Govorila bih o ovom zakonu na principu vremena poslaničke grupe.
Mi na ovaj zakon nismo podneli amandmane, ali bih ukazala na određene probleme. Prvo bih govorila o nekim organizacionim problemima. Čini mi se, što je već rečeno o prethodnim zakonima koji se odnose na oblasti zdravstva i javnog zdravlja, to su sve komplikovani zakoni i vrlo stručni, da se strašno mnogo daje velika uloga ministru.
Ponovo se pojavljuje ministar u organizaciji ovog posla. On u svakom momentu daje dozvolu, ukida, obraća se, koje ustanove, odeljenja, pa to dva puta čini, koja odeljenja zdravstvene ustanove, pa koja zdravstvena ustanova. Jeste da tu figurira Uprava biomedicine, koja je kasnije detaljno obrazložena šta ona sve radi, ali tu se pominju onda i inspektori.
Čini mi se da je ministar umesto ministarstvo, što su već kolege iz SRS skrenuli pažnju, dobija se utisak da je taj ministar nekakav svemoćni čovek koji tu odlučuje, ovde u ovom slučaju zaista o životu i smrti, tako da mi to smeta i to se odnosi pre svega na članove 14, 15, 16. i 17, svuda stoji.
Jednostavno se daje preveliko ovlašćenje samom ministru umesto da se govori o instituciji, umesto da se govori o ministarstvu, umesto da se govori o stručnim ustanovama. Jednostavno, tu je alfa i omega isključivo taj svemoćni ministar.
Takođe bih htela da ukažem da recimo član 35, kada se radi o organizaciji rada, kaže se da su te ustanove ili delovi ustanova koje se bave vantelesnom oplodnjom, da oni imaju koordinatora i da taj koordinator pravi timove.
Ako pravi timove za postupak BMPO, postavljam pitanje zašto se u članu 35. pojavljuje mogućnost da neki zdravstveni radnik ima pravo da odbije u postupku BMPO zbog svojih etičkih odnosno prigovora savesti, kako se uopšte nalaze u tim timovima ukoliko imaju prigovor savesti. Ukoliko se ne slažu sa takvim postupcima, šta će oni uopšte u tim timovima.
Postavljam pitanje zašto se zakon opterećuje time, verovatno stručnjaci, ginekolozi, lekari, oni koji se protive ne moraju biti u ovim timovima i oni jesu specijalno organizovani u zdravstvenoj ustanovi ili u deo zdravstvene ustanove koja se bavi ovim problemom. Ko je sada taj koji se tu nalazi i ima prigovor?
To je toliko retka situacija i zaista ne vidim zašto se to uopšte zakonom pominje kada taj i tu ne treba da se nalazi ako ima prigovor savesti. To su neka organizaciona pitanja. Ima dosta takvih problema i mislim da onaj ko bude radio na redakciji ovog zakona može da to pogleda i da takve nepotrebne stvari izbaci iz ovog zakona.
Nisam se javila zbog toga za reč, mislim da može i ministar Čiplić da se zainteresuje za ovu problematiku, zato što od člana 21. pa nadalje, u svim članovima, 24, 25, 26. naročito, o čemu ću posebno govoriti, i članu 27, pa i dalje, pominje se da pravo na biomedicinsko pomaganje pri oplodnji imaju samo supružnici odnosno muškarac i žena kao partneri.
Mislim da je to veliko ograničenje i da ne odgovara modernim tendencijama, da li se to prenosi iz porodičnog prava, ali znamo da danas porodice nisu samo otac, majka i deca, nego da imamo porodice koje su samo majka i deca, samo očevi, samohrane majke, samohrani očevi, da ta puna porodici je možda čak i manjina u odnosu na različite oblike porodičnog života, tako da mi se čini da nema potrebe da se tako strogo postavlja, pa u članu 27. se kaže – zajednica života iz stava 1. ovog člana mora postojati u momentu unošenja polnih ćelija odnosno embriona u telo žene.
