Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik poslaničke grupe NS.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče nam je zastupnik Vlade, odgovarajući na primedbe da se ovako važan zakon donosi po hitnom postupku, rekao da se o zakonu dugo razmišlja, a da je samo procedura hitna, kako bi zakon bio što pre donet, a nekoliko sati posle toga dobili smo amandmane Vlade na Predlog zakona.
Gospodine ministre, jadna je ta vlada koja dugo priprema jedan predlog zakona, a onda kada s njim uđe po hitnom postupku u skupštinsku proceduru odmah sedne i piše amandmane na taj predlog. Mislim da je sramota za svaku vladu koja piše amandmane na svoj predlog zakona i da je sramota za svaku vladajuću većinu kada mora da piše amandmane na Predlog zakona onih koje je tamo izdvojila da vode bezmalo čitav skupštinski rad.
Ovo je hitan postupak. Uopšte niste bili spremni za ovaj zakon. Postupili ste po nalozima možda samo jednog ministra koji se osetio ugroženim zato što ratuje s medijima. U njegovim je rukama moć. On će moći sada da zabranjuje medije, da ih zatvara. Prebacili ste odgovornost medija u privredne prestupe, zatražili od njih da imaju novca na računu, pošto ih već unapred oglašavate krivim, pa će im biti potreban novac da plaćaju kazne, rigorozne i drakonske, mnogo više od maksimalnih kazni za privredne prestupe.
Ovo što sada predviđate ovim zakonom biće najteži mogući oblik privrednog prestupa, pošto ni za jedan drugi nisu predviđene ovako visoke kazne, pošto za sve zloupotrebe u privredi, za tajkunsku privatizaciju, za pljačke i otimanja nema ovako visokih kazni.
Da vas samo malo citiram, gospodine ministre:Ako neko, vodeći sa smišljenim planom podnosioca i kreatora ružne javne reči da danas sve stave na svoju stranu, a sutra će se ponovo naći u poziciji da sve učine žrtvom te iste ružne reči, za njih je najvažnije da se danas provuku, da pregrme. Da bi oni danas pregrmeli, da bi se sutra sve nastavilo po istom, na pljuvanja, ruženja, kršenja prava na privatnost, pretpostavku nevinosti, na očuvanja dostojanstva, obavezu novinarske pažnje, danas je njima važno da se zaklone iza evropske konvencije, iza njene tačke 10.
Valja im slobodom govora nazvati sve što postojeći zakoni nazivaju kažnjivim, a etičnost nedopustivim, i laž i klevetu, i atak na privatnost, i atak na pravo proglašavanja ubicom, lopovom, kakvim sve ne, dok sud to ne dokaže. Danas im u svrhu pobede nad prilikom da se postavi brana toj praksi valja poslužiti se i pravom i nepravom, svim sredstvima. Danas im se valja, kao što im se uvek valjalo, samo se takvim sredstvima služiti, pa dokle se stigne.
Šta je sa onim iz medijskog posla koji hoće da se službe zakonski dopustivim i ljudski korektnim sredstvima i tako da grade svoju karijeru, ali i čitavu profesiju i društveni ambijent? Neka rade tako, gospodine ministre.
Ali, šta je sa onima koji hoće na drugi način da obavljaju svoj posao? Šta je onima koji hoće da iznesu svoj stav i svoje mišljenje, iako se ne slažu sa vladajućom većinom, iako nisu po merilima, normama, uzansima vladajuće većine? Otkud da u obrazlaganju zakona branite one koji će od sada pisati kako vi želite?
Otkuda da opominjete ljude da su pronašli zaštitu u evropskoj konvenciji? Pa, gde će da pronađu? U ovoj jadnoj Srbiji? Ko ih ovde štiti, ne od vas, nego od ovog ministra koji se sada štiti ovim zakonom?
Ko je zaštitio i naše privatne banke, i osiguravajuća društva, i tolike fabrike koje su zatvorene i zemlju koja je otišla u bescenje? Ko je zaštitio ugled, moral, dostojanstvo običnog građanina Srbina?
Ko je sprečio Srbe da se osećaju poniženim kao najgora moguća nacija u svetu? Ko je njih zaštiti? Zakon. Koji zakon? Koji je zakon obezbedio tri obroka danas u Srbiji svakoj porodici?
Ne, nego treba obezbediti da neko slučajno ne kaže nešto loše o nekom javnom posleniku dok se kupa. Pa šta, kad se kupa nek zatvori vrata i prozor. Ne glumi, ne peva, ne bavi se politikom, e sad o njemu ne treba da se piše. Ne, baš o njemu treba da se piše.
Navešću vam primere ovde šta evropska konvencija, šta Sud za ljudska prava kaže o nama političarima, da vidite koliko nas brani. Skoro nimalo, jer smo preuzeli taj posao. Vi ste hteli da budete ministar, šta hoćete, da vas štite zakoni? Štitite se sami ministre. Kada ste u kupatilu, nemojte da vas fotografišu u nekoj nepristojnoj pozi. Budite sami u kupatilu. Okupajte se ko čovek, pa neka vas fotografišu. Kada ne pevate, kada ne glumite, kada niste ministar, nemojte da radite ono što ne sme da izađe u novinama. Što da ne izađe u novine, ako ste ga vi uradili? Vi ste ministar. Bezmalo Bog. U Srbiji su ministri bogovi.
Čeka vas tamo crni automobil, možda i blindiran. Još ćemo da zaštitimo da neko slučajno ne izrekne neki sud o vama. E, pa hoću da imam pravo da izreknem sud o drugome, kao što drugi izriču o meni. Hoću da kažem da ste vi loš ministar i da ste me juče nazvali zastupnikom. Da ste me uvredili, čitave generacije pre mene i generacije posle mene.
