Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega SRS smatra da je skandalozno to što je spojeno sedam tačaka dnevnog reda.
Radi se o izuzetno delikatnim i važnim propisima. Posle Ustava, praktično, Zakonik o krivičnom postupku i Krivični zakonik su akti na kojima se dokazuje da li je država demokratska ili nije. Krivičnim zakonikom, odnosno Zakonikom o krivičnom postupku zadire se u najelementarnija dobra koja svaki građanin Republike Srbije i svaki čovek na svetu poseduje.
Dok je postojala smrtna kazna to je bio i život, danas to su sloboda i imovina, ali imajući u vidu činjenicu da se za određena krivična dela može izreći kazna zatvora i do 40 godina života, onda za pojedina osuđena lica takva kazna indirektno znači smrtnu kaznu.
Umesto da Vlada Srbije insistira na tome da se svaki od ovih zakona raspravljaju ponaosob, da rasprava bude što kvalitetnija, da se u raspravu uključi što veći broj narodnih poslanika, naravno, bez potrebe da se rasprava politizuje, ali da se ukrste stručna mišljenja i da se dođe do zajedničkog zaključka da li su predložena rešenja najbolja moguća ili nešto može da se promeni.
Umesto da vladajuća koalicija, koja od 2000. godine insistira na demokratiji, na evropskim vrednostima, na borbi protiv kriminala i korupcije, na reformama, zatraži dupliranje vremena za raspravu, mi smo dobili nešto sasvim suprotno.
Dobili smo da je spojeno sedam tačaka dnevnog reda. Neki propisi su samo formalno izmene i dopune. Kada ih pogledate to su faktički novi zakoni. Trebalo je dosta vremena da se svi ti zakoni pročitaju, da se na sve te zakone, odnosno zakonike napišu kvalitetni amandmani. Vladi očigledno nije bilo stalo da imamo kvalitetnu raspravu u parlamentu, Vladi je stalo da jedan posao završimo što pre, a kvalitet posla očigledno nije bio prioritet.
Nije ovo prvi put da se vladajuća koalicija poslužila jednim drastičnim kršenjem Poslovnika i zloupotrebom Poslovnika. Naime, svi ovi zakoni koji su stavljeni na dnevni red, izuzev prvog zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, odnosno ratifikacija Rimskog statuta, treba da se donesu po hitnom postupku.
Poslovnik je potpuno jasan u kojim se situacijama primenjuje hitan postupak. „Zakon se može izuzetno doneti i po hitnom postupku“. Kada se kaže „izuzetno“ treba da postoje naročito opravdani razlozi da se pribegne ovakvoj proceduri.
U Skupštini Srbije situacija je sasvim drugačija. Ono što treba da bude izuzetak, to je postalo pravilo. Pitam vas, dame i gospodo narodni poslanici, da li se sećate kada je neki zakon u ovoj skupštini usvojen po redovnoj proceduri?
Kako koji zakonski predlog stigne, on mora da se raspravlja po hitnom postupku. Kada pogledate zašto, uvek isto obrazloženje, formalno napisano, u suštini apsolutno ne stoji – biće smak sveta ako se taj i taj zakon ne usvoji po hitnom postupku.
''Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje se nisu mogle predvideti, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Predlagač zakona je dužan da u pisanom obrazloženju predloga zakona navede štetne posledice koje bi nastale zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku.''
Dakle, ove dve grupe uslova moraju kumulativno da se ispune: i da nisu mogle da se predvide okolnosti i da bi zbog toga, odnosno zbog nedonošenja zakona po hitnom postupku mogle da nastanu sledeće štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, sve tri grupe uslova moraju da budu ispunjene.
Dovoljno je da pogledate jedan od ovih predloga zakona, zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i sada pogledate koji su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku iz razloga što bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa.
Nisu ispunjeni uslovi za hitan postupak zato što nije navedeno da bi mogle da nastupe štetne posledice po život i zdravlje ljudi, a to je neophodno po Poslovniku. U Poslovniku ne kaže – ili, nego piše – i po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, svi uslovi moraju da se ispune. Sam predlagač je potvrdio da nije ispunjen jedan od uslova i Narodna skupština nije imala uslov da ovaj predlog zakona i mnoge druge predloge zakona razmatra po hitnom postupku.
