Poštovana gospođo ministarka, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici,  savremenici smo zapravo sveobuhvatne reforme pravosuđa u nas, kako pravosuđa, tako i reforme u smislu krivičnog zakonodavstva.
Pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Kako je u dosadašnjem toku bilo reči o razlozima za donošenje ovog zakona, htela bih da se osvrnem na objašnjenja pojedinačnih rešenja.
U članu 9. zakona kojim se menja član 18. Zakonika, a u skladu sa shvatanjima savremene nauke, preciznije je definisano procesno načelo – slobodne ocene dokaza i načelo in dubio pro reo, koji do sada zakonik nije poznavao. Htela bih da pohvalim Ministarstvo pravde i istaknem da su problemi iz prakse detektovani i preneti, normirani u Predlogu ovog zakona.
Odredbama čl. 10. do 18. ovog zakona predviđene su izmene koje su u prvom redu izazvane promenama u organizaciji sudova. O čemu se zapravo radi?
Znači, uvođenjem apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, umesto dosadašnjeg Vrhovnog suda Srbije, i donošenjem novog Krivičnog zakonika, pretresi u kojima su izmenjeni sastav veća. Jer u sastavu veća pred Vrhovnim sudom do sada su učestvovale sudije porotnici, sada se ova odredba menja i učestvovaće sudije profesionalci, već je činjenica troje profesionalnih sudija.
Najvažnija promena je u članu 18. zakona koji predviđa brisanje stavova 4. i 5. u članu 75. zakona, koji su pod određenim uslovima omogućavali kontrolu korespondencije zadržavanjem i pregledanjem pisama između pritvorenog, okrivljenog i njegovog branioca u toku istražnog postupka. Branilac je svrstan u grupu subjekata koji se mogu dopisivati sa pritvorenikom, bez nadzora istražnog sudije.
Predložena izmena je u skladu sa međunarodnim pravnim standardima u toj oblasti, a dosadašnje rešenje nije bilo logično, budući da ukoliko se razgovor između pritvorenog i njegovog branioca ne može prisluškivati, što je normirano članom 75. stav 2. zakona, logično je da se i njegova korespondencija ne sme čitati.
Novina koja je takođe smatram značajna važi za odredbe člana 31-43, zakonom se preciziraju mere procesne prinude, među kojima je najviše pažnje posvećeno pritvoru. Tačnije, predlaže se uvođenje posebnog za stranke javnog ročišta za održavanje i ukidanje pritvora, a odsustvo uredno pozvanih stranaka ne sprečava održavanje ročišta i donošenje odluke o pritvoru.
Kako u praksi postoji veliki problem sa dostavljanjem, ovde se izmenama na taj način rešava ova problematika. Tako članom 27. zakona uvodi se mogućnost dostavljanja poziva svedoku putem elektronske pošte ili drugog elektronskog prenosioca poruka.
Veoma je važno u ovom delu izlaganja istaći i institut odlaganja krivičnog gonjenja koji je uređen. Šta se zapravo time rešava? Javnom tužiocu je data mogućnost da, bez saglasnosti suda, odloži krivično gonjenje za krivična dela za koja je zaprećena kazna do tri godine zatvora, odnosno uz odobrenje sudskog veća kada se radi o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna preko tri, a do pet godina zatvora.
Isto tako, daje se mogućnost javnom tužiocu da podigne neposredno optužnicu za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do osam godina.
Do sada je bilo reči o ovom institutu sporazuma o priznanju krivice. Tačno je da ovaj institut, uobičajen i karakterističan za anglosaksonske krivične postupke, ali je i danas veoma široko prihvaćen u brojnim kontinentalno-evropskim zakonodavstvima.
Ovaj institut u našem zakonodavstvu mogao bi dovesti do bržeg okončanja mnogih krivičnih postupaka i smanjenja troškova, a da se pri tom ipak ne ugrozi interes zakonitosti i pravičnosti. To predstavlja i osnovni razlog za uvođenje ovog instituta.
Dakako je značajno navesti i izmene člana 377. Zakonika o krivičnom postupku, koji predviđa obavezu drugostepenog suda da održi pretres i da mu presudi slučaj, ako je već jenom ukidao prvostepenu presudu i predmet vratio na novo suđenje prvostepenom sudu. Ovo ima za cilj da skrati trajanje krivičnog postupka i poveća stepen odgovornosti drugostepenog suda.
Nadalje, nužno je istaći da su, iz razloga celishodnosti, brisana dva vanredna pravna leka, i to vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude. Čitavo jedno poglavlje Predloga ovog zakona o kojem danas govorimo odnosi se na dela organizovanog kriminala, koji uređuje institut svedoka saradnika i druge institute. Smatram da je izuzetno dobar zakon i poslanici Demokratske stranke će podržati ovaj predlog zakona i ceo set.

Reč ima mr Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da nastavim tamo gde sam stao. Pre nekoliko nedelja Republiku Srbiju je posetio bivši hrvatski premijer Ivo Sanader i tom prilikom je obećao da će da pomogne, i njegova vlada, procesu evropskih integracija u Republici Srbiji, a između ostalog je obećao da će da da veliki broj prevedenih, naravno, na hrvatskih jezik evropski propisa, da ne moramo mi da se mučimo.
Mi razumemo hrvatski, pa ćemo lakše da usvojimo zakone koje od nas traži EU, pošto je taj trnovit put prevođenja hiljade i hiljade evropskih propisa već uradila Hrvatska. Hrvatska nas inače jako mnogo voli, pa onda da se mi ne mučimo kao oni, eto oni će nama da ustupe te svoje prevode i onda ćemo lakše da se integrišemo u EU. Toga sam se setio zato što sam video, gospođo Malović, da u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, između ostalog, predviđate da se reč "usvojilac" promeni u "usvojitelj".
Zanima me da li gospodina Vukčevića nazivate tužiteljem za ratne zločine ili tužiocem, da li sada nas gledaju gledatelji ili gledaoci. Ima li kraja uvođenju tih reči koje pripadaju korpusu hrvatskog novogovora, koga je izmislio Franjo Tuđman, da bi u suštini jedan isti srpski jezik pretvorio u hrvatski jezik.
