Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Vladan Batić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami, Radojko Obradović, Slobodan Samardžić, Jovan Palalić, Miroslav Petković, Miloš Radulović, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić, Zoran Nikolić, Vladimir Milentijević, Željko Tomić, Donka Banović i Milan Lapčević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Uzgred budi rečeno, pored onog poslednjeg člana 8. zakona koji definiše kad stupa na snagu, ovaj član 3. je jedini član na koji Vlada nije podnela amandman. Odmah da kažem da je to jedini član koji se i DSS činio suvislim, definiše dosad maglovitu obavezu distributera u odnosu na izdavača javnih glasila.
Demokratska stranka Srbije je predložila da se doda novi stav 7. u ovom članu, da žalba na odluku suda, kojom se lice koje se bavi distribucijom javnih glasila obavezuje da obavlja distribuciju javnih glasila, ne odlaže njeno izvršenje. Na neki način pokušavamo da ovim dovedemo u red distributere. Opšte je poznata stvar da distributeri štampe po pravilu jako dugo duguju novac izdavačima i jedan od razloga zbog kojih se novine vrlo često nalaze u blokadi jeste neregulisan odnos vezan za distributere.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Jorgovana Tabaković podnela je amandman kojim predlaže dodavanje novog člana 3a.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Pre svega, u ovom trenutku, dok još uvek nismo dobili to štampano mišljenje koji se amandmani prihvataju a koji odbijaju, pokušavam da shvatim razloge zašto je Mlađan Dinkić započeo ovakvu proceduru, a Vlada pristala na nju.       
S obzirom da član 149. kaže da su i Vlada i odbori dužni da nas obaveste pre sednice o razmotrenim amandmanima i o tome koji su odbijeni, a koji prihvaćeni, odgovornost je na Skupštini ako kažete da je to dostavljeno, ali da se štampa. Znači, preostaje nam da pokrenemo proceduru odgovornosti sekretara Skupštine i stručnih službi, koji ne uspevaju da to odštampaju, ako je to tehnička stvar.
Ali, uverena sam da gospodin Dinkić nije odlučio da na Vladi predloži uredbu kojom će da pozatvara medije koji o njemu pišu raznorazne stvari, neke i mnoge i ne opravdavam, ali one koje se tiču rada u Vladi i zloupotrebe moći sigurno da treba da budu predmet pisanja štampe, ali poštovane moje kolege i predsedavajući, podneti zakon Skupštini na razmatranje, a onda ne dopustiti da se poštuje procedura, to znači javno izložiti poniženju i ruglu čitavu Skupštinu i poslanike.
Daću vam samo jedno obrazloženje. Ovim Mlađan Dinkić ne ponižava opoziciju, nego vlast i vladajuće poslanike koji na ovo pristaju, a građani neka zamisle kakav je odgovor na pitanje - čime je Mlađan Dinkić zaslužio da Vlada na ovakav način štiti gospodina Dinkića?
Kad je član 37. u pitanju osnovnog zakona, 90% teksta ovih izmena i dopuna se u stvari tiče člana 37. čiju izmenu i predlažem. U osnovnom tekstu član 37. definiše da u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim i odgovornim pre pravosnažne odluke suda ili nadležnog organa bilo koga.
Draga moja gospodo, onako kako kažnjavanje traži gospodin Dinkić po ovom članu 37, znate šta to znači, da ako neko prikaže snimak tuče na ulici ili na nekom sportskom takmičenju i navede imena ljudi koji su se potukli ili navijača koji su učestvovali, i to objavi neki medij, to može dovesti do ovih drakonskih, nezamislivih i nezakonitih kazni.
Predložila sam amandmanom da taj član 3, kojim će se u stvari redefinisati član 37, glasi ovako - u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, osim ako se označavanje zasniva na informacijama dobijenim od nadležnih organa, znači MUP, istražni postupci, javno poznatim okolnostima, verodostojnoj dokumentaciji, fotografskom, audio ili vizuelnom snimku ili drugim verodostojnim dokazima, a sud to zna da ceni, na osnovu kojih postoji sumnja da je delo izvršeno od strane određenog lica, a u informaciji su navedeni dokazi na kojima se informacija zasniva i nije sačinjena, molim vas, ono što Mlađi najviše smeta, to smeta svakome s pravom, na način kojim se vređa ličnost označenog lica.