Sada ako bismo doslovno tumačili ono što piše u Predlogu zakona, onda bi to značilo sledeće: ako se svi ovi zakoni ne donesu po hitnom postupku, onda to znači da je ugrožena bezbednost RS, da je ugrožen rad državnih organa i organizacija. Na koji način? Da li smo pod okupacijom? Da li se desilo nešto strašno? Kakve to vanredne okolnosti u državi Srbiji mogu da nastanu ako se baš ovaj zakon i drugi zakoni ne donesu po hitnom postupku?
Onda država Srbija nije stabilna država, onda se dešava nešto o čemu građani Srbije nisu obavešteni i Vlada bi, pre nego što predloži neki zakon, trebalo da nas obavesti u kakvom stanju živimo: u redovnom ili neredovnom, odnosno vanrednom? Ako je u pitanju vanredno stanje, onda da vidimo zbog čega.
Ne može svaki zakon koji dođe u skupštinsku proceduru nonšalantno da se napiše jedna rečenica – ako se ne donese po hitnom postupku mogle bi da nastanu štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa. Kako? Na koji način? Da li će nas napasti teroristi, NATO pakt, šta će se desiti ako se zakon ne donese po hitnom postupku.
Ne možete se igrati ovim pojmovima tek tako. Biće ugrožena bezbednost države, ali ništa više se ne napiše. To je izuzetno važno pitanje. Ne možete plašiti građane na ovaj način. Građani očigledno ne znaju kakve se to strašne stvari mogu desiti njima, njihovoj deci, njihovim prijateljima, rođacima, državi, državnim organima, jer ih Vlada o tome nije obavestila. Samo kada dobijemo predlog zakona, ako poslanici ne usvoje predlog da se zakon usvaja po hitnom postupku desiće se smak sveta. Ne možete tako da se igrate Poslovnikom. Ne možete tako da se igrate pojmovima kao što su život i zdravlje ljudi, bezbednost države, rad države i državnih organa. To su krupne stvari. Od toga zavisi život države i svakog pojedinačnog građanina.
Donosite zakon o vinu i rakiji po hitnom postupku. Ako se ne donese, bezbednost zemlje je ugrožena. Zakon o lovu i ribolovu, bezbednost zemlje ugrožena. Zakon o zaštiti životinja, bezbednost zemlje ugrožena. Koji je to način? To se ponavlja iz zakona u zakon. Bilo bi dobro da se ta praksa prekine.
Dalje, imamo ovde danas na dnevnom redu dva akta za koje Vlada kaže da su zakonici – Krivični zakonik, odnosno zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i Zakonik o krivičnom postupku. Postavlja se prethodno pitanje – šta je zakonik? Zakonik je opšti pravni akt u kojem su sistematizovane sve pravne norme kojima se uređuje jedna oblast društvenog života. Dakle, to se zove kodifikacija. Sve pravne norme nalaze se na jednom mestu i onda se takav zakon, zato što je kodifikovana materija, naziva zakonikom.
Imamo li mi, dame i gospodo narodni poslanici, zaista kodifikovano krivično zakonodavstvo? Nažalost, nemamo i nisu ispunjeni uslovi da se ni Zakonik o krivičnom postupku, ni Krivični zakonik tako zovu. Oni treba da se zovu zakoni. Zašto?
Zato što pored tog osnovnog krivičnog zakonodavstva, materijalnog i procesnog, imamo nažalost jedno vrlo obimno, heterogeno, supsidijarno krivično zakonodavstvo. Pored krivičnog zakonika, imamo čitav niz drugih zakona koji sadrže krivična dela i krivične sankcije.
Slična je stvar i sa krivično-procesnom materijom. Pored Zakonika o krivičnom postupku imamo, odnosno usvojili ste Zakon o odgovornosti pravnih lica i postupku utvrđivanja odgovornosti pravnih lica za krivična dela, imate Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i postupku prema njima. Očigledno je da ova dva akta ne ispunjavaju elementarne uslove da se zovu zakonici.
Imali ste nekada u Vizantiji, u Istočnom rimskom carstvu Justinijanov zakonik. Zvao se tako zato što su sve norme građanskog prava bile sadržane u njemu i svi pravnici tokom srednjeg veka i kasnije su učili osnovne principe građanskog prava iz onoga što su latinski pravnici nazivali Corpus juris civilis. To je bio zakonik – sve na jednom mestu. Mislite da je dovoljno nazvati neki akt zakonikom i kodifikovati materiju. To nije rešenje. Možete sto puta ovaj krivični zakonik nazvati zakonikom, on nije zakonik, zato što uzmete li bilo koji zakon koji donosi Narodna skupština i tamo ćete naći kaznene odredbe, propisana krivična dela i krivične sankcije.
