(Isključen mikrofon.)
(Zoran Šami, s mesta: Ne čujemo ga, pokvaren mikrofon.)

Da li može sada? Hvala.
Moram još jednom da izrazim nezadovoljstvo odnosom prema predlagaču zakona, prema sindikatima i prema našim amandmanima.
Podneli smo pet amandmana u dogovoru sa sindikatima. Podsećam još jednom da je ministar Ljajić ovde, prilikom načelne rasprave o ovim zakonima, obećao da će posebnu pažnju obratiti na amandmane koji se odnose na mesto i ulogu sindikata u vezi sa zaštitom radnika.
Opozicija je podnela veliki broj amandmana. Mi smo podneli, kako rekoh, šest. Sindikati su stali iza ovih amandmana i meni sada nije jasno zašto ih je predlagač zakona odbio – da li zbog opozicije, zbog PUPS-a, ili zbog sindikata?
Prokomentarisaću samo ovaj amandman, a o ostalim amandmanima neću uzimati reč. Naime, pred početak ove rasprave dobili smo predlog amandmana Odbora za pravosuđe i upravu, koji, u suštini, samo prepričava i potvrđuje amandman koji smo podneli. Kaže se da u jedinici lokalne samouprave u kojoj živi više od 2% izbeglih i raseljenih lica i, još, da jedinice lokalne samouprave koje formiraju lokalnu policiju, odnosno komunalnu policiju, mogu da primaju više. Mi smo kazali u našem amandmanu da se, imajući to u vidu, može povećati broj zaposlenih na hiljadu stanovnika, sa četiri, na pet. Kad se to sabere, to je to.
Mislim da to nije dobro i da nije korektno na taj način raditi. Da li to radi jedno ministarstvo ili drugo, ili jedni saradnici ili drugi, to nije mnogo bitno. Pred ovaj parlament se mora izaći vrlo jasno, precizno i jedinstveno, jer Vlada nudi zakon.
Zbog toga, još jednom upozoravam da bi dobro bilo imati u vidu mesto i ulogu pregovarača, pregovaračkih partnera – država, sindikati i poslodavci, i sa više sluha uvažavati one organizacije, onaj organ, tj. sindikat, koji štiti svoje radnike. Još jednom izražavam nezadovoljstvo zbog toga kako je predlagač postupio u odnosu na amandmane koje smo podneli. Zahvaljujem.

Minut dodatnog vremena od vremena ovlašćenog predstavnika. Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 2, amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2, amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Marinković. Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Marinković.

Uvažena predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 2, koji glasi da se u članu 2. stav 1. Predloga zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, posle reči: "poslednjem popisu stanovništva", dodaju reči: "obračunatom po metodologiji ranijih popisa".
U potpunosti pozdravljam težnju i nameru Vlade da se racionalizacijom i smanjenjem broja radnika lokalne samouprave dovedu u ravnotežu efikasnost i broj ljudi koji radi i troškovi koje oni proizvode. Smatram da je amandman koji sam podneo u saglasnosti s ovakvom težnjom. Međutim, u obrazloženju sam dobio odgovor da amandman Vlada ne prihvata, jer deluje neprecizno i stvara nedoumicu u pogledu perioda iz koga se uzimaju podaci.
Stvarno imam nedoumicu, jer po tom popisu iz 2002. godine, recimo, opština iz koje potičem, Svilajnac, ima 25.511 stanovnika, a 26.813 birača. To znači da bi ukupno 7.586 stanovnika, što bi bio broj koji bi iznosio 33.000 stanovnika, bilo osnov na kome bi se matematički izračunalo koliko je to četiri promila. Kada bi se to proračunalo, imali bismo 4,1 promil zaposlenih na hiljadu stanovnika, što bi odgovaralo ovom predlogu zakona.
Međutim, ljude koji rade u inostranstvu, a koji su poreski obveznici, koji plaćaju komunalne takse, plaćaju porez na imovinu, ista ta administracija opslužuje, tako što im šalje rešenja o plaćanju poreza i druge administrativne mere, izdaje dokumenta. Evo, sad smo imali, u toku leta, situaciju da je zbog tog velikog broja ljudi koji rade u inostranstvu opštinska uprava morala da radi i subotom i nedeljom. Ti ljudi realno postoje, u smislu servisa administracije koja im se pruža. Da je osnov nešto drugo, razumeo bih, ali mislim da se ovde radi o matematičkom propustu tačnog obračuna na osnovu realnog broja stanovnika.
Ono što me možda malo više brine, to je da taj popis sa 25.000 stanovnika može u budućnosti da proizvede mnogo veću, ozbiljniju represiju, odnosno štetu, koja će se ogledati u smanjenju broja lekara koji rade u domu zdravlja, broja profesora, kod racionalizacije.
