Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i 65 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela grupa od dvadeset narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovaj amandman se odnosi na brisanje dela člana 1. ovog predloga zakona, koji se odnosi na obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Obuka nosilaca pravosudnih funkcija, javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika je već kompletno regulisana Zakonom o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika, Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o Visokom savetu sudstva, Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o ministarstvima.
Navedeni zakoni kompletno utvrđuju postupak, organe i kriterijume za izbor korisnika obuke, prava i obaveze korisnika obuke, organe nadležne za utvrđivanje programa obuke, trajanje obuke za pojedine kategorije korisnika, postupak i razloge za obaveznu obuku, troškove i organizaciju obuke i sve druge elemente obuke navedenih kategorija.
Predlog zakona o pravosudnoj akademiji delom pokušava da reguliše navedenu materiju, pri čemu različito reguliše gotovo sve nadležnosti, karakter, sadržaj i trajanje obuke, kategorije korisnika i njihova prava i obaveze, uvodeći nove kategorije korisnika, nova prava i obaveze kako korisnika tako i državnih organa i službenika, gde su sve odredbe u koliziji sa navedenim zakonima, a neke i sa Ustavom Republike Srbije.
Predlog sadrži i odredbu o prestanku važnosti Zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika, ali ostaje problem kolizije sa svim ostalim zakonima i Ustavom, što će delom onemogućiti i stvoriti nerešive probleme u primeni ovog i svih drugih nabrojanih zakona.
Predlog sasvim nepotrebno uvidi neka do sada nepostojeća pravila kojima menja postupak predlaganja i izbora sudija i tužilaca i kojima menja i derogira Ustavom i zakonom utvrđene nadležnosti Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca, Vlade i Narodne skupštine.
Takođe, ovaj predlog zakona uvodi i kategorije korisnika obuke koje nisu sadržane u spornoj odredbi člana 1, niti uopšte u svim ostalim zakonima kojima se uređuje pravosudni sistem, čime se pojavljuje kolizija unutar samog zakona. Zbog toga i zbog svih navedenih razloga predlažem da se usvoji predloženi amandman. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je trideset minuta.
Molim da se unese ispravka u stenogram, kao i kod drugih koji mere vreme utrošeno na sednici, da je šest minuta i 45 sekundi koje je iskoristila narodna poslanica Jorgovanka Tabaković iskoristila kao zamenica predsednika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela grupa od dvadeset narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 2. odnosi se na cilj osnivanja akademije. Ono što je u tekstu zakona dato, po nama, jesu neka opšta načela, koja mogu da se odnose na opšte ciljeve, na kompletan pravosudni sistem.
Sasvim je netačno da je osnovni cilj akademije profesionalnost, nezavisnost, nepristrasnost, da obezbedi ta načela. To je ono što je cilj svih nas; to, na kraju krajeva, stoji u Nacionalnoj strategiji o reformi pravosuđa; to se obezbeđuje pre svega kroz Ustav, kroz vladavinu prava i socijalne pravde, kroz zakone koji uređuju organizaciju pravosudnih organa.
Osnovni cilj ovog zakona o Pravosudnoj akademiji je faktički obuka – obuka sudija, obuka tužilaca, obuka osoblja koje radi u sudovima, u tužilaštvima. Mislim da je ova konstatacija u samom zakonu data na jako neprimeren način i preambiciozno i da faktički ne odgovara onom osnovnom cilju. Cilj je, dakle, obuka, a ne obezbeđivanje nekih opštih načela, za koja se svi zalažemo kada je u pitanju pravosuđe u Srbiji. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodna poslanica Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Amandman na član 2. je prihvaćen, gospođo Čomić, tako sam obaveštena, ali dobro, nije na odmet da ga prokomentarišem, sa zadovoljstvom ću.
Član 2. govori o cilju osnivanja akademije. Cilj osnivanja akademije, kaže Vlada u svom predlogu, jeste da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja.
Amandman koji smo podneli se donekle razlikuje, ali se zapravo suštinski razlikuje, i dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman. Naš amandman, odnosno sada član 2, pošto ga je Vlada prihvatila glasi: „Cilj osnivanja akademije jeste da doprinese“, dakle, Vlada je rekla - da obezbedi, a mi kažemo - da doprinese, „profesionalnom, nezavisnom, nepristrasnom i efikasnom obavljanju sudijske i tužilačke funkcije i stručnom i efikasnom obavljanju poslova sudskog i tužilačkog osoblja.“
Zašto smo podnosili ovaj amandman i zašto smo napravili razliku između „obezbedi“ i „doprinese“? Zato što je nemoguće, Pravosudna akademija, sa nadležnostima koje joj daje ovaj zakon ili sa bilo kakvim drugim nadležnostima, ne može da obezbedi ni profesionalno, ni nezavisno, ni nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i javno-tužilačke funkcije, ali, naravno, može da doprinese tome. To je suština našeg amandmana.