Ako kažete da je usvojilac usvojitelj, onda ćete morati da menjate hiljade propisa u Srbiji i da kažete tužitelj, gledatelj itd. Onda promenite funkciju gospodinu Vukčeviću, pa neka se zove tužitelj za ratne zločine. Onda advokat više nije branilac, nego je branitelj. Onda tome nema kraja, gospođo Malović, zašto to radite, zaista ne znam.
Ponavljam vam ponovo, u pitanju je hrvatski novogovor. U suštini je to srpski jezik koga su naravno određeni hrvatski lingvisti i intelektualci, i političari, namerno iskvarili da bi rekli, sada je to naš hrvatski jezik koji se razlikuje od srpskog jezika. Razumem hrvatske lingviste, ali ne razumem srpske ministre koji se povode za tom logikom.
Baš bih voleo da vidim da recimo u Hrvatskom Saboru je moguće da dođe ministar i kaže – poštovani narodni poslanici. Kod nas dođe mrtav hladan ministar za kulturu i kaže – zastupnici. Njega razumem, ali ne razumem odakle hrabrost da se tako nešto govori, posle svega što se desilo tokom 90-ih godina, posle svega što se desilo u Drugom svetskom ratu itd. Neka kultura političke komunikacije mora da postoji.
Hajde da kažemo da je to još i banalna greška u ovim predlozima zakona, kakvih sve grešaka ima suštinskih i pravnih. Kažem, zbog nedostatka vremena biće mi teško da se bavim svim pitanjima koja su sadržana u spojenim tačkama dnevnog reda. Osvrnuću se na nekoliko ključnih problema.
U zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, gospođo Malović, imate član 2. koji kaže – svrha izvršenja sankcija je izvršenje pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka radi zaštite društva od krivičnih i drugih kažnjivih dela.
Ovakvom definicijom svrhe izvršenja sankcija potpuno ste ispustili jednu važnu dimenziju krivičnih sankcija. To se izučava, ako se ne varam, na drugoj godini pravnog fakulteta u krivičnom pravu koja se zove – specijalna prevencija kriminaliteta.
Nije suština izvršenja krivičnih sankcija samo da drugi ne čine krivična dela, nego da se pre svega taj učinilac krivičnog dela prevaspita, resocijalizuje i da više ne čini krivična dela.
Vi kažete, zaštita društva od krivičnih i drugih kažnjivih dela. Ispuštate važnu dimenziju koja se zove – specijalna prevencija kriminaliteta.
Pre člana 2. imate član 1, u kome kažete da se reč "zavodskih" briše i umesto toga zamenjuje se rečju "krivičnih". Pri tom u stvari mislite na institucije koje se kolokvijalno nazivaju zatvorima, dakle kazneno-popravni domovi, zavodi itd.
Postavlja se pitanje, koje krivične sankcije se izvršavaju po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija ako više ne koristimo termin – zavodske sankcije, nego krivične sankcije. Kada pročitate Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, 99% odredbi odnosi se na zatvore. U zatvorima se, gospođo Malović, ne izvršava novčana kazna, a ona je takođe krivična sankcija. Ne izvršava se ni sudska opomena, a takođe je krivična sankcija.
Vi reč – zavodskih, zamenjujete sa – krivičnih. Krivičnih je mnogo širi pojam od zavodskih. Ova reč – zavodskih trebalo je da ostane, jer vi Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija regulišete materiju – izvršenje kazne lišenja slobode.
Doduše, u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija postoji nekoliko članova koji imaju zajednički podnaslov – izvršenje novčane kazne. Suštinski se ovim zakonom ne reguliše postupak izvršenja novčane kazne, jer to nije ni moguće.
Kako se izvršava novčana kazna? Tako što onaj ko je osuđen na novčanu kaznu ode u banku i plati odgovarajući novčani iznos na odgovarajući račun koji se sliva u budžet Republike Srbije. To se ne reguliše bilo kakvim zakonom. To je prosta fizička operacija.
Šta se reguliše ovim zakonom? Kada se novčana kazna zamenjuje kaznom zatvora, a u tom slučaju se više ne izvršava novčana kazna nego kazna zatvora.
To je argument više da je ovaj termin - zavodskih trebalo da ostane, jer se ovde ne izvršavaju po ovom zakonu sve krivične sankcije, nego kazna lišenja slobode.
Izvršili ste izmenu u članu 27. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i predvideli ste, između ostalog, da za upravnika zavoda i zamenika upravnika zavoda može biti raspoređeno lice koje ima sedam godina radnog iskustva na poslovima izvršenja sankcija u pravosuđu, advokaturi, vojsci ili policiji posle stečenog visokog obrazovanja na studijama drugog stepena, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od četiri godine.
Ovu izmenu ste morali da uneste zbog onog nesrećnog Zakona o visokom obrazovanju i zbog usvajanja tzv. bolonjskih principa u visoko obrazovanje pa ste, ne mislim vi lično, nego vlade koje su to uradile i skupštine koje su za to glasale, uneli jedan haos u visoko obrazovanje, pa se više ne zna ko je diplomirani, ko je master, ko nije itd.
Ovde imate dva problema. Prvo, biti upravnik zavoda za izvršenje krivičnih sankcija je izuzetno delikatan posao. Taj posao podrazumeva ne samo usko stručna znanja iz oblasti prava, nego i čitav niz drugih znanja koje upravnik zavoda mora da poseduje ako se u tom zavodu želi ostvariti puna svrha izvršenja krivičnih sankcija, a to nije samo generalna prevencija kriminaliteta o kojoj govorite vi, nego i specijalna prevencija kriminaliteta.
Po mišljenju SRS, upravnik zavoda mora isključivo da bude lice koje je završilo studije drugog stepena, ne osnovne studije, studije drugog stepena, i na taj način dobijate kvalifikovanog stručnjaka koji će posedovati znanja ne samo iz oblasti prava, nego iz oblasti drugih društvenih nauka, iz oblasti sociologije, psihologije, pa u izvesnoj meri i medicine, a nikako to ne može biti lice koje je završilo osnovne studije.
Onda kažete – osnovne studije, ali koje traju četiri godine. Na taj način diskriminišete ljude koji su završili osnovne studije koje traju tri godine.