U svakom slučaju, s obzirom na to da je zakon zasnovan, da kažem, na dobrovoljnosti, da se ne mora otpustiti, ali da je osnov toga visina transfera koji će se prebacivati opštinama, smatram da bi Vlada mogla da razmisli još jedanput i da i kolege narodni poslanici to imaju u vidu, s obzirom na to da realnog smanjenja posla ne bi bilo, a mi, kao odgovorna opština, spremni smo da taj broj radnika smanjimo u nekom narednom periodu, možda čak i na tri promila, što znači da podržavamo zakon, ali molimo da se tačno obračuna i da imamo isti status kao druge opštine, jer vidim da ovde imamo i opštine koje imaju 11 promila zaposlenih na broj stanovnika. Zahvaljujem.

Minut i 45 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika. Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, članovi Ministarstva, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, naša poslanička grupa SPS-JS podržava amandman gospodina Marinkovića, koji pokušava da precizira kategoriju stalnog broja stanovnika koji se uzima kao parametar za izračunavanje maksimalnog broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, odnosno koliko to hiljada stanovnika, zapravo, postoji na osnovu popisa u jednoj lokalnoj samoupravi i koliki se broj službenika dobija množenjem sa četiri.
Međutim, ipak smatramo da ovaj član u 1. stavu ne prejudicira način na koji će se uzimati broj stanovnika, koji je u kategoriji stalnog broja i koji je parametar za izračunavanje broja zaposlenih, definicija koja govori da ukupan maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u lokalnoj administraciji ne može biti veći od četiri zaposlena na hiljadu, prema poslednjem popisu stanovništva.
Molim vas da vreme ide na račun Poslaničke grupe.
Ovde je problem i postavlja se pitanje – šta podrazumevaju i proizvode reči: "po poslednjem popisu stanovništva"?
U skladu s međunarodnim preporukama od 2002. godine, u stalan broj stanovništva ubrajaju se samo oni koji imaju prebivalište i borave u jedinici popisa; ne uzimaju se u obzir ljudi koji su na tzv. privremenom radu u inostranstvu. Takvih ljudi u nekim lokalnim samoupravama je zaista mnogo, naročito u krajevima istočne Srbije. Tako npr., u Negotinu je preko 15.000 ljudi na stalnom radu ili boravi u inostranstvu, u opštini Petrovac na Mlavi, negde oko 12.000, u opštini Svilajnac, oko 7.000, oko 8.000 – u Požarevcu, ima ih više hiljada iz opštine Bor, Kladovo, Zaječar, itd.
Dakle, ovo je prisutno naročito u istočnoj Srbiji, mada ima tih pojava i u drugim delovima Srbije. Na osnovu te međunarodne preporuke, mi smo imali takvu primenu i određenih podzakonskih akata, propisa, uputstava itd., pa smo, recimo, i visinu transfera imali po ovom broju stanovnika, iako ta međunarodna preporuka nema snagu zakona i obaveznosti. Ona nije imperativ i ne mora se primenjivati, a naročito se ne mora i ne treba primenjivati ako doprinosi negativno onome što zovemo ravnomerni regionalni razvoj, ili stvaranje pretpostavke za brži razvoj nerazvijenih krajeva.
Prema tome, primena ovoga nije u saglasju s onim što je Zakon o regionalizaciji i ravnomernom razvoju regiona u Srbiji i ovim pitanjem bi se trebalo svakako pozabaviti. Ovde mi ne računamo na te ljude, iako oni faktički postoje, a zapravo, s određenog aspekta za državu, za lokalnu samoupravu, za druge organe, kao da ne postoje. Isto se računa i tamo gde ih ima 15.000 ili 10.000, i u opštini gde ih stvarno nema.
Mi smo ovde videli da je stigao amandman koji se odnosi na raseljena lica i podržavamo jedan takav amandman koji uvažava taj broj ljudi i na osnovu koga će se uvećati broj radnika, odnosno službenika u administraciji. Ali, kada je reč o ovim ljudima koji su s prebivalištem u tim lokalnim samoupravama, a koji se ne računaju i ne priznaju, oni, praktično, imaju gori položaj od raseljenih ili izbeglih lica.
Ti građani zaista postoje i trebalo bi ih drugačije tretirati, i zbog njih samih, i zbog tih lokalnih samouprava u kojima oni žive, a za to postoji više razloga. Nabrojaću nekoliko njih. Oni se tretiraju kao dijaspora. Iako, po definiciji, oni pripadaju toj grupaciji, i tu dijasporu možemo posmatrati nijansirano, u smislu – ljudi koji su državljani Srbije, ili ljudi koji nisu više državljani Srbije, ali su nekada bili i koji imaju neku vezu, iz ponosa, s našom državom. Međutim, ovde je reč o ljudima koji imaju imovinu, koji imaju decu, koji imaju roditelje, koji stalno dolaze u zemlju i koji ostvaruju sva prava i sve obaveze prema državi, u jednakoj meri kao i građani koji se računaju u taj tzv. stalan broj stanovnika.
