek nemamo definiciju agresije, mislim da je u najskorije vreme nećemo ni imati, i to delo potpada onog trenutka pod nadležnost suda, ali kada se utvrdi njegova definicija.
U poslednje vreme mogli smo da čujemo da će se najverovatnije svi postupci koji se vode pred Haškim tribunalom, a nisu okončani do trenutka završetka rada Haškog tribunala, verovatno preneti u nadležnost Međunarodnog krivičnog suda.
Moram da kažem da su ovakva razmišljanja krajnje neprimerena i da naša javnost nema razloga za strahovanje od ovoga, zbog toga što Međunarodni krivični sud ne može da deluje retroaktivno.
Pod njegovu nadležnost mogu da potpadnu samo krivična dela koja su učinjena nakon stupanja na snagu Rimskog statuta, a to se desilo 1. jula 2002. godine.
Pored činjenice što je usvajanje Rimskog statuta ogromnim brojem glasova država članica, mislim da se radi o broju od 130, ogromno dostignuće u razvoju međunarodnog prava, moram da kažem i da izrazim sumnju u kapacitet rada tog suda, s obzirom na činjenicu da ga najvažnije i najmoćnije države sveta još uvek nisu ratifikovale.
Sada, kao i uvek kada govorimo o samom važenju međunarodnog prava, ovde dovodimo u neravnotežu sa jedne strane pravo sile i sa druge strane samu pravdu.
DSS nikada nije izbegavala preuzete međunarodne obaveze, i to naravno ne činimo ni sada, ali kada je u pitanju sam rad ovog stalnog suda, izražavamo jednostavno nezadovoljstvo, iz razloga što smatramo da one zemlje koje najviše krše ljudska prava nisu ratifikovale ovaj statut, što će se jako odraziti na samo funkcionisanje suda. Mislim da osnovna zamisao koja je sadržana u odredbama Rimskog statuta na taj način neće moći da bude u potpunosti ostvarena.
Prešla bih na zakon o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala. Mislim da je bilo neophodno da se ovaj zakon donese, ali nemamo razumevanja za toliki protek vremena koji je prošao od trenutka kada je ovaj zakon mogao da se nađe u samoj proceduri.
Ovo prvenstveno ističem zbog toga što smatram da je odavno već završena izgradnja posebnog odeljenje za izvršenje kazne zatvora i ono postoji. Ono se nalazi u Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu i smešteno je bliže otvorenom delu zatvora, nego zatvorenom delu zatvora.
Ovo ističem prvenstveno kao jednu sumnju u obezbeđenje dovoljne bezbednosti i zaštite kao garancije od eventualnog bekstva osuđenih lica, moram da pomenem da se radi o najtežim učiniocima krivičnog dela, koja su osuđena na najduže kazne zatvora.
Smatram da bi bezbednosni uslovi u tom smislu trebalo da budu na najvišem nivou.
Kako smo mogli da saznamo, taj objekat će moći da primi svega 100 osuđenih lica. Ukoliko tome dodamo činjenicu da u Srbiji trenutno deluje 36 organizovanih kriminalnih grupa, sa 350 članova i 360 bezbednosno vrlo interesantnih lica, onda možemo da zaključimo da ni izbliza ovaj kapacitet neće biti dovoljan za sva eventualno osuđena lica. Moram da kažem da je dobro što je sa gradnjom ovakvog objekta početo.
S druge strane, kada govorim o ovom predlogu zakona, ne mogu a da preskočim podatak da se u svim zatvorima u Srbiji trenutno nalazi 10.260, što osuđenih lica, što samih pritvorenika, što prekršajno kažnjenih lica. Realni kapacitet naših zatvora, ukoliko želimo da zadovoljimo sve evropske standarde, iznosi 7.000. To je veliki problem u ovoj oblasti i rekla bih jedan možda od najvažnijih.
Pored niza primedbi koje imamo na ovaj predlog zakona, koje smo podneli amandmanski i o čemu će više biti reči u raspravi o pojedinostima, zadržala bih se samo na dvema odredbama koje po mom mišljenju predstavljaju najvažnije zamerke koje mi imamo.