Baš vas briga. Time što ste izazvali moj gnev, nisam mogao da kažem predsedniku Skupštine zabranite mu da govori. To je vaš sud o meni. Vi mislite ovde da sam ovde zastupnik. Upoređujete me sa zastupnicima u Hrvatskom Saboru. To je vaš sud, to nije kažnjivo delo. Samo vam kažem da obrazite pažnju.
Marsilio od Padove je u 12. veku rekao da sudovi postoje da nas zaštite od samovolje sudija i gospodara. U šta ste vi danas pretvorili sudove? U predlogu zakona kažete – sud će doneti kaznu, ili kako ste već rekli. Vi ne kažete – sud će da sudi, nego kažete – sud će da izrekne kaznu. Ne postoje sudovi da izriču kazne, nego da sude, da kažnjavaju i da oslobađaju.
Da malo nastavim edukaciju i da napravim kopču. Sud nalazi da se činjenice na kojima se zasniva mišljenje dokazuju pred sudom, ali da se ne dokazuje zauzeti i izraženi određeni vrednosni sud. Po ovom kriterijumu, u nacionalnim zakonima i postoje, recimo, dva krivična dela, i to uvreda kojom se inkriminišu mišljenja u formi tvrdnji, stavova, kvalifikacija, i istinitost se kod iste uglavnom ne utvrđuje i dokazuje, za razliku od klevete koja inkriminiše iznošenje neistinitih činjenica.
Neistinitost, laž se kao element bića krivičnog dela kleveta mora i u našem pravu uvek dokazivati. Iako mišljenje, koje u stvari predstavlja vrednosni sud, stav, gledište, koji su vrlo često lična procena njegovog autora o nekom događaju i situaciji, problemu bilo kakve vrste, nije podložno dokazivanju istinitosti, odnosno neistinitosti, takvoj proveri su podložne činjenice na kojima se mišljenje zasniva.
Sud posebnu zaštitu pruža mišljenjima, kritikama i stavovima izrečenim protiv nosilaca javnih funkcija, čak i kada su ista učinjena sa jakim ili preteranim izrazima, dovodeći njihovu opravdanost u kontekst sa ciljevima koji se kritikom žele postići.
Kontroverzna mišljenja potrebno je javno iznositi i štititi, naročito u predizbornim kampanjama, kada su dozvoljena protiv Vlade i političkih protivnika. Kritike treba da imaju znatno širu granicu i treba da budu tolerisane.
U interesu društva, medijima se mora ne samo tolerisati, nego i priznati pravo na tzv. dobronamerne greške. Sud novinarima i izdavačima koji imaju legitimni cilj, a objavili su informaciju od javnog interesa, uložili su razuman trud za utvrđivanje istinitosti činjenica, uvodi amnestiju od odgovornosti, čak i onda kada se utvrdi da su činjenice neistinite. To piše u toj konvenciji iza koje mi želimo da se zaklonimo.
Prema stavovima Suda, odbrana žalilaca i utvrđivanje njegovih dobrih namera, isključuje potrebu za dokazivanjem istinitosti, odbrana dokazom istinitosti. Medijima sud ostavlja pravo na neophodni prostor za grešku. Nepodeljeno je mišljenje teorije i prakse, a isto je mnogo puta u predmetima apostrofirao i sud, da je sloboda širenja informacija i ideja od najvećeg značaja za politički život i kvalitet demokratije svake države.
Prosto je nezamislivo održavanje slobodnih i demokratskih izbora bez istinskog ostvarenja ove slobode. Ova sloboda omogućava kritiku vlasti i to ih primorava da rade zakonito, kvalitetno i u opštem interesu, i da ne krše zagarantovana ljudska prava i slobode, odnosno da izgrađuju pravnu državu. Sud je, afirmišući slobodu i širenje informacija i značaj njene uloge, u jednoj odluci naveo – sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih osnova demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i razvoj svakog pojedinca. Sloboda širenja informacija i ideja je logični sled, nastavak slobode primanja informacija, posebno kada je reč o elektronskim i štampanim medijima. Samo primljena, saznata informacija može biti širena njenim iznošenjem ili prenošenjem u javnost.
Kako postoje pravni subjekti koji se bave samo primanjem ili samo širenjem, emitovanjem, štampanjem informacija, mišljenje suda je da ovi pravni subjekti treba da sarađuju ili ne sarađuju potpuno autonomno, bez posredovanja ili bilo kakvog mešanja države.
Sloboda saopštavanja, širenja informacija i ideja je vrlo široka i uživa zaštitu, čak i onda kada bi se "prima facis" ili na prvi pogled reklo da objavljivanje takve informacije ne treba dozvoliti, a ako je objavljena, treba je podvrći kazni.
Sud se nije složio sa odlukama nacionalnih sudova Francuske u dva predmeta. Jedan od njih je Isorni. Žalioci su u štampi objavili reklamni oglas u jednom nacionalnom dnevnom listu, u cilju rehabilitacije generala Petena. Za objavljivanje oglasa, nacionalni krivični sud ih je oglasio krivim i obavezao na plaćanje simboličnih novčanih iznosa.
Sud je u više puta raspravljao odnos slobode izražavanja prema problemima rasizma, ksenofobije, negacionističkih i antisemitskih izjava, pravdanja nacizma itd.
