Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i gospođo ministarko, odmah da kažem da ću posle regularnih dva minuta govoriti u vremenu zastupnika poslaničke grupe.
Poslanici DSS su na ovaj zakon koji, podsećam, ima osam članova, odnosno sedam efektivnih članova i osmi kada stupa na snagu, podneli sedam amandmana, u najboljoj nameri da pokušaju da ovaj zakon, mada je ovo sve drugo samo nije zakon, na neki način poprave taj tekst i da se ne brukamo pred samima sobom i pred celim svetom, a da sa druge strane, naravno, ali na neke adekvatnije načine rešimo problem, što u pojedinim medijima ima nesumnjivo prostakluka, kleveta i svega ostalog. Mislim da su svi poslanici u parlamentu apsolutno za to da se takve stvari valjaju sprečiti.
Međutim, mogu o ovom amandmanu, ne znam da li je prihvaćen, gospodine ministre, nemam tu informaciju... da li je prihvaćen amandman DSS na član 1. ili nije prihvaćen? (Ne.)
To je vrlo interesantno, jer potpuno identičan amandman je podnela Vlada, ali identičan. Tražili smo da se brišu odredbe o depozitu, kao i Vlada, i posle smo samo napisali, ona preostala dva stava doveli u red, ali tehnički doveli u red.
Bilo bi idealno da je Vlada i ostale amandmane podnela u skladu sa amandmanima i DSS, a verujem i ostalih poslaničkih grupa, koji su imali istu ideju kao i mi, ali nažalost nije.
U raspravi u načelu smo vrlo jasno kazali šta mislimo o ovom zakonu, međutim, mislim da valja to ponoviti. Radi se o jednom zakonu za koga sam kazao da nažalost ostavlja jako ružne tragove u snegu, zakon koji će nesumnjivo ostati upamćen kao Bradićev zakon, zakon koji će nesumnjivo prva sledeća vlast hitno menjati, zakon koji vređa zdrav razum i legitimiše nas, i pred nama samima i pred svetom, u svetlu u kojem ne valja biti legitimisan. Rekao sam i to da smatram DS odgovornom za donošenje ovog zakona.
Želeo bih ponovo da ukažem na to da ovde ima i ustavni problem. Naime, mislim da će zakon sigurno biti predmet Ustavnog suda i to po dva osnova. Pokušaću da obrazložim oba osnova.
Prvo, u stvari i ne znam šta raspravljamo. Raspravljamo amandmane koje su poslanici podneli na tekst zakona koji im je bio dostavljen. Taj tekst zakona sa zakonom koji će biti usvojen nema nikakve veze. Vlada je podnela šest amandmana na sedam efektivnih članova zakona, onaj osmi nije sporan - stupa na snagu tad i tad. Drugim rečima, 90% zakona je promenjeno i pri tom poslanicima je uskraćeno ustavno pravo da podnese amandmane, jer mi amandmane na amandmane Vlade nismo mogli da podnesemo.
Znate, jedan je stvar kada neki zakon ima 200 članova, pa Vlada zbog neke naknadne pameti, nečega, podnese jedan, dva, tri amandman, jasno je da je to isti zakon, eventualno u nekom detalju popravljen. Ali, kada na sedam članova podnesete šest amandmana, onda je jasno da se radi o potpuno novom tekstu zakona i mi nismo mogli da podnosimo amandmane na taj novi tekst zakona. Nismo mogli, podneli bi.
Navešću vam konkretno šta bi sigurno podneli. Podneli bi amandman na novi član 2. To ću da obrazložim zašto.
Drugim rečima, prekršena je ustavna procedura donošenja zakona. Bilo je, ako ste se naknadno dosetili da bi zakon trebalo drugačije da izgleda, normalno da ga povučete i promenite. Da ne kažem da pokušate da usvojite neke od brojnih primedbi koje su istakli ne samo poslanici, nego i novinarska udruženja, ugledni ljudi itd. Svi smo u toj stvari dobronamerni i varno ovaj monstrum od zakona niste morali da dajete na raspravu.
Drugi problem sa Ustavom, oko kojeg će morati Ustavni sud da se izjasni, jesu neke konkretne odredbe u zakonu. Vi ste, podnoseći amandman na član 2, između ostalog, ponovo ću to pročitati, rekli sledeće. "Sud će u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, u skladu sa zakonom, izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana."
Da se razumemo, suđenje u svim instancama, pri tom, predlagač, tužilac kada pokreće postupak tek treba da se izjasni da li će i optužiti nekoga pred sudom, a potom sud sudi, pa se potom strane mogu žaliti višoj instanci itd. Taj postupak može trajati nekoliko godina.
Za sve to vreme javno glasilo ne izlazi. Hajde što je kažnjen vlasnik, što je kažnjen možda nesavesni novinar koji je možda nešto objavio, čak i ako je kriv, pretpostavimo da jeste kriv i da će biti kriv, ali ne možete nekome zatvoriti novine, ostaviti 50 ili 100 ljudi potpuno nevinih bez posla zato što je pokrenut postupak koji je pokrenuo tužilac. Pokretanje postupka ne znači ništa.
Onaj pomenuti zakon iz 1998. godine jeste predviđao suđenje u roku od 24 sata, ali je predviđao suđenje pred Sudom za prekršaje. Ovde nema suđenja. Ovde se kažnjava bez suđenja.
Šta će biti ako se onaj koji je optužen proglasi nevinim? Hoće li država da plati sve troškove koji su nastali neizdavanjem nekih novina, na primer, ili gašenjem neke stanice? Neće platiti država, naravno, platiće poreski obveznici.
Radi se očigledno o neustavnoj kategoriji. Mrtvi hladni napišete u zakonu da ćete zatvoriti glasilo samo zato što je neki tužilac pokrenuo postupak. Šta vi radite?
Sa jedne strane, imate neustavnu i nedemokratsku proceduru donošenja zakona i mi sada u suštini ne znam zašto uopšte raspravljamo o amandmanima, izvinjavam se svim poslanicima, ali svi su podnosili amandmane na jedan tekst zakona, a pred nama je zapravo potpuno drugi tekst zakona, na koji nismo bili u prilici da podnesemo amandmane. U času kada je otvorena rasprava u načelu dobili smo tekst Vladinih amandmana, tada više nema podnošenja amandmana i završena priča.
Ne razumem tvrdoglavost predlagača da ostane na ovom predlogu i poslednji put molim, pre svega DS, kao najveću stranku vladajuće koalicije, da prestane da se bruka i da prestane da bruka državu i da povuče ovaj zakon iz procedure.
Problem nesavesnih novinara i svega onoga što hoćemo da proteramo iz našeg medijskog prostora, to je u redu, ali to se ne radi ovakvim zakonom. Rekao sam već, uvedite neka pravila. Postoji opšte usvojeni Novinarski kodeks. Ko više puta prekrši taj kodeks može da mu se oduzme pravo da se bavi medijima. Postoji mnogo načina. Bavite se edukovanjem novinara.
Na kraju krajeva, postoje u važećem Krivičnom zakonu i drugim zakonima odredbe gde je zabranjeno da jedni druge vređamo, blatimo, klevećemo itd. Postoje odredbe. Nisam pravnik, ali ovde sede brojni advokati i ljudi koji su se aktivno bavili pravničkim poslovima i mislim da im je jasno da takvih odredaba ima. Dakle, dajte da tako rešavamo problem, a ne - uvređen sam i sada ću da zatvorim sve živo što mi padne na pamet.
Doduše, ne znam da li vredi, gospodine Bradiću, da vam pročitam samo jednu rečenicu koja je u suštini razlog za ovakvu medijsku sliku u Srbiji, kad u medijima koje imamo običaj da zovemo ozbiljnim, nema istine istraživačkog novinarstva, kada caruje lakirovka i podilaženje vlastima, tada kolo vode oni koji kleveću, izmišljaju, lažu, prevrću činjenice itd. To je problem.
To je uzrok svih ovih stvari. Ne čitaju se tamo neke novine, da ne pominjem imena, zato što se narodu to čita, nego zato što u nekim ozbiljnim novinama ne može ništa da pročita osim kađenja vlastima. U tome je problem.
Iskreno rečeno, gospodine Bradiću, ne očekujem da me preterano razumete. Doduše, od vas sam, na vašoj završnoj reči, nešto novo naučio. Naučio sam da biti reditelj, pozorišni ili filmski, znači uvoditi red. Jako me interesuje šta o vašoj izjavi misle vaše kolege koji su, kao i ja, bili u zabludi da biti reditelj znači biti umetnik kreativan, na kreativan način tumačiti neko pozorišno delo ili neki filmski scenario.
Ali, dobro, sve u svemu moja poslednja, stvarno poslednja molba, upućena je, ponavljam, pre svega DS, koju smatram apsolutno najodgovornijom za ovaj zakon: povucite ovaj zakon, dajte da sednemo, da napišemo jedan civilizovan zakon koji će rešiti problem, a ovo čudo povlačite, jer je ovo potpuno, potpuno strašno. To je stav DSS.
Obrazložićemo sve naše druge amandmane, mada ponavljam, pitanje je koliko to sve zajedno ima smisla, jer raspravljamo o amandmanima na tekst koji praktično više ne postoji.