Smatram da žena može samostalno da izloži ovakav zahtev i ne vidim ako postoje i mreže ustanova, ono što bi se dobijalo preko zdravstvenog osiguranja, ali postoje i klinike u privatnoj svojini i zašto bi žene bile sprečene da i bez partnera, i bez muža ima prava da dobije ovu oplodnju. Može neko želeti da ostvari ulogu materinstva a da nema partnera uopšte. Šta sada da radimo? Vi ste takvoj ženi uskratili mogućnost da ona dobije dete, da bude majka zato što ona nije u braku i zato što nema partnera.
Znamo da i u životu mnoge žene rađaju decu bez partnera, bez oca, zato što žele da imaju decu čak i u prirodnim okolnostima, a ne vidim zašto bi ovde takva mogućnost bila isključena.
Znam da je jedan amandman podnet da bi se ovako nešto ispravilo.
Pogledala sam taj amandman, ali mislim da su koleginice u predlaganju tog amandmana bile veoma zastrašene i nisu išle dovoljno radikalno, pa predlažu da ovakva mogućnost, da žena dobije dozvolu bez partnera i bez supružnika na veštačku oplodnju samo u nekakvim izuzetnim situacijama i onda kada se dogovore dva ministra.
Kakvi su to ministri da idem da se dogovaram sa dva ministra da tu nešto radimo. Mislim da se to pretvara, ako dozvolite da ovakav argument prihvatite, da se to pretvori u opšte pravo, a ne u nešto specifično gde će se neke žene u tajnosti dogovarati sa neka dva ministra o takvim stvarima.
Potpuno je neprilično i takav je amandman prihvaćen, umesto da se prihvati moderno stanovište da žena ima prava na to.
Volela bih, ako bi me koleginice podržale u tome, vidim da su i neke druge koleginice poslanice na tom stanovištu, da se takvo pravo dozvoli i da se ne ograničava.
Da ne pominjem belu kugu, da ne pominjem koliko su su žene povređene jer nemaju decu, da ne moraju da čekaju partnere, muževe itd. Mislim da smo se razumele i da je to veoma važno.
Drugo na šta sam želela takođe da skrenem pažnju, gde vidim jednu vrstu diskriminacije, to je u članu 26. gde se kaže – zabranjeno je u postupa BPO uključiti ženu koja po godinama života i opštem zdravstvenom stanju nije sposobna da rađa odnosno koja je u dobi koja nije primerena za rađanje.
Postavljam pitanje koje su to godine, kada se to uspostavlja i da li tu može da se nađe drugo rešenje, umesto da se stavi jedan opšti stav da postoje neke godine kada se ženama isključuje mogućnost da one ostvare tu materinsku ulogu.
Pored toga, ako nešto ovako postoji, to je vrlo neodređeno. Te ustanove sada mogu da kažu ženi koja ima 35 godina – izvini, ali ti si za mene matora, neću tebi da dajem tu mogućnost da ti rađaš decu. Ne znam koje su to godine, da li je to 40, da li je 45, da li je to 35?
Ovo je vrlo neprijatno da ovako nešto stoji u zakonu, da ne znamo koje su to žene i kojih godina, ali kada je reč o muškarcima ne postoji nikakvo ograničenje, mada mi znamo da niti očinstvo, niti materinstvo nisu samo biološki fenomeni, nego da su to i socijalni fenomeni.
Izvinite, otac koji bi imao 50 godina i koji bi mogao, gledajući s biološke strane, da ostvari svojim spermatozoidima takvo jedno oplođenje, ali šta ako on umre, onda ćemo mi iz našeg budžeta izdržavati tu decu zato što nije mogao da obavi svoju socijalnu ulogu.
Smatram da bi trebalo i muškarcima zabraniti da posle određenih godina, kada socijalno nije sigurno da mogu da zbrinu svoju decu, takođe, bude zabranjeno, kao što žene imaju biološku ograničenost, oni takođe imaju socijalnu ograničenost.
Molim gospodina Čiplića da se umeša u ovu tematiku jer ovo spada u oblast ljudskih prava.