No, za razliku od nacionalnih sudova, sud pravde se upustio u analizu reklamnog teksta. Nalazeći da su se žalioci u tekstu distancirali od kazni time što se u istom ukazivalo na nacistička zverstva i progone i nemačku svemoć i varvarizam. Sud je i u ovoj presudi potvrdio svoje već usvojene stavove, da pravdanje nacističke politike ne sme da uživa sudsku zaštitu na osnovu člana 10, ali iz obrazloženja presude proizilazi da je sud uvideo da je reklamni tekst žalilaca ne pominje, tj. izostavlja istorijsku činjenicu da je maršal Peten svesno tome doprineo, naročito odgovornošću koju snosi za progon i deportaciju desetina hiljada Jevreja u Francuskoj.
Ovaj sud slučaj nije razmatrao jednostrano, nego je uzeo u obzir i druge okolnosti. Ukazano je i na deo napora koje svaka zemlja mora da uloži u cilju otvorene i smirene rasprave o sopstvenoj istoriji. Konstatovana je i činjenica da su autori reklama, članovi dozvoljenih legalnih, a ne ilegalnih udruženja.
Sud je još istakao ozbiljnost krivične osude, s obzirom na postojanje drugih načina intervencije i opovrgavanja, naročito pomoću građanskih instrumenata.
Sloboda štampe je sloboda koja nije navedena kao sastavni deo slobode informisanja, a nije deo nijedne druge slobode zajamčene konvencijom.
U uporednim nacionalnim pravnim sistemima, ponegde nalazimo kao zasebnu slobodu zajamčenu Ustavom, a mnogo češće regulisanu zakonima o informisanju uopšte ili čak posebnim zakonima.
Član 10. slobodu štampe eksplicitno uopšte ne pominje ni kao slobodu medija uopšte, ni kao slobodu štampanih medija. Ali, život nacionalnog zakonodavstva, s jedne strane, i značaj ove vrste medija za demokratiju i demokratske procese, sa druge strane, veliki broj predmeta sa štampanim medijima kao subjektima ili predmetom spora, uslovili su da je sud ustanovio i doneo veliki broj presuda, stvarajući vrlo bogato precedentno pravo za oblast štampanih medija.
Sud je proširio broj sloboda utvrđenu konvencijom na još jednu, veoma opravdano. Brojnim presudama sud je usvojio niz principa i pravila obavezujućih za nacionalne sudove, koja štampanim medijima daju privilegovan, specijalan status.
Ovakav status štampani mediji su izborili realnošću koja se ogleda u činjenici da se i u našoj zemlji, kao i u mnogim drugim državama najbrojnije žrtve vlasti, zbog korišćenja slobode izražavanja, pojedinci iz redova novinara i izdavača.
Nije mali broj novinara koji su istinu otkrivenu i saopštenu u novinama platili najvećom cenom – životom. Štampani mediji su čuvari, ali i kreatori javnog mnjenja, pogotovo u oblasti politike. Najznačajnije principe, stavove i preporuke, sud je za štampane medije i njihovu slobodu inaugurisao u presudama u slučajevima Lingens i Torgerson, što ne znači da se i u mnogim drugim slučajevima sud nije bavio slobodom štampe.
Sud je tako u predmetu Lingens, u odnosu na slobodu štampe naveo – iako štampa ne sme da prekorači utvrđene granice, naročito u pogledu zaštite ugleda drugih, ona je ipak obavezna da objavljuje informacije i ideje o pitanjima o kojima se raspravlja na političkoj sceni, kao i one koje se tiču drugih sektora od javnog interesa. Ne samo da štampa ima zadatak da objavljuje takve informacije i ideje, već i javnost ima pravo da ih dobije.
Posebnu važnost za slobodu štampe ima zauzeti stav suda u presudi Torgerson. Novinar je svoj članak zasnovao na javnom mnjenju koje čine glasovi i tvrdnje tipa – rekla kazala, dakle, bez personifikovanih izvora saznanja i istraživanja. Ako novinar na osnovu takvih izvora saznanja da kvalifikacije i tvrdnje koje znače ocenu vrednosti, vrednosne sudove, ne sme se tražiti dokazivanje, utvrđivanje istinitosti, niti u tom smislu izvođenje bilo kakvog dokaza. Sud u ovoj presudi kaže da je zahtevanje istinitosti nerazuman i čak nemoguć zadatak, jer bi štampani mediji teško šta mogli da objave kada bi imali obavezu da objavljuju samo u potpunosti dokazane činjenice.
Zaštita kvaliteta pravilnog ostvarivanja zajemčenog prava na slobodu izražavanja obezbeđeno je u samoj konvenciji, odredbama člana 17. iste, koji nosi naslov Zabrane zloupotrebe prava i glasi: "Ništa u ovoj konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena konvencijom".
Dakle, član 17. zabranjuje zloupotrebu prava i državama kao nosiocima moći u odnosu na pojedinca, ali i pojedincu u odnosu na pojedince i druge subjekte.
Kada je reč o oblicima na koji nacionalne države intervenišu u ograničavanju korišćenja prava na slobodu izražavanja, na lestvici istih kao najopasnijih sud izdvaja cenzuru.
Pod cenzurom se smatra službena kontrola sadržaja informacija u štampi, radio i TV emisijama, filmu, javnim, dnevnim, periodičnim publikacijama, knjigama, a koja prethodi njihovom objavljivanju i vrši se u preventivne svrhe, radi eliminisanja štetnih sadržaja po stvarne ili pretpostavljene interese cenzora.
Cenzuru najčešće vrše države ili političke organizacije. Nekada su to radile i crkve. Cenzura svakako sprečava davanje informacija onima koji žele i imaju pravo da ih prime. U praksi mere cenzure se ogledaju i u uslovljavanju bavljenja novinarskim pozivom, prethodnim dobijanjem dozvole od nekog državnog organa ili tela ili pretnjom njenim ukidanjem. Ovaj zakon je prepun pretnji.
