Narodna poslanice, vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe Napred Srbijo je 15 minuta, a posle njega je narodni poslanik Branimir Đokić. Izvolite.

Predstavnik poslaničke grupe.

Narodni poslaniče, trenutno smo u toku sednice kada reč dobijaju narodni poslanici po prijavi za reč. Dakle, sada možete da koristite 15 minuta koje je na raspolaganju vaše poslaničke grupe, a vreme predsednika poslaničke grupe kada se iscrpi lista govornika, a po prijavama za reč, kao i drugi, na osnovu člana 94.

Da li mogu svoju diskusiju da ostavim za kraj, da je spojim sa diskusijom, kao predstavnik poslaničke grupe?

Ne, sada u toku sednice kada govorimo prema prijavama za reč, vaša poslanička grupa mora iskoristiti 15 minuta ili ne iskoristiti, a vaše pravo kao predsednika poslaničke grupe na 20 minuta nakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponašanje ministra, ponašanje predsedavajućeg, vrlo lepo je opisano u knjizi Morisa Žolija, u kojoj se vodi izmišljeni dijalog između Makijavelija i Monteskjea.
Kaže Makijaveli: "Sloboda je pravo da se čini ono što zakoni dopuštaju, a moji zakoni će dopuštati samo ono što je potrebno". Kaže još: "Štampa u većini parlamentarnih zemalja sklona je da se zameri celom svetu zato što je potkupljiva, nepravična. Bez ikakve velikodušnosti i rodoljublja, ona jednostavno sprečava samovolju u vršenju vlasti, primorava sve činovnike na poštenje, na skromnost, na poštovanje sebe i drugih. Svakome ko je ugnjeten pruža načina da se izjada i da bude saslušan".
Mnogo toga se može oprostiti ustanovi koja, i pored tolikih zloupotreba, pruža neizostavno i tolike usluge. Ali, šta ćete vi Makijaveliju kada on kaže da će ubuduće dekretom narediti da se nijedne novine ne mogu pokrenuti bez Vladine saglasnosti, ali da mogu da budu ukinute ako se Vlada sa njima ne slaže, da će politička glasila da podvrgne onome što vi danas nazivate taksenom markom i obaveznim finansijskim osiguranjem i jemčevinom.
Otkuda vam, gospodine ministre, Makijavelijeve ideje iz pakla? ''Štamparska će delatnost uskoro, zahvaljujući porastu tih poreza i kazni, biti tako malo unosna, da će se samo najodvažniji upustiti u tu pustolovinu. Gospodo iz štampe, mogao sam vam sve zabraniti, ali ostavljam vas na životu. Uslov toga jeste da ne ometate moje delovanje, niti da ocrnjujete moju vladavinu. Imate pero, pišite, ali dobro zapamtite – za sebe i svoje punomoćnike pridržavam pravo da vam sudim svaki put kada budem napadnut. Kada me budete napali, to ću osetiti, ali, bogami, i vi. Upozoriću vas jedanput, dvaput, treći put ću vas ukinuti."
Juče nam je gospodin ministar, a žao mi je što nije ministar za ljudska i manjinska prava bio tu, govorio o svom viđenju slobode štampe, slobode izražavanja, slobode mišljenja, o svom shvatanju konvencija kojima se štite ta prava. Pa nam je rekao da je razlog za donošenje zakona u tome što se postojeći zakon pokazao neefikasnim.
Kaže da je informisanje dovedeno u pitanje u domenu objektivnog izveštavanja, kao da je cilj informisanja objektivno izveštavanje, kao da je cilj misli i ideje objektivno izveštavanje, a neko će da procenjuje šta je to objektivno, a šta je subjektivno. Kao da mi svi nemamo svoju pamet, kao da čovek nije homo sapijens?
Onda ste rekli da se zbog sprečavanja nastajanja štetnih posledica po život i zdravlje građana, kao i štetnih posledica za rad organa, što je mnogo važnije, organizacija i drugih pravnih lica, zakon donosi po hitnom postupku.
Još rekoste - a šta će da kaže Evropa? Pežorativno, za nas koji pitamo šta će da kaže Evropa, vi rekoste – a šta će da kaže Evropa. Šta može da kaže, kada vi nekog vređate? Evropa je razmišljala i o tome, gospodine Bradiću.