Dakle, oni, prvo, imaju prebivalište u određenim lokalnim samoupravama, u određenim mestima. Nalaze se na biračkom spisku. Iako će im novi zakon o jedinstvenom biračkom spisku dati pravo da mogu da glasaju prema mestu boravka u inostranstvu, iz onoga što je i do sada bio odziv građana koji žive u inostranstvu, činjenica je da će oni u najvećem broju pokušati da to svoje pravo ostvare u svojoj lokalnoj samoupravi, u mestu gde imaju prebivalište.
Apsurd je, kao što je rekao gospodin Marinković, da ima u ovim opštinama više birača na biračkim spiskovima od već priznatih građana, prema kojima se određuje parametar za mnoge nadležnosti lokalnih samouprava, u ovom slučaju, i za broj u lokalnoj samoupravi, ali i za visinu transfera, što je možda još važnije od ovog prvog pitanja o kome danas razgovaramo.
Ti ljudi vode sudske sporove u našim opštinama, u opštinskim upravama, a sutra, u jedinicama tih osnovnih sudova koji opstaju, ne vode ih tamo. Njihova deca, u uzrastu osmogodišnjeg obrazovanja, u nekim elementima su na teretu opštinskih budžeta, kao što je prevoz, kao što su besplatni udžbenici, itd. Poreske lokalne službe servisiraju ove građane kroz naplatu komunalnih taksa, a ima i naknada za korišćenje građevinskog zemljišta, koja se naplaćuje u jednakoj meri i građanima koji stalno žive ovde i onima koji privremeno borave i rade u inostranstvu. Porez na imovinu fizičkih i pravnih lica, takođe, naplaćuju i tu oni, isto, spadaju.
Kada je reč o pravno-imovinskoj službi, tu je obilje poslova koje opštinska uprava vrši prema građanima. Između ostalog, izdaje urbanističke uslove i građevinske dozvole, a zapravo ti građani najviše i grade i ulažu novac u razne objekte u okviru svojih domaćinstava. Pogledajte širom istočne Srbije, gde ima ljudi koji borave i rade u inostranstvu, kako se ti krajevi, po ličnom standardu i imetku, razlikuju od drugih delova Srbije, gde nema takvih ulaganja. Samim tim, i inspekcijske službe imaju mnogo više poslova u ovim opštinama, zbog ovih građana, nego u drugim opštinama, gde takvih građana nema.
Imamo i ostale potrebe ovih nepriznatih građana, uslovno rečeno, a to su izdavanje raznih izvoda i raznih uverenja i dokumenata, kao što su izvod iz matične knjige rođenih, umrlih, izvoda venčanih, uverenja o državljanstvu, overa svih dokumenata itd.
Povrh svega, treba napomenuti da ovaj broj građana, koji nije za zanemarivanje, ima ogroman doprinos u onome što je izvor deviznih rezervi naše zemlje, imaju značajne obaveze prema državi i uzimaju učešće u ispunjavanju svojih obaveza. Samim tim, kada su oni izvor tih deviznih rezervi, a, takođe, ispunjavaju sve poreske i druge obaveze prema državi, prema drugim organima, prema asocijacijama, prema lokalnoj samoupravi, oni treba da budu i parametar za određivanje visine transfera, ali i za ono što je broj sudija u lokalnoj samoupravi, opstanak zdravstvenih ustanova, kao što su bolnice prema broju stanovnika, što je broj lekara itd.
Ovde nije reč samo o konkretnom zakonu, tj. jeste, jer je sigurno da ugao iz koga iznosimo ovu problematiku zavređuje i drugačije računanje stalnog broja stanovnika, što bi dalo uvećani broj službenika u lokalnoj samoupravi, ali je značajno i za druge parametre i druge nadležnosti koje pripadaju lokalnim zajednicama u Srbiji.
Gospođo ministarka, izuzetno mi je drago što ste ovlašćeni predstavnik danas za razgovor o ovom zakonu. Smatram da ste pravi sagovornik i da ste apsolutno u stanju da ovo saslušate, ako ne da lično odlučujete o tome, ono da prenesete razmišljanja naših lokalnih samouprava i ljudi koji vode lokalne samouprave o ovoj značajnoj problematici koja se tiče i pitanja ravnomernog regionalnog razvoja.
Zamolio bih vas da učinite napor da s predstavnicima ovog parlamenta, bez obzira na pripadnost poslaničkim klubