Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ceo dan danas raspravljamo praktično o jednom setu od sedam pravosudnih zakona. Gotovo svi ti zakoni, kako su rekle moje uvažene kolege, predloženi su da se donesu po hitnom postupku. Ako neko drugi to ne može da shvati, gospođo Malović, vi sigurno morate možda ponajbolje da razumete šta znači član 164. našeg Poslovnika.
Moje kolege su već ovde govorile i pitale kakva bi to šteta bila naneta ako se ovaj zakon ne donese po hitnom postupku. Sada vam kažem, donošenjem ovog zakona po hitnom postupku i na ovaj način učinjena je šteta građanima Srbije. Neke od mojih kolega su rekle da posle Ustava dva od vaših zakona, Zakon o krivičnom postupku i Krivični zakon, jesu temeljni zakoni ove države, i ako ste im dodali još ovih pet drugih zakonskih predloga i to sve u ovoj Narodnoj skupštini treba da raspravimo za pet sati.
Sa jedne strane imamo uvažene kolege koji pripadaju poziciji i koji hvale ovaj zakon, a sa druge strane moje kolege iz opozicije svih ovih dana su uložile maksimalne napore da napišemo neke amandmane i da pokušamo da popravimo ovaj zakon kako bi bio u interesu građana Srbije.
Kao i jedan broj poslanika nisam pravnik, ali sam ovih dana konsultovao mnogo ljudi iz pravne struke, tužilaca, sudija, doktora prava. Malo njih se usuđuje da u ovako kratkom vremenu, kakvo je nama dato, obradi u potpunosti makar i jedan zakon i da svoje predloge. Kako je tek onda nama ovde koji praktično svakog dana radimo, radimo po nekim drugim zakonima, juče smo imali neke sasvim druge oblasti, a evo danas smo došli na oblast pravosuđa.
Kada je u pitanju, samo da kažem, ovaj zakon za koji smatram da je najvažniji, Krivični zakon, mi koji smo već u drugom sazivu u ovoj skupštini sećamo se kada smo raspravljali 2006. godine o zakonu i došli smo u jednu apsurdnu situaciju u to vreme, kakva se inače ne dešava u uređenim državama, da u isto vreme naše sudije sude po dva zakona, jer je ovaj neprimenljiv koji je donet takođe u ovoj skupštini, pa je negde 2007. godine 1. juna odlučeno da se rok njegove primene odloži za 31. decembar 2010. godine. Sada se ovim predlogom taj zakon ukida.
Kada sam saznao još neke činjenice, a one su ovde i večeras rečene, one su stvarno frapantne. Danas sam saznao da Advokatska komora nije učestvovala u ovoj javnoj raspravi. Ovde u obrazloženju ovog zakona vi kažete da je uvaženo mišljenje sudske prakse i stručne javnosti. Koja to stručnija javnost može biti, ako advokatske komore gde su, slobodno mogu da kažem, mnogi od onih najkvalitetnijih ljudi iz sudstva zbog različitih razloga prešli upravo u advokate i članovi su tih advokatskih komora, ako oni sutra imaju sednicu na kojoj će raspravljati o ovom zakonskom predlogu.
Iako su nam ponudili neke amandmane, mi moramo da im kažemo da je za njihove amandmane kasno jer je juče bio poslednji rok da se predaju amandmani na ovaj zakon, da li će se desiti da će te advokatske komore izaći u javnost i tražiti, kao što je to bilo i za ovaj zakon iz 2006. godine, da se njegova primena odloži, upravo zbog toga što ima mnogo manjkavosti?
Kolege su govorile o nekim manjkavostima, a pored ovoga što se uvodi praksa različitih zapisa, tonskih, video itd, što bi svakako trebalo da prođe kroz jedan taj sud javnosti, govori se i o određenim elektronskim sredstvima, koja bi po nalogu suda ili po odluci suda bila primenjena prema okrivljenima.
Onda se sećam, pre godinu dana, kada smo govorili o našim identifikacionim dokumentima, o ličnim kartama i o pasošima, o biometrijskim zapisima, tada smo maltene odbacili tu mogućnost da će doći do toga da se ljudi obeležavaju elektronskim sredstvima, da ne kažem da se čipuju, jer u Srbiji je već prisutno čipovanje domaćih životinja, čipovanje pasa, a kako je krenulo, ovo može u neku ruku da se posmatra kao i čipovanje ljudi.
Razmislio bih kada su u pitanju ljudi koji su osuđeni, učinioci teških krivičnih dela, da se prema njima primenjuju određene mere, ali ipak se ne bih usudio jednu ovakvu meru da stavim u zakon, a da to ne prođe kroz širu javnu raspravu.
Sledeća jedna novina koja se uvodi kroz ovaj zakon, mada ta praksa već postoji u Srbiji, postoji taj instrument zaštićenog svedoka, odnosno svedoka saradnika. Ako ste, gospođo Malović, iz ovih svedoka saradnika, kakvi danas postoje u Srbiji, a što je sve suprotno bilo kakvoj praksi u svetu, izvukli nekakav zaključak, pa to stavili u ovaj zakon, onda bi se to podržalo, ali svedoci saradnici, odnosno zaštićeni svedoci kakve mi imamo i kada se čita ovaj zakon nisu bili bezazleni samo članovi kriminalnih udruženja, već upravo organizatori kriminalnih udruženja, učinioci najtežih krivičnih dela, a oni danas u Srbiji, umesto da su kao na zapadu i u drugim zemljama sa promenjenim identitetom u nekoj mišjoj rupi, oni su danas uvaženi biznismeni.
Njih danas obezbeđuje MUP i to specijalno odeljenje. Neću da imenujem jednog, ali svi ćete znati, to je najpoznatiji zaštićeni svedok. Njega obezbeđuje nešto manje ljudi nego predsednika države. Upravo pod tim obezbeđenjem širom Srbije čini nova krivična dela. Učestvuje u privatizacijama što opet ne bi moralo da bude krivično delo ali takođe, reketira ljude širom Srbije.