Sada ću da vam održim jedno predavanje o slobodama, a dozvoljavam da vi posle toga, ako išta o tome znate, održite i meni predavanje. Neka javnost proceni čije je shvatanje slobode pravičnije, čije je evropskije, čije srpskije.
Sloboda izražavanja je najopštiji oblik slobode uopšte. Funkcija ove slobode i značaj njene realizacije uslovljeni su postojanjem nezavisnog i nepristrasnog nacionalnog sudstva koje je garancija njenom ostvarenju, što je opet uslov za demokratiju.
Sloboda izražavanja istovremeno može da bude u koliziji sa nekim takođe bitnim i vrlo važnim slobodama i pravima, koji takođe uživaju ustavnu i druge vrste zaštite, kao što su, na primer, pravo na privatnost, pravo na pravično suđenje, pravo na slobodu savesti i veroispovesti i zaštitu vrednosti koja ova prava štite, kao na primer čast, ugled, dostojanstvo, moral, državna bezbednost itd.
Civilizacijski zadatak je da ovakve konflikte rešavamo utvrđivanjem proporcionalnosti i određivanjem primata slobode izražavanja u odnosu na važnost interesa pojedinca ili grupe, na primer, kroz informisanje putem medija. Evropska vrednost, možda nije vaša.
Pojam slobode izražavanja smatra se kao sloboda da se izrazi misao, bilo da se radi o idejama, znanjima, vrednostima, verovanjima, bilo da se to čini pomoću reči, pisma ili slike, ili pomoću svih ostalih savremenih sredstava reprodukcije i difuzije misli i reči, bilo da se radi o štampanoj građi ili modernim sredstvima koje nam pruža informatika, bilo da je reč o knjizi ili štampi, što je mnogo uobičajenije, ili o sadašnjim ili budućim audio-vizuelnim sredstvima.
Postojanje demokratije i njen razvoj, kao i razvoj svakog ljudskog bića, najbolje se štite i omogućavaju slobodom izražavanja. Sloboda izražavanja mije apsolutno, iako se odnosi na sve vidove izražavanja, i ona je odlukama Suda za ljudska prava ograničena tako da na primer ne pokriva širenje i promovisanje rasističkih ideja, rasizma, vređanje verskih osećanja drugih, negiranje holokausta, podsticanje na mržnju. Ona je ograničena i razlozima propisanim u članu 17. Konvencije, kršenjem drugih zajemčenih prava, odnosno zabranom zloupotrebe prava.
Proporcionalnost u koliziji slobode izražavanja i zaštite legitimnog interesa mora da bude odmerena razumnim stepenom tolerancije. Sloboda izražavanja je civilizacijsko dostignuće, uslov napretka ljudskog društva.
Nemoguće je težiti istinskoj demokratiji, vladavini prava i uravnoteženosti odnosa između proklamovanih ljudskih prava i sloboda i njihovom ostvarenju u praksi, a da saradnju između njih ne omogućavamo i obezbeđujemo tako što će sloboda izražavanja biti njihov sastavni element.
Sloboda izražavanja, odnosno omogućavanje njenog pravilnog korišćenja preko masovnih medija je neophodno radi razvoja ljudskog društva i svakog pojedinca u društvenoj, ekonomskoj, političkoj i kulturnoj sferi.
Ostvarenje prava na slobodu izražavanja je uslov za harmonične odnose u društvu, državi, međunarodnoj zajednici, ali i za napredak i razvoj delova ljudskog društva, grupa, država i društva u celini međunarodne zajednice.
Radi isticanja važnosti i pravilnog funkcionisanja prava slobode izražavanja Komitet ministara Saveta Evrope doneo je Deklaraciju o slobodi izražavanja i informisanju. Napred navedenom deklaracijom Komitet ministara Saveta Evrope ukazuje na značaj i ulogu korišćenja slobode izražavanja i informisanja i njene sveopšte primene, bez obzira na granice.
U tu svrhu se kaže „da države imaju obavezu da spreče narušavanje slobode izražavanja i informisanja i da usvoje politiku koja podstiče, u najvećoj mogućoj meri, raznovrsnost medija i mnogobrojnosti izvora informacija, čime se omogućava pluralizam ideja i mišljenja“.
Deklaracija dakle traži da profesionalne organizacije, pored zakonski utvrđenih prava i dužnosti, moraju imati i profesionalno i etičke kodekse, ukazuje na značaj slobodnog protoka informacija i ideja na međunarodnom nivou i da ova sloboda mora biti osnovni element demokratskog pluralističkog društva.