Znači, ako se precizira da je nadležni organ dao informaciju, da je ona dokumentovana verodostojnim snimkom, fotografskim materijalom, audio ili bilo kakvim drugim dokazima, pa postoji sumnja, to može biti objavljeno, jer na osnovu ovako navedenih dokaza i radnji, nadležni organi i pokreću postupak za kažnjavanje dela prekršajno-krivičnog ili bilo kojeg.
Minimum koji može sačuvati dostojanstvo ove vlade je usvajanje člana 37. Možda je Vlada i usvojila ovaj moj amandman, a ja se za njega zdušno borim kao da on nije usvojen, ne znam. Jeste li vi, gospođo Čomić, pošto imate inače veće privilegije od nas, pročitali, zapamtili, kakvo je mišljenje dala Vlada na moj član? Ne znate. Moraću i obrazloženje dopunsko da dam.
Znači, odredba člana 37. Zakona o javnom informisanju sadrži bezuslovnu zabranu označavanja bilo kojeg lica ili učinioca bilo kog kažnjivog dela, ne samo krivičnog, ako to prethodno nije učinjeno pravosnažnom odlukom. Znači, bezuslovno označavanje i bezuslovna zabrana prosto nije dopustiva, zadire u onu definiciju slobode da je meni dozvoljeno sve ono što ne ugrožava tuđu slobodu.
Ovakva bezuslovna zabrana ugrožava nedvosmisleno slobodu medija. Doslovnom primenom ove odredbe potpuno bi se onemogućila da informišemo društvo i građane o društveno štetnim pojavama, znači, da ih informišemo i uopšte da ih informišemo o vođenju postupka. Više nema informacija do pravosnažne presude, niko ne sme da objavi postupak vođenja bilo kog u vezi sa krivičnim, prekršajnim ili nekim drugim delom.
Sam pojam "kažnjivo delo" je veoma širok i, rekla sam, obuhvata čak i sportske prekršaje. Rekoh da bi doslovna primena dovelo da ovi koji menjaju skupštinske prenose, mislim na ono Tur de Frans i sportska takmičenja, bukvalno ne bi imali materijala za emitovanje, pa vi možda radite nama u korist. Znači, da Tijanić ne emituje sportske prenose jer na njima neko može da se potuče, pa da nam objave ko se potukao, to ne sme da se objavi, prikaže ni u elektronskim, ni u štampanim medijima. Možda je to razlog zašto vi donosite ovaj zakon.
Objava hapšenja određenog osumnjičenog za krivično delo po ovoj formulaciji bukvalno ima isti karakter. Potpuno su mediji onemogućeni, ako tako usvojimo član 37. i tako ga sankcionišemo, da informišu o eventualnim, ono kada postoji sumnja, verodostojni dokazi, zloupotrebama vršilaca javnih funkcija, i kritika njihovog rada se onemogućava.
A vi morate da priznate, gospodine ministre, da je u civilizovanom svetu to osnovni zadatak medija. Ili to treba da rade nevladine organizacije, ali ne znam kako će to da objavljuju, gde će to da štampaju. Koji li već sektor dobija ulogu kontrole? Ne, vi kontrolu potpuno ukidate.
Ustav i međunarodne konvencije garantuju pravo na informisanost. Kako će ta informisanost da bude ostvarena ako se isključi pravo na objavu informacije o mogućim izvršiocima kažnjivih dela i radu organa gonjenja? Volela bih da mi odgovorite na to pitanje.
Zaštita od bezrazložnog, a toga smo imali često, i zlonamernog označavanja određenog lica da je nešto učinilo svakako mora da postoji. To niko ne dovodi u pitanje. Mora da postoji i zaštita ove vrste i ona mora da bude i utvrđena, ali je ona – gospodine ministre, nije vaša materija, jer su vam morali reći – i utvrđena i garantovana Krivičnim zakonikom. Što vam to nisu rekli iz Sekretarijata za zakonodavstvo? Vi znate da tu postoji krivično delo klevete koje obuhvata upravo ovakve situacije.
Imajući u vidu neophodnost, pravo građana na informisanje, i to posebno o opasnim ponašanjima i kršenjima zakona, nalazimo da se moraju samo utvrditi uslovi pod kojima je dopušteno objavljivanje informacije u kojoj se neko označava kao izvršilac ili kao mogući izvršilac dela.