Bilo moj nekakav stav, iako nisam pravnik je da, ako je nekome već dat nekakav status, znači bilo kakvo, pa i najlakše krivično delo ako bi učinio trebalo bi da svi ti sporazumi ili sve te mogućnosti koje su mu date, da se ukinu i da se onda osudi jednom pravosnažnom kaznom za sve ono što je učinio pre toga.
O tome takođe treba da se razmisli, jer svedok saradnik ili zaštićeni svedoci, kako je to ovde dato kod nas, mislim da tako nešto ne postoji u svetskoj praksi. Čak, evo, neću da otkrivam izvore i da govorim da naši svedoci saradnici su čak i sa državnim organima i sa službenim licima dolazili u sukob, odnosno vršili čak i napade na službena lica na njihovim radnim mestima.
Govoriću o još jednom zakonu, pošto nemam vremena da govorim o ovim drugima, ali govoriću o zakonu o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom. Ako se pročita ovaj zakon očigledno je da je osnova za njegovo donošenje, odnosno da je u velikoj meri konsultovan ovaj postojeći o saradnji sa Haškim tribunalom. U redu je da nama treba takav zakon, da imamo obavezu da takav zakon donesemo.
Međutim, kada se dođe do člana 5, vidi se da jednostavno Vlada preuzima na sebe neke ingerencije koje u stvari ona nikada ne bi trebalo da ima.
Mi ovde u ovoj skupštini imenujemo sudije, tužioce. Ali, pravosuđe je jedina oblast gde mi imenujemo neposredne izvršioce za određene dužnosti. To ne radimo ni u jednoj drugoj oblasti. Zbog čega? Upravo zbog toga što je ta oblast najvažnija i što je ta oblast temelj u svakoj državi.
Sada kada govorimo da mi treba da izaberemo nekoga da zastupa Republiku Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom, to bi stvarno trebalo da bude neko iz prane struke, neko ko se u ovoj državi Srbiji dokazao, bilo da je to u oblasti sudstva, advokature, tužilaštva.
Smatram da to svakako mora, takva odluka ili takvo imenovanje, da bude ovde na nivou Skupštine, a ne da ovim zakonskim predlogom Vlada sebi uzima jednu takvu ingerenciju koja joj, po mom mišljenju, ne pripada.
Recimo u članu 6 – službeno opštenje sa Međunarodnim krivičnim sudom. Svakako da državni organi službeno opšte sa Međunarodnim krivičnim sudom i to je sasvim u redu i da se to odvija diplomatskim putem.
Onda u stavu 3. vidite da iz razloga hitnosti, kao i iz drugih opravdanih razloga, kaže da se to opštenje može vršiti posredstvom Međunarodne organizacije kriminalističke policije, odnosno Interpola. Pazite, taj koji je to stavio u ovaj zakon praktično unižava i ovu skupštinu, unižava i naše državne organe.
Nemam ništa protiv Interpola, Interpol treba da sarađuje sa MUP-om, a videli ste u poslednje vreme kako su se prema nekim našim poternicama Interpola za dokazanim ratnim zločinima i zločincima pojedine države odnosile. Smatram da ovo apsolutno ne može da bude i ne treba da bude sastavni deo ovog zakona.
I druge zemlje su napisale zakone o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, isto kao što su imali svoje zakone o saradnji sa Haškim tribunalom, ali one su to ipak uradile na primereniji način i više su vodile računa o optuženicima, sopstvenim građanima. Te zemlje su kao jedan od uslova da se neko ne može isporučiti Međunarodnom krivičnom sudu navele da ako je čovek bolestan, ako je potrebno da se leči, ne može biti isporučen Međunarodnom sudu. Takve odredbe u ovom zakonskom predlogu nema.
Poznato je, to možete videti i kroz sredstva informisanja, da gotovo svi optuženi pred Međunarodnim sudom u Hagu sa naše teritorije, gotovo svi su bolesni. Oni što se tiče Haga i Holandije nemaju zdravstvenu zaštitu. Mnogima je tamo zdravlje ugroženo, tako da koriste priliku kada dođu ovde u Srbiju da izvrše sve neophodne lekarske preglede ili lekarske intervencije.
Jedna odredba koja je vezana za žalbe, u stavu 2. se ovde već govori o zahtevu da se okrivljeni predaju Međunarodnom krivičnom sudu, pa se kaže da se žalba koju izražava okrivljeni, odnosno njegov branilac može izjaviti u roku od tri dana od prijema rešenja i da ne odlaže izvršenje rešenja. Mislim da treba duboko razmisliti o jednoj takvoj odredbi. Takođe, kada se ceo ovaj zakonski predlog koji je odavno dat pogleda, vidi se da nije urađen na najkvalitetniji način, jer se ovde pominje nadležno veće, a jasno je iz člana 22. stav 3. da je za odlučivanje o predaji okrivljenih nadležan samo Okružni sud u Beogradu.
Kada se govori o drugostepenom organu koji odlučuje po žalbi, što je dato u članu 27, onda se tu ne govori da postoji samo jedna instanca koja može odlučivati o toj žalbi. Kaže se da o žalbi iz stava 1. odlučuje veće neposredno višeg suda sastavljenog od više sudija. Koji je taj neposredni viši sud u Srbiji? Danas je to Vrhovni sud Srbije, a za neko dogledno vreme to će biti Vrhovni kasacioni sud.