U Deklaraciji se dakle kaže da se želi postizanje ciljeva i – a) zaštita prava pojedinca, bez obzira na granice, da izrazi svoje mišljenje i traži i prima informacije i ideje iz bilo kog izvora i da ih saopštava pod uslovima navedenim u članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima; b) odsustvo cenzure ili bilo kakve samovoljne kontrole ili ograničavanja aktivnosti učesnika u informativnom procesu medijskog sadržaja ili prenošenja i širenja informacija; c) sprovođenje otvorene informativne politike u javnom sektoru, uključujući pristup informacijama da bi se povećala sposobnost pojedinca da razume politička, društvena, ekonomska i druga pitanja i o njima slobodno raspravlja; d) postojanje velike raznolikosti i nezavisnosti samostalnih medija, čime se omogućava izražavanje različitih ideja i mišljenja.
Nešto o zaštiti izražavanja. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje pravo na slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja, bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice.
Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. Ovim pravom se štiti izražavanje kome preti ugrožavanje ili izražavanje koje je ugroženo, tako što je došlo do onemogućavanja njegove realizacije.
Treba reći da Konvencija ovom slobodom pretežno, ako ne i isključivo, štiti pravo na istu, koje se daje pojedincu ili manjim grupama. Većina i velike grupe će se već i same zaštiti i izboriti za ostvarivanje svojih prava.
Dakle, ova sloboda akcentuje obavezu društva da toleriše individualna gledišta, čak i u slučajevima kada ista „šokiraju većinu, kad su nepristojna, gruba, kada vređaju većinu ili državu.“ Ovo zahtevaju nalozi pluralizma, tolerancije i širokogrudosti.
Sloboda posedovanja sopstvenog mišljenja; pod mišljenjem se podrazumeva stanovište, stav, mnjenje koje jedna ličnost, organizacija ili institucija saopštava zainteresovanim. Mišljenje je intelektualna sposobnost razumevanja i shvatanja predmeta i njihovih međusobnih odnosa. Kao psihološko-psihijatrijski termin mišljenje označava svaki proces i aktivnost kojima čovek svata neku ideju, činjenicu, neki objekt ili samo neki aspekt objekta ili situacije. Sloboda na sopstveno mišljenje je prirodno pravo. Za posedovanje misli se ne odgovara, čak ni onda kada se smišlja krivično delo.
Mišljenje je intima, tajna njegovog autora, sve dok ga ne saopšti, kada isto prerasta u drugu slobodu, u drugi oblik. Da bi se informacije mogli primati i širiti, one moraju biti smišljene, pa se sloboda mišljenja logično pojavljuje kao uslov nastajanja i postojanja ostale dve slobode – primanja i širenja informacija.
Po svojoj prirodi, nesaopšteno mišljenje dostupno je samo njegovom autoru i uživa apsolutnu zaštitu. Na slobodu mišljenja se ne odnosi nijedno od ograničenja koja su taksativno nabroja u stavu 2. člana 10. Apsolutnu zaštitu slobodu mišljenja dao je Komitet ministara, navodeći u svom izveštaju – bilo kakvo ograničenje ovog prava je u suprotnosti sa prirodom demokratskog društva.
Čovek kao misaono biće, kao demokratsko biće, kao civilizacijsko biće, po svom mentalnom sklopu je predodređen da ima svoje individualne poglede i stavove o raznim problemima. On svoje mišljenje mora formirati slobodno, bez prisile, straha ili indoktrinacije od strane javne vlasti koja, promovišući samo jednostrane informacije, utiče na formiranje ne samo javnog mnjenja, nego negira i otežava slobodu mišljenja pojedinaca, kao članova tog društva.
Sloboda mišljenja dakle obuhvata negativnu slobodu, nemogućnosti prisiljavanje na saopštavanje svog mišljenja. Država i njene vlasti ne mogu vršiti bilo kakve klasifikacije i pravljenje razlika u određivanju položaja u društvu između svojih građana koji imaju različita mišljenja. Sloboda saopštavanja informacija i ideja; reč ideja ima više značenja, pre svega, u filozofskom smislu, počev od Platona, koji govori o obliku odgovarajućih empirijskih stvari, Kant govori o ideji uma, a Hegel o apsolutnoj ideji, čiji samorazvoj prikazuje logika. Kao pojam kod ove slobode pod idejom treba podrazumevati stav logike – da je ideja u stvari misao, zamisao, pojam.