Reč ima gospođa Snežana Stojanović-Plavšić.

Takođe ću koristiti vreme poslaničke grupe pošto je ovo pitanje koje zahteva malo više vremena za raspravu. Slažem se s koleginicom Pešić i moram da kažem da sam u poziciji da branim jedan amandman koji sam podnela, a ne slažući se s njim. Zašto?
Zato što sam pre toga podnela 10 amandmana koje sam povukla, kako ste i pročitali, i amandmani koje sam podnela praktično su govorili o jednom pravu da žena koja je bez partnera bude podvrgnuta ovom postupku. Kako sam predložila tim amandmanima, prosto u svim članovima gde se pominje, reč „supružnici“ bila je zamenjena rečju „lica koja učestvuju u postupku biomedicinski potpomognute oplodnje“.
Zašto sam ove amandmane povukla? Zato što sam u pregovorima sa ministrom i Vladom shvatila da postoji prevelika bojazan da se ovako široko pravo da ženama i da ili neće biti prihvaćeni, ili da može da bude prihvaćen amandman koji bi na ovaj način ograničavao pravo žene da bez partnera učestvuje u ovom postupku, pa mi se učinilo, po logici da je politika umetnosti mogućeg, da moramo učiniti nešto što je u ovom trenutku moguće.
Ministar se rukovodio, pre svega, mišljenjem da u ovom trenutku u Srbiji ne postoji većinska podrška ovakvoj mogućnosti i to je konačno pravo Vlade da prihvati ili odbije amandman, tako da mi se učinilo da je bolje da u ovom trenutku dobijemo nešto nego da nemamo ništa. Ministar, sad ne zastupam njega, gospodin Čiplić ga zastupa, nije želeo da ulazi u pitanje koje je oblast, rekla bih, upravo vaša, a to je pitanje nekih socioloških, pravnih, društvenih, psiholoških aspekata. Želeo je da se bavi samo medicinskim aspektima.
Moram da kažem da imam brojne kontraargumente, polazeći od pravnih, koji se tiču pitanja ljudskih prava, prvo bih se pozvala na pravo na lečenje, koje ne može biti uskraćeno nikome po osnovi bračnog statusa. To je argument koji govori o tome da ženama ne može biti uskraćen nijedan postupak lečenja zato što imaju ili nemaju partnera.
Dalje, polazeći od nekih pravnih osnova naravno da i naš Ustav garantuje svakom pojedincu pravo da odlučuje o tome hoće li ili neće imati dete, a Porodični zakon definiše da žena odlučuje o rađanju deteta.
Imajući sve ovo u vidu, kao i brojne međunarodne konvencije, pre svega Opštu konvenciju o ljudskim pravima, ali i Evropsku povelju o ljudskim i manjinskim pravima, ali isto tako i Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije protiv žena, jasno je da ovako predloženo zakonsko rešenje po mom mišljenju ograničava prava žena i vezuje ih za muškarce koji će umesto njih odlučivati.
Prosto, da ne pominjem Zakon o diskriminaciji, koji i u svojim kaznenim odredbama predviđa kaznu za sve one koji u postupku lečenja uskrate pravo po bilo kom osnovu, odnosno diskriminišu po bilo kom osnovu.
Reproduktivna prava su u istoriji bavljenja ljudskim pravima relativno nova prava, ali svakako obuhvataju osnovno osnovno ljudsko pravo na odlučivanje. Reproduktivna prava tiču se prava svakog pojedinca da slobodno odlučuje o tome da li će imati ili neće imati potomstvo. Kao takva spadaju u osnovna ljudska prava.
Reproduktivna prava ne dozvoljavaju mešanje države ili bilo koga drugog u ličnu odluku svakog pojedinca da li će ili neće imati potomstvo. Na kraju krajeva, reproduktivna prava tiču se slobode svakog pojedinca da nema neželjenu decu, ali i slobode da ima željenu decu.
U tom smislu, zaista bih rekla da prvobitno predloženo zakonsko rešenje, koje je potpuno eliminisalo mogućnost da žena bez partnera bude podvrgnuta ovom postupku, jeste bilo diskriminišuće, da ovo sadašnje rešenje, sa prihvatanjem našeg amandmana, amandmana koleginice Jerkov, mog i koleginice Čomić, otvara tu mogućnost, ali je ograničava u izvesnoj meri.
U ovom slučaju koji ćemo imati u zakonu, žena koja bude želela da se podvrgne ovom postupku moraće da ima saglasnost dva ministra, ministra za pitanja porodice i ministra za pitanje zdravlja. To nije dobro rešenje, ali umesto toga moglo je da stoji ovako kako stoji u Predlogu zakona, samo žena koja ima bračnog ili vanbračnog partnera.
Nama se učinilo da je bolje pružiti mogućnost, otvoriti vrata, nego zatvoriti ih potpuno. Mislim da sam bila jasna.

Gospodin Žarko Korać ima reč.