Što taj građanin Republike Srbije je sad kriv, legalno je završio prethodne škole, upisao osnovne studije koje traju tri godine i ima diplomu kao i ovaj koji ima osnovne studije od četiri godine, on je kvalifikovan da obavlja određeni posao? Što ste rekli baš četiri godine?
Zakon o visokom obrazovanju je ostavio mogućnost da osnovne studije traju tri ili četiri godine. To je pravo građanina da izabere da li će da studira tri ili četiri godine, a vi kažete – to vam je pravo da studirate tri ili četiri godine, ali posle, da biste se zaposlili, morate da završite i osnovne studije koje traju četiri godine. A vi koji ste završili studije u trajanju od tri godine, ko vam je kriv.
To nije način da se određeni problemi rešavaju. Isključivo lice sa završenim studijama drugog stepena, po mišljenju SRS, može kvalitetno da obavlja ovaj posao.
Ponovo se vraćamo na jedno pitanje koje je samo naizgled terminološko, ali u stvari je suštinsko i tiče se svrhe izvršenja krivičnih sankcija, pre svega kazne zatvora. Brišete termin vaspitni program i onda ubacujete novu sintagmu program postupanja.
Gospođo Malović, sa živim čovekom se ne postupa. Živ čovek se prevaspitava.
Onaj ko je učinio krivično delo, država hoće da ga prevaspita putem određenog vaspitnog programa, da ga resocijalizuje, da mu da neke društvene i moralne vrednosti koje on nije imao, pa u toku tog vaspitnog programa treba da ih stekne, kako sutra ne bi ponavljao izvršenje krivičnih dela.
Vaspitanje je izuzetno lepa srpska reč i prava reč da objasni suštinu procesa koji treba da se desi u našim zatvorima, a to je da onaj ko je vršio krivična dela stekne neke društvene i moralne vrednosti i da nakon izlaska iz zatvora ta krivična dela više ne čini.
Vi odbacujete termin vaspitanje i vaspitni program i pribegavate jednom bezličnom, hladnom izrazu program postupanja, sa osuđenikom koji sutra treba da postane punopravni građanin Republike Srbije, koji je naravno potpuno uključen u društveni život.
Svuda izbegavate termin vaspitni program i ubacujete termin program postupanja. Takođe unosite i jedan termin koji u suštini nije pravni, a to je tretman. To je medicinski, a ne pravni termin.
Brišete pravnu terminologiju iz zakona i ubacujete neke izraze koji nisu pravni i koji u stvari uopšte ne dotiču suštinu procesa izvršenja krivičnih sankcija, a to je, ponavljam, ne samo generalna, nego i specijalna prevencija kriminaliteta.
Naravno, kada god se donose zakoni o izvršenju krivičnih sankcija, onda aktuelni ministar objašnjava da će taj zakon u velikoj meri da popravi stanje u srpskim zatvorima. To su govorili i ministri pre vas kada su usvajali, davne 2005. godine, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija.
Kakvo je stanje u našim zatvorima? Teško, da teže ne može biti. Danas u srpskom zatvoru čovek koji je oženjen, koji ima maloletnu decu i koji je iz nehata prouzrokovao neku tešku saobraćajnu nezgodu izdržavaće kaznu lišenja slobode sa ljudima koji su ubili, silovali, izvršili razbojničku krađu, teroristički akt itd, bez bilo kakve selekcije. Danas u srpskim zatvorima, gospođo Malović, samo ako imate dovoljno novca, možete da kupite bolji mobilni telefon nego u Knez Mihailovoj, možete da kupite razne vrste droga.
Tačno je, gospođo Malović. Voleo bih da nije tačno, ali je tačno. Možete da kupite mobilni telefon, možete da kupite drogu, možete da izađete iz zatvora ako imate dovoljno novca da potplatite stražara, nadzornika, upravnika zavoda itd.
Ako imate dovoljno novca ne morate u određeno vreme da dođete na prozivku. U zatvorima se, gospođo Malović, osuđenici prozivaju da se vidi da li su tu, kao u vojsci, pa se utvrđuje stanje, po spisku i na licu, treba da je stanje identično. Međutim, ako imate dovoljno novca, ne morate da budete na toj prozivci određeni period dana. Neki čak kažu negde od 6 ujutru do 21 čas uveče. Niko vas ne pita gde ste.
Dalje, setite se kada je 2001. godine izbila pobuna u Zabeli. Za Zabelu se smatra da je jedan od najčuvanijih srpskih zatvora. Godine 2001. jedan vaš kolega, koji je bio ministar pravde, za vreme njegovog ministrovanja desila se pobuna u Zabeli i spaljen je onaj čuveni sedmi paviljon. Taj sedmi paviljon je, gospođo Malović, dva puta obnavljan.
To nije moguće, ali u državi Srbiji pod vlašću DOS-a je moguće. Jedanput je obnavljan da bi se pokazalo gde su utrošena budžetska sredstva, a drugi put je obnavljan u nekoj predizbornoj kampanji. Mi smo se u našoj savremenoj istoriji nagledali situacija kada se jedan most pet puta otvara ili neka ulica pet puta renovira itd, bolnica se otvara pet puta. Tako je bilo i sa Zabelom. Ona je dva puta svečano otvarana, naravno, nakon renoviranja.
Svega i svačega ima u srpskim zatvorima. Nije suština, gospođo Malović, razumem da ste se trudili da zakon bude što bolji, ali nije suština ne samo Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, bilo kog zakona iz seta ovih krivičnih zakona u samom kvalitetu pravne norme, nego je suština u tome da li postoji volja da se ta norma tako kako je napisana u praksi izvršava ili ne.
Nažalost, pod vlašću DOS-a, pod vlašću DS i raznoraznih koalicionih partnera od 2000. godine naovamo ne postoji volja da se izvršavaju zakoni u Srbiji ili kada se izvršavaju, oni se izvršavaju selektivno.
Takva je situacija i na polju krivičnog zakonodavstva. Svi znate kolika se prašina digla oko ubistva predsednika Vlade Srbije gospodina Zorana Đinđića. Navodno je utvrđeno ko je izvršio to krivično delo, pročitana je presuda, doduše uz onaj čuveni lapsus. Doneli smo presudu, ali postavljam drugo pitanje – ako smo ljudi, ako smo hrišćani, onda svaki ljudski život ima istu vrednost.
