Iskorišćeno je dva minuta i 55 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović, Jovan Palalić, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Vlada je prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 11. amandman je podneo poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, amandman koji sam podneo u ime SRS je na liniji zalaganja SRS da se za najteža krivična djela, kao što su zločin protiv mira, zločin protiv čovečnosti, ratni zločini itd, postupci pokreću i vode pred sudovima u Srbiji.
Mislim da je usvajanju jednog ovakvog zakona, kao što je zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, kojim se Srbija obavezuje na saradnju sa ovom institucijom, morala da prethodi analiza o dosadašnjoj saradnji Republike Srbije sa postojećim međunarodnim pravnim institucijama, prije svih tu mislim na saradnju sa Međunarodnim sudom pravde i Haškim tribunalom.
Svaka ozbiljna i stručna analiza bi pokazala da su rezultati te saradnje ponižavajući i neprihvatljivi za Republiku Srbiju, jer obe ove institucije, mislim i na Međunarodni sud pravde i Haški tribunal, narodski rečeno, tjeraju sprdnju sa međunarodnim pravom i pravdom i učestvuju u zločini koji SAD, NATO pakt i tzv. međunarodna zajednica već 18 godina kontinuirano sprovode nad Srbijom i srpskim narodom.
Što se tiče Haškog tribunala, tu je građanima Srbije već sve poznato, pa ću u svojoj diskusiji malo više govoriti o saradnji sa manje poznatima i među građanima Srbije manje kompromitovanim Međunarodnim sudom pravde, koji se takođe nalazi u Hagu.
To je onaj sud koji je po tužbama za rat u bivšoj Jugoslaviji uvijek nadležan kada treba tužiti i kada treba suditi državi Srbiji, a nikada nije nadležan kada za istu pravnu stvar treba suditi po tužbi koju je podnela Srbija.
Kada Srbija tuži NATO pakt za agresiju i varvarsko bombardovanje, onda ovaj sud kaže da nije nadležan, uz obrazloženje da u vreme kada su se navedeni događaji odigrali Srbija navodno nije bila član UN. Uz isto obrazloženje odbacuju se tužbe Srbije protiv BiH i Hrvatske. Međutim, kada muslimani iz BiH, podvlačim ovo muslimani, ne država Bosna i Hercegovina, podnesu potpuno nelegalnu tužbu protiv Srbije, onda je taj sud nadležan, iako Srbija ni tada formalno-pravno nije bila član UN.
Taj nazovimeđunarodni i nazovisud pravde odbio je da sudi NATO paktu za onu varvarsku agresiju 1999. godine na SRJ, koja je učinjena suprotno Povelji UN, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, odbio je da sudi za 20.000 tona bombi koje su izbačene na Srbiju.
Danas ste mogli pročitati u jednim novinama da je na pojedinim bombama pisalo „Je l' i dalje hoćete da budete Srbi?“
Taj sud je odbacio da sudi za razorene srpske gradove i sela, za 3.000 ubijenih srpskih civila, među njima 70 dece, za 15.000 ranjenih, za razaranja teška nekoliko desetina milijardi dolara, za 300 srušenih škola i obdaništa u Srbiji. Taj sud je u krajnjem slučaju presudio da je Srbija kriva zato što nije sprečila navodni genocid u Srebrenici, što nema blage veze ni sa pravom ni sa zdravim razumom.
Prvo, u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida. Genocid je kada neko planski uništava jednu etničku grupu s ciljem da uništi njenu biološku supstancu, njen gen. Da su srpski vojnici pod komandom Ratka Mladića zaista hteli da unište Muslimane u Srebrenici, onda bi pre svih uništili žene i djecu kao reproduktivni dio etničke grupe i biološki najvitalniji dio etničke grupe.