Predmet širenja ideja kao delatnosti koja je zaštićena ovom slobodom je sve što je iz života interesantno za javno mnjenje. Sama delatnost „saopštavanje“ je opšti pojam za čitav niz sadržajno i po formi različitih delatnosti, ali usmerenih na to da se određena informacija ili ideja na legalan način učini dostupnom neodređenom broju konzumenata, široj javnosti.
Konvencijom su alternativno zaštićene informacije i ideje tako što se njihovo širenje, saopštavanje javnom mnjenju jemči Konvencijom. Očigledno je da Konvencija pravi razliku između sadržine i prirode informacija i ideja.
Razliku čini i sud prilikom utvrđivanja da li je ova sloboda povređena. Kada kažem „sud“ mislim na Sud za ljudska prava. Sud pod „informacijama“ podrazumeva saopštavanje, širenje, činjenje dostupnim javnom mnjenju bilo kojim medijskim ili opštim komunikacijskim sredstvom činjenica. Sud, dakle, nalazi da se informacija sastoji iz činjenice, bolje reći činjenica. Činjenice su prema nacionalnim sudovima, prema stavu Suda, podložne dokazivanju njihovih istinitosti. Kada je reč o saopštavanju, širenju mišljenja, situacija je sasvim drugačija. Sud nalazi da se činjenice, na kojima se zasniva mišljenje, dokazuju pred sudom i da se može utvrđivati njihova istinitost, odnosno neistinitost, ali ne i zauzeti ili izraženi određeni vrednosni sud.

Zahvaljujem. Vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.

Reč ima narodni poslanik Branimir Đokić. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je 55 minuta. Posle njega ima reč narodni poslanik Ivan Andrić, a vreme na raspolaganju poslaničke grupe LDP je jedan minut i 30 sekundi. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, ne znam šta bi moglo novo da se doda od jučerašnje rasprave, kada su narodni poslanici, pogotovo iz opozicionog bloka, iznosili svoje mišljenje o novom zakonu o kulturu i izmeni i dopuni Zakona o informisanju. Mnogo toga je ovde rečeno, mnogo toga bi moglo još da se kaže.
U svakom slučaju, moj lični stav je, iako ne sumnjam da su bile dobre namere da se posle 17 godina donese novi zakon o kulturi, da se mnoge stvari ako treba dopune i u Zakonu o informisanju, ali mislim da to nije urađeno dobro iz mnogo razloga. Stalno se pozivamo na tih 17 godina da je taj zakon morao da se promeni, što je tačno. Vidite, nešto sam računao, taj Zakon o kulturi donesen je 1992. godine i Zakon o slobodnim delatnostima 1993. godine, on je funkcionisao i donesen je u vreme Slobodana Miloševića i vlasti SPS-a, funkcionisao je dok su oni bili na vlasti, to je negde sedam-osam godina. Za vreme demokratskih promena i vlasti DOS-a u Srbiji funkcioniše skoro punih devet godina, taj isti zakon za koji kažemo da ne valja.
Imam mišljenje da taj zakon sigurno nije bio potpun i da taj zakon je morao da se menja, jer i se vreme promenilo, okolnosti su se promenile, što je sasvim normalno. Mogu da kažem da taj zakon, kakav je bio, nije primenjivan, on je čak zloupotrebljavan, kako do 2000, a tako i od 2000. godine naovamo.
Kao čovek koji je u ovoj profesiji i materiji dosta godina, sada govorim u ime svoje lično, u ime SRS i u ime mnogih ljudi koji se bave ovom delatnošću, slobodnih umetnika, ljudi koji su zaposleni u javnim ustanovama kulture, razmišljao sam kako sve ovo da uobličim kako bi dao svoj doprinos, ukoliko to uopšte vredi, pa mislim da ima jedna zajednička crta svih ministara koji dođu na vlast, da postanu nedodirljivi, vrlo teško se s njima komunicira, iako imate najbolje namere.
Tako je jedna zajednička crta od dolaska ministra, moram da se vratim unazad, gospodina Branislava Lečića, što je i on još tada najavljivao novi zakon o kulturi. To je bilo pompe, televizija, medijski je sve to bilo propraćeno. Od toga se ništa nije maklo.