Ako je država zaista, po rečima vaših prethodnika, prevrnula nebo i zemlju da se pronađu ubice Zorana Đinđića, zašto to recimo nije urađeno kada je u pitanju bivši savezni ministar, takođe pokojni Pavle Bulatović? Kako je moguće da u ovoj državi postoje životi koji više vrede od nekih drugih?
To apsolutno nije u skladu ne samo sa demokratskim, ne samo sa pravnim i političkim, sa elementarnim hrišćanskim i moralnim vrednostima. Država apsolutno ništa nije uradila da se pronađu ubice jednog čestitog čoveka, jednog poštenog čoveka i jednog čoveka koji je zaista svojski radio na tome da se ne raspadne zajednica Srbije i Crne Gore.
Sada da kažemo nešto o ovom Krivičnom zakoniku. Mi smo vas kao poslanička grupa SRS, gospođo Malović, svojevremeno upozoravali da po nekim teorijskim postulatima nije moguće da pravna lica budu krivično odgovorna.
Svojevremeno ste doneli Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica. Evo, sada donosite izmene i dopune člana 12. Krivičnog zakonika Republike Srbije, gde ponovo normirate mogućnost krivično-pravne odgovornosti pravnih lica. Mi smo vam i tada rekli, sada ćemo to ukratko da ponovimo, da to potpuno odudara od krivično-pravne teorije.
Nemate nijednu knjigu iz krivičnog prava, ajde sad ne računam one bolonjske pravne stručnjake, ali one klasične pravnike, klasične teoretičare, gde možete da nađete ijednu definiciju, ijedan pojam po kojem pravno lice može da bude krivično odgovorno. Ono ne može da bude krivično odgovorno. Suštinski ne može, zato što nema biološki subjektivitet. Da bi neko bio krivično odgovoran, on mora da poseduje svest i volju. Svest i volja su bitni elementi uračunljivosti, a bez uračunljivosti nema krivične odgovornosti. Sada mi objasnite kako je moguće da neko preduzeće ima svest i volju, a nema biološki subjektivitet? Kako ćete vi pravno lice poslati u tu čuvenu Zabelu, koja je dva puta renovirana?
U članu 7. predviđate nešto što se kolokvijalno naziva kućni zatvor ili kućni pritvor. Onaj ko je osuđen kaznom zatvora do jedne godine, sud može odrediti da se kazna izvrši na taj način što osuđeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje. Znate li u kojim režimima je postojala institucija kućnog zatvora? U totalitarnim sistemima, u pojedinim latino-američkim državama u kojima su vojne hunte uspostavljale diktaturu, uz obilatu pomoć SAD. U tim sistemima je postojala institucija kućnog zatvora. Vi sada tu instituciju prenosite ovde u Republiku Srbiju, bez ikakve potrebe, a ovamo hoćete da se rešite balasta mračnih 90-ih godina, u kojima se srpskom narodu i Srbiji desilo sve najgore, a ovamo vaskrsavate neke institucije koje su postojale u Salvadoru, u Čileu, ko zna gde.
SRS je, između ostalog, predložila pooštravanje kazni za veliki broj krivičnih dela koja su, po našem mišljenju, najteža. Kod tih krivičnih dela država apsolutno ne sme da pokaže bilo kakav oblik milosti koji vrše ta krivična dela. Tu nema kompromisa sa kriminalom.
Predvideli smo pooštravanje kazni u odnosu na vaš predlog za: tešku telesnu povredu, izlaganje opasnosti, prinudu, ugrožavanje sigurnosti, povredu ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem, obljubu sa detetom, obljubu zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje pornografskog materijala, iskorišćavanja dece za pornografiju, navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, oduzimanje maloletnog lica, rodoskvrnjenje, udruživanje radi vršenja krivičnog dela i na nekoliko krivičnih dela u vezi sa nedozvoljenom trgovinom i korišćenjem opojnih droga.
Što se tiče Zakonika o krivičnom postupku, naravno, o tome će više govoriti moj uvaženi kolega, gospodin Petar Jojić, ne želim da mu mnogo oduzimam vreme u vezi ovoga predloga zakona, ali istakao bih samo jedan detalj iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Vidite kako sad to jezički loše zvuči. Zakonom menjate zakonik. Valjda je osnovni princip da se akt koji se menja zove isto kao akt kojim se to čini? Ako menjate zakonik, onda to činite zakonikom, a ne zakonik menjate zakonom. Hajde da kažemo da je i to manje bitno.
Vi u srpsko pravosuđe unosite nešto što bi moglo da se nazove nagodbenom pravdom. Tužilac i okrivljeni mogu da se nagode za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 10 godina. Pazite, to su, s obzirom na zaprećenu kaznu, nimalo bezazlena krivična dela.
Onda predviđate jednu neverovatnu odredbu. Ako se tužilac i okrivljeni sporazumeju, odnosno dogovore, javni tužilac odustaje od gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom. Znate li šta to znači?
Neko može da izvrši krivično delo gde je zaprećena kazna do 10 godina i dogovori se sa tužiocem, a istovremeno uradi krivično delo za koje može da se izrekne kazna zatvora do 40 godina života – ratni zločin, genocid, teški oblici silovanja itd. Gde je tu logika da opraštate krivično gonjenje licima koja su učinila tako teška krivična dela? Tu apsolutno nikakve logike nema.
Hajde da se dogovorimo za krivično delo do 10 godina zatvora, tu možemo da se dogovorimo da ti kaznu ublažimo, a za ova ostala krivična dela, niko te ne pita ništa. Tu apsolutno nema bilo kakve pravne i elementarne logike. Zašto vi to činite?
Vi kažete – to postoji u anglosaksonskom pravu. Niste se precizno izrazili. Znate gde to postoji? U državama tipa Arkanzas, Ilinois, Indijana itd. Tamo je moguće, recimo, gospođo Malović, da sud izrekne psu kaznu od 10 godina zatvora. Tamo možete da dobijete 10 doživotnih robija.
Za nas koji smo na evropskom kontinentu studirali pravo, to je besmisleno. Za američke pravne pojmove je to logično. Ali, zašto takve institucije koje postoje u jednoj sredini koja ima potpuno drugačiju pravnu istoriju od naše, znate, mi nismo sociološki isto kao Amerikanci, kulturološki. Kriminološki nismo isto kao Amerikanci.