Nakon cenzure, kao delatnosti vrlo opasne i pogubne ne samo za korišćenje prava slobode i izražavanja, nego i za demokratiju uopšte, najveća opasnost za potpuno i pravilno uživanje prava na slobodu izražavanja dolazi od krivičnih presuda kojima se poslenici primanja i saopštavanja informacija oglašavaju krivim i osuđuju na novčane ili zatvorske kazne.
Na poguban uticaj krivičnih presuda sa osudama i kaznama novinarima nije presudno kolika je visina i koja je vrsta kazne. Čak i male, simbolične kazne imaju ulogu cenzora, bolje reći, upućuju na autocenzuru.
Na ovako negativno dejstvo krivičnih predmeta u ovoj oblasti ukazuje i sud kada kaže – iako kazna koja je izrečena autoru nije mogla da ga spreči da se izrazi, ona je ipak predstavljala neku vrstu cenzure koja će ga najverovatnije sprečiti da daje ovakve kritike ubuduće. Na isti način ovakva kazna će najverovatnije ometati medije da obavljaju svoj zadatak prenosioca informacija i čuvara javnog mnjenja.
Visina iznosa novčane kazne koju obično prate pozamašni sudski troškovi, kada njihov iznos ne prati imovinsko stanje osuđenog novinara i dovodi u pitanje njegov finansijski opstanak, mogu predstavljati intervenciju u oblasti slobode izražavanja.
U slučaju Oberšlik žalilac je novinar kojeg je nacionalni sud Austrije osudio za krivično delo izvršeno prema jednom političaru, jer je u novinskom članku komentarisao njegov govor i nazvao ga kretenom. Sud je analizirao i cenio ceo članak, zaključujući da je političarev govor očigledno imao za cilj da bude provokativan, a samim tim da izazove žestoke reakcije.
Imajući u vidu ovakav karakter i prirodu govora, iako se reči podnosioca predstavke mogu smatrati polemičkim, one zbog toga ne predstavljaju neopravdan lični napad, pošto je autor dao objašnjenje koje je objektivno razumljivo i zasnovano na političarevom govoru.
Predmet ''Lingens protiv Austrije'' je bila sloboda izražavanja i pravo na ugled jednog visokog državnog funkcionera Austrije.
Nakon održanih izbora 1975. godine, Bruno Krajski je izabran za saveznog kancelara. Nakon izbora i pobede Bruna Krajskog na istim, novinar Lingens je u novinama objavio dva svoja članka u kojima je izložio kritici saveznog kancelara.
Kritika se odnosila na politička opredeljenja Krajskog. Pisano je o tome da je Krajski najavio koaliciju sa partijom čiji je predsednik imao nacističku prošlost. Novinar je ukazao na brojne pokušaje kancelara da pruži političku pomoć nacistima. Dajući sud o političkom ponašanju Krajskog, novinar je isto definisao kao nemoralno i nedolično i da isti demonstrira oportunizam najnižeg ranga.
(Isključen mikrofon.)

Dvadeset minuta, vreme koje vam je na raspolaganju kao predsedniku poslaničke grupe je iskorišćeno.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami. Vreme koje vam je preostalo jeste sedam minuta.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre,  javio sam se zato da bih umirio i svoju savest i savest DSS, da do poslednjih sekundi tih sedam minuta, pokušam još jednom da uverim pre svega poslanike DS, za koje smatram da snose najveću odgovornost za postupke vladajuće većine, da ne glasaju ovaj i ovakav nedemokratski zakon, rekao bih monstrum od zakona, jednu potpunu i nedemokratsku bljuvotinu.
Juče smo vam moj kolega iz DSS gospodin Aligrudić i ja vrlo jasno kazali da naravno DSS nema ništa protiv proterivanja svih prostakluka, klevetanja, laži iz medija, ali da se to ne sprečava ovakvim zakonom, nego da postoje mnogo pametnija, mudrija i opravdanija sredstva da se to učini.
Ovaj zakon ne samo da je po svojoj strukturi nedemokratski, on se donosi po nedemokratskoj proceduri. Dobili smo tekst zakona. Na tekst zakona su svi imali pravo da podnose amandmane i to su učinili, a onda je Vlada podnela šest amandmana na osam članova zakona, tj. onaj osmi član kada stupa na snagu nije sporan valjda, dakle na sedam članova zakona podneto je šest amandmana koji nude potpuno nova rešenja.
Na taj novi praktično tekst zakona mi nismo imali pravo da pišemo amandmane jer više nije bilo prostora. Amandmane sam video pet minuta pre nego što je počela sednica i više nema prostora za podnošenje amandmana. Razumem da na tekst zakona od 200 članova Vlada podnese jedan ili dva amandmana, to je u redu, ali praktično ste podneli potpuno nov tekst zakona i nezavisno kakav je zakon vi praktično ste onemogućili poslanike da stavljaju amandmane na nov tekst. Tu ima potpuno novih stvari koje su, osim svega, potpuno van pameti i, nisam pravnik, ali van svake pravne logike.
Pazite šta se kaže u amandmanu dva – sud će u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, dakle javnog tužioca a ne odluke suda, u skladu sa zakonom izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana.
Dakle, dovoljno je da javni tužilac pokrene postupak. Ajde što će možda biti na kraju postupka kažnjen neki odgovorni novinar ili urednik, ali da li vi shvatate da isterujete stotine ljudi na ulicu. Zatvarate javno glasilo po kratkom postupku, bez suđenja. Pa, koliko postupaka u pravosuđu se započne, pa se ustanovi da onaj ko je okrivljen nije kriv, bude oslobođen. Ne, vi ste za preki sud. To što suđenje može i hoće da traje tri godine, to vas ne interesuje. Za tri godine ionako nećete biti na vlasti, pa vas baš briga.
