Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, podneo sam amandman kojim predlažem brisanje novog člana 92a. Vlada je ovaj amandman odbila uz obrazloženje da je sama podnela sadržinski potpuno identičan amandman. Stvar je po meni potpuno apsurdna. Narodni poslanik je podneo amandman Vladi, Vlada je taj amandman prepisala, a onda ga usvojila kao svoj amandman.
Ako su podneta dva istovetna amandmana, onda po mom mišljenju postoje samo dva časna rešenja, jedno je rešenje da Vlada prihvati oba amandmana, kao jedinstven amandman, i drugo rešenje da bude prihvaćen onaj amandman koji je ranije podnet, to je u ovom slučaju moj amandman.
Bilo bi preterano reći da u Srbiji ne postoji sistem javnog informisanja. Međutim, ovo što se poslednjih nekoliko godina događa u Srbiji u ovoj oblasti, pre bi se moglo nazvati sistemom javnog dezinformisanja.
U Srbiji imamo tri vrste medija. Mediji koji zabavljaju i zaglupljuju narod, mediji koji obmanjuju narod i mediji koji rade i jedno i drugo. Umesto za informisanje građana, mediji služe za ostvarivanje određenih interesa, često kriminalnih interesa vlasnika medija, ekonomskih i političkih centara moći koji te medije kontrolišu, pre svega za obračun sa poslovnom konkurencijom i sa političkim neistomišljenicima.
Bezbroj je primera zloupotrebe medija u političko-mafijaške svrhe, a jedan od najboljih primera, školski primer, jeste odnos medija prema SRS. U poslednjih deset meseci taj odnos se ogleda ili u potpunoj satanizaciji ili u potpunom ignorisanju. Ako u izjavama funkcionera SRS i u aktivnosti SRS nema elemenata koji se mogu iskoristiti za ocrnjivanje SRS ili tih funkcionera, onda se te izjave i te aktivnosti potpuno ignorišu, kao da ih nije bilo.
Ono što je SRS preživela od septembra do današnjeg dana je klasični školski primer političkog linča, koji se može poroditi sa političkim linčom, kojem su nakon posle 5. oktobra 2000. godine bili izloženi SRS i SPS.
Izveštavanje o aktivnostima SRS je u stvari obračun sa Srpskom radikalnom strankom kao najjačom nacionalnom i opozicionom strankom. Taj obračun je diktiran od strane ujedinjenog trojstva, režima zapada i domaćih tajkuna.
Zbog obračuna sa SRS veliku cenu je platio ovaj parlament. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja je javno, nekoliko meseci svakodnevno vodila kampanju protiv sopstvenog parlamenta. Mesecima ovaj visoki dom i narodni poslanici su provlačeni kroz medijsko blato i tretirani kao najveće društvo zlo, krivac za sve nedaće u Srbiji.
S jedne strane, ta kampanja je odgovarala zato što se uklapala u projekat uništenja SRS, a s druge strane, degradiranjem parlamenta nastojala se smanjiti težina reči koje se izgovaraju sa skupštinske govornice. Zbog čega? Zbog toga što je skupštinska govornica ostala jedino mesto gde su građani Srbije mogli da čuju istinu, da čuju činjenice o lopovskim privatizacijama, da čuju činjenice o pljačkama vrednim stotine miliona evra, o astronomskim platama članova upravnih odbora javnih preduzeća iz vladajućih partija i slično.
Pošto je SRS bila ta koja je pokretala, daleko u najvećem obimu, ova neprijatna pitanja po režim, zapad i tajkune, kampanja protiv Narodne skupštine je u stvari postala sastavni deo njihovog obračuna sa SRS.
Zanimljivo je da niko od ovih gorljivih branilaca objektivnog informisanja koje slušamo u poslednjih mesec dana za deset meseci nije izgovorio ni jednu jedinu reč osude ove kampanje, ovog linča protiv SRS.
Da se takve stvari ne bi događale, Srbiji je potreban dobar zakon o javnom informisanju. Međutim, Srbija taj zakon neće dobiti predloženim izmenama postojećeg zakona o kojima danas raspravljamo.
Predlog koji imamo pred sobom i rasprava koju vodimo nisu posledica nastojanja ovde prisutnog ministra i Vlade da Srbija dobije objektivno informisanje, da mediji i novinari dobiju bolje uslove za rad, već posledica međusobnih obračuna medijsko–političkih i mafijaških kartela u Srbiji, pre svega u Beogradu, koji su godinama bili vrlo bliski, zajedno radili, obmanjivali građane Srbije i dobro zarađivali, ali su se sada posvađali oko podele medijskog prostora, oko podele plena.
Kao rezultat tih obračuna Srbija mesecima sluša i čita svedočanstva koja sve više podsećaju na romane Agate Kristi i na ove latinoameričke sapunice.
Citiram, otprilike, Raja je Čedi obećao 500 miliona, Pera Žiki godinu dana štampao novine besplatno, ovaj mu je obećao da će sve to država da plati dok Perini preuzmu vlast u Srbiji, Janko zavrnuo Manojla za 800 miliona, Gorica potpisala tri menice na 400 miliona, Gaja utajio porez od 600 miliona.
Kao posledicu tih obračuna mi imamo ovaj nakaradni Predlog izmena Zakona o javnom informisanju i javnu raspravu u kojoj niko od učesnika više ne vodi računa o opštem interesu, o informisanju, o pravima novinara, već isključivo o svojim ličnim, partijskim i mafijaškim interesima.
Da završim, nisu u pravu ni oni koji su predložili ovaj zakon, ali ni oni koji ga najviše napadaju. Ne zna se koji su gori i ni jedni ni drugi ne zaslužuju podršku SRS. Međutim, zbog opšteg društvenog interesa, zbog zaštite novinara, zbog zaštite novinarstva kao profesije, zbog zaštite građana kojima je potrebna tačna i objektivna informacija i zaštita novinara koji tu informaciju treba da saopšte, SRS će glasati protiv ovog predloga zakona.