Prva se odnosi na odredbu koja kaže da se zaposleni upućuju na rad u Posebno odeljenje za izvršenje kazne zatvora na vreme ne duže od šest meseci, a u sledećem članu čak se kaže da ono može da bude i kraće. Smatram da je ovo vreme neprimereno kratko, da se na taj način ne obezbeđuje kontinuitet rada samih radnika, posebno ukoliko se zna sa kojim dužnostima su sve u mogućnosti i u obavezi da se suoče ukoliko rade sa licima koja su bezbednosno vrlo interesantna, odnosno radi se o najtežim učiniocima krivičnih dela.
To kratko vreme onemogućava ih da se na jedan valjan način upoznaju sa samim navikama osuđenika, jer smatram da je to vrlo važno ukoliko žele da im rad sa takvom kategorijom osuđenih lica prosto bude olakšan. Čestom izmenom radnika u Posebnom odeljenju za izvršenje kazne zatvora, pored toga što se ne obezbeđuje kontinuitet, mislim da je izvesno da bi i sama bezbednost u objektu mogla da bude ugrožena i to je osnovni razlog zbog čega i obrazlažem ovu izmenu. S druge strane, još jedna odredba je u ovom predlogu vrlo sporna, a odnosi se na preispitivanje razloga za izvršenje kazne zatvora u Posebnom odeljenju na svake dve, odnosno u izuzetnim slučajevima čak i posle godinu dana.
Napominjem i da se radi o licima koja su osuđena na najduže zatvorske kazne, čak i na kaznu zatvora od 40 godina, i ukoliko bi ovu odredbu ovako shvatili, onda možemo vrlo lako da dođemo u situaciju da se osuđenik koji je smešten u Posebno odeljenje za izvršenje kazne u Zabeli posle godinu dana ili dve godine od samog početka, upućuje, postoji mogućnost, može da se uputi na izdržavanje kazne zatvora u ustanovu gde ga kasnije upravnik, po njegovoj unutrašnjoj sistematizaciji rada, može da prebaci u bilo koje odeljenje datog zavoda, čak i onog otvorenog tipa.
Smatram da je ovo jako loše rešenje. Amandmanski smo reagovali, međutim, smatram da je bilo mnogo bolje predvideti neku vrstu ograničenja, tačnije koje je to vreme nakon koga uopšte sud može da razmatra kada će osuđeno lice da uputi na izdržavanje kazne zatvora u samu ustanovu. Predvideli smo u amandmanu da se radi nakon jedne polovine izdržane kazne.
Kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, smatramo da nema dovoljno argumentovanih razloga za stavljanje Zakonika o krivičnom postupku van snage. Bilo bi mnogo bolje da su se stvorili uslovi za njegovu primenu adekvatnom pripremom javnih tužilaca za vođenje samih istraga, te poboljšanjem nekih odredaba Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine. Moram da kažem da je Ministarstvo koje je predložilo Zakonik o krivičnom postupku iz 2006. godine vrlo brzo uvidelo da određene odredbe ovog zakonika nisu najsjajnija rešenja i upravo su za vreme još svog mandata predložili određene izmene Zakonika o krivičnom postupku.
Postavljam pitanje – ako Zakonik iz 2006. godine o krivičnom postupku nije dobro rešenje, znači loš je, zbog čega se onda najveći broj odredaba tog Zakonika o krivičnom postupku inkorporira u sam Predlog zakona izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, jasnija da budem, u ovaj sada zakon koji je na dnevnom redu.
To je urađeno vrlo loše, nesistematično i odstupa se od samog cilja odredbi Zakonika koje je on imao, a sve u cilju njegove promene u potpuno suprotnom smeru. Tu prvenstveno mislim na one najlošije izmene i po mom mišljenju to su obaveza drugostepenog suda da nakon ukidanja prvostepene presude odmah reši predmet sam. Ovde ne postoji više mogućnost ukidanja presude i vraćanja na ponovno suđenje kod prvostepenog suda.
Tačno je da se na ovaj način skraćuje samo trajanje krivičnog postupka, ali ovakva odredba može da ima dve vrlo ozbiljne posledice kao svoj rezultat. Prva može da bude prvenstveno preopterećenje budućih apelacionih sudova, jer vrlo lako možemo da dođemo u situaciju da prvostepeni sudovi ne budu motivisani da se bave, tako reći da se udubljuju, da se unose u složenije krivične postupke i da prosto predmet nakon ukidanja samo bude prosleđen Apelacionom sudu kao drugostepenom.