Vama je dovoljno da kažete – to postoji negde u anglosaksonskom pravu. Ne postoji to svuda. To postoji samo u pojedinim federalnim jedinicama SAD i postoji još na jednom mestu koje je fatalno po Srbe, postoji u Haškom tribunalu.
Prvi koji se dogovorio sa Haškim tribunalom bila je Biljana Plavšić.
Da vas podsetim. Biljana Plavšić je napravila nagodbu sa Tužilaštvom Haškog tribunala, oni su joj obećali da će je osloboditi, a zauzvrat, šta je ona rekla? Biljana Plavšić je, gospođo Malović, prva optužila Vojsku Republike Srpske, to nisu bili ni Hrvati, ni Muslimani, ni Amerikanci, nego je Biljana Plavšić rekla da je Vojska Republike Srpske, po naređenju Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, izvršila genocid u Srebrenici.
Ona je optužila Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Momčila Krajišnika za zločine u Srebrenici i za sve druge zločine koji su se desili tokom građanskog rata u BiH. Biljana Plavšić. Amerikanci su joj osnovali partiju – Srpski narodni savez, SNS. Pitajte gde je sad Biljana Plavšić? Eno je u Švedskoj, izdržava kaznu zatvora sa narkomanima i sa ološem. Da li vi takvu praksu hoćete da uvedete u srpsko pravosuđe? To je skandalozna praksa. Kada se tužilac, koji navodno brani državu od kriminala, dogovara sa nekim ko je izvršio krivično delo, gde je tu pravda? Gde je tu zakon? Gde je tu satisfakcija za žrtve tih krivičnih dela? Nema ih. Ali, ima nečeg drugog, ima trgovine. Ali, kada počnete da trgujete sa ljudskim nesrećama, onda tome nema kraja.
Vi u Krivičnom zakoniku predviđate krivično delo genocida, ratnog zločina i to je sve u redu, ali samo da vas podsetim, pre nekoliko meseci usvojili ste Zakon o zabrani diskriminacije, gde je genocid proglašen prekršajem. Sada vas pitam - šta je genocid u srpskom pravnom sistemu? Da li je to krivično delo, jedno od najtežih, ili je to prekršaj? Tada smo vas upozoravali, nemojte da se igrate sa krivično-pravnim pojmovima.
Ne može genocid da bude prekršaj. Ne može ratni zločin da bude prekršaj. Po vama je to moglo, ne mislim po vama lično, po vašem kolegi Svetozaru Čipliću, koji je obrazlagao Zakon o zabrani diskriminacije. Ali, vi sada imate jednu neverovatnu situaciju. Isto delo se u pravnom smislu definiše na dva načina. U Zakonu o zabrani diskriminacije je prekršaj, što je suludo da je genocid prekršaj, a u Krivičnom zakoniku je to jedno od najtežih krivičnih dela. Jedan potpuni haos, bez ikakve potrebe. Zna se u teoriji, zna se u praksi šta je krivično delo, šta je prekršaj, gde šta počinje, gde šta prestaje.
Kod Zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, vi kažete – to je naša obaveza. Uopšte, sve Dosovske vlade od 2000. godine, kada god urade nešto što je suprotno državnim interesima i interesima naroda, oni kažu – znate, to je naša međunarodna obaveza.
Sada ajde malo da se vratimo unazad, gospođo Malović. Proučavao sam malo istoriju nastanka Stalnog međunarodnog krivičnog suda. Od 1950. godine, pri Komisiji za ljudska prava UN, teku napori da se obrazuje jedan stalni međunarodni krivični sud, koji će da sudi za najteže prekršaje, odnosno povrede međunarodnog humanitarnog i ratnog prava.
Posle Drugog svetskog rata, postojala su dva ad hok suda, onaj u Nirnbergu i onaj u Tokiju. Održana su dva procesa i ratnim zločincima Nemačke i Japana je suđeno.
Pravnici su, međutim, došli do zaključka da je objektivno takav vid sankcionisanja povrede međunarodnog humanitarnog prava loš, da to ne treba da se čini od strane ad hok tribunala, nego od strane jednog stalnog međunarodnog krivičnog suda.
Od 1950. do 1998. godine, jedna država na svetu kočila je formiranje tog suda - SAD, niko drugi. SAD nisu dozvoljavale da se formira međunarodni krivični sud.
Na toj rimskoj konferenciji u leto 1998. godine, američku delegaciju je predstavljao znate ko – Teodor Meron, budući predsednik Haškog tribunala. Tvrdio je da je povrede međunarodnog humanitarnog prava bolje sankcionisati putem ad hok tribunala nego putem stalnog međunarodnog krivičnog suda.
Amerikanci su ratifikovali, doduše, Rimski statut iz 1998. godine, ako se ne varam, to je bilo negde na kraju mandata Bila Klintona, ali još uvek nisu predali ratifikacione instrumente generalnom sekretaru UN i SAD formalno-pravno Rimski statut ne obavezuje.
Hajde da se ne lažemo, ko čini najveći broj povreda međunarodnog humanitarnog prava nego američke trupe. Gospođo Malović, od završetka Drugog svetskog rata ta država ne prestaje da ratuje. Ona je učestvovala u svim vojnim huntama, ratovima lokalnog i regionalnog karaktera u Srednjoj Americi, Južnoj Americi, u Africi, u Aziji, u Evropi, ovde na prostorima bivše Jugoslavije Amerikanci imaju najveću odgovornost za sve zlo koje se desilo.
Šta se dešava posle toga? Sa 102 države na svetu SAD zaključuju skandalozne ugovore, po kojima su te države dužne da američke vojnike ne smeju da izručuju bilo kakvom međunarodnom sudu, bilo ad hok, bilo stalnom, i ne samo to, da ni njihovi domaći organi ne smeju da sude američkim vojnicima.
Pre nekoliko godina američki vojnici u Italiji pobili su ko zna koliko ljudi na jednoj žičari. U Makedoniji se desilo da su zgazili ministra i nikom ništa. Hrvatska i Crna Gora su potpisale taj ugovor sa SAD i vi kažete da je to naša obaveza. Pa, kažite mi, gospođo Malović, šta treba da se desi pa da srpski vojnik bude u poziciji da krši međunarodno humanitarno pravo, koga ćemo da napadamo, koje države ćemo da osvajamo?
Ako iko treba da bude u obavezi da poštuje principe Međunarodnog krivičnog suda onda su to SAD. Ne, za njih to nije obaveza. Nisam čuo nijednog američkog zvaničnika koji je rekao – pa znate, to je naša obaveza, da ratifikujemo Rimski statut.
Mi jadni, nikakvi, bez vojske, imamo „Kobre“ koje čuvaju predsednika Republike Borisa Tadića, imamo žandarmeriju koja se obračunava sa navijačima. Prave suštinske vojske nemamo. Mi i da hoćemo nemamo gde da počinimo povrede međunarodnog humanitarnog prava. Oni koji iz dana u dan čine te povrede, njih Rimski statut ne obavezuje.
Da vas podsetim, SAD su prisutne na teritoriji Republike Srbije. Njihove trupe su na KiM. Valjda oni prvi treba da poštuju međunarodno humanitarno pravo. Nije srpska vojska u Arkanzasu i na Aljasci, nego su oni na KiM, u BiH, svuda su. Oni su i u Rumuniji, i u Bugarskoj, i u Grčkoj, i Avganistanu, i u Iraku i ko zna gde nisu.
Njih treba da obavezuje Rimski statut. Oni su ti koji su podržavali razne diktatorske režime od perioda završetka Drugog svetskog rata. Oni su ti koji omogućavaju trgovinu drogom. Oni su ti koji omogućavaju trgovinu oružjem, belim robljem itd. Oni su ti koji dan-danas vrše razne zločine po Avganistanu, Iraku, na KiM itd. ili pak ćute o zločinima koje je u njihovo ime uradio neko drugi.
Zamolio bih vas, u ime SRS, prestanite sa tom pričom da mi nešto moramo. Razumem da Republika Srbija ima neke međunarodne obaveze. Ali međunarodna zajednica je skup više država, tu postoje prava i obaveze.
Ako je naša obaveza, onda je nečije pravo na drugoj strani. Ako je nečije pravo, odnosno naše pravo, nečija je obaveza. Nemoguće je da mi imamo samo obaveze prema međunarodnoj zajednici a nikakva prava, a da Amerikanci imaju sva prava a nikakve obaveze. Gde je tu međunarodni pravni poredak?
Da ne bih oduzimao više vremena mojim uvaženim kolegama, ustupiću im reč. Naravno, dužan sam da kažem da SRS zbog svih ovih i drugih razloga koje nisam uspeo da navedem, a koje će navesti moje kolege, ne može podržati nijedan od predloženih zakona, odnosno zakonika koje ste stavili na dnevni red ove sednice.

Gospodin Srđan Milivojević, povreda Poslovnika.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanice, uvažena gospođo ministarko, moram da izrazim svoje nezadovoljstvo rečenicom koju je izneo gospodin Aleksandar Martinović, da je sud osudio neke navodne ubice dr Zorana Đinđića.
Gospodine Martinoviću, ako znate neke nove pojedinosti i detalje o atentatu na dr Zorana Đinđića, molim vas da te podatke date tužilaštvu, ali dok te podatke ne iznesete apsolutno sam uveren da je sud kaznio prave ubice i da ih je adekvatno kaznio njihovom zločinu i shodno propisanoj kazni u Krivičnom zakonu.
Kada govorimo o trgovini ljudskim nesrećama, kada se krene sa trgovinom ljudskim nesrećama, pa dođe trenutak da se s time prestane.
Da li se prestane kada se ne pređe cenzus u Vrnjačkoj Banji, ili u Kovinu, ili u nekom drugom mestu, svejedno, ali bitno je da kad-tad kada se krene sa trgovinom nesreća onda se i prestane.
Nama su sve žrtve jednake, i Pavle Bulatović i Zoran Đinđić, ali mi nismo bili na vlasti kada je ubijen Pavle Bulatović. Kada je Pavle Bulatović ubijen neki su drugi bili na vlasti i ti neki su smelo i odgovorno u ovoj skupštini kazali ime njegovog ubice i omogućili njegovom ubici da se skloni.
Gospođo Malović, čestitam vam na svemu što ste uradili na reformi pravosuđa.
Smatram da posao ministra odlično obavljate i ovo nije neki savet ili uslov Evrope, ovo je želja demokratske javnosti da se ovakvi zakoni donesu.
Podržavam vas i pozdravljam u naporima da istrajete na ovom poslu.

Replika, gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, svako ima pravo da u svom životu izabere neke svoje idole, ali koliko gospodin Milivojević iskreno žali za gospodinom Zoranom Đinđićem najbolje govori činjenica da on o smrti Zorana Đinđića govori u kontekstu izbora u Vrnjačkoj Banji. Kakve to veze ima jedno s drugim zaista ne znam.
Nisam tvrdio da je presuda protiv ubica ili ljudi koji su okrivljeni za to ubistvo pogrešna, samo sam rekao da ste ubice uhvatili, ako su zaista ubice, pošto se zaista, složićete se sa mnom, gospodine Milivojeviću, brojne kontraverze otvaraju oko tog procesa, ali da ne ulazimo sada u to, ali da država apsolutno ništa nije uradila da se pronađu ubice Pavla Bulatovića, apsolutno ništa, iako je u pitanju čovek koji je zaista časno obavljao svoju funkciju i, za razliku od vaših sadašnjih i ondašnjih prijatelja iz Crne Gore tipa Mila Đukanovića, bio zaista posvećen očuvanju SRJ.
Uzgred, ova presuda protiv ubica Zorana Đinđića još uvek nije pravnosnažna i sa formalmo-pravne strane još se uvek ne zna definitivno ko je zaista to ubistvo izvršio.

Reč ima poslanik Miroslav Petković.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, shvatite ovo krajnje dobronamerno od strane poslaničke grupe DSS, ali verujte da svako normalan u ovoj sali, a i ko bude gledao odloženi prenos duboko u noć, posle ponoći, pitaće se zašto i zbog čega ovo na ovaj način radimo – u petak uveče, bez televizijskog prenosa i sve to po nekom hitnom postupku.