Od vremena koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi, iskorišćeno je četiri minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Saša Milenić.

Razlog za ovo obraćanje, a baš povodom amandman na član 4, koji je podneo narodni poslanik Dušan Marić, u velikoj meri je sadržan činjenicom da je u njegovoj odbrani amandmana, osim političkog stava karakterističnog za poslaničku grupu kojoj pripada, bila i izvesna doza stručnosti u tumačenju problema o kojem je reč. Mislim da u takvoj atmosferi onda mogu i određene racionalne poruke da se pošalju, koje se, zapravo, na najveći broj amandmana i odnose kada govorim o stavu poslaničke grupe koju zastupam.
Najčešće se manipuliše izrazom „drakonsko kažnjavanje“, sa željom da se amandmanima poništi neskrivena ambicija zakonodavca da insistira na onom elementu norme koji se zaista zove sankcija i koji predstavlja jedan od motiva za društvenu obrazloženost Predloga zakona o izmenama i dopunama.
Manipulacije na tu temu pojavljuju se, recimo, u prigovorima da je takav predlog zakona besprimeran, hoće se reći da u civilizovanom svetu ne postoji primer dobre prakse koji u tom duhu reguliše pitanja slobode informisanja. To naprosto nije tačno.
Tabloidi postoje svugde u civilizovanom svetu. Oni po pravilu i plaćaju najveće kazne u civilizovanom svetu. Čak je pravilo struke novinarskog rada u tabloidima da se u planiranje projekta uračunavaju visine kazni sa kojima se računa unapred, ali ukoliko projekat u koji se ulazi povećanjem tiraža treba da obezbedi dobit, onda se, uprkos zaprećenoj kazni, on ostvaruje.
Ono što se kod nas dešava zapravo je potpuno suprotno praksi tzv. bulevarske žute štampe u civilizovanom svetu. Tamo žuta štampa okleveta ili opanjka nekog zvaničnika i uz to, eventualno, obmane javnost. Kod nas pak nema informacije, pa makar da je lažna, nego najčešće najteže lične uvrede i diskvalifikacije najteže vrste se pojavljuju kao zamena za informaciju.
Kao na primer, voleo bih da uspostavite način za kontrolu istinitosti, recimo, informacije koja je izražena u velikom naslovu ispod fotografije gradonačelnika Kragujevca i predsednika moje stranke "Zajedno za Šumadiju" - "Bahata bitanga". Bilo bi vrlo zanimljivo otvoriti raspravu o tome da li je to istinita informacija ili tendenciozna vlast. Zapravo, nemoguće je utvrditi nameru da se neka informacija prenese.
Još drastičniji primer, nakon potpisivanja protokola o stabilizaciji i pridruživanju, fotografija predsednika države u društvu najviših evropskih zvaničnika, koji tim povodom nazdravljaju, propraćena je naslovom u jednim novinama "Raduju se svinje". Takav naslov nije moguć ni u jednoj civilizovanoj zemlji Evrope u komentaru fotografije najviših predstavnika države.
Radi se o tome ne da se javnost obmanjuje takvim informacijama, već da se sasvim suprotno blokira proces izgradnje javnosti u društvu. Da budem još precizniji, jedno je kada je sporno pitanje istinitosti onoga što mediji prenose, a sasvim je drugo kada i ne postoji pitanje istinitosti, nego kada postoji tendencija poprošćavanja, degradacije same javnosti kojoj se mediji obraćaju.
Da budem jasan, i to je ono o čemu je na početku vrlo precizno govorio i gospodin Marić, mediji nisu samo puki prenosioci informacija. Oni, budući da informišu, selektuju, pa samim tim učitavaju vrednosne pretpostavke u poruke koje emituju, samim tim mediji su faktor izgradnje javnosti.
Takva masovna pojava, koja se zove ružnom reči tabloidizacija, govori o društvenoj opasnosti sadržanoj u procesu razgradnje građanske javnosti, o procesu izgradnje antigrađanskog u javnosti. To je ono čemu se ovaj predlog zakona suprotstavlja i to je ono zbog čega sankcije ne mogu biti nazvane drakonskim, i tu je suština.
Malo je teža tema nego što je parlamentarna diskusija kvalifikovana da u nju zalazi, jer je zaista stručna. Ali, drakonsko kažnjavanje se zapravo tiče teorije kazne. Prema, hajde da kažemo, možda najtemeljnijoj, najučvršćenijoj teoriji kazne, princip svakog kažnjava, ukoliko treba da omogući prisustvo pravednosti, jeste "leks talionis", ma kako on potom bio kvantifikovan, sublimiran u odmeravanju kažnjavanja.
Suština kazne je u tome da se izrekne onome ko je počinio prestup, zato i samo zato što je počinio prestup od strane onih koji su ovlašćeni, kvalifikovani da to čine.
Drakonsko kažnjavanje počiva na ukidanju ovog koncepta i balansa između prestupa i sankcije. Zato je potpuno neopravdano izgovaranje na nepostojeće u Predlogu zakona drakonsko kažnjavanje, a zapravo zarad prikrivanja političkog interesa da se svako sankcionisanje formiranja antigrađanske javnosti u Srbiji zapreči, a zarad ostvarivanja parcijalnih političkih ciljeva.
Kakvi su politički ciljevi onih kojima smeta građanska javnost, kojima treba tiranska pretnja javnosti da ne pomišlja slučajno da bi mogla da se otrgne u pravcu slobodnog građanskog izbora. To je zapravo tabloidna poruka prema malopre pomenutim naslovima da javnost Srbije ne sme ni da pomisli drugačije da se razumeva osim kao bahata, osim kao u brlogu.
Jer jedino tako odgovara neprincipijelnoj volji gospodara koji bi ukinuo svaku klicu građanskog u razvoju demokratije u Srbiji i koji bi ukinuo svaku organizovanu mogućnost društva da stane na put takvom degradiranju javnosti, proglašavajući takve namere drakonskim kažnjavanjem. To naprosto nije istina.
Zahvaljujem se kolegi Mariću, jer je on sem u političkom delu, u ovom teorijskom delu obrazlaganja svog stava otprilike isto rekao.