Postojanje dokaza o sumnji, kako mi navodimo u ovom amandmanu, dovoljan je osnov preduzimanja mera krivičnog gonjenja, molim vas, ministre, da saslušate, kao što je i privođenje, i pokretanje istrage i pritvor. Smatramo, ako je to dovoljno da se pokrene ovaj postupak, da to je to dovoljan osnov i da se objavi informacija o mogućem izvršiocu i o mogućem delu, a ne onako kako vi kažete, samo po pravosnažnoj presudi.
Smatram da ako ni jedan amandman ne usvojite, sem ako izbacimo neustavne i nezakonite odredbe, da amandman na član 37. može još da vam spasi čast.

Vreme koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenoj predstavnici i zamenici predsednika poslaničke grupe je iskorišćeno.
Da li još neko želi reč povodom ovog amandmana? (Ne.)
Na član 4. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Jorgovanka Tabaković i Vladan Batić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Da li želite po ovom amandmanu? Imam na panelu zabeleženo. Izvolite.

Amandman na član 4, čije brisanje predlažem, tretira nezakonitu, a po Zakonu o prekršajima i privrednim prestupima, ministre, potpuno nezakonitu visinu kazne određujete. Ne može 20 puta veća kazna od zakonom dozvoljene da bude mera značaja ministra koji ovo predlaže. Nedopustivo je da dođete u Narodnu skupštinu sa ovako određenim kaznama.
Ono na šta posebno hoću da ukažem, to je da način kako ste odmerili kazne, preciznost koju ste utvrđivali vrednost tiraža, vrednost prodatog reklamnog prostora koji treba da bude osnov za utvrđivanje kazne da bi one bile što teže i da bi dovele do zatvaranja medija, jeste nešto što je u ovom trenutku neoprostivo.
Znači, 25% zaključenih ugovora o privatizaciji je zvanično raskinuto. Koliki je broj utvrđenih nepravilnosti po kojima još nije došlo, a moralo je doći, do raskidanja ugovora o privatizaciji, što je razlog za promenu Zakona o privatizaciji i za primenu kaznenih mera, zbog kojih trpi veliki broj građana i zbog kojih mi kao društvo nemamo ne ekonomsku stagnaciju, nego imamo pad društvenog proizvoda, rast nezaposlenih i povećan broj siromašnih.
Umesto da svojom kaznenom politikom, vašom visprenošću, kreativnošću, a vođeni dobrim namerama, utvrđujete strožu kaznenu politiku za kršenje Zakona o privatizaciji koji nam menja privrednu strukturu, vi svoju preciznost i svoje umeće trošite u stvari na potpuno zatvaranje medija koji bi mogli pisati o onome što je predmet lošeg zakona i zloupotrebljenog zakona o privatizaciji.

Da li još neko želi reč?
Na član 4. amandman je podnela Vlada.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Miloš Aligrudić, Jovan Palalić, Miloš Radulović, Zoran Šami, Željko Tomić, Milica Vojić-Marković, Milica Radović, Vladimir Milentijević i Aleksandar Pejčić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Željko Tomić.

Kao što ste videli u članu 4, članovi 92a, 92b i 92v se brišu i mi predlažemo da se ove drakonske kazne smanje.
Vlada je u međuvremenu podnela amandman u kojem ostaju dosta velike cifre i zamolio bih ministra da bar u svojoj završnoj reči kaže gde još u Evropi postoji ovakav model zakona, ovakvo rešenje u nekom od zakona koji se tiču informisanja.
S punim pravom smatram da je ovaj zakon, između ostalog zbog ovog člana, i nedemokratski, i neevropski i diskriminatorski. Molim da mi se navede u uporednom pravu bilo koji zakon iz ove oblasti koji ovako drakonski kažnjava osnivače i uopšte medije.
Koristim priliku da ukažem na to da je Vlada posle samo sedam dana od podnošenja ovog zakona o javnom informisanju sama podnela amandmane, čime je evidentno i priznala da ovakav predlog zakona jednostavno nije dobar. Ne verujem da je Vlada Republike Srbije podlegla pritisku misleće javnosti koja se brine oko ovog zakona, a koja je vrlo interesantno spojila, odnosno ujedinila i one koji politički vrlo različito razmišljaju i koji su ovaj zakon osudili.