Naprotiv, gospodin Branislav Lečić, za vreme njegovog mandata ako se sećate, ovde su bili veliki protesti ispred Doma sindikata, ispred Ministarstva za kulturu. Veliki broj umetnika je učestvovao na protestima i naravno ništa se nije desilo.
Desilo se to da je gospodin Branislav Lečić dosta para uložio na filmove, čak na neke u kojima je i on igrao, a nemamo ništa protiv, on je glumac. Ostaće upamćen samo po tim protestima i verovatno po slikama onim njegovim koje su u to vreme izašle sa nudističke plaže.
Posle njega dolazi gospodin Dragan Kojadinović. Šta se dešava za vreme njegovog mandata? Ne dešava se ništa. Nastavlja se isto po starom sistemu. Gospodin Dragan Kojadinović tada dovodi i maltene puni Ministarstvo kulture sa svojim stranačkim prijateljima iz SPO. Sada kreće od njega novi život. Sve što je bilo do sada više ne valja, sada se tek kreće u budućnost.
Tu počinje druga priča. Tada se novac od tzv. tendera ili projekata koji se podnose Ministarstvu kulture za određene da li filmove ili izdanja, manifestacije, isto se odigrava kao što se dešavalo za vreme Branislava Lečića, dobijaju određeni ljudi koji su bili bliski vlasti, određene javne ustanove koje su bile bliske vlasti, određeni umetnici i pojedinci koji su bili bliski vlasti. Na neki način se vrši pritisak određenih ljudi, umetnika da ako nisi blizak vlasti nećeš moći da učestvuješ na određenim tenderima ili projektima da tvoji projekti prođu.
Sve se to na neki način podvlačilo da su to rešavale neke komisije pri Ministarstvu kulture, a u svakom slučaju jesu rešavale. Komisije znamo kako su se pravile, a da svi umetnici ili predstavnici određenih javnih ustanova, umetničkih udruženja i mnogi ljudi koji obavljaju ovu delatnost u ovoj zemlji, koji nisu želeli da budu bliski vlasti, imaju pravo i da drugačije misle, za njih su bila zatvorena vrata u tom ministarstvu.
U jednom razgovoru, to pred kamerama govorim, gospodin Dragan Kojadinović je izdavao neka dokumenta nekim udruženjima koja čak nisu uopšte u zakonu ovlašćena da vrše određene delatnosti. To je u suprotnosti sa zakonom i to do danas funkcioniše suprotno zakonu i nikom ništa. Gde su pare otišle, kako su otišle, nikom ništa.
Isti su problemi bili što se tiče pozorišta, muzeja, svih javnih mnogih ustanova. Samo da vas podsetim, za vreme Dragana Kojadinovića su bile demonstracije i protesti ispred Ministarstva kulture, jer su tada protestovali, vi se toga sećate, svi zaposleni u pozorištu. Toga se sećam, jer sam dao podršku, i ja i mnogi umetnici svojim kolegama oko toga.
Dragan Kojadinović je imao neke svoje komentare, neka protestuju tri dana i posle toga kolega Bora Đorđević-Čorba, kao savetnik Dragana Kojadinovića je izlazio, molio umetnike i pokušao da se sve to odloži. Već znate celu priču, da sada ovde ne pričam. Opet se to završilo nekim obećanjima i tako se išlo dalje. Dolazi gospodin Voja Brajović. On kako je došao – a ništa ovo ne govorim lično, mnoge poznajem dobro, s mnogima sam i u dobrim odnosima, ali ima jedna istina – čovek je došao, on je odlučan glumac i on se tu uopšte nije snašao.
Pokušao sam jedan razgovor s njim ovde u Skupštini nakratko i vidim čovek za pola stvari ne zna o čemu se radi, što je sasvim normalno, treba mu vreme da uđe u celu problematiku, jer Ministarstvo za kulturu, to mnogi ljudi koji kažu kultura i ne znaju koliko je to Ministarstvo vrlo važno za ovo društvo i ovu zemlju, i koliko je to problema u Ministarstvu kulture. Gospodin Voja Brajović kako je došao tako je otišao. Ništa se nije desilo i idemo dalje.
Došli ste vi. Vi ste čovek, imate ime i prezime, vi ste u svom poslu vrhunski, u svakom slučaju znate problematiku mnogu koja se ovde kod nas u Srbiji dešava i verovatno ste rešili da sada nešto učinite, a to pozdravljam. Šta sada?