Dakle, još jednom apelujem da iz svih razloga koji su izneseni povučete ovaj zakon, da rešavamo zajednički problem, ali da ga rešavamo na civilizovan način, a ne sa ovakvom hajdučijom.
Bojim se da ne izreknem reči koje su mi na vrhu jezika, pa bolje da više ne kvalifikujem zakon.
Taman imam toliko vremena još nešto da kažem. Gospodine Bradiću, vi ste nam na ovoj sednici ponudili jedan sistemski zakon, na kojem ste nesumnjivo radili mnogo. Taj zakon je zakon. Možda je manjkav. Nešto će se popraviti, ali je zakon. Radili ste mnogo na njemu.
Ali, ostaćete upamćeni po kovanici koja će nesumnjivo stupiti na snagu, zvaće se Bradićev zakon. To je ovaj zakon o informisanju. Ući ćete u jednu ne baš slavnu grupu, recimo, svojevremeno je bio, 90-ih godina, poznat Jovin zakon. To je bio čuveni zakon o visokom školstvu, da vam ne prepričavam sada taj zakon.
Posle toga je bio Vučićev zakon. Razni zakoni su postojali. Vi ćete ostati upamćeni po tome što će u upotrebi biti Bradićev zakon, koji će prva sledeća vlast, ma ko je činio, verujte mi, sa zadovoljstvom poništiti.
Ima tu i neke pravde, gospodine Bradiću. Kada između obraza i fotelje birate fotelju, onda se to tako završi.

Da li još neko želi reč ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 83?

Reč ima ministar Nebojša Bradić. Izvolite.

Dame i gospodo uvaženi poslanici, u politiku sam ušao iz kulture i zato ću reći samo nekoliko reči o zakonu o kulturi, zato što taj zakon, uveravam se svakog dana, da je neophodno da se donese po hitnom postupku. Hitnost u ovom slučaju, kao i u drugim slučajevima o kojima govorimo, jeste zvanična, ne nedemokratska procedura.
Reditelj sam i svojstveno za tu reč koju upotrebljavam jeste da je to onaj ko hoće da uvede red. Uvođenje reda u oblast kulture nije jednostavan posao, nije lak posao, nije posao koji se radi u okviru jednog mandata, nije stvar koju može da uradi jedan čovek, pa makar se i zakon o kulturi zvao po mom prezimenu.
Dakle, o zakonu o kulturi misli se više od 10 godina. Kažemo da je protekli zakon bio 92. godine. Siguran sam da ovaj predlog zakona, uz sve dobronamerne primedbe, amandmane, treba da bude usvojen, da se ne bi čekalo narednih 17 godina, a da u međuvremenu svi zajedno gledamo devastaciju kulturne supstance, spuštanje kriterijuma u oblasti kulturnog stvaralaštva, probleme u zaštiti kulturnog nasleđa koje svakodnevno možemo da konstatujemo i mnoge druge stvari koje jesu predmet ovog modernog, evropskog zakona koji brine o onome što jeste razvoj kulture, ali brine i o onim osnovnim vrednostima koje kultura, dakako, ima, nosi i reprezentuje.
U tom smislu, biću veoma spreman da u narednim danima prihvatim veliki broj amandmana na ovaj zakon, koji je već podnesen. Siguran sam da će ti amandmani doprineti kvalitetnijem zakonu o kulturi, na zadovoljstvo svih onih koji se bave kulturom i onih kojima je kultura deo svakodnevnog života, dakle, svima onima koji su njeni korisnici.
Kultura ima veliku moć. Kultura i kreativnost su nešto što svakako može i našu zemlju da bolje, adekvatnije reprezentuje u mnogim poslovima koji nisu samo poslovi umetnosti, već i poslovi diplomatije, poslovi politike i ekonomije.
Što se tiče ovog drugog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, o njemu smo, čini mi se, mnogo više govorili, ali dopustite da iskoristimo ovu malu sumu naših razgovora, vaših izlaganja, da kažem nekoliko svojih stavova koji neće biti direktni odgovori na pitanja koja ste postavili jer za to imamo, razume se, dovoljno vremena, već pitanja koja se vraćaju na suštinu određenih stavova koji su već u prvobitnom izlaganju bili pred nama.
Jedan moj prijatelj, reditelj, u svojoj kolumni danas je napisao da kao što u pornografskom delu nema ljubavi, tako u tabloidima nema istine. To je jedna lepa metafora i duhovita slika, ali istina je da svakodnevno, prolazeći pored tih kioska sa novinama, nalazimo tekstove na naslovnim stranama koji nas zbilja dovode u pitanje da li i šta je to istina, ili je to samo senzacija koja služi prodaji tog lista – Udario ženu sekirom, Bravo, Srbine, Pucao ženi u …., Propale banke, Firer, Gebels.
Pre nekoliko dana u poseti jednom ministru bila je delegacija Ministarstva spoljnih poslova države Izraela. Tog istog dana je na naslovnoj strani jednih dnevnih novina izašla jedna takva titula, kako da je zovem. Šta taj ministar, u slučaju da nije prijatelj sa državom Izrael, da objasni kakva je to država u kojoj je neko ko je član Vlade mogao da bude tako imenovan, da kaže da to što pišu novine nije istina, da to objašnjava? To svakako nije slika koju želimo da reprezentujemo, i slika ove države i slika kulture.