S druge strane, vrlo važna posledica je odsustvo edukativne funkcije viših sudova u odnosu na niže sudove. Ovde prvenstveno mislim sa aspekta podsticanja kvaliteta rada nižih sudova.
Naravno, druga ogromna zamerka je potpuno ukidanje dva vanredna pravna leka, odnosno vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude. Takođe, kada je reč o žalbi na presudu drugostepenog suda, smatramo da su razlozi za njeno izjavljivanje previše redukovani i nikako ne možemo da podržimo ovakvo rešenje.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama Krivičnog zakonika, moram da kažem da je predlagač zakona pooštrio kazne za jednu trećinu krivičnih dela, obrazlažući to željom da se suzbije na jedan efikasniji način kriminalitet.
Moram da primetim da se ovde radi o jednom nenaučnom i laičkom pristupu, što se u krajnjem slučaju podudara sa jednim opštim stavom nestručne javnosti koja zahteva represiju i koja zahteva povećanje samih kazni, odnosno strože kazne. Ovo se ne može nikako drugačije objasniti, pošto nije ni naučno utemeljeno, nego isključivo kao metod za prikupljanje političkih poena.
Ukoliko predlagač zakona već kritikuje sudove da imaju blagu kaznenu politiku, onda mi prosto nije jasno kako se u jednoj verziji Predloga zakona o izmenama Krivičnog zakonika mogla uopšte razmatrati mogućnost o uvođenju uslovne osude, čak i za novčanu kaznu. Ovo sada, hvala bogu, ne postoji u ovom predlogu zakona, ali prosto nisam mogla da ne pomenem, jer sam imala priliku i taj predlog zakona da vidim. Mislim da je nelogično da se ovakvo rešenje pojavilo, jer uslovna osuda može da bude alternativa isključivo kazni lišenja slobode, a ne novčanoj kazni.
Odredbe o tzv. kućnom pritvoru postaju vrlo sporne zbog načina na koji su upravo i bile definisane. Kaže se da će se prilikom određivanja ove kazne sud voditi računa o tehničkim mogućnostima izvršenja. Šta to znači? To znači da će onom osuđenom licu sud odrediti ovu meru ukoliko ima tehničke mogućnosti za to, ukoliko poseduje, primera radi, određeni broj narukvica za praćenje. U drugom slučaju, ukoliko sud ne poseduje tehničke mogućnosti, on će ga uputiti na izdržavanje kazne zatvora u samu ustanovu.
Mislim da se na ovaj način osuđena lica stavljaju u neravnopravni položaj i ovo je, po našem mišljenju, diskriminatorska odredba.
Dalje, odredba predloga o ograničenju uslovnog otpusta licima koja su pokušala bekstvo iz zatvora ili su već pobegla, po našem mišljenju je potpuno bespotrebna, iz razloga što prosto ne mogu da verujem da postoji bilo koji sud u Srbiji koji bi mogao da razmatra uslovni otpust za lica koja su učinila već ovo krivično delo. Mislim da je nepotrebno da ova odredba stoji u Predlogu zakona.
S druge strane, potpuno je neprimereno pooštravanje uslovnog otpusta u situaciji kada je opšti trend u evropskim krivičnim pravima upravo širenje mogućnosti za određivanje ovakve jedne mere. Ova odredba je u krajnjem slučaju u suprotnosti sa preporukom Saveta Evrope, u kojoj se kaže da zatvaranje lica jako teško pogađa države i da su istraživanja pokazala da se zatvaranjem lica vrlo često dolazi do jedne potpuno druge namene od one koja je bila očekivana, odnosno dejstvo se ne podstiče u potpunosti.
Upravo zbog toga ona preporučuje da se trajanje kazni zatvora na neki način ograniči i kao jedan od mogućih sredstava u tom pravcu bi bilo proširenje mogućnosti za određivanje uslovnog otpusta. Naravno, mi o Krivičnom zakoniku imamo mnogo toga da kažemo, vidim da mi vreme ističe.
Kao i o ovom zakonu, kao i o drugim predlozima zakona koji su danas na dnevnom redu, mi ćemo se izjasniti kako u nastavku ove sednice, tako, naravno, i u raspravi o pojedinostima.

Reč ima narodni poslanik Snežana Sedlar-Kenig. Izvolite.