Narodni poslanik Saša Milenić od vremena ovlašćenog predstavnika iskoristio je osam minuta. Ostalo je još na raspolaganju šest minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Da.)

Predsedavajuća, mogu li da koristim i vreme grupe po amandmanu?

Da li želite repliku?

Da, želim da odgovorim na ovo.
Gospodin Milenić je govorio na jedan način, a malopre ja na drugi način o drakonskim kaznama. Gospodine Mileniću, vi ste, nadam se podsvesno, pokušali da obmanete javnost.
Činjenica je da je visoki funkcioner vaše stranke na direktno pitanje - zašto ovaj sistem kazni drakonskih, tu se slažemo, nažalost drakonskih, niste rešili putem izmena Krivičnog zakona ili nekog iz oblasti ministra finansija, odnosno poreskog, rekao je u štampi - pa, to nismo uradili zato što ne kontrolišemo ta ministarstva. Kontrolišemo Ministarstvo kulture, pa zato idemo na ovaj način.
Šta ćete veće bruke i sramote? Gde to postoji u Evropi i svetu? Znači, vaš feud je Ministarstvo kulture, pa ćemo preko njega ovakve drakonske kazne da primenjujemo i na novinare, urednike, vlasnike medija. U tom grmu leži zec.
Samo budite iskreni i to potvrdite i vi, kao vaš visoki funkcioner stranke, gospodin Vlajko Senić, koji je to rekao u štampi.

Reč ima narodni poslanik Dušan Marić, pravo na repliku. Izvolite.

Prvo, koristim priliku da se zahvalim kolegi Mileniću na određenim pohvalama koje je uputio.
Međutim, da ne bi bilo zabune, moram zbog građana Srbije da kažem da u svojoj diskusiji nisam upotrebljavao nikakve izraze drakonsko kažnjavanje, nisam upotrebljavao izraze - neprimeren, nisam govorio o novčanim kaznama.
To nisam uradio namerno iz razloga što smatram da novčane kazne, o kojima se istina najviše polemiše u poslednjih mesec dana koliko se vodi polemika o Zakonu o javnom informisanju, nisu suština problema. Suština problema je potreba da Srbija napokon dobije jedan kvalitetan zakon o javnom informisanju koji će obezbediti da Srbija dobije objektivno javno informisanje.
Smatram da ona posle usvajanja ovog prijedloga zakona neće imati ni jedno ni drugo. Kao što sam rekao, u ovom prijedlogu zakona imaju dve velike, narodski rečeno, rupe. Nema novinara i nema građana. Oni se u ovom prijedlogu zakona tretiraju, opet narodski rečeno, kao zadnja rupa na svirali.
U centru su interesi krupnog kapitala, u centru su vlasnici medija, uglavnom domaći tajkuni, i u centru su političke partije, uglavnom vladajuće političke partije koje ih kontrolišu.
Pošto se kolega Milenić slaže s većinom mojih stavova, onda meni ne preostaje ništa drugo nego da mu se još jednom zahvalim i da pozovem njega i članove poslaničkog kluba njegove političke stranke da u danu za glasanje glasaju protiv usvajanja ovog lošeg prijedloga zakona.