Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 18. u stvari je posledica amandmana koji je podneo narodni poslanik Oto Kišmarton na član 17. Predloga zakona.
Mogu da kažem da se amandman odnosi na to da izgleda da kad god se neki zakon donosi svako ministarstvo koristi priliku da u taj zakon ubaci umnožavanje državne administracije.
Član 18. odnosno taj stav 3. za koji sam tražio da se briše, odnosno da se menja, odnosi se na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Taj zavod, kako je to predvideo zakon, može da ima još i organizacione jedinice centre, i to centre za razvoj programa i udžbenika, centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. U sledećem stavu se kaže: "Zavod iz stava 1. ovog člana može da ima i drugi organizacione jedinice, u skladu sa statutom".
E sad, gospodine ministre, u redu, niste prihvatili moj amandman, ali zašto ste onda nabrojali ova tri centra? Mogli ste jednostavno i da napišete - zavod iz stava 1. ovog člana ima svoje organizacione jedinice u skladu sa svojim statutom i da tu priču završimo.
Čini se da je ovde cilj samo umnožavanje administracije i to se već vidi kada je u pitanju centar za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ako se pogledaju nadležnosti tog centra možete da vidite da su one, maltene, identične nadležnostima koje ima Nacionalni prosvetni savet.
Međutim, sva tri amandmana, i na član 17, i na član 18. i na član 22, koje je podneo narodni poslanik Igor Bečić, imaju sledeće obrazloženje: "Amandman ne treba prihvatiti jer nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona. Neophodno je da postoje nezavisne ustanove sa razgraničenim nadležnostima. Zavod za unapređenje i obrazovanje vaspitanja priprema nastavne planove i programe i druge propise iz nadležnosti Ministarstva".
Ovo meni, gospodine ministre, kako ovi Evropejci vole da kažu, može slobodno da se zove i agencija. Samo ste malo drugačije krstili jednu državnu agenciju. Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja obavlja stručne poslove u oblasti praćenja i vrednovanja stepena ostvarenosti opštih principa, ciljeva obrazovanja i vaspitanja i standardna postignuća, odnosno kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Šta će onda da radi Nacionalni prosvetni savet? Ako pogledamo malo u određenim tačkama i podtačkama nadležnosti, videće se da su neke potpuno identične, a neke su isto to samo malo drugačije napisano. Treba da se prestane sa ovom praksom koja je uvedena otkada se desio taj 5. oktobar, da se državna administracija neprestano umnožava.
Još nešto, za ove koji se stalno hvale evropskim dostignućima i standardima i vrednostima, moram da im kažem da u te evropske standarde dostignuća i vrednosti pripada i ono što je srpska kultura, što je srpska tradicija, što su srpska dostignuća, što je srpska civilizacija.
Kada sam bio jednom prilikom u delegacije Skupštine Srbije u Strazburu, više puta skoro svaki sa kojim smo razgovarali opominjao nas je da se svega toga što je naše ne odričemo, nego da to naše uklapamo sa ostatkom Evrope.
Nažalost, čini mi se da je ovde situacija sasvim obrnuta. Mi se našeg svega odričemo i prihvatamo sve njihovo zdravo za gotovo, a tamo su nam lepo rekli, za razliku od ovih ovde, da se ne odričemo čak ni prava da dokumenta koja dobijamo, dobijamo na srpskom jeziku, što nažalost vidim da ovde čak i neki ministri neće da koriste i prihvate u srpskom parlamentu.
Vodite o tome računa, gospodine ministre, jer svaki zakon kada se donese, a pogotovo ovi iz prosveta, a smatram da je to mnogo važniji zakon nego zakon o budžetu, ili zakon o ministarstvima, zato što po tom zakonu naša deca treba da završe školu, treba da počnu da žive i da rade, da stvaraju svoje porodice, a ovaj zakon treba da im omogući kvalitet. Samo sumnjam da sa ovom i ovolikom državnom administracijom, koja se neprestano forsira, novca ostaje za kvalitetan rad sa našom decom.