Zahvaljujem. Povodom ovog prvog amandmana ću iskoristiti pravo da načelno stavim primedbe na ovu raspravu u pojedinostima, iznoseći neke naše generalne zamerke na način kako je ovaj zakon urađen.
Pre svega, molila bih Skupštinu da Poslovnik koji imamo poštujemo, u smislu nadležnosti Zakonodavnog i ustavnog odbora. Zašto to kažem? Veliki broj naših amandmana ima primedbu da su neke odredbe ovog zakona neustavne; do toga nije smelo da dođe da je, po Poslovniku Skupštine, Zakonodavni odbor, koji je nadležan da utvrđuje usklađenost pravnog sistema i zakona sa Ustavom, to uradio na način kako je trebalo.
Primedba koja stoji na strani Vlade, da je Sekretarijat za zakonodavstvo to trebalo da uradi, jeste nešto što ne sme da bude, da imamo sličnu odgovornost. Vlada to nije uradila u svom delu posla, a Skupština nije uradila u svom delu posla.
Ono što ne sme da bude praksa ubuduće, to je da nemamo izjašnjenje Odbora za ustavna pitanja, koji je po članu 44. nadležan za ovu vrstu načelnih razmatranja primene Ustava u pojedinim zakonskim odredbama.
Ovo što sada govorim ne odnosi se na sam član 1, koji ću obrazložiti, ali načelno se odnosi na ključne stvari koje definiše ovaj zakon. Da to ilustrujem, samo ću da pomenem član 40. koji u velikoj meri ilustruje rogobatnost pravno-tehničkog, zanatskog dela posla izrade zakona. Na primer, taj član 40. ima nekih jedanaest odredaba, a tri od njih su direktno neustavne. Znači, član 40, koji propisuje obavezu Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca da za sudije, zamenike javnih tužilaca i ostale pre svega predlažu one kandidate koji su završili osnovnu obuku, što jeste nesaglasnost sa Ustavom.
Vi ste (ovo ilustruje odnos Vlade) kao odgovor na naše primedbe u svom obrazloženju napisali da se zaista predlaže da pre svega kandidati budu oni koji su završili ovu obuku, ali da oni samo imaju prednost u odnosu na druge kandidate, čime se, kažete, ne oduzima pravo predlaganja.
Gospođo Malović, čime drugi kandidati mogu da nadomeste tu prednost koju vi dajete onim kandidatima koji su završili obuku? Čime oni da je dostignu, da je ponište, da dostignu taj broj nedefinisanih bodova? Nemaju čime da je dostignu. To je nedostižna prednost.
Kažete da se drugima ne osporava pravo predlaganja. Ozbiljni smo ljudi, vrlo ste inteligentna žena, ne možete pravo predlaganja dovoditi u istu ravan sa pravom izbora. Ne, vi ne sporite pravo predlaganja, ali ne mogu da budu izabrani oni kandidati koji nemaju ovu prednost koju definišete neustavno članom 40, stavovima 8, 9. i 11.
Ovo o čemu govorim je neoborivo. Satima možete da tvrdite nešto drugo, ali srpski jezik, Ustav i zakon kako je definisan ovde ne omogućuju vama da mi dokažete da ste u pravu. Nije mi cilj da pokažem da ste vi u pravu, ja u pravu ili neko treći; cilj je da zakon koji se donosi u ovoj zgradi bude u skladu sa Ustavom i da omogućuje ono za šta se zalažemo svi – jednake šanse svima. Ovaj zakon to u velikoj meri ne da onemogućuje, nego, naprotiv, određenu kategoriju lica, onih koja završavaju početnu obuku i pravosudnu akademiju, dovodi u privilegovan položaj. To nije dopustivo.
To što niste usvojili nijedan amandman naše poslaničke grupe nas uopšte ne brine. Nama i jeste cilj da pokažemo različitost pristupa, ali ovde se ne sporimo oko različitih načina rešavanja jednog te istog problema; ne možemo da se sporimo da li ćemo da poštujemo Ustav ili ne.
Da li je dopustivo da danas, na primer, imamo problem primene Zakona o javnom informisanju? Da li je dopustivo da imamo problem primene Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, primene više odredaba Krivičnog zakonika za koje pravni tim SNS i pravni znalci tvrde da će vas pre ili kasnije Evropski sud ili Ustavni sud dovesti u situaciju da menjate odredbe ovog zakona? Ustavni sud je dobio mnogo šire nadležnosti. Ima puno posla. Nemojmo mu svakim zakonom, gotovo svakim zakonom koji se ovde usvaja davati nove poslove, jer neće moći da postignu ono što im vi namećete.
U suštini onoga što stoji u zakonima koje ovde dobijamo je, u stvari, kriza podele vlasti. Dokaze za to imamo u zakonskim rešenjima koja ovde stižu, nezavisno od toga koju oblast regulišu. Izvršna vlast, Vlada, pokušava da direktno i indirektno stavi pod svoje okrilje sve ono što nije u njenoj direktnoj nadležnosti.
To nije generalna primedba, to je najteža primedba koja se može staviti na ovaj zakon i ona je prilično dosledno sprovedena kroz sve njegove mehanizme. To što niste uvažili je na vašu štetu i bojim se da ovaj zakon zaista neće moći da izdrži ozbiljnije preispitivanje viših instanci, a sigurno će takvog preispitivanja biti.
Član 1. na nedopustiv način definiše ovu ustanovu, koja jeste ustanova, ali, kao što prelazne i završne odredbe kažu, u stvari će poslovati po Zakonu o javnim agencijama, pa je vrlo rado sa pravom nazivam agencijom za pravosuđe, poput svih drugih, ostalih, za koje znamo koliko su nezavisne i kako rade u interesu građana. Neprihvatljivo je da nazivom „pravosudna akademija“ karakterišete nešto što jeste ustanova koja to nije ni po organizacionom obliku, ni po pravnom statusu, ni po svojoj delatnosti.
Ponoviću ono što je izneto u načelnoj raspravi – da ona prosto dovodi u zabludu treća lica u pravnom prometu, jer kao javna ustanova, po Zakonu o privrednim društvima, u članu 17. stav 2, ona mora iz naziva da govori o sebi, čime se bavi, koje su joj nadležnosti i šta treća lica mogu da očekuju. Ovo je naziv koji je primeren za umetničke, visoke vojne i slične škole i zaista nije dobro da se ovako zove nešto što pretenduje da bude akademija, a bavi se samo obukom državnih službenika, bez prava na davanje bilo kog nivoa obrazovnih zvanja. Zahvaljujem.