Danas smo u štampi mogli da vidimo izjavu predsednika radne grupe za izradu medijskih zakona pri Ministarstvu kulture, pri vašem ministarstvu, koji nije konsultovan u vezi ovog zakona ni jedan jedini put. To je nedopustivo i to, gospodine ministre, vama ostaje na bruku i sramotu, što ste vi potpisali rešenje kojim je formirana ta radna grupa koja se bavi medijskim zakonima, a ona se nije ni pitala i nije intervenisala po pitanju ovog zakona.
To je gospodin Veljanovski danas obelodanio u štampi i time vam dao još jedan od mnogih žutih kartona koji ste doživeli ovih dana od stručne javnosti. Toplo se nadam ako ovaj zakon prođe, ne daj bože, u Skupštini Republike Srbije, da ga predsednik Tadić neće potpisati.

Pre nego što pređemo na raspravu u pojedinostima o sledećem amandmanu, obaveštavam Narodnu skupštinu na osnovu člana 85. stav 5. da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, a raspravom o zakonu koji u tom trenutku bude bio na dnevnom redu.
S obzirom pitana i za pauzu, a da smo počeli sa dva sata zakašnjenja, radićemo do daljnjeg.
Narodni poslanici imaju pravo na jedan sat, koji je po pravilu od 14 do 15. S obzirom da smo danas imali dva sata neradna, uvažavajući i primenjujući član 27, ukoliko bude uopšte bilo potrebno, biće pauze, naravno.
Na član 4. amandman, sa ispravkom, podnela je narodna poslanica Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.

Pošto je reč o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da vas informišem da smo upravo dobili mišljenje Vlade. Možda bi, da smo ovo mišljenje Vlade imali ranije, mogli da znamo o čemu se zapravo radi.
Recimo, ovaj amandman na član 4. Predloga zakona koji sam podnela zapravo briše članove 92. i 92b, a član 92g stav 3. menja se i glasi - ako je privredni prestup iz stava 1. ovog člana učinjen putem objavljivanja informacije u elektronskom javnom glasilu u okviru informativnog programa, osnivač javnog glasila kazniće se novčanom kaznom u visini koja odgovara vrednosti prodatog prostora u javnom glasilu u periodu od tri dana, računajući od dana kada je informacija objavljena, a stav 4. briše se.
Obrazloženje zašto ovaj amandman nije mogao biti usvojen je da se ne prihvata iz razloga što je Vlada podnela amandman na član 4. Predloga zakona. Definitivno mislim da nije bilo neophodno i da nisu postojali nikakvi razlozi za stavljanje ovog zakona na raspravu po hitnom postupku, jer ne znam koje su to štetne posledice za život i zdravlje ljudi, osim što znam da su i te kako štetne posledice po život, zdravlje i normalnu funkcionalnost nas narodnih poslanika kada vidimo ovakvu vrstu objašnjenja, kada prisustvujemo ovakvoj proceduri i kada Vlada praktično na svaki način pokušava da diskredituje, a bogami izgleda i da ukine srpski parlament.
Tek sa odlaganjem od pet sati mi saznajemo šta je Vlada imala da kaže. Zar Vlada nije mogla da uradi nešto što je mnogo časnije, ali što bi, pretpostavljam, dovelo do izvesne narcističke povrede predlagača zakona, a to je da ovaj zakon vrati da ga doradi i da nam ga negde ponovo ljudski izloži, a ne da ulazi u svojevrsnu trgovinu i kalkulacijama sa medijima.
Ono što postoji kao nekakva spekulacija je da je ovakva procedura i sprovedena zbog toga što su postojali pokušaji da se nekako napabirči većina bitna za izglasavanje ovog zakona. Očigledno da je u okviru tih trgovina i kalkulacija sa brojem ljudi koji se neće naći u sali za vreme glasanja o ovom zakonu došlo do ovakvog odlaganja.
Prvo, nismo znali šta je mišljenje Vlade, onda nas je izvestilac Vlade pojavila, bar na papiru, osoba koja je ministar omladine i sporta. Na volšeban način ipak se pojavio ministar kulture i informisanja, posle pet sati dobili smo mišljenje Vlade i saznali da sve što smo radili, ovi amandmani koje smo mi bukvalno danonoćno i vrlo uporno i studiozno radili, nemaju nikakvog smisla jer se obaraju samo jednom rečenicom, zato što je Vlada podnela amandman na član 4. Predloga zakona.
Plašim se onog amandmana koji će na ovu vladu podneti narod.