Pripadnici vojske Republike Srpske učinili su potpuno suprotno, dosledno poštujući međunarodne konvencije, prije svega Ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima, oni su sve muslimanske žene i decu, sve muškarce koji nisu bili vojni obveznici, ukupno preko 20 hiljada ljudi, organizovano u dva dana, autobusima evakuisali u Kladanj i Tuzlu, na teritoriju koja se nalazila pod kontrolom muslimanske vojske.
Istina, zabilježeno je ubistvo nekoliko starijih maloletnika, koji su rastom nadrasli svoju generaciju i koji su, na svoju nesreću, to je dokazano, već bili regrutovani u vojsku Nasera Orića.
Treće, vojska Republike Srpske je propustila da 1.500 muslimanskih vojnika iz Žepe, druge enklave uz Srebrenicu, nesmetano pređe na teritoriju Srbije.
Postavljam logično pitanje, da je postojala namera da se počini genocid, da se Muslimani zatru, da li bi bio dopušten prelazak tih vojnika u Srbiju ili bi oni bili pobijeni.
Četvrto, u knjizi „Srebrenica, agresija, otpor, izdaja, genocid“, koja je štampana u Sarajevu, autor je Nijaz Mašić, navodi se da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. Iako je većina njih stradala prilikom napada na okolna srpska sela, vršeći zločine, danas se i oni vode na spiskovima nevinih žrtava četničke agresije i genocida.
Portugalski vojni zvaničnik Karlos Martin Branko 1998. godine napisao je da je slovom i brojem 2.028 Muslimana iz Srebrenice poginulo u borbi sa bolje uvežbanim i bolje komandovanom vojskom Republike Srpske, ali da svi oni nisu poginuli u julu 1995. godine, nego uglavnom u tri godine žestokog ratovanja.
Peto, do sada je ukupno pronađeno i sahranjeno oko 3.000 Muslimana iz Srebrenice i okoline, uključujući i napred pomenute vojnike koji su poginuli u borbi i prije jula 1995. godine.
Zanimljivo je da je i jednih i drugih zajedno manje od ukupnog broja Srba ubijenih u Podrinju i Srebrenici. Podsećam da je u pitanju 3.200 ubijenih srpskih vojnika i civila. Uprkos tome Međunarodni sud pravde, u presudi po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije, govori o genocidu u Srebrenici.
Nesporno je da su srpski vojnici u leto 1995. godine, u znak odmazde, streljali nekoliko stotina zarobljenih muslimanskih vojnika, nesporno je da je u pitanju zločin koji se ničim ne može opravdati, ali nesporno je, i to zna svaki pravnik, da tu ne može biti reči o genocidu.
Ali, ništa manji zločin koji je počinjen u Podrinju je zločin masovnog klanja srpskog stanovništva, uglavnom civilnog stanovništva koji su upravo ti vojnici Nasera Orića prethodno počinili. Podsećam, u 140 do temelja spaljenih, opljačkanih sela u Bratuncu, Srebrenici i Podrinju, ubijeno je više od 3.200 Srba.
Postavljam jedno pitanje – kako to da masovno ubijanje srpskih civila nije čak ni zločin, a streljanje muslimanskih vojnika je genocid.
Na kraju, postavljam pitanje Vladi kao predlagaču ovog zakona, da li postoje ikakve garancije, ikakve naznake da se Međunarodni krivični sud neće ponašati na isti način na koji se ponaša stalni Međunarodni sud pravde i način na koji se ponaša Haški tribunal, da neće biti samo još jedno oružje SAD i NATO pakta i agresije na Srbiju.
Još samo dve rečenice, o tom je govorio kolega Boris Aleksić, ali još jednom skrećem pažnju na oprez prilikom usvajanja ovog zakona, i na to upućuje činjenica Statuta Međunarodnog krivičnog suda, gde nije definisan zločin agresije, zločin protiv mira, koji je po međunarodnom pravu teži zločin od zločina genocida.
Zašto je ovo bitno za Srbiju? Zato što su Srbija i srpski narod u 20. i 21. vijeku narod i država koji su bili najčešće izloženi ovom zločinu. Samo u poslednjih 18 godina srpski narod i Srbija su bili četiri puta izloženi zločinu protiv mira i zločinu protiv agresije.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i 30 sekundi.