Taj zakon o kulturi, hoću da vas podsetim i javnost, sticajem okolnosti bio sam predsednik Saveza estradnih i muzičkih umetnika četiri godine, pa drugi mandat, učestvovao sam u svim tim kulturnim dešavanjima i problemima koji se dešavaju za umetnike. Zakon o kulturi, on je počeo za vreme Branislava Lečića. Zaposleni u kulturi koji su radili su nešto toga uradili, došla je druga garnitura i oni su rekli da to ne valja i mi ćemo to ovako i onako. Došla je treća garnitura koju su isto nešto prepravljali, dograđivali i sve je to bilo u cilju evropskih zakona. Svi su oni slično pričali i medijski sebe promovisali.
Na kraju ispostavila se jedna stvar, da su svi oni imali malo sluha da čuju umetnike i ljude iz sfere kulture, javnih ustanova, koji nisu bili njima bliski. Kada bi ti ljudi došli da daju određene kritike, sugestije, u najboljoj nameri, za njih su bila zatvorena vrata.
To je velika greška, gospodine ministre. Opoziciju morate čuvati, negovati. Prava opozicija ne želi ništa loše ovom narodu. Ovde nastupam kao umetnik, nastupam kao član jedne političke stranke SRS. Sve ovo iznosim u dobroj nameri ne za mene, ne za pojedince, možda neki moji stavovi nisu u redu, možda su pogrešni. Ali, morate taj pristup imati, a ne što dođe od strane opozicije, da li bio umetnik ili radnik u privredi, to se automatski odmah odbacuje.
Svi predlozi, dopune zakona, ne samo ovde u kulturi što danas razgovaramo, nego svakodnevno što se dešava u Skupštini ovde, što dođe od strane opozicije, to vladajuća koalicija maltene odmah odbaci, fuj, ne važi. To će se olupati o glavu. Za to vreme ispaštaju građani Srbije.
Sada pričamo o Zakonu o kulturi. Tako se i ovo dešava sada. Napominjem, neka zna javnost, imate određeno okruženje vaših savetnika i ljudi u pravnoj službi. Sad tvrdim javno da nisu oni tako nestručni. Oni su pravnici. Jača je njihova partijska, stranačka zaslepljenost od realnosti, od jednog demokratskog duha o dobroj nameri ovog društva.
Oni usmeravaju ne samo vas kao ministra sadašnjeg, oni su usmeravali i druge ministre pre vas. Oni su im pravili kojim putem da idu. Da vam kažem, i to je ljudski, ako njih ima 10-15 tamo koji tako pritisak vrše na vas, verovatno svaki čovek podlegne pod uticaj.
Teško se odupreti. Svaki dan vam oni serviraju informacije, koje su, bože moj, takve kakve su, a za sve to vreme zatvore vrata da vi budete nedodirljivi, da do vas ne mogu da dođu prave informacije i vi kao ministar povlačite takve poteze.
Niko ne zna ko je tamo oko vas, izvinjavam se, ne želim nikoga da vređam lično, ali određeni ljudi u Ministarstvu koji tamo rade, službenici, svi će prozivati vas kao ministra kulture, gospodina Bradića, da je za vaše vreme doneto takvo i takvo rešenje zakona o kulturi, takvo i takvo rešenja zakona o informisanju.
To što je to tako kako je sada, da vam kažem, oni će sačekati sledećeg ministra i biće i dalje u Ministarstvu kulture. Njih ne znaju u njihovoj ulici čime se bave, ne želim da ih vređam, ali u principu, a da ne kažem o njihovom poznavanju problema u kulturi. To je posebna priča. Jedan dobar gest koji ste učinili, ali zakasneli, kada ste pozvali ovde u Skupštinu sve predstavnike javnih ustanova, gospođa Mojović ih je nabrajala, da ih sada ne nabrajam, iz cele Srbije, iz Kragujevca, iz Niša, iz Beograda, predstavnike udruženja, ljude od struke.
Vi niste bili na prvom sastanku, ali imate stenogram, moglo se čuti mnogo dobrih stvari u dobroj nameri kako da se popravi taj zakon, kako da se donesu nova rešenja. Ljudi su nastupali dobronamerno. Takav je bio i drugi sastanak kada ste vi bili, ali vi ste prethodno uradili već zakon o kulturi u nacrtu, on je prošao Vladu.