Ima reč gospodin Boris Aleksić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, prvo izražavam žaljenje što ministarka nije trenutno tu, ali nadam se da će se ipak vratiti, evo potvrđuju da će se vratiti. Kada je u pitanju ovaj set zakona, neću da trošim vreme govoreći o tome da su objedinjene tačke koje nikada ne bi mogle da budu objedinjen, tj. objedinjeni predlozi zakona koji ne bi mogli da budu objedinjeni nikad. Želim da vam skrenem pažnju da, nakon izlaganja mog prethodnika, izgleda da je jasno da sve stranke, osim SRS, podržavaju saradnju sa Tribunalom u Hagu.
Dakle, sa Tribunalom u Hagu ne treba sarađivati ne zato što je neko bolestan ili nije bolestan, već zato što smo mi, kao članica organizacije UN, u obavezi da poštujemo Povelju UN. Zakon o saradnji sa Tribunalom u Hagu je protivustavan.
Ako ste ikada čitali Povelju o organizaciji UN, mogli ste tamo da otkrijete jednu epohalnu istinu, a to je da Savet bezbednosti, kao organ koji je stvorio Tribunal u Hagu, ima ovlašćenja da stvara pomoćne organe, i to komisiju, komitet ili izvestioca za specijalna pitanja.
Kao što dobro pogađate, sud ne može da se podvede ni pod jednu od ovih kategorija. Po samoj prirodi demokratije, načela podele vlasti, sud ne može da bude pomoćni organ. Ako je pomoćni organ izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti, onda ne postoji demokratija, onda postoji neki drugi oblik vladavine, na primer oni oblici koje Aristotel navodi u svojoj ''Politici'' kao izopačene, autokratske, totalitarne oblike. To prvo da razjasnimo. Kada je u pitanju Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, moram da vam kažem da iako je ratifikovan njihov statut 2001. godine, da vi u stvari takođe kršite Ustav sarađujući sa ovim sudom. Zbog čega?
Na zvaničnom sajtu tog suda, te institucije, u njihovoj bazi podataka pod stavkom – osnovna dokumenta možete da nađete podatke, pazite sada, o nacionalnom zakonodavstvu Kosova. Dakle, kao nacionalno zakonodavstvo Kosova ovde se, između ostalog, ističu Etički kodeks sudija Kosova itd. Sarađujući sa ovim sudom vi ćete prihvatiti i ova dokumenta i ovakve stavove ovog suda. Dakle, oni Kosovo tretiraju kao nezavisnu teritoriju, kao nezavisnu državu. Na istom zvaničnom sajtu Međunarodnog krivičnog suda možete da vidite i određene podatke vezane za sudsku praksu, između ostalog, sudsku praksu Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog tribunala za Ruandu.
Do kakvih problema dolazimo tu? Jedan od osnovnih koncepata za koji se zalažu mudraci Međunarodnog krivičnog suda jeste tzv. koncept udruženog zločinačkog poduhvata, koji neki od pristalica Međunarodnog krivičnog suda pokušavaju da podvedu kroz član 25. Statuta Međunarodnog krivičnog suda koji se tiče individualne krivične odgovornosti.
Zašto kroz ovaj član? Zato što je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni krivični sud za Ruandu kroz članove svojih statuta sedam stav 1. i šest stav 1, koji se tiču individualne krivične odgovornosti, provukao koncept udruženog zločinačkog poduhvata. To je jedna nakaradna definicija, a prava definicija je ona koju nudi profesor Čavoški – združeni zločinački poduhvat, iz prostog razloga, jer je tužilac po svom nahođenju združio određena lica koja nemaju nikakve veze jedna s drugim.
Zbog čega je opasan koncept udruženog zločinačkog poduhvata? Upravo zbog toga što njegova treća kategorija, po stavu brojnih stručnjaka, između ostalog i sa vama tako omiljenog zapada, tumači se kao uvođenje kolektivne krivične odgovornosti i kolektivnog kažnjavanja.
Te stavove iznose, između ostalog, profesor Alen Deršovic sa Univerziteta Harvard, profesor Dženi Martinez sa Univerziteta Stenford i, između ostalog, čuveni pravnički mag, pristalica inače Tribunala u Hagu, Vilijam Šabas, jedan irski profesor koji takođe predaje i na američkim univerzitetima. On iznosi podatke da je treća kategorija udruženog zločinačkog poduhvata prikrivena kolektivna krivična odgovornost. Kao što znate, kolektivna krivična odgovornost je pre više vekova zabranjena. Postoji individualna krivična odgovornost.
Tribunal u Hagu od 2001. godine primenjuje koncept udruženog zločinačkog poduhvata, od kada je jedan službenik Svetske banke, sudija Muhamed Šahabudin postao predsedavajući Žalbenog veća u postupku protiv Srbina Duška Tadića.
Osam godina, dakle, od osnivanja Tribunala u Hagu 1993. godine, oni su čekali da sastave prvu optužnicu koja će sadržati udruženi zločinački poduhvat. Od te 2001. godine, prema podacima američkih stručnjaka, do 2004. godine 84% optužnica se zasniva na konceptu udruženog zločinačkog poduhvata.
Osam godina ga nisu uopšte primenjivali, a onda za tri godine 84% optužnica počiva na udruženom zločinačkom poduhvatu. Da li vam to govori o nečemu? Reći ću vam da predstavnici Tužilaštva Tribunala u Hagu, u neformalnim razgovorima, taj koncept nazivaju srebrni metak protiv Srba.
To je jedna umobolna konstrukcija američkih pravnika, a podrazumeva naravno jednu vrstu pravničkog napada koji ne može da se brani, tj. od kojeg lice ne može da se brani, budući da je koncept kolektivne krivične odgovornosti, jasno je zašto. Iz ovog primera vidite kako tretiraju pripadnike srpskog naroda, dakle, kao zveri, što je prosto neverovatno. Dakle, s takvim sudom nameravate da sarađujete. SRS, kao što je poznato, protiv je saradnje sa tribunalom u Hagu. Videli smo sad da su neke bivše patriote pristale na saradnju sa tribunalom u Hagu. Protiv smo izručenja naših građana Međunarodnom krivičnom sudu.