Zbog toga se zalažem za ovaj zakon, zato što određene stvari ne treba da budu deo naše javnosti. Na takav način pravimo neku drugu ili drugačiju Srbiju. O toj Srbiji ovom prilikom neću da govorim.
Rečeno je nedavno, jedna poslanička grupa i predsednik poslaničke grupe je pozvao ministra kulture da civilizuje medije, i to je veoma dobro uputstvo. Shvatio sam ga dobronamernim. Smatrao sam da to upravo daje vetar u jedra donošenju jednog ovakvog zakona, odnosno promenama u Zakonu o javnom informisanju, koje omogućavaju da se određene stvari u sferi medija razvijaju upravo u pravcu koje sam vam malopre rekao.
Dolazeći ovde u Skupštinu imao sam vrlo dobra očekivanja da ćemo svi zajedno da se složimo oko nekih stvari, da ćemo te stvari o kojima se slažemo vrlo jasno da izrazimo ovde i da ono što se nama sviđa ili ne sviđa u našoj praksi na neki način stavimo u određeni okvir.
Kada to kažem, mislim da je neophodno da se ove slike prosto povuku iz naše javnosti, jer te slike ne govore samo o nama stranim državljanima, one govore i mlađim generacijama, one otvaraju branu za sve ono što će se moći dešavati u narednom periodu.
Međutim, ovde u Skupštini, paradoksalno, čuo sam i neke stvari koje me nisu nimalo ohrabrile. Za sebe sam čuo da sam Berija, od jednog poslanika sam čuo da će me goniti do boga i to je ono što neki predstavnici medija stalno nama govore, da problem nije u medijima, da problem jeste u politici. Neko je juče, čini mi se, govorio o tome.
Dakle, gospodo poslanici, molim vas jednu stvar – dajte da civilizujemo ovaj naš parlament. Molim vas zbog toga što ćemo onda svi imati mnogo više argumenata da govorimo o nekim stvarima koje jesu naša obaveza prema svim onim ljudima koje mi ovde predstavljamo.
Dame i gospodo, u svetlu svega rečenog, pozivam vas još jednom da svi zajedno zakonski predlog o dopunama Zakona o javnom informisanju razmotrimo u formi u kojoj je, uvažavajući izmene i dopune, kao takav danas pred nama. Pri tom svakako imajmo na umu neophodnost očuvanja prava na slobodu govora, ali i svih ostalih prava koja bi zloupotrebom ili neetičnim i protivzakonitim upotrebama ovog prava bila ugrožena.
Da ovim predlogom, budući Zakon o javnom informisanju učinimo osetljivim, koliko za pravo koje se prevashodno odnosi na pravo medijske industrije, toliko i za prava ostalih u tom lancu, pre svega korisnika tih usluga i čitavog građanstva.
Ne zaboravimo da smo mi na ovim mestima zarad zaštite prava svih, ne samo pojedinih kategorija. Time ćemo ujedno zaštititi i samu medijsku profesiju i medijske poslenike, ali i etičke, zakonske i civilizacijske standarde. Upravo od tih premisa se krenulo u pravljenju ovog predloga.
Sigurno ne dolazi crno vreme kada će morati da lepe markice da je pisanje i izveštavanje opasno po život, niti vreme u kojem će novine izlaziti kao čist papir da ne bi pogrešile, a elektronski mediji samo puštati muziku, takođe da ne bi pogrešili, kako se ovih dana moglo čuti i čitati.
Ali je vreme da dođe vreme da svi zajedno, a posebno odgovorni u medijima, urednici pre svega, uzmemo u ruke i Zakon o javnom informisanju i etički kodeks novinara, ali i druge zakone i da ih dobro proučimo i stalno imamo na pameti u vršenju svojih dužnosti, jer zakonitost i etičnost moraju biti conditio sine qua non naše stvarnosti, a ne njen izuzetak, niti stvar dobre volje, shvatanja, viđenja ili bilo kog drugog mentalnog procesa koji podrazumeva dobrovoljnost i improvizaciju.
Zbog onih zbog kojih smo mi tu, naših čitalaca, gledalaca, slušalaca, koji su koliko korisnici naših usluga, toliko i potencijalne mete takvih neproverenih, površnih i improvizovanih kvazivesti i zbog onih medijskih poslenika koji žele da rade po visokim profesionalnim standardima zbog same profesije, ali i zbog očuvanja civilizacijskih tekovina, na koje se danas najviše pozivaju najžešći kritičari ovog predloga, a do juče najveći njihovi kršioci, što pokazuje upravo broj podnetih prijava protiv njih.
Vest, na primer, da je neko nekog ubio, pre nego što sud to utvrdi, nije uistinu vest, jer vest mora biti istinita, objektivna i pravovremena, a ova konstrukcija to sigurno nije. To sigurno nije ni vest, jer materijalne činjenice koje ova izjava utvrđuje i prenosi, u stvari, ne znamo ni mi, ni novinar, ni urednik, ni osnivač medija, pa ni sam sud, inače bi sudski postupak bio izlišan.
To je ogrešenje o pretpostavku nevinosti, ali i obavezu novinarske pažnje o dva člana koji već postoje u Zakonu o informisanju – ogrešenje, i etičko i zakonsko, koje mi plediramo da štitimo, štiteći pravo na ovaku ne-vest.
Vest može biti samo da je neko uhapšen pod sumnjom da je nekog ubio, da je u toku sudski proces optuženom za ubistvo, da je protiv nekog podignuta optužnica da je nekog ubio, jednom rečju vest ili druga vrsta medijske informacije, posebno u tako osetljivom području u kojem zaštita nečijeg prava na pretpostavku nevisnosti, na očuvanje dostojanstva ili na privatnost, mora oslikavati realnost i mora dosledno poštovati zakonske, ali i etičke norme profesije.