Pravosudna akademija, dakle, samo može da doprinese ostvarenju ovog cilja koji je još uvek, nažalost, samo cilj, ali ona sama po sebi ne može da ostvari drevni demokratski ideal samostalnog pravosuđa, nezavisnog od izvršne vlasti ili, još gore, od dnevne politike.
Danas, nažalost, u Srbiji imamo mnogo primera... I ne samo danas, činjenica je da pravosuđe nije bilo nezavisno nikad, ali vrhunac zavisnosti između organa pravosuđa i izvršne vlasti se desio i dešava se upravo u ovih poslednjih devet godina. To je nešto što je činjenica, nešto što... Pitajte bilo kog građanina, pitajte bilo koga, evo, imam koliko god hoćete primera kako rade pravosudni organi, koje nam ljudi dostavljaju sa terena.
Naravno, mi uvek naglašavamo da u Srbiji većina sudija i većina tužilaca radi svoj posao u skladu sa zakonom i da ga rade kako najbolje znaju i umeju. Ali, postoji jedna bojazan, jedan strah da će te sudije sada ostati bez posla.
Vrtite glavom, gospođo Malović, ali niste odgovorili na ono što je vaš zamenik, državni sekretar Homen, rekao. On kaže da ste sudije izabrali. On kaže – izabrali smo, a nije član Visokog saveta sudstva, nego samo član Demokratske stranke, ranije član „Otpora“; to su ljudi koji biraju sudije i tužioce. Znate, on je valjda odgovoran čovek, ne bi smeo takvu izjavu da iznese u javnosti da to nije istina.
On je rekao, gospođo Malović, da je 500 sudija danas bez posla, samo im još niko nije rekao. On je rekao, vaš zamenik. Zato sam vam postavila to pitanje, očekujući da odgovorite.
Naravno, vaše je pravo da odgovorite ili ne odgovorite, vaše je pravo da sve naše primedbe zabeležite i da nam se obratite kada završimo ovu raspravu u pojedinostima. Samo, u takvom slučaju, kada tako radi ministar, onda smo mi poslanici malo hendikepirani, onda od dobre volje predsedavajućeg zavisi da li mi možemo opet vama da repliciramo, pa ako nas nešto niste dobro razumeli, da se razumemo, da se objasnimo, da imamo kontakt, ali to je apsolutno vaše pravo.
Dobro je da ste prihvatili ovaj naš amandman. Dobro bi bilo da ste prihvatili sve amandmane Srpske radikalne stranke. Gospođo Čomić, ne znam šta je smešno u tome. Mogu da vam ilustrujem sa koliko god hoćete primera koliko puta smo amandmanski intervenisali na neki zakon, amandmani su bili apriori odbijeni, sa nekim nebuloznim obrazloženjima, a posle svega nekoliko meseci dobijali smo predloge izmena i dopuna tih istih zakona u koje su ugrađene odredbe koje smo mi srpski radikali svojim amandmanima predlagali. Živi bili pa videli, i ovaj zakon doživeće istu sudbinu. Hvala.

Tri minuta i dvadeset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Amandman je u proceduri i podnosilac amandmana ima pravo na reč zato što se Zakonodavni odbor nije izjasnio, ali u danu za glasanje Skupština će odlučivati. Amandman prestaje da bude predmet rasprave u pojedinostima samo ako su se o njegovom prihvatanju izjasnili matični odbor, Zakonodavni odbor i predlagač, ko god bio, tako da imate pravo na reč, a ja moram da pitam da li želite reč.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Đuro Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman sa ispravkom podnela je grupa od dvadeset narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, ovim predlogom zakona Vlada je predložila da sedište Pravosudne akademije bude u Beogradu. U ime SRS predložio sam da sedište akademije bude u Kragujevcu.
Mi smo svedoci da je već decenijama, a posebno je to izraženo u nekoliko poslednjih godina, u Srbiji prisutan trend „beogradizacije“. Po nadležnostima koje ima, a posebno po finansijskim sredstvima kojima raspolaže i po institucijama koje se u njemu nalaze, Beograd je sve više država u državi. Mislim da se svi slažemo da je u pitanju jedna štetna pojava koju treba zaustaviti.
Ta pojava za posledicu ima velike i stalne migracije stanovništva, posebno iz rubnih područja Srbije, prema Beogradu, posebno kada su u pitanju mladi i stručni ljudi. To na drugoj strani za posledicu ima sadašnje stanje, a to je da imamo nekoliko stotina sela u unutrašnjosti Srbije i rubnim područjima Srbije, bolje rečeno bivših sela, u kojima sada nema stanovnika.