Siguran sam da ste svesni koliko su važni zakoni koji su danas na dnevnom redu. Sedam zakona ste strpali na gomilu u jedinstvenu raspravu i naravno da kolege poslanici iz opozicionih stranaka moraju da ukažu da nemamo dovoljno vremena da bi se zaista ozbiljno posvetili svakom od zakona pojedinačno.
Vi ste govorili nekih 35 minuta o svih sedam zakona, a nas nekoliko bi to trebalo da spakujemo u 25 minuta. Shvatite ovo zaista iskreno. Pokušavamo da popravimo ono što ste vi pogrešno napisali i dostavili Narodnoj skupštini.
Predlog zakona o krivičnom postupku je stigao u Narodnu skupštinu Republike Srbije 3. jula, a predlog Krivičnog zakonika je stigao 9. jula. Znači, pre nekoliko dana, ali slična situacija se dešavala kada smo raspravljali i o sedištima i područjima sudova i tužilaštava. Tada ste izveli jedan blickrig i u danu ste ukinuli više od 100 sudova u Republici Srbiji.
Amandmane na ovaj zakon podnele su nevladine organizacije, Zaštitnik građana, narodni poslanici i to je naš posao. Naravno da smo morali da se bavimo njime. Pokušali smo putem amandmana da ispravimo loše predloge zakona i nadam se da ćete u raspravi u pojedinostima imati razumevanja da je naša dobra volja usmerena u to da se loši predlozi zakona poprave.
Ono što je zabrinjavajuće, što je čudno, jeste da niste konsultovali Advokatsku komoru Srbije prilikom predlaganja ovih zakona, ljude kojima je to posao. Verujem da ste dobili jedan dopis od Advokatske komore Srbije, u kojem kažu da su saznali za ove predloge zakona iz sredstava javnog informisanja.
Potpuno je nedopustivo da stručna javnost, a time i advokatska asocijacija, do ovog trenutka nemaju nikakvih saznanja o nacrtu ili o radnom tekstu. Ovo čitam iz njihovog dopisa. Zaista ne znam da li je tako. Ovo je 8. jula upućeno i dobila je poslanička grupa DSS.
Ono što je činjenica i siguran samu to je da advokatura više nema u komisiji koja je pripremala ove zakone svoje predstavnike. Svakako će to biti razlog, kako kažu naši advokati, da se ponovo obrate Savetu advokatskih komora Evrope i Međunarodnoj uniji advokata. Takođe, u poslednjem pasusu ovog dopisa smatraju da je jedino celishodno da se iz takve procedure povuku i vrate Ministarstvu pravde svi ovi zakoni.
Želim da vas podsetim na još jednu činjenicu. Predsednik Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije je poslanik DS, advokat. Predsednik Odbora za pravosuđe je poslanik DS, takođe advokat. Državni sekretar, gospodin Homen , kadar DS, takođe je advokat. Da li advokati među sobom ne mogu da razgovaraju. Bar su oni mogli taj deo posla da odrade sa svojim kolegama.
Ono što je takođe činjenica i što ne treba da zaboravite ni vi, a ni poslanici koji su na privremenom radu u Narodnoj skupštini, a inače se bave advokaturom, da kada sve ovo prođe i kada ova vlada prsne, moraće da se vrate i da s tim kolegama zajedno rade posao i da ih pogledaju u oči. Jedini argument koji mogu da prihvatim jeste da će im biti lakše što će u tom trenutku biti 600 sudija manje u Republici Srbiji, zahvaljujući vama i suludim predlozima koje smo mnogo puta kritikovali.
Kada pričamo o predloženim zakonima, svrha izvršenja krivičnih sankcija sadrži se u svrsi primene krivičnog prava uopšte. Oko toga ćemo se valjda složiti. U članu 2. Predloga zakona o izvršenju krivičnih sankcija predlagač želi da promeni odredbu o svrsi izvršenja krivičnih sankcija.
Naravno da ćemo se oko toga složiti da čovek jeste najvažniji od svih društvenih vrednosti i da zaslužuje posebno pominjanje u zakonu. Nijedna druga vrednost zaštićena krivičnim zakonodavstvom nema tu čast da je zakon posebno pomene. Pozivanjem na zaštitu društvenih vrednosti često se krivično pravno zloupotrebljavalo, upravo suprotno njegovoj jedinoj mogućoj svrsi – zaštiti čoveka. Samo ono krivično pravo koje u središte zaštite stavlja čoveka i vrednosti koje su svojstvene čoveku, život, telo, čast, polne slobode, imovina, a tek onda opštedruštvene vrednosti, može da bude legitiman osnov za primenu krivičnih sankcija kao sredstava krivično-pravne zaštite.
Stoga odredba o svrsi izvršenja krivičnih sankcija ne sme da bude drugačija od odredbe člana 3. Krivičnog zakonika, koja u prvi plan stavlja zaštitu čoveka, a ne zaštitu društva. Podsećam vas da niste menjali odredbu člana 3. Krivičnog zakonika u ovom novom predlogu.
Ono na šta ne mogu da se ne osvrnem u ovoj diskusiji jeste član 15. predloženog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, gde se briše odredba o dužini trajanja mandata direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Sadašnje rešenje predviđa da njegov mandat traje pet godina. Da li se neko priprema u Republici Srbiji da doveka vrši ovaj posao? Ne. Sjajno. Očekujem od vas još jedan odgovor, možete mi klimnuti glavom, možete to kasnije reći, koja druga funkcija u izvršnoj grani vlasti nema ograničenje mandata, kako se to predviđa predloženim zakonom? Ako to znate, recite nam. Zaista bismo voleli da to čujemo.
Takođe, ovim predlogom zakona, koji ukida ograničenje koje predviđa postojeći zakon u pogledu vrste poslova na kojima moraju imati određeno radno iskustvo kandidati za mesto direktora Uprave, možemo doći u poziciju da, bez uvrede za te profesore, ginekolozi, glumci, profesori, veterinari budu direktori Uprave za izvršenje zavodskih sankcija. Mislimo da je postojeće rešenje mnogo bolje i naravno da ćemo kada budemo raspravljali u pojedinostima ukazati na to. Siguran sam da ćete to prihvatiti.