Pogledajte sad šta se dešava sa najtežim zločinom po međunarodnom pravu. Kao što znate, u nadležnosti tribunala u Hagu nije najteži zločin po međunarodnom pravu, zločin protiv mira, koji je bio u nadležnosti tribunala u Nirnbergu i Tokiju. Štaviše, oni su i oformljeni da bi sudili za taj zločin.
On jeste formalno u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda kao zločin agresije, a on spada u zločin protiv mira. Međutim, lukavo, zapadni stručnjaci nisu hteli da pohrane u Statutu Međunarodnog krivičnog suda definiciju zločina agresije. Kažu, tek treba da vidimo šta je to agresija. Nemaju oni šta da vide. Zna se po Rezoluciji Generalne skupštine organizacije UN iz 1974. godine šta je zločin agresije. Ona je precizno definisana i ima svojih tačaka od a) do f). Vrlo jasno se govori šta je to agresija.
Zašto pominjem agresiju? Između ostalog, zato što se agresija navodi u Nirnberškoj i Tokijskoj povelji, ali i zbog toga što bi naša država trebalo da bude zainteresovana za zločin protiv mira i za utvrđivanje odgovornosti za zločin protiv mira. Kad je NATO pakt, bez obzira što se to desilo 1999. godine, kad je izvršio agresiju na SRJ, on je ispunio sve tačke te definicije agresije koja je utvrdila Generalna skupština UN iz 1974. godine. To je klasičan primer zločina agresije.
Klasičan primer zločina agresije je takođe razbijanje SFRJ. To je upravo bio onaj prazločin iz kojeg su proizašli svi ostali zločini. Da tog zločina nije bilo, ne bi se ni jedno jedino ubistvo, ni jedna jedina povreda desila u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Naravno, kreatori Tribunala u Hagu namerno nisu želeli da mu pribave nadležnost za najteži zločin po međunarodnom pravu, zločin protiv mira.
Jasno je zašto. Zato što su razbijanje SFRJ izazvale SAD i Savezna Republika Nemačka, kao i Vatikan pre svih, da ne bude nikakve zabune. General Pjer Mari Galoa, tvorac francuske strateške doktrine odvraćanja, čovek koji je posle Drugog svetskog rata od Francuske napravio veliku silu, to potvrđuje u svojim brojnim knjigama, između ostalog "Krv petrola Bosna", u jednoj knjizi koja je posvećena srpskom narodu i stradanju naroda koji je uvek rekao ne itd. On je inače savetnik svih francuskih predsednika, osim ovog poslednjeg, koji je marioneta barona Rotšilda. Naravno, u pitanju je predsednik Francuske Sarkozi, koji je otišao na sastanak sa predsednikom Ruske Federacije, tada predsednikom Ruske Federacije, u mokasinama.
Kada govorimo o terorizmu, jer vi zaista ovde imate i zakone o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, gde uvodite, između ostalog, i borbu protiv korupcije, pa između ostalog i međunarodni terorizam, finansiranje terorizma. Mešate neke stvari koje apsolutno ne mogu da se povežu.
Ne borite se protiv terorizma zato što u interesu vaših mentora iz SAD nije da se vi borite protiv terorizma. Mi to vrlo lako možemo da dokažemo.
Zvanična komisija, koja je organizovana nakon terorističkih napada na SAD, tzv. komisija 9-11, u svom izveštaju, delu koji je javno dostupan, navela je da su dvojica glavnih organizatora tog terorističkog napada Muhamed Ata i Kalid Šeik Muhamed imali svoje jedinice na KiM i u BiH koje su se borile protiv Srba.
Bez obzira na tu činjenicu apsolutno nikakvog pomaka nije bilo ni u saradnji u borbi protiv terorizma, ni utvrđivanju tih činjenica između Republike Srbije i SAD.
Još jedan primer, čovek koji je i dalje živ, kao Kalid Šeik Muhamed, koji je alfa i omega terorizma na Balkanu, koga štite SAD, koji je uveo u praksu muslimanskih terorista prvi put u svetu odsecanje ljudskih glava, to je Abu Mali ili Abu El Mali, prvi put primenjena u BiH, kao jedna vrsta ponavljanja ritualnog čina koji je izvršio Mehmed Drugi Osvajač prema poslednjem srpskom despotu, i vladaru BiH takođe, Stefanu Tomaševiću. On se slobodno kreće i radi šta god hoće.
Ono što je još veoma interesantno kada je u pitanju borba protiv terorizma, primeri koje vi pokušavate da uvedete u praksu ovim zakonom su besmisleni. To su kozmetičke promene, jer vi ne želite da se borite protiv terorizma.
Evo još jednog dokaza za to. Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. godine faktički je ukinuta Druga uprava Bezbednosne informativne agencije, tzv. Obaveštajna uprava, po nalogu SAD.
Pogodićete, Obaveštajnu upravu ima svaka obaveštajna služba, zato se i zove obaveštajna služba, zadatak Obaveštajne uprave je da se bavi tzv. zagraničnim ili prekograničnim delovanjem, prosto rečeno da prikuplja određene podatke od interesa za bezbednost zemlje u inostranstvu.
Zašto je ona ukinuta? Između ostalog, da BIA ne bi mogla da proverava određene podatke vezane za likvidaciju premijera Zorana Đinđića u inostranstvu i kako bi bila sistemski presečena mogućnost da se utvrde određene činjenice o eventualnoj organizaciji tog ubistva iz inostranstva.
Dalje, bez Obaveštajne uprave ne može BIA da se bori protiv međunarodnog terorizma. Zašto? Zato se i zove međunarodni terorizam, zato što nije vezan za jednu državu, zato što se teroristi kreću veoma brzo iz zemlje u zemlju.
Čovek koji je organizovao deo napada 11. septembra Safet Ćatović, isto je živ, deo te organizacije odradio je preko misije BiH pri UN. Safet Ćatović je jedan od njegovih alijasa.