Pre nego što pređemo na sledeći amandman samo obaveštenje, s obzirom da su uvršteni i izveštaji Odbora o amandmanu na član 5. koji je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Amandman na član 9. koji su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović, Jovan Palalić i Miroslav Petković i Miloš Aligrudić. Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, na član 13. poslanički klub Nove Srbije je podneo jedan amandman koji se tiče, da bi bilo jasnije, pročitaću kako glasi član 13: Odmah nakon prijema obaveštenja iz člana 12. stav 1. ovog zakona, nadležni javni tužilac i drugi državni organi preduzimaju potrebne mere radi otkrivanja krivičnog dela, odnosno u cilju krivičnog gonjenja, ako se u Republici Srbiji već ne vodi postupak za krivično delo o kome je primljeno obaveštenje. Ministarstvo odmah po saznanju, a najkasnije u roku od mesec dana od prijema obaveštenja iz člana 12. ovog zakona obaveštava tužioca o tome da li je u Republici Srbiji pokrenut krivični postupak za krivično delo o kome je primljeno obaveštenje.        
Predlog Nove Srbije jeste da se ovaj rok od mesec dana, koji je dug, skrati na mesec dana. Razlozi za to su, pre svega, iz načela efikasnosti, a ne vidi se iz obrazloženja Vlade zašto se ne prihvata ovaj amandman. Naime, Vlada kaže da je potrebno određeno vreme, imajući u vidu da je potrebno izvršiti određene provere i da se radi o međunarodnoj pravnoj pomoći, te je zato određeno vreme za postupanje po zamolnici.
Ovde je dosta kontradiktorno to da Ministarstvo može odmah ili najkasnije u roku od 30 dana. Ako postoji pretpostavka - odmah, onda ne vidim razloga zašto se ostavlja ovako dugi rok od 30 dana, jer ako se pozivate na to da je dovoljno dugo da mora da se uradi nešto po zamolnici, onda je potpuno suvišno da stoji ovo - odmah. Ili ovo - odmah izbacite ili izbacite rok do 30 dana. Ne bi mogla da stoji ova argumentacija koju ste dali.
Mislim da je ovaj amandman trebalo prihvatiti. Mislim da idemo u susret i tužilačkoj istrazi, akuzatorskom postupku i u sistemu današnjem, gde postoji velika mogućnost elektronskog uvida u bilo kakvo vođenje krivičnog postupka apsolutno je rok dug.
Razumeo bih da je ovaj amandman predat ili ovakav predlog dat pre 30 godina kada nismo imali ovako efikasan kompjuterski sistem da možemo u svakom trenutku da vidimo da li je pokrenut postupak ili ne.
Mislim da je ovo potpuno dug rok i da je trebalo prihvatiti ovaj amandman.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Međunarodno krivično pravo spada u gram javnog prava. Po završetku Drugog svetskog rata sudilo se kao i formirali sudovi kao sudovi pobednika, a posle formiranja Haškog tribunala, ovaj sud se, pre svega, orijentisao na selektivnu pravdu, koji je osnovao Savet bezbednosti UN, čiji je legitimitet doveden u pitanje.
Što se tiče ovog člana i njegovog stava 2, SRS smatra da nema ovde tajni prilikom saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom. Šta je to tajna? Što mora da bude tajna? Ono što je potrebno da se u toku krivičnog postupka dokazuje i da se pružaju podaci Međunarodnom krivičnom sudu.
Međunarodno pravo predstavlja sintezu politike i prava, koja u međunarodnom krivičnom pravu treba da omogući prevagu prava nad politikom, što u konkretnom slučaju u sadašnje vreme nije, kao i njegovo što veće utemeljenje na opšteprihvaćenim osnovnim načelima krivičnog prava.
Istorija pokazuje da tamo gde politika dominira nad pravom dolazi do konflikta politike i prava, što uslovljava određene društvene devijacije. Pogrešno se smatra da je pozitivizam omogućio prodor politike u pravo, iako je sigurno da pozitivizam može biti zloupotrebljen u političke srhe.
Čini se ipak da teorije prirodnog prava u većoj meri dozvoljavaju prodor politike u pravo, čak i onda kada teže da ono postavi granice politici, jer prirodno pravo još u većoj meri omogućava zloupotrebu prava u političke svrhe, kao što je to slučaj u Srbiji.
Međunarodno krivično pravo, kao složeni međunarodni subjekt, obezbeđuje dalji razvoj samo ako trajno omogući garantovanje prevlasti pravnih normi nad politikom, što opet u Srbiji nije slučaj.
Svaki suprotan razvoj davaće međunarodnom pravu karakter nametnutog prava. I Srbiji je nametnuto američko pravo, jer će činiti volju vladajuće svetske sile i neće biti opšteprihvaćeno.
Dakle, krivično pravo i druge brojne grane prava u Srbiji doživljavaju, pre svega, poniženje, ali se u Srbiji sprovodi amerikanizacija anglosaksonskog prava, umesto da smo se opredelili na kontinentalno pravo, na čemu je Srbija vekovima izgrađivala svoj pravni sistem.

Iskorišćeno je minut i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo poslanik Dejan Mirović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Član 15. i ovaj amandman su dobar povod da se javnost Srbije obavesti o tome šta je na delu, jednostavno šta je to osmišljeno, kako je osmišljeno, šta se radi, šta se planira, da jednostavno građani mogu na vreme da se obaveste o tome, pa svako da izvuče neki zaključak i usaglasi svoje ponašanje sa onim što je nama namenjeno.
Ovo je član koji se odnosi na prisustvo predstavnika Međunarodnog krivičnog suda pred našim organima kada se raspravlja neko pitanje krivične odgovornosti, kolokvijalno rečeno, za ratne zločine. Ovo pitanje otvara i tera nas da se podsetimo šta je to sve bilo.
Samo da podsetim da i 92. i 93. godine, pa i kasnije, bez obzira u kom državno-pravnom statusu se nalazila Srbija, ona je pristajala na saradnju da i predstavnici međunarodne zajednice budu prisutni tokom sudskih postupaka u Srbiji. To nije zadovoljilo apetite ove zveri koja se usredsredila na Srbiju i srpski narod.
Formiran je Haški tribunal, potpuno nelegalna institucija, ovde su formirana odeljenja, posebni sudovi, tužilaštva, sve sa ciljem da budu pod kontrolom onih koji su odgovorni za brutalno razbijanje bivše SFRJ, jer oni jednostavno ne mogu da dozvole da se pred nekim nepristrasnim, objektivnim sudom utvrdi istina i na bazi istine odluči o individualnoj krivičnoj odgovornosti.
Naprotiv, potrebni su pravosudni organi pod budnom kontrolom NATO pakta i EU da ne promakne nešto kako bi neko zaključio da su oni glavni krivci. Ako Amerika ne dozvoljava da njihovi građani odgovaraju po Rimskom statutu, ne znam zašto bi Srbija to dozvolila. Onda imamo jedan proces, građani će da ga prepoznaju, on počinje rečima - Srbiji je potrebna dvostranačka Srbija, kako bi Havijer Solana, Oli Ren, NATO pakt imali pod kontrolom i vlast i opoziciju.
Kada samo jedan prodaje mleko, njemu dobro ide posao. Kada jedan kontroliše i vlast i opoziciju, takođe mu ide dobro posao. Mi danas na političkoj sceni, izuzimajući SRS, imamo sve druge političke stranke koje se trkaju u tome koja će bolje, efikasnije da ispuni ono što od njih očekuju NATO pakt i EU.