Posle toga kada ste videli da ima dosta pritisaka i da već javnost kreće, što se kaže i medijski sud i umetnici, u dogovoru sa predsednikom Odbora za kulturu, Vesnom Marijanović, vi ste uradili to, ali kasno.
Vođena je navodno javna rasprava o Predlogu zakona o kulturi. Znam da je vođena godinu dana, pola godine. To je menjano hiljadu puta. Niko nije znao šta to postoji. Verzija novog Predloga zakona o kulturi od vremena Voje Brajovića do vas 40 članova je izbačeno iz tog zakona.
Ne kažem da su svi oni valjali, ali je trebalo možda neke druge članove ubaciti. Danas ovde ne bih želeo o pojedinostima i predlozima tog zakona da pričam, s obzirom da smo mi, SRS, podneli amandmane u najboljoj nameri da se to popravi, da se pokuša nešto spasiti.
I kroz amandmane ako budete želeli vi lično da se uključite, da vam ne budu savetodavci stranački to rušili, određene institucije, mislim da se to može popraviti. Ako budete dozvolili da vas i dalje oni pritiskaju, vi ćete biti upamćeni i zabeleženi za sve ovo što se dešava u Srbiji što se tiče kulture i javnog informisanja.

Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi ZES je 93 minuta i 36 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici i gospodine ministre, govoriću o Predlogu zakona o kulturi. Već je bilo reči o tome u kojoj je meri ovaj predlog zakona značajan kao krovni zakon, kao sistemski zakon, koji zapravo stvara uslove da se donese čitav niz propisa koji treba da unaprede stanje i naš sistem u kulturi.
O kulturi govorimo jako retko i stalno smo pod pritiskom naizgled nekih važnijih i hitnijih tema. Ovaj predlog zakona utvrđuje opšti interes o kulturi, ali da bismo o kulturi na pravi način razgovarali treba da razumemo da je kultura naš opšti interes.
Činjenica da retko o kulturi govorimo može nas dovesti u jednu pogrešnu predstavu da čitav demokratski preobražaj, koji se odigrava u Srbiji od 2000. godine naovamo, razumemo kao isključivo politički i ekonomski preobražaj, a taj preobražaj, naše približavanje Evropi, modernizacija našeg društva zapravo je jedan veliki kulturni preobražaj Srbije.
Taj kulturni preobražaj zahteva da promenimo mnoga naša ponašanja, da promenimo veliki broj kulturnih obrazaca koji služe u našem svakodnevnom ponašanju, kako u našoj politici, tako u našoj svakodnevnoj komunikaciji, u poslovnoj kulturi i u onome što jeste kultura u užem i širem smislu.
Da bismo taj kulturni preobražaj srpskog društva i Srbije sproveli potreban je jedan veliki opšti napor svih aktera.
U tom smislu, smatram da je izuzetno dobro što ovaj zakon govori o integrisanju kulturnog razvoja u socijalno-ekonomski, politički dugoročni razvoj. Ono što je strašno važno, to je da uspostavimo standarde u kulturnoj politici i da razvijemo kulturni sistem.
Ovaj zakon uređuje odnose u oblasti kulture i definiše subjekte u kulturi, obaveze osnivača ustanova kulture, način finansiranja, utvrđuje prioritete i opšte interese u kulturi. Ovaj zakon utire put izgradnji i usvajanju strategije kulturnog razvoja Srbije. Predviđeno je da se strategija izradi za jedan period od tri godine. Lično smatram da bi bilo bolje da se taj period odredi kao pet godina, s obzirom na političku celishodnost da se jedna strategija u dužem vremenskom periodu i realizuje.
Šta treba da bude prioritet u našoj kulturnoj politici? Pre svega, moramo da unapredimo, znatno da unapredimo stanje naših ustanova kulture, pre svega onih koje imaju nacionalni značaj.
Danas je, svako to zna ko se za to interesuje, veliki broj muzeja i drugih kulturnih ustanova zapravo na ivici egzistencije i uopšte mogućnosti da funkcioniše.
Ono što takođe moramo da radimo i što ovaj zakon promoviše kao jednu od vrednosti, to je intersektorska saradnja u kulturi, saradnja poslovnog sektora sa ustanovama u kulturi, s tim što moramo uvek voditi računa da biznis sektor ni na koji način ne sme da ima dominantnu ulogu, već da samo putem raznih formi i sponzorstava i mecenarstva, doprinosi i pomaže razvoju kulture.
Sigurno je da je potrebno diversifikovati izvore finansiranja u kulturi, učiniti ih raznolikim. U tom smislu smatram da je izuzetno važno da u što skorijem periodu donesemo i zakon o zadužbinama i fondacijama. Znam da Ministarstvo radi na tom predlogu u saradnji sa velikim brojem fondacija i zadužbina.
Takođe, jedan od važnih prioriteta je sigurno decentralizacija. Ima jako puno ustanova kulture u raznim delovima Srbije, koji zahtevaju da budu pomognuti jednim centralnim programom pomoći ustanova kulture.
Nedavno sam imala priliku da boravim u Lazarevcu, na poziv jedne grupe ljudi koja je organizovala jednu sjajnu izložbu. Bila sam zaista iznenađena jednom likovnom ponudom u tom gradu, ponudom za koju mislim da bi građani Beograda imali potrebu da budu s njom upoznati, da je vide, ali mislim da i grad Beograd i Srbija treba da takve pojave pomognu na bolji način.
Unapređenje menadžmenta u našim ustanovama kulture je takođe jedan od prioriteta koje je ovaj zakon i čitava politika koja se ovim zakonom promoviše zapravo predviđa.
Dostupnost kulture je jedan princip koji ovaj zakon takođe promoviše. Mislim da treba ići korak dalje, da kroz razvijanje inkluzivnih programa, kulturnih programa za razne marginalne i društvene grupe treba da dobije još veći značaj i primenu u našoj kulturnoj politici.
Na kraju, htela bih da kažem nešto o pitanju o kojem jako često i rado govorimo, a to je pitanje našeg nacionalnog identiteta, koje razumevamo vrlo često kao istorijsko nasleđe. Ovaj zakon naravno jako puno govori o tome, na koji način moramo da čuvamo naše istorijsko nasleđa, da digitalizujemo forme njegovog očuvanja itd.
Nesporno je da je naše istorijsko nasleđe važno za naš identitet nacionalni, istorijski. Važno je da našu tradiciju čuvamo i da unapredimo mehanizme za njegovo očuvanje.
Međutim, ne treba nikako da upadnemo u jednu zabludu, da je naš nacionalni identitet i ono što treba da čuvamo samo istorijska kategorija. Naš identitet čini ono što danas radimo i što ostavljamo kao svoje delo u oblasti kulture danas, kao ono što ostavljamo narednim generacijama.
Mislim, u tom smislu, da treba da razvijemo i neke forme kritičkog sećanja, koje na kritički način vrednuje i istoriju i nasleđe u celini. To rade svi veliki i zreli narodi, i mislim da Srbija i srpski narod jesu takav veliki i zreo narod.
Pridružujem se onima koji misle da već decenijama vrlo malo napora sistemski i na organizovani način činimo da doprinesemo našeg modernog identiteta, što se uglavnom čini svuda uz pomoć kulture i preko kulture. Da bismo to postigli, moramo posebno pažnju obratiti mladim stvaraocima, novim inicijativama, uvođenju novih tehnologija u kulturi i u kulturne programe.
Mislim da je odličan primer nedavna ceremonija otvaranja Univerzijade, kada smo imali priliku da vidimo kako je grupa mladih umetnika i kreativaca na jedan zaista moderan način reprezentovala Srbiju i pomogla da se Srbija vidi kao zemlja koja korespondira sa svetom na jedan moderan i aktuelan način, koja komunicira jednu grupu univerzalnih vrednosti, kroz jednu takvu manifestaciju.
Takvi poduhvati treba da, zajedno sa naporima za očuvanje našeg kulturnog i istorijskog nasleđa, postanu glavni tok naše kulturne politike, koji će omogućiti da ostavimo vredan trag u svom vremenu, a i da razumemo na pravi način ono što je kulturni kod ostalog sveta.
Amandmani koji su podneti verujem da će pospešiti jedan kvalitet ovog zakona i da ćemo određeni broj njih usvojiti, s obzirom da će dovesti do poboljšanja ovog teksta. DS će naravno glasati za ovaj zakon i očekujemo da će on biti bar dobra osnova za razvoj naše kulturne politike u budućnosti.