Podatke o svemu ovome i o Drugoj upravi BIA izneo je Dragan Filipović, nekad treći čovek Resora državne bezbednosti i načelnik Obaveštajne uprave Resora državne bezbednosti, BIA kasnije, precizirajući da je Obaveštajna uprava faktički ukinuta na taj način što je zaposlenima u toj upravi zabranjen obaveštajni rad i što oni nemaju zvanje ovlašćenog službenog lica. Oni ne mogu nikog da privedu ni na informativni razgovor, ne mogu da se bave svojim poslom faktički.
Pozivam vas da vi razmilite o ovim stvarima, da prestanete da se igrate interesima i bezbednošću građana Republike Srbije, da zaštitite Republiku Srbiju i građane Republike Srbije i da više pred narodne poslanike ne donosite samo kozmetičke promene, da ne izmišljate toplu vodu, već da uradite ono na šta vas Ustav i zakon obavezuju.

Gospodin Petar Jojić ima reč. Imate još 17 minuta.

Dame i gospodo, pred nama je veliki broj zakona iz oblasti krivičnog prava.
Ovoliki broj zakona nikad se nije našao u kraćem vremenu bez javne rasprave i bez učešća onih ljudi koji su mogli da daju veliki doprinos da bude donet jedan krivično-pravni akt, kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, kada je u pitanju Krivični zakonik i ovi zakoni koji se odnose vezano za izvršenje krivičnih sankcija, organizovani kriminal itd.
Ono što moram da skrenem pažnju i da zamerim gospođi ministru Malović, zar nije mogla da proceni da u Srbiji ima sedam i po hiljada advokata, da ima oko 20 regionalnih komora, da postoji republička Advokatska komora, da postoji Advokatska komora Vojvodine i da ne angažuje stručnjake iz advokature da iz prakse, a ne iz kabineta mogu da daju doprinos da bude donet odgovarajući Zakonik o krivičnom postupku ili izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Advokatska komora je 9. jula uputila Narodnoj skupštini svoj dopis i Upravni odbor Advokatske komore Srbije održao je sednicu 4. jula, nakon što je iz sredstava javnog informisanja došao do informacije da se u najskorije vreme očekuje da u skupštinsku proceduru uđe set zakona iz oblasti krivičnog zakonodavstva.
Znate li, ako vam je stalo do EU, ako vam je stalo da se služite, gospođo Malović, uporednim pravom i da kopiramo nešto što je važno i što je valjano, i što je produktivno i što je delotvorno, jeste da se angažuju advokatske komore i advokati.
Advokatura u Srbiji je ustavna kategorija. Sedam i po hiljada advokata vi ste zaobišli, a znate da je i u anglosaksonskom i u kontinentalnom pravu prioritet da budu u pravosudnom sistemu izbor sudija i tužilaca iz redova advokature.
Bio sam savezni ministar pravde u SRJ, formirao sam komisiju od deset stručnjaka u ovoj zemlji, profesore pravnih fakulteta pred kojima ste i vi polagali ispite, republičkog tužioca, saveznog tužioca, okružnog tužioca, advokaturu i druge stručnjake, profesore čuvene i ugledne, koji su dali veliki doprinos da izradimo Zakonik o krivičnom postupku 2000. godine, koji je usvojen u ovom parlamentu 2001. godine, bez ikakvih izmena.
Ali, projekat izrade Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine rađen je skoro godinu dana, neprekidno, na kome su radili brojni stručnjaci, na čelu sa prof. Đorđevićem, Zoranom Stojanovićem i drugim stručnjacima. Ali, ovde mora da dođe do izražaja praksa. Bez prakse nema ništa.
Vi ste svesni toga da niste taj zakonik mogli da zaobiđete i niste mogli da ga izmenite sve od 2001. godine do današnjeg dana. Šta je radila i bivša vlada i vi sada, samo ste krpili, pokušavali da zakrpite nešto što nije trebalo i poremetili pravne norme koje se odnose na Zakonik o krivičnom postupku.
Da vas podsetim, nije imalo potrebe, gospođo ministre, ovoliki broj intervencija, 150 intervencija u važećem Zakoniku o krivičnom postupku. Mogle su se samo odnositi, pre svega, na usklađivanje sa novim Ustavom Republike Srbije i usklađivanje sa Krivičnim zakonikom koji je donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Veliki broj normi koji je predložen preuzet je upravo iz važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Ono što želim posebno da vam ukažem i skrenem pažnju i da vas uverim da sam u pravu, trudio sam se sa velikim stručnjacima iz oblasti krivičnog zakonodavstva i posebno procesnog, za zaštitu ljudskih sloboda i prava prema novom tom zakoniku.
Sada ću da skrenem vašu pažnju i da ukažem stručnoj javnosti, profesorima, advokatima, sudijama, tužiocima i ostalim koji su u prilici da se bave pravom i da ga primenjuju.
Opšte stanje i zaštita ljudskih prava u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine, ovo želim da vas podsetim, možda vas nisu oni koji su vas pripremali pravilno usmerili, obavestili i informisali, zbog toga što vi nemate vremena da vi pišete zakon.
''Najvažnija karakteristika trenutno važećeg Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine je značajno proširenje zaštite ljudskih prava u odnosu na dotadašnji Zakonik o krivičnom postupku iz 1976. godine. Poboljšana je pretpostavka nevinosti.'' To smo je mi uveli, a vi je samo prepisujete.
Uvođenjem njene pozitivne definicije, po kojoj se svak smatra nevinim, umesto, da vas podsetim, dotadašnje negativne definicije – ne smatra se krivim, a vi ste ovo usvojili iz Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine.