Zalažemo se zaista za rešenja koja bi na pravi način odslikala sliku kažnjavanja, kako to predviđa Krivični zakonik Republike Srbije, a koja ne smeju da propuste da uzmu u obzir kako pozitivnu, tako i negativnu generalnu prevenciju kao svrhu kazne zatvora. Zaista je komplikovano.
Uvažena koleginica Radović je pokušala da obuhvati sve predložene zakone, takođe i gospodin Palalić, ali moraćemo pretrčavati zbog vremenskog ograničenja i zbog odbojke, koja se trenutno prenosi na drugom programu Javnog servisa gospodina Tijanića, na zakon o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala.
Ono što je moja primedba jeste da je ovaj predlog zakona problematičan u najmanju ruku, jer nije u skladu sa svim odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Zaista nisam siguran da ste usaglasili Predlog ovog zakona sa evropskim zatvorskim pravilima koja ste malopre pominjali.
U raspravi u pojedinostima konkretno ću vam ukazati na određene propuste koje ste napravili svesno ili nenamerno, ali imaćemo priliku i to da ispravimo.
Svakako da postoji velika neophodnost i potreba da se ovaj zakon donese, ali kada osuđeni za najteža krivična dela koji dobiju zatvorsku kaznu od 30-40 godina dođu u posebno odeljenje u Zabelu, da li je normalno da se posle dve godine vrši preispitivanje da li oni i dalje treba da provedu ostatak izvršenja kazne u toj ustanovi ili da se vrate u neki drugi zavod ili ne daj bože da ih upravnik tog zavoda stavi u neko odeljenje maltene da mogu da šetaju i da se ponašaju kao da su na slobodi. To nije precizno definisano ovim predlogom zakona. Molim vas da to ispravite.
Podsetiću vas da je ovaj predlog zakona stigao po hitnom postupku. Kada zakon dođe po hitnom postupku to podrazumeva da njegovo nedonošenje može da prouzrokuje štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa.
Vi predviđate ovim predlogom zakona da u roku od šest meseci doneste određene podzakonske akte i u roku od 30 dana donesete akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji.
Ako pretpostavimo da neko dođe u međuvremenu u posebno odeljenje u Zabeli, a da nije u međuvremenu određen ni kućni red, ni da se ne znaju određene procedure kako treba to da se sprovodi, mislim da je trebalo bar ujedno kada ste podneli Predlog ovog zakona da pripremite i ostalu dokumentaciju.
Nadam se da ćete to uraditi u što kraćem roku, ali podneli smo amandman i na taj član, tako da ukoliko ga usvojite mislim da vaši saradnici mogu taj posao da urade, ukoliko znaju da to urade.
Još jednom vam upućujem zahtev da prihvatite amandmane poslaničke grupe DSS, krajnje dobronamerne, stručno pripremljene i suštinski opredeljuju određene norme koje ste predvideli na kvalitetniji način, bez naše želje i namere da ispadne da smo mi ti koji poznajemo pravo, krivično pravo, zakon o izvršenju krivičnih sankcija i sve ostale predloge koje ste podneli, bolje od vas.
Dajte da tu ne bude sujete, nego da donesemo zakone koji zaista mogu da se primenjuju, a ne da se gospođa predsednica hvali samo brojem zakona koje smo usvojili u Narodnoj skupštini.
Kada razgovaramo o Zakonu o krivičnom postupku, zaista ima niz primedbi i odredbi koje nisu dovoljno jasne i koje su morale biti bolje precizirane, tako da vas podsećam da iduće nedelje ćemo vam to obrazložiti, a vi ćete to prihvatiti, nadam se. Po nama postoji obimna i konfuzna norma o korišćenju fotografskih ili audio i vizuelnih snimaka. Mislim da je to moglo da se reši mnogo bolje.
Propisane su mere elektronskog nadzora okrivljenog. Neko od uvaženih kolega je pominjao da ukoliko određeni sud ne raspolaže tehničkim sredstvima, pa nema dovoljan broj narukvica za ljude koji izvršavaju svoju kaznu u kućnom zatvoru, da li to onda znači da će osuđenik morati o svom trošku da kupi narukvicu da bi mogao da izvršava kaznu u svojoj kući ili će biti upućen u neki drugi zavod? Jednostavno, nije to precizno ustanovljeno.
Takođe postoji pretpostavka da je izvršeno dostavljanje u situaciji kada faktički dostavljanja nema. Imamo amandman vezan za tu problematiku i predlažemo da i njega usvojimo.
Smatramo da je povodom ovog seta pravosudnih zakona nedopustivo bilo da naknadno uneta rešenja nisu bila na stručnoj raspravi, da su skrivana od javnosti, jer kad na sednici Vlade 9. jula usvojite Predlog zakona, u večernjim satima ga dostavite Narodnoj skupštini, pri tom Narodna skupština ne radi u petak, već dobijemo taj predlog zakona u ponedeljak, a za par dana treba da raspravljamo o tome, složićete se, neka mi ne zamere, bez obzira o kom zakonu se radi, nismo u mogućnosti da pokrijemo čitav taj spektar onako kako to zaista želimo, kvalitetno i stručno. Kada ste već prisutni u Domu Narodne skupštine, mislim da je ovo dobra prilika, barem u jednoj-dve rečenice da se obratite sudijama i tužiocima u Republici Srbiji vezano za predstojeći reizbor. Verujte mi da i oni najbolji, ali i oni najgori ovih dana šetaju po zgradama i šapuću, žive na bensedinima i na beta blokatorima, tako da možete da im date neku informaciju kako bi njima bilo lakše.
Verujem da i ostale kolege iz Odbora za pravosuđe ne mogu da žive od telefona i poziva sudija iz čitave Srbije, šta će biti, kako će biti. Ono što je moja želja, jeste da zaista stručni, oni koji su dostojni, koji imaju rezultate, budu izabrani za sudije.
(Predsednik: Vreme predviđeno za vašu poslaničku grupu je završeno.)
Samo još jedna rečenica.
(Predsednik: Izvolite.)
Bojim se da ne dođemo u situaciju da i sudove krečimo u žuto i spolja i iznutra. Ako tako bude, jadna Justicija i mi svi sa njom.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.