Prema podacima koje sam prikupio pre nekoliko dana, pripremajući se za raspravu o zakonu o popisu stanovništva, u Srbiji ima više od 50.000 napuštenih kuća i domaćinstava. Na drugoj strani, u Beogradu imamo najmanje nekoliko desetina hiljada beskućnika.
Mi već nekoliko godina, posebno u predizbornim kampanjama, od najviših državnih funkcionera i najviših funkcionera vodećih političkih stranaka čujemo da će, ako pobede na izborima, država preduzeti konkretne mere da se Beograd rastereti ogromne koncentracije vlasti, ogromne koncentracije institucija i ogromne koncentracije novca, međutim, u praksi od toga nema ništa.
Mislim da je ovo prava simbolična prilika da Vlada pokaže da to opredeljenje koje njeni ministri iskazuju u predizbornoj kampanji nije samo dnevnopolitičko, predizborno, nego da je to stvarno opredeljenje u nekom opštem društvenom interesu i zato predlažem da se prihvati ovaj amandman.
Voleo bih da od gospođe Malović čujem logično objašnjenje zbog čega sedište Pravosudne akademije mora da bude u Beogradu. Zbog čega, recimo, ne bi bilo u Kragujevcu?
U obrazloženju zašto odbija amandman Vlada je navela sledeće: „Vlada ne prihvata amandman. Predlogom zakona predviđeno je da sedište Pravosudne akademije bude u Beogradu“, pa zato sam i predložio da se to promeni, „iz razloga ekonomičnosti, budući da su u glavnom gradu sedišta najviših pravosudnih institucija i najvećeg broja sudova i javnih tužilaštava.“ Vlada već u sledećoj rečenici obrazloženja demantuje samu sebe i kaže sledeće: „Pored toga, statutom Pravosudne akademije može se predvideti obrazovanje organizacionih jedinica van sedišta akademije.“
Ne vidim zašto je neekonomično da sedište bude u Kragujevcu, samo po sebi, ali je ekonomično da, recimo, Pravosudna akademija statutom predvidi da ima još pet ili šest nekih područnih jedinica, što bi u svakom slučaju poskupelo ovaj projekat.
Na kraju, još jednom skrećem pažnju na činjenicu da je sedište svih značajnijih pravosudnih i drugih institucija u Beogradu. Mislim da sa tom praksom treba prestati, a za Kragujevac sam se odlučio iz sledećih razloga: prvo, on se nalazi u centru Srbije, podjednako je udaljen od svih delova Srbije, pa bi, eto, i taj razlog ekonomičnosti bio zadovoljen; drugi razlog je to što se u Kragujevcu nalazilo sedište srpskog parlamenta i treći razlog je to što je Kragujevac jedan od najvećih centara u Srbiji. Hvala.

Dva minuta su iskorišćena od vremena poslaničke grupe.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Srđan Spasojević i Aleksandra Ilić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući i uvaženi ministre, kolega Marić je praktično podneo istovetan amandman kao i Nova Srbija.
U ovom delu bih se nadovezao samo na neke stvari. Suština jeste da se vrši decentralizacija vlasti i u oblasti pravosudnog sistema. Amandman je upravo u tome da sedište apelacionih sudova bude u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu; ne bih sada licitirao u kojem od tih gradova gde su predviđeni apelacioni sudovi. Naravno, kroz ovaj amandman izražavamo želju i zahtev da sedišta budu i u nekom od ovih gradova.
Mi smo svedoci ovih dana da se, gospođo ministre, praktično licitira, doduše samo preko sredstava javnog informisanja, da će Ustavni sud Srbije da se izmesti u Sremske Karlovce, u Vojvodinu. Ako je to neka težnja da se vrši decentralizacija pravosudnog sistema, onda nema nikakvog razloga, ako je sedište Kasacionog suda u Beogradu, da neki od ova dva grada u centralnoj Srbiji, Niš ili Kragujevac, ne bude sedište Pravosudne akademije.
Mislim da je apsolutno neprihvatljivo da se to rešava kroz statut akademije. Mislim da to treba da se reši kroz zakonski predlog, jer uvek kada se nešto ostavlja da bude rešeno kroz statut, to može da bude i ovako i onako, da li će taj statut kao takav da bude prihvaćen ili neće... Nema razloga da se jedna ovako ozbiljna tema rešava nekim podzakonskim aktima, kao što sam rekao, kroz statut.
Ukoliko postoji stvarna želja da se vrši decentralizacija vlasti, a mislim da sam dao dovoljno argumenta, imamo sedište Kasacionog suda u Beogradu, verovatno Ustavnog suda u Vojvodini, u Novom Sadu, odnosno u Sremskim Karlovcima, i ako se tu ide ka nekoj tradiciji, onda mislim da je trebalo prihvatiti argumente kolege Marića i moje, i ovaj amandman je apsolutno trebalo da se prihvati.