U toj svojevrsnoj trci nema mesta ni za KiM, ni za Srbe, ni za Vojvodinu, ni za Beograd, nema mesta ni za Prokuplje. Vlast je tako napravljena, ''Otpor'' je instaliran u svim strukturama, Amerikanaca ima koliko god želite, greškom progovore neki put srpski.
Pre nekoliko dana imali smo svojevrsni skandal u ovoj zgradi, pod predsedavanjem Sonje Liht, neke nevladine organizacije i ko zna ko se sve skupio.
Održali su neki sastanak, kao da je zgrada Narodne skupštine prostorija mesne zajednice za nevladine organizacije. Onda su se dogovorili da pričaju na engleskom. Ne interesuje ih srpski jezik.
Tako da niko ne treba da se iznenadi što pre godinu dana onaj što je lepio plakate sa natpisom "Bulevar Ratka Mladića" danas kaže, ma uhapsite ga što pre, nema potrebe da se uznemiravam, nemam potrebe da se sekiram. Nikakav problem nije da Oli Ren primi četničkog vojvodu. Sve je moguće.
Srbija treba da bude pod kontrolom mafije koja završava onaj finansijski deo posla i pod budnom paskom političkog uticaja NATO pakta i Evropske unije, a vi građani Republike Srbije glasajući za proevropske i evrofanatičke ideje pojedinih predstavnika i pojedinih političara, u stvari glasate protiv sebe. To je ta poruka.
To je ta poruka koja se instalira, zato se i menja propis o javnom informisanju, da to postane dominantan oblik razmišljanja u Srbiji, kako nema alternative.
Samo da vas podsetim, granica na Drini - nema alternative. Dejtonski sporazum - nema alternative. Rezolucija 1244 - nema alternative. Isporučimo Miloševića, svima će nam biti bolje, nema alternative, pa posle još dvadesetak ljudi je otišlo.
Politika uslovljavanja se vidi i na ovom predlogu zakona. Zadatak parlamenta je da se, ako je moguće, jedno 2000 zakona donese za 15 minuta, kako bi se dokazalo da je većina građana Republike Srbije na putu evroatlantskih integracija.
Naravno, građani Srbije ne mogu da vide da u centru Brisela njihovi farmeri, mlekari bacaju mleko, protestuju, da se u Nemačkoj pale fabrike, da su u pitanju neki nemiri.
Kada se to eventualno kod nas prikaže, ono se prikaže pre svega u funkciji "relaksiranja građana Republike Srbije", pa vidite, ako je teško u Briselu, onda je potpuno normalno da bude teško i u Beogradu.
Malo ko je u prilici da dobije informaciju da i oni koji su ušli u članstvo EU ne mogu da koriste pristupne fondove i sredstva EU zbog korupcije, kriminala itd. A ovde je sve u funkciji obezbeđenja da Srbija bude na beloj šengen listi, jer je to epohalni uspeh onoga koji je pre nekoliko godina u toku kampanje ispred ambasade jedne zemlje rekao: glasajte za mene, za dve godine neće biti ovih redova.
Danas svi konstatuju, fala za beli šengen, fala za pasoš, ali sa čim ću i gde ću, kako da prehranim porodicu. To je naša tema. To je tema o kojoj stalno moramo da razmišljamo, koju stalno moramo ovde da pokrećemo, da bi jednostavno u ovo doba prosvetiteljstva ljudi shvatili da nije baš sve prosvetiteljsko što se javlja kao neki navodno evropski standard.
Vidite i sami, malo-malo pa dođe neko od predstavnika međunarodne zajednice da povuče Borisa Tadića iz bazena da udahne malo vazduh, pa ga ponovo pljucne u vodu, da ga pritiska, da ga steže, kako bi se ovde završio najprljaviji posao prema ovom narodu i prema ovoj državi.
Inače, sa gledišta struke, pitanje nadležnosti, pitanje saradnje, ekstradicija, isporuka, predaja itd, pravno-tehnički rešivi problemi i nikad ne bi bili problem, ali ovde se nameće nešto što ugrožava dostojanstvo svakog čoveka koji živi u Republici Srbiji, bez obzira na bilo koji oblik međusobne razlike.