To je dokaz više da nemamo kodifikovano krivično zakonodavstvo. To je dokaz više da Vlada Srbije, ne samo ova nego i prethodne, nema dobar pristup u predlaganju krivičnih zakona, i materijalnih i procesnih. To je poznato u pravnoj teoriji.
Osnovni standard svake dobro uređene države je da krivična materija bude sadržana u što manjem broju zakona. Zašto? Zato što se krivičnim sankcijama zadire u najosnovnije vrednosti koje postoje u jednom društvu – život, sloboda i imovina. Nema ništa preče za svakog pojedinca od te tri stvari.
Dakle, Vlada bi morala da se potrudi da sve one silne krivične odredbe i krivične norme koje postoje u velikom broju zakona u Republici Srbiji zaista sistematizuje na jednom mestu i onda se stiču uslovi da kažete: imamo Krivični zakonik, odnosno Zakonik o krivičnom postupku. Ovako imamo formalno zakonik i jedan i drugi. Suštinski, to su obični zakoni, zato što pored ta dva zakonika imate čitav niz drugih propisa koji regulišu istu materiju društvenog života.
U srednjem veku je postojala jedna latinska sentenca, koja otprilike kaže da krivično pravo stalno treba reformisati jus criminale sempre est reformandum. Tako se to naziva.
Ova vlada je zaista bukvalno shvatila tu sentencu. Od 2001. godine smo sedam puta menjali Zakonik o krivičnom postupku. Ovo će, ispravite me gospođo ministar ako grešim, biti osma izmena i dopuna krivično-procesnog zakonodavstva u Republici Srbiji, i to osnovnog zakonodavstva, da ne računamo ono supsidijarno procesno zakonodavstvo koje je nastajalo u periodu od 2001. godine pa do danas.
Kažete – pa šta. Nije pa šta. U svakoj dobro uređenoj državi jedanput se donese zakonik o krivičnom postupku. U donošenje tog zakonika uključe se svi oni koji mogu da pomognu da zakonik bude što bolji, i nadležna ministarstva, i advokatske komore, i udruženja sudija i pravni fakulteti, ako treba i pomoć nekih inostranih eksperata, i onda se dođe do jednog teksta iza koga stanu svi relevantni subjekti u jednoj državi, ne samo politički nego i stručni, i onda nema potrebe da se zakon svake godine menja.
Ovako ispada da svaka vlada koja dođe ima neki svoj zakonik o krivičnom postupku i neki svoj krivični zakonik. Ako pratite ono što su govorili, gospođo Malović, vaši prethodnici na toj funkciji, oni su se ponašali poput vas.
Kad god predlože neki zakonik, oni kažu ovo je čudo neviđeno, ovo nema nigde u svetu, ovo je najsavremenije, najmodernije. Prođe dve godine i ispada da to ništa ne valja.
Uzmite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Piše u obrazloženju, zamislite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija je donet još davne 2005. godine, u septembru. Stupio je na snagu 1. januara 2006. godine. Prošlo 300 godina i on sada mora da se menja.
Da li je to ozbiljna država? Da li je to ozbiljan pristup ljudskim pravima i slobodama? Lako je da pričate u predizbornim kampanjama – ljudska prava, mi smo za evropske standarde; pa to dokažite u praksi. Donesite zakone koje nećete menjati svake godine.
Kako se koji ministar pravde promeni, on otkriva rupu u saksiji. Niko živi ne zna ništa o krivičnom pravu dok ne dođe novi ministar i onda iz početka. Sutra kada dođe neka nova vlada, ona će reći da ovo sve što pričate, gospođo Malović, ništa ne valja. To je doneto davne 2009. godine, hajde da donesemo novi zakon.
Šta je sa načelom pravne sigurnosti? Šta je sa načelom stečenih prava? Šta je sa osnovnim postulatima pravne države? Ovo nisu zakoni koji su banalni. Zbog ovih zakona, odnosno zakonika neko sutra može da ode u zatvor, nekome možete da oduzmete imovinu, možete nekome da rasturite porodicu, može da dođe do razvoda brakova, može da dođe do ko zna kakvih ličnih tragedija.
Vi spajate sedam zakona. Menjate zakonike o krivičnom postupku kako koja vlada dođe. Onda imamo jedan totalan haos u svim segmentima prava. Taj haos je najopasniji kada je u pitanju krivično zakonodavstvo zato što su tu ljudska prava i slobode najviše ugrožena.
Najmanje što su narodni poslanici mogli da očekuju jeste da se ne spaja rasprava o svim ovim zakonima, da se uveća vreme za raspravu i da zaista ta rasprava bude kvalitetna. Ovako stičem samo jedan zaključak: da je Vlada htela da, što bi se reklo kolokvijalnim jezikom, otalja ovaj posao, ajde da uradimo, da kažemo da smo dobili izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, da smo dobili izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Kakav je kvalitet tih izmena i dopuna, to izgleda vladajuću koaliciju baš briga. Onda će Narodna skupština izgleda vrlo uskoro biti u poziciji da ponovo menja i dopunjava ili donosi nove propise iz ove materije. Ali, tako se problemi ne rešavaju. Problem se rešava tako što se otvori jedna stručna rasprava koja ne traje jedan dan.
Ako pogledate Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, javna rasprava ili to kako neki kažu javna slušanja trajala jedan dan. Održan je neki okrugli sto 6. jula 2007. godine, niko živ nije znao u Srbiji da se taj okrugli sto održava i onda Vlada kaže – evo, održana javna rasprava, bili uključeni svi relevantni subjekti, šta hoćete?
Nije to javna rasprava. Pitajte nekog profesora pravnog fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu da li je čuo za taj okrugli sto, da li je dobio poziv. Vi samo kažete učestvovali su upravnici kazneno-popravnih zavoda. To je vaša interna komunikacija, to nije javna rasprava.
Javna rasprava je rasprava u kojoj učestvuje neko sa strane, a ne oni koji su unutar sistema. Samo je još falilo da ste napisali da su u javnoj raspravi učestvovali stražari, lekari koji leče u tim zatvorskim bolnicama. To nije javna rasprava.
Morate da pozovete ljude van zakonskog sistema, da oni kažu svoju reč, šta je to što ne valja ili što valja u vašem nacrtu, pa da onda zaista dođemo do kvalitetnih rešenja. Vi pojam javne rasprave shvatate čisto formalno. Održite neki okrugli sto manje-više u potaji, obavestite možda neke vaše saradnike, dve-tri medijske kuće koje to prenesu ili ne prenesu i kažete – održali ste javnu raspravu.
To nije kvalitetna javna rasprava. Uzmite bilo koji priručnik parlamentarne prakse bilo koje zemlje članice EU i videćete da se javna rasprava ili tzv. javna slušanja ne rade tako, da traju nekoliko sati, ispričamo nešto i onda idemo na koktel. Nije to javna rasprava. Nije to suština i nije to način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Bilo bi dobro da Vlada Srbije ubuduće javnu raspravu vodi onako kako se javna rasprava vodi u svakoj civilizovanoj državi, da obavesti sve faktore koji imaju šta da kažu o određenom nacrtu zakona, da ljudi budu blagovremeno obavešteni i da ta javna rasprava traje duže od jednog dana.
Nemoguće je, garantujem vam, ako hoćete da imate kvalitetnu javnu raspravu da za jedan dan održite javnu raspravu o Krivičnom zakoniku, Zakoniku o krivičnom postupku, Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma itd. To su najveće pošasti modernog doba. Najveći svetski eksperti su uključeni u pisanje tih nacrta zakona. Nije to mala stvar.
Vi kažete – održali ste okrugli sto koji je trajao nekoliko sati. To nije javna rasprava. To nije način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Prosto neću biti u mogućnosti, zbog nedostatka vremena, da govorim o svim ovim tačkama dnevnog reda. Moje kolege će pokušati da me dopune tamo gde ne uspem da kažem sve ono što bi trebalo da se kaže.
Reći ću za ovih nekoliko minuta, koliko mi je preostalo u raspravi, kao ovlašćeni predstavnik, nešto o jeziku kojim su pisani ovi predlozi zakona. Pre nekoliko meseci Republiku Srbiju je posetio bivši hrvatski premijer Ivo Sanader.