Da bi se njeni efekti učinili delotvornim, propisana je i obaveza državnih organa da se pridržavaju pretpostavke nevinosti, kako je to predviđao član 3. Proširena je primena načela "ne bis in idem" – ne dva puta o istoj stvari, nema ponovnog suđenja.
Drugo, proširena su prava lica lišenog slobode, to je prepisano iz Zakonika o krivičnom postupku, ali neuspešno i bespotrebno.
Najpre, proširen je spisak prava u kojima lice lišeno slobode mora da bude obavešteno. Zatim, uvedeno je kao njegovo posebno pravo, pravo da odmah bude sproveden istražnom sudiji, kao i pravo da pokrene postupak pred sudom, radi ispitivanja zakonitosti lišenja slobode.
Najvažnija novina, međutim, koju smo uveli tada, a koja je i sada ostala i ovim predlogom koji vi sada predlažete, bila je značajno smanjenje ovlašćenja policije, jer smo mi bili dugo policijska država, koje je izvršeno na nekoliko načina.
Kao prvi ministar, zahtevao sam od grupe koja je radila sa mnom zakon, da prvi put u istoriji Srbije uđe advokat u policiju i da brani građane pred policijom kao što to radi pred sudom. Tada sam se založio, i grupa je prihvatila i parlament je prihvatio, da se ukine policijski pritvor od tri dana.
Povećana je kontrola rada policije prilikom lišavanja slobode na nekoliko načina. Smanjen je rok za sprovođenje lica lišenog slobode od strane policije. Šta se u praksi događalo? Sprovodi se lice od mesta lišenja slobode do sudije tri dana, a ja sam rekao, samo osam sati. Od Subotice pa do Vranja može da se pređe za osam sati i policija može da ga sprovede nadležnom sudiji. Mada je sada novi ustav rekao da to bude 12 časova, čak sam išao dalje, da skratimo to vreme, zbog, ipak, zloupotreba.
Prekoračenje ovog roka, usled naročito opravdanih okolnosti, mora se posebno obrazložiti i uneti u zapisnik i uvedeno je novo pravilo da lica lišeno slobode ima pravo na lekarski pregled. To u ranijim zakonima nije bilo.
Tražio sam to i mi smo, zahvaljujući tim ljudima koji su radili, procenili su – lice koje se lišava slobode i dovodi pred sudiju, ima pravo, ukoliko je prema njemu upotrebljavana fizička snaga, gumena palica ili fizička snaga ili drugo oruđe, da traži da se izvrši lekarski pregled, utvrdi telesna povreda i donese, utvrdi putem lekarskog uverenja, da sutra možda krivično odgovara ko bi to uradio.
Ograničeno je pravo policije, proklamovana je i uspostavljena rukovodeća uloga javnog tužioca. Tada smo se zalagali da javni tužilac nad policijom ima određena ovlašćenja i da rukovodi postupkom.
Povećana su prava građana od kojih policija prikuplja obaveštenja prilikom tzv. informativnog razgovora, jer do tada su bili privođeni kao okrivljeni i pozivani, nekad i sa pozivom i bez poziva, a od 2001. godine sa pozivom i da ima pravo na branioca, i da razgovor u SUP-u može da traje najduže četiri sata.
Smanjena je mogućnost policije da vrši uviđaj i veštačenje. Ukinuto je pravo policije da izvodi dokaze u istrazi u pretkrivičnom postupku. Poboljšane su odredbe o pritvoru. Ukinut je obavezan pritvor. Vi, gospođo Malović, vi ste pravnik duže vremena, uvedeni su rokovi. Za trajanje pritvora nakon podizanja optužnice, pre svega, bilo je dve pa četiri godine. Međutim, sada, kao što vidite, vi predlažete da to može da traje čak 40 godina, kao u Brozovo vreme. Pritvor može da traje koliko može da bude izrečena maksimalna kazna zatvora, kao i u Haškom tribunalu.
Proširena je prevencija nasilja na više načina. Ukinuti su izuzeci zabrane upotrebe nedozvoljenih dokaza. To je bilo najveće zlo u procesu krivičnog prava, pre svega, pred sudom, lažna dokumenta, falsifikovana dokumenta, lažni iskazi, lažne izjave, bile su donošene, pre svega, u tužilaštvo, i iz tužilaštva u sud, i potom suđenje.
Proširena su prava odbrane, razgledanje spisa, pre svega, od momenta lišavanja slobode pa nadalje. Proširena su prava ovim zakonom, prava oštećenog. Jedna od najznačajnijih novina koja doprinosi rasterećenju sudova je pojednostavljenje krivičnog postupka.
Stanje u zaštiti ljudskih prava prema izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, sad možemo samo da se podsetimo. Sve kasnije izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, bilo ih je šest, uglavnom su išle u pravcu smanjivanja zaštite ljudskih prava i sloboda. Povećana ovlašćenja državnih organa u krivičnom postupku.
Pri tome, zanemarena je situacija koja je nastala uvođenjem vanrednog stanja zato što je ona bila krajnje ekstremna i izuzetna. Tada je doneto niz represivnih, protivustavnih zakonskih odredbi, koje su po okončanju vanrednog stanja bile uglavnom ukinute.
''Sablja'' 2003. godine. Sve je počelo uvođenjem posebnog postupka za krivična dela organizovanog kriminala. Izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2002. godine, u kome su bila predviđena značajna ograničenja ljudskih sloboda i prava.
Razlog za vođenje ovakvog posebnog postupka bila je potreba da se poveća efikasnost u otkrivanju, dokazivanju najtežeg krivičnog dela, organizovanog kriminala. Smatralo se da se to na drugi način, osim povećanim ograničenjem u zaštiti ljudskih prava i sloboda, ne može postići.
Navešćemo najvažnija od ovih ograničenja, koja ujedno predstavljaju i odstupanja od opšteg i uobičajenog krivičnog postupka i koja su protivustavna.
Podaci o pretkrivičnom i istražnom postupku predstavljaju službenu tajnu. Zašto to? Pa Srbija ima 200 godina savremeno svoje zakonodavstvo i sudstvo, pa nije do sada predstavljala ništa što se našlo pred istražnim sudijom kao službena tajna.
Iskazi i obaveštenja koja javni tužilac prikupi u pretkrivičnom postupku mogu se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, ali se sudska odluka ne sme na tome zasnivati. Zašto se to predviđa, ovo nije slučajno, ovo je jedna finta, ovo je prikriven način kako može da crpi sutra i veće određene dokaze iz tih spisa, da ih čita, ali da to ne konstatuje u zapisniku na glavnom pretresu.
Predviđena je mogućnost vršenja simulovanih pravnih poslova. Pa što vadite ovde simulovane pravne poslove, da bude tajni islednik, da pravi on ugovore i da vrši krivična dela i da ne odgovara. U kojoj to državi ima, gospođo ministre? Molim vas, pa to nema nigde. Nemojte, vi njemu u zakonu predlažete da on pre svega može samo da ne podstrekava nekoga na izvršenje krivičnog dela, ali ne kažete ukoliko počini krivično delo ima da odgovara kao da ga je sam izvršio.
Dalje, pitanje privremenog oduzimanja predmeta, pravo na predlaganje novih dokaza, pravo na razgledanje spisa i da ne nabrajam dalje, jer imao bih jedno dva sata još da govorim o ovim problemima koji su s ovim vezani.
Kada je u pitanju ovaj zakon o organizovanom kriminalu i o izvršenju krivičnih sankcija za izvršioce krivičnih dela organizovanog kriminala, gospođo Malović, slobodan sam da vam kažem, ne znam kome je palo na pamet da ovako propisuje. Zatvorenici prema novom Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija sada mogu biti upućeni u Zoološki vrt kod gospodina Vuka Bojovića, jer će izgleda tamo biti najsigurniji. Ta mera može biti najuspešnije upravo i sprovedena.

Pošto smo iscrpili listu poslaničkih grupa, više nema prijavljenih za reč, želim da dam reč gospođi ministru pravde, Snežani Malović. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, zahvaljujem se na konstruktivnoj raspravi o ovim zakonima koji se danas nalaze na dnevnom redu parlamenta u načelu. Želim da izrazim zahvalnost svim onim poslanicima koji su uputili određene stavove, mišljenja, kritike, primedbe na ove tekstove zakona. Takođe želim da se zahvalim i onima koji su podneli amandmane na sve tekstove zakona i želim da kažem da će Ministarstvo pravde pažljivo razmotriti i današnju diskusiju, i amandmane koji su podneti i sve ono što bude išlo u pravcu konstruktivnog duha zakona biće uvršćeno.  
Želim da vas podsetim da je Ministarstvo pravde prilikom osnivanja Vlade Republike Srbije prošle godine zacrtalo dva svoja cilja: prvi cilj je reforma pravosuđa, a drugi je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Reforma pravosuđa je započela, najviše uz vašu pomoć, donošenjem paketa pravosudnih zakona u decembru prošle godine. Imali ste prilike da vidite da je formiran Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, koji su izabrani od strane ovog uvaženog doma. Trenutno se odvijaju procedure. Doneta su potrebna dokumenta. Pre neki dan je raspisan opšti konkurs za izbor sudija i tužilaca.
Sa ovog mesta mi je upućen predlog da se obratim i sudijama i tužiocima. Smatram da to ne treba da činim, obzirom da sam jedan od članova Visokog saveta sudstva.
Jedino što želim ovom prilikom da kažem jeste da ću se založiti, truditi, i to ovde pred vama govorim i pred građanima Srbije, da se u pravosudnom sistemu Srbije od 1. januara 2010. godine nađu stručne i dostojne sudije.
Samo sa stručnim i dostojnim sudijama možemo da se borimo protiv organizovanog kriminala i korupcije, možemo da skratimo dužinu trajanja postupaka, koja nam sada ne služi na čast. Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije je takođe bilo nešto čemu je Ministarstvo pravde u prethodnom periodu poklanjalo pažnju i ovde smo svi zajedno usvojili jedan paket zakona u oktobru prošle godine. Ovi zakoni upravo tome treba da služe.
Ne mogu da se složim sa primedbama koje su iznete da je Ministarstvo pravde olako pristupilo predlaganju ovih zakona. Više puta u javnosti, a i pred ovim domom, iznosila sam podatak da je Ministarstvo pravde uradilo jednu sveobuhvatnu analizu krivičnih postupaka u Srbiji. Uradili smo analizu kaznene politike, i to smo predočili javnosti, da je kaznena politika bila, nažalost, na granici zakonskog minimuma, a veoma često ona je bila i ispod zakonskog minimuma.
Za građane Srbije želim da pojasnim da sudija može izreći kaznu ispod zakonskog minimuma ako postoje osobito olakšavajuće okolnosti, što znači da je gotovo u svakom drugom slučaju postojala osobito olakšavajuća okolnost.
Kao kuriozitet navešću presudu koja je doneta protiv sudije Vrhovnog suda Srbije, koja je umanjena zbog toga što nije bio ranije osuđivan. Uradili smo analizu zastarelosti krivičnog gonjenja, pa smo utvrdili da je za pet i po godina zastarelo 4.300 predmeta.
Ovom prilikom želim da izrazim da je jedan deo odgovornosti za to snosila i izvršna vlast. Godine 2006, to sam ponovila, donet je Krivični zakonik koji je 20% do 30% umanjio zaprećene kazne zatvora.
Znači, odgovornost za zastarelost krivičnog gonjenja, pored nereda pravosuđa, snosila je izvršna vlast koja je predlagala zakone bez dovoljno precizne analize.
Takođe, urađena je analiza zastarelosti izrečene kazne zatvora, pa je utvrđeno da je za dve i po godine zastarelo 517 pravosnažno izrečenih kazni zatvora. Uradili smo i brojne druge analize koje su nas upravo usmerile u kom pravcu treba dalje da radimo.
Takođe, ne mogu da se složim sa kritikom da nije bilo javne rasprave. Bilo je javne rasprave.
Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom se u parlamentu nalazi godinu dana. Zakon koji se odnosi na zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona o posebnom režimu se nalazi već dva-tri meseca u parlamentu.
Zakon je dosta dugo rađen. Počeo je od strane prethodnog ministra. Organizovan je niz okruglih stolova. Rađen je u saradnji sa Misijom OEBS-a u Srbiji. Rađen je u saradnji sa predstavnicima Saveta Evrope i Komitetom za torturu.
Obzirom da smo članica Saveta Evrope, onda smo podložni kontroli od strane tog međunarodnog tela.
Što se tiče Krivičnog zakonika, radna grupa je formirana pre godinu dana. Učestvovale su naše eminentne sudije i tužioci u tome. Na sajtu Ministarstva pravde, što je proverljiva činjenica, nalazi se više meseci.
Što se tiče Zakonika o krivičnom postupku, izmenama i dopunama, upravo ovde u parlamentu smo u decembru raspravljali u načelu o tom zakonu. Znate da nije moglo da se o njemu raspravlja u pojedinostima zbog toga što je bilo potrebno da se donese zakon o budžetu i on je povučen s dnevnog reda. I on se nalazio na sajtu Ministarstva pravde.
Organizovan je niz okruglih stolova po pitanju krivične procedure koja treba i koja odgovara potrebama Srbije, stanju kriminaliteta. Sve je to nešto što je Ministarstvo pravde koristilo prilikom izrade ovog predloga zakona.
Želim još da dodam da je u pogledu Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, pre nego što se pristupilo izradi njihovoj, uređena je ekspertiza od strane Saveta Evrope i to je korišćeno prilikom izrade Predloga zakona. Ovde je izneta činjenica da smo sada ukinuli dužinu trajanja pritvora posle podizanja optužnica. Prosto ne mogu da se složim s tim, jer to nije tačno. To je urađeno još krajem 2005. godine.
U ovom tekstu zakona se to ne nalazi. Takođe, ne mogu da se složim ni sa mišljenjem da je član 325. Krivičnog zakonika, koji se odnosi na krivično delo pozivanja na otpor, protivustavan.
Postavljeno mi je pitanje – sa kojim konvencijama je došlo do usklađivanja, ako govorimo o krivičnim delima koja se odnose na oblast građevinarstva? Rekla sam da postoji nekoliko razloga zbog kojih je došlo do uvođenja određenih krivičnih dela.
Jedan od razloga je usklađivanje sa konvencijama, a drugi je propisivanje inkriminacije za društveno opasne pojave. Isto se odnosi i na krivično delo prevara osiguranja.
Produženo krivično delo; do sada nam se dešavalo da je u sudskoj praksi postojalo takvo kvalifikovano krivično delo u produženom obliku za koje se izriče onda najviša kazna. Smatrali smo da to nije u redu i da to treba pooštriti i da se može izreći kazna čija visina ne može biti dvostruka od najveće zaprećene kazne.
Iznete su primedbe na zakon, kako mi kolokvijalno zovemo, o posebnom režimu služenja za lica koja su osuđena za organizovani kriminal. Postoje tehnički uslovi za to i netačno je da se taj, kako je ovde rečeno, zatvor u zatvoru nalazi pored otvorenog dela zatvora u Zabeli u Požarevcu. To prosto nije tačno. Nalazi se pored najzatvorenijeg dela Zabele, tzv. "Sedmog paviljona".
Iznete su primedbe i na to da više ne postoji mogućnost ukidanja presude više od jednog puta, da se mora presuditi u drugostepenom suđenju. Reći ću vam da u Okružnom sudu u Beogradu postoje 92 postupka koji se vode preko 10 godina. Ovde je rečeno da takva pravda i takva presuda ne mogu da zadovolje ni oštećene, niti načelo pravičnosti i zakonitosti.
Iznete su primedbe na definiciju izvršenja u Zakoniku o izvršenju krivičnih sankcija. Zakonik o izvršenju krivičnih sankcija pretežnim delom se odnosi na uređenje u okviru Zavoda i postupanju u okviru zavoda, ali se ne odnosi samo na krivičnu sankciju koja se tiče zatvora, već se odnosi i na druge krivične sankcije.
Što se tiče nagodbe, to jeste institut koji je došao iz anglosaksonskog prava. Međutim, kao što sam rekla i u svom uvodnom delu, to nije institut koji u ovom momentu poznaje samo anglosaksonsko pravo. Postavljeno mi je pitanje u kojoj zemlji se nalazi? Reći ću da se nalazi u Nemačkoj.
Što se tiče upravnika zatvora, postavljeno mi je pitanje da li to znači da oni mogu da budu zauvek upravnici zatvora? Ne mogu. Oni su u režimu državnih službenika i na njih se primenjuju sva ona pravila koja se primenjuju i na državne službenike.
Ministarstvo pravde je pripremilo sva potrebna podzakonska akta koja će biti usvojena po usvajanju ovog zakona. Kao što sam rekla, sve amandmane koji su podneti, zahvaljujem se svim narodnim poslanicima, Ministarstvo pravde će razmotriti i sve ono što bude u duhu zakona i na pravcu koji smo zacrtali biće usvojeno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođi ministar.
Dozvolite da zaključim zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, Predlogu zakona o izvršenju kazne zatvora o izvršenju krivičnog dela organizovanog kriminala, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.
Nastavljamo rad sutra u 10.00 časova. Zahvaljujem na saradnji. Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima biće sutra u objedinjenoj raspravi, a u nedelju, videćemo kako budemo sutra radili.