Svima je upropašćeno dostojanstvo, zahvaljujući pre svega ovoj vladi i ovakvim vladama, i ovakvoj političkoj sceni, gde se i najgrublja krađa mandata tretira kao nešto evropsko, evropski standard. Ideja o dvostranačkoj Srbiji je ideja da Havijer Solana i bratija, i oni njemu slični, kontrolišu i vlast i opoziciju i da imaju raskalašni zagarantovan položaj ovde. A gde su građani, gde su njihovi vitalni interesi - sporedna stvar, ukoliko može da se prikaže u nekom redu nekog saopštenja.
Mi imamo Vladu destrukcije. Koja oblast društvenog života koda nas normalno funkcioniše? Svi smo ugroženi. Kako da izađemo iz ove situacije? Kako da sprovedemo korenite promene i u osnove tih promena da stavimo čoveka i interese ovog naroda i interese ove države? O interesima ovog naroda da se sekira Boris Tadić, Mlađan Dinkić i ovi novi Evropejci koji se po hotelima sastaju na tajnim pregovorima sa tajkunima i ovim drugim stvarima. Oni državu mogu da izvuku iz ove krize - ne, oni mogu samo da prodube krizu?
Da prodube krizu, da potone svaki građanin sa bilo kojim razmišljanjem o tome da treba da živi. Zato mi nećemo da glasamo za ovaj predlog zakona, zato što je još jedan u nizu koji uništava Srbiju, ovaj pogotovo uništava dostojanstvo i naš pravni sistem.

Iskorišćeno je devet minuta od vremena na raspolaganju poslaničke grupe.
Na član 16. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 16. se predviđa da određene procesne radnje na teritoriji Republike Srbije mogu da izvrše i predstavnici Međunarodnog krivičnog suda.
SRS je predložila brisanje ovog člana, jer smatramo da se na taj način dovodi u pitanje suverenitet države Srbije koji je ionako ugrožen, između ostalog i od strane čoveka kome ste juče na skandalozan način, suprotno Zakonu o putnim ispravama, Oliju Renu, dodeli biometrijski pasoš Republike Srbije.
Sada, gospodine Homen, vi kao bivši vođa Otpora i kao čovek koji se svojevremeno nalazio na platnom spisku Stejt Departmenta, nalazite se u jednoj nezgodnoj situaciji.
Nama obrazlažete Predlog zakona po kojem mi treba da isporučujemo naše građane Međunarodnom krivičnom sudu i da čak dopuštamo da predstavnici Međunarodnog krivičnog suda vrše procesne radnje u Republici Srbiji, a vaši nalogodavci, vaši sponzori neće da predaju ratifikacione instrumente generalnom sekretaru UN i, taj bastion svetske demokratije tzv, ovaj Međunarodni krivični sud i njegov statut uopšte ne obavezuje.
Sad se ovde postavlja pitanje elementarnog morala ljudi koji obrazlažu ovakva zakonska rešenja - napravili ih Amerikanci, Amerikanci ih finansirali i sada mi treba da izvršimo sve što Amerikanci zamisle.
A oni, koji od 1945. godine ne prestaju da ratuju, oni koji su podržavali sve diktatorske i neofašističke režime u svetu, oni koji su u stvari pravi krivci za razbijanje bivše Jugoslavije, oni koji danas ratuju u Iraku, u Avganistanu, koji se spremaju da započnu neke nove ratne pohode - njih statut Međunarodnog krivičnog suda ne obavezuje.
Dakle, gospodine Homen, ako statut Međunarodnog krivičnog suda ne obavezuje Amerikance, koji su stvorili i finansirali Otpor, koji danas Vlada srpskim pravosuđem, zašto bi onda država Srbija bila obavezna da dozvoli predstavnicima Međunarodnog krivičnog suda da rade u Republici Srbiji sve ono što im padne na pamet?