Kada sam govorio o ovom zakonu u načelu rekao sam da ovaj zakon nije bio dovoljno hrabar. Moram da kažem da ovaj zakon u sebi sadrži još jednu glupost. Ne znam da li znate, ova rasprava se trenutno vodi žestoko u Hrvatskoj. Slučajno oni isti zakon donose. Predsednik Hrvatske je rekao, koji mora da potpiše zakon koji je doneo njihov parlament, da će ga lično uputiti Ustavnom sudu.  
Kažu da vanbračna zajednica muškarca i žene mora da traje bar tri godine. U ovom zakonu nemate ni to. Ko odlučuje o tome koliko dugo su oni partneri? Tri dana, sedam dana, mesec dana, šest godina, 30 godina. Imate jedan potpuno neodređen uslov – šta znači partner?
Dovodite ženu u ponižavajuću situaciju da ona treba da dovede muškarca i kaže – ovo je moj partner. Imate rupu u zakonu, jer svaka žena može da dođe s bilo kojim svojim prijateljem, sigurno da svaka žena ima bar jednog prijatelja, druga, i da kaže, ovo je moj partner, nas dvoje tražimo reprodukciju.
Postavio bih ovo pitanje – ako žena koja je biološki sposobna da zatrudni i rodi dete može da rodi vanbračno dete i ne postoji zakon koji to zabranjuje, kako možete na ovom mestu da umanjujete to isto pravo da ona rodi dete koje hoće. Potpuno mi je nejasno ovo ograničenje. Mislim da je ponižavajuće za žene. Mislim da će žene naći ovu rupu, o kojoj vam govorim, u zakonu i dovešće bilo kog svog prijatelja, ali to je ponižavajuće.
Rešenje da dva ministra odlučuju o tome da li će jedna žena da rodi je gotovo najneverovatnija stvar koju sam čuo. Bar da je jedan ministar.
Zamislite, jedan je – za, a jedan je – protiv. Ministri vode međusobnu raspravu da li neka n.n. žena iz Čačka ili Kraljeva, ili iz Pančeva može da rodi dete.
Znam šta ste hteli, hteli ste da popravite ovaj član. Ne sumnjam u vaš motiv, ne ismevam ga, ali je neverovatno da ministar, koji je verovatno sugerisao to rešenje, rekao – prihvatiću, ako budem ja onaj koji odlučujem o rađanju.
Znate šta, to može Gospod Bog da odlučuje. Zamislite, ministar treba da odluči o tome da li će jedna žena imati prava na veštačku oplodnju. Ljudi, to je neverovatno. Nemojte to predlagati.

Gospođa Plavšić, izvolite.

Iskoristiću pravo na repliku, jer mislim da ste me pogrešno razumeli. Ne razumem zašto se obraćate meni. Nisam pisala zakon, a i vi ste u svojoj načelnoj raspravi o zakonu rekli da ćete glasati za taj zakon, kao što ću glasati i ja.
Pokušala sam da zakon ispravim i pozivam vas da pogledate amandmane koje sam prvobitno predložila, koji nisu ni u čemu ograničavali pravo žene i potpuno se zalažem za to rešenje. Prosto, pokušala sam da objasnim zašto i na koji način je ovde pronađen izlaz iz situacije u kojoj su žene bile duboko diskriminisane.
Potpuno se slažem s vama da je i ovo sada rešenje diskriminišuće, ako se može meriti stepen diskriminacije, ali da otvara vrata ženama da mogu u nekim situacijama imati pravo na ovaj postupak i bez partnera. U protivnom, uopšte ne bi imale pravo.
Moja intervencija je bila samo tog tipa.

Na član 3. amandman je  podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Gospođa Donka Banović.

Potrošiću minut od vremena grupe. Nekako mi se čini da poslanici koji sačinjavaju vladajuću koaliciju zaboravljaju da su oni ti koji odlučuju o tome koji će amandman da bude prihvaćen, a koji neće.
Ukoliko su poslanici ili ove tri poslanice podnele amandman gde se ne sadrži ova odredba da će dva ministra da odlučuju o tome koja žena može da rodi, mislim da su one trebalo da ostanu pri tom stavu, a skupštinska većina bi izglasala taj amandman, a ne neki amandman koji je stvar nekakvog kompromisa, a i dalje je vladajuća većina svesna da i to rešenje nije dobro.

Na član 3. amandman je  podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Izvolite.