Kazne, za koje se mi zalažemo da se samo pooštre, naše zakonodavstvo već uveliko poznaje. Ovim predlogom u tom smislu nismo uneli nikakvu pojmovnu novinu. Navešću samo nekoliko primera koji to potvrđuju.
Ministarstvo kulture je u proteklih godinu dana dobilo nekoliko presuda u prvom stepenu. Prekršajne presude: "Nacional" – objavljivanje pornografskog sadržaja, što može ugroziti razvoj maloletnika, 100.000 dinara. Taj liste više ne postoji, ne zbog Ministarstva kulture, nego zbog nekih drugih stvari; "Kurir" – objavljivanje fotografija mladića koji je upao u kavez sa medvedima, što može ugroziti razvoj maloletnika, 40.000 dinara; "Pres" – objavljivanje fotografije mladića koji je upao u kavez sa medvedima na naslovnoj strani, što može ugroziti razvoj maloletnika, 40.000 dinara; "Kurir" – objavljivanje fotografija mrtve ženske osobe na naslovnoj strani, 120.000 dinara itd.
Ove kazne su zbilja simbolične i one na taj način samo ohrabruju urednike i vlasnike, osnivače tih glasila, da se ponašaju ovako kako se ponašaju i ukoliko te kazne nisu respektabilne, te kazne neće dati nikakav rezultat, niti će, kao što kažu naši uvaženi poslanici, civilizovati medije. Stoga je danas ovde, dame i gospodo, na vama koji ste izabrani da štite prava svih, kao i na nama koji smo tu da predložimo zakonske okvire za zaštitu tih prava, da iz ovog ugla pogledamo stvari i da donesemo akt koji će omogućiti da ne kršimo prava jednih štiteći prava drugih, jer ta druga prava, na privatnost, na pretpostavku nevinosti, na očuvanje dostojanstva, na obavezu novinarske pažnje, nisu ništa manje prava, niti manje bitna u odnosu na pravo na slobodu govora. Moramo i njih podjednako štititi.
Mi, kao jedan od predlagača, a drugi predlagač je Ministarstvo pravde, koje se bavilo ekonomskim i pravnim aspektom ovog predloga, svakako smo prilikom njegovog uobličavanja verovali, i sada verujemo, u ispravnost tih formulacija na univerzalnom nivou, u njegovu korisnost i dobrobit na širem planu i pozivam vas da prilikom odlučivanja o samom predlogu izmena i dopuna ovog zakona ovaj aspekt uzmete u obzir.
Sa primenom zakona i zakonitošću uopšte u sferi javnog informisanja suštinski stvari stoje isto tako kao i sa njihovom primenom u drugim sferama. Zakoni se moraju stvarati, poštovati, a ako po nekog proizvedu štetu, nije primereno pitanje koliko je oštećen prekršilac zakona, već koliko je zaštićen princip zaštite civilizacijskih i univerzalnih normi koje su tu da svima olakšaju.
Vi kada kažnjavate pijanog vozača, ne kažnjavate ga da bi njegov budžet oštetili, već da zaštite druge učesnike u saobraćaju. Kada je javna reč u pitanju, nemojmo izgubiti iz vida, može imati i snagu harange, čak i targetiranje nekoga ko je za odstrel, pred čime nikako ne treba zatvarati oči i ćutati, ali koja može na bezbroj suptilnijih načina da ugrozi i uništi nečiji život. Odgovornost države pred takvim pojavama je velika i bitna.
Zato ovaj predlog, u trenutku kada su ovakvi postupci pojedinih medija prevršili svaku meru u kršenju civilizacijskih, etičkih i zakonskih normi, bio tako restriktivan po predviđenim kaznenim merama i hitan za donošenje. Uvažavanjem i unošenjem amandmana ćemo ga naravno učiniti boljim i primerenijim realnim okolnostima, što ni pri njegovom stvaranju nije bilo sporno, ali ćemo se i dalje zalagati za njegovo usvajanje, i to po hitnom postupku.
Ako upozorenje koje smo juče mogli da pročitamo u jednom od medija, a koje je došlo od stručne javnosti, koje upozorava na direktnu vezu između senzacionalističkih napisa i porasta broja samoubistava i koje počinje sa – sklonite priču sa naslovnih strana, apeluju stručnjaci. Dakle, ako ta i takva upozorenja koja smo čuli u bezbrojnim, najširim, najjavnijim raspravama, ali i onim nešto užim, širokim neformalnim javnim raspravama, ako ona nisu već po sebi dovoljna i dovoljan poziv državi da hitno reaguje i nešto učini da se te nevine žrtve, koje su kolateralna šteta, zaštite, onda nešto sa senzibilnošću da se oseti prava mera stvari nije u redu.
Svakako želim da ovom prilikom skrenem pažnju na par momenata prisutnih u logičkim konstrukcijama diskusija koje smo ova dva dana slušali na temu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Logičke konstrukcije koje deluju kao da su plod ili namerne zamene teza ili nedovoljnog udubljivanja u sam tekst Predloga i nesagledavanja svih materijalnih činjenica u njihovoj kompleksnosti i međudejstvu, te ću ovom prilikom još jednom skrenuti pažnju na njih, iako znam da ovo vreme traži i neke druge odgovore.
Kada se govori o ovom predlogu, nikako ne treba izgubiti iz vida da se ovde zaista radi samo o izmenama i dopunama već postojećeg Zakona o javnom informisanju i da se tim izmenama i dopunama nikako ne suspenduju odrednice ovog zakona, koje svakako obezbeđuju, i ubuduće će obezbeđivati, i slobodu javnog informisanja, ali o povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud po hitnom postupku, i pravnu zaštitu te slobode vrši po hitnom postupku. Da se takođe ovim predlogom ne ukida odrednica istog Zakona o javnom informisanju, po kojoj se nijedna odredba ovog zakona ne može tumačiti i primeniti na način koji bi doveo do ukidanja nekog prava koje ovaj zakon garantuje ili do njegovog ograničavanja u većoj meri od one koja je propisana.
Dakle, sva već postojeća prava će biti u novom, izmenjenom zakonu o javnom informisanju, zadržana i garantovana, ali od njihove povrede će sud takođe štititi po hitnom postupku, a prava mera, kada se o slobodi javne reči, i pravu na nju, reč mera je samo – ljudska prava bilo kog pojedinca koja sežu samo do granice dok ne ugrožavaju slobodu drugog pojedinca. Od svega ovog se pošlo i na sve se mislilo pri formulaciji ovog predloga izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju.
Pozivam vas i molim da se i vi, u njegovom razmatranju i odluci da o njemu glasate, od svega ovoga pođete i da o svemu ovome mislite, ne samo o pojedinim aspektima.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Reklamiram povredu člana 104. stav 2. u vezi člana 113. Poslovnika Narodne skupštine, jer član 113. propisuje da se odredba člana 104. odnosi i na druge učesnike u raspravi, a ne samo na narodne poslanike.
Naime, gospođo predsedavajuća, morali biste da obratite pažnju na sadržaj onoga što govori ministar pred Narodnom skupštinom, jer kada izgovori reči "da je u stanju da civilizuje parlament", on, koga je ovaj parlament birao na tom mestu, to je nešto što je krajnje nedolično.
Ne može civilizovati parlament neko, a ovo je sada politička metafora koju ću izreći i time se ograđujem od nje, što je mogao i ministar reći, ali to nije učinio, ko upravo danas pred nama brani necivilizovani Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Ne može pozivati na civilizovanost parlamenta da učestvuje u tome neko ko je u stanju danas da izgovori ovde – da ovo nije toliko nešto ozbiljno, jer se radi o izmenama i dopunama zakona, a ne o nekom novom zakonu. To je kao kad bi recimo izmene i dopune Krivičnog zakona bile uvođenje smrtne kazne – to bi bila samo izmena, kakve to veze ima?
Ovo što vi radite, gospodine Bradiću, to je smrtna kazna medijima u Srbiji i vi to morate da znate, i to znate. Što sam juče rekao vama, izvinjavam se. Izvinjavam se za ono što sam rekao "da ovo niste vi". Ne, jer ovo ste očigledno vi i to u nepatvorenom obliku.

Nema povrede člana 104. i pažljivim čitanjem stenograma videćete da je ministar rekao "civilizujte", a ne "civilizovaću vas". (Žagor u sali.)

Molim narodne poslanike da ne dobacuju, pošto zaista s pažnjom slušam sve narodne poslanike i s pažnjom slušam i druge učesnike u raspravi kada su kao predlagači ovde.

Dakle, navedena odredba 104. ne može da se odnosi, pošto se deo govora koji je u povredi obrazlagao narodni poslanik Miloš Aligrudić odnosio na celokupan deo ministrovog izlaganja, gde je kažu, dobio uputstvo od jednog predsednika poslaničke grupe, "civilizujte medije", i nakon rečenica koje možete naći u stenogramu rekao je "civilizujte parlament".

(Miloš Aligrudić, sa mesta: Tražim da se oko ove povrede Poslovnika izjasnimo u danu za glasanje.)

Narodni poslanik Miloš Aligrudić traži da se o povredi Poslovnika koju je načinio ministar Nebojša Bradić Skupština izjasni u danu za glasanje, što će naravno biti učinjeno.

Narodni poslanik Tomislav Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Gospodin ministar je izrekao jedan sud o zakonu, koji u ovom parlamentu ne bi trebalo da bude izrečen ili bar da prođe bez komentara, tim pre što je tu i gospođa ministar pravde, gde bi trebalo da ga uputi, kada se već usuđuje da ovde brani zakone ili da ih obrazlaže, da bi trebalo bar malo da poznaje terminologiju, odnosno da ne obmanjuje javnost svojom terminologijom.
Naime, ne postoji niska i visoka zaprećena kazna za novinara. Malopre sam vas upozorio na odluke Evropskog suda pravde, gde kaže da i minimalne kazne predstavljaju jedan vid cenzure, pošto upućuju na autocenzuru onoga koji je kažnjen.
Vi ste nama, ministre, rekli da su kazne koje su propisane minimalne i ohrabriće urednike i novinare da postupaju civilizovano ili šta ste već time rekli.
Nađite mi jednog čoveka koji za kaznu kaže da je mera ohrabrenja, jednog normalnog čoveka koji je pročitao dve knjige u prvom razredu osnovne škole, ko će vam reći – da se kazna izriče da bi se neko ohrabrio.
Tako da, uopšte, sumnjam u intelektualne sposobnosti onoga ko vas je ovde poslao, a mislim da svoje niste dokazali održavši nam ovde nekakav pledoaje o slobodnom novinarstvu. Drage volje ću napustiti ovu salu zato što je očigledno da narodni poslanici ovde nemaju pravog konkurenta, posebno poslanici opozicije.
Zaista mi je drago da je Vlada u punom kapacitetu pokazala kakvim sve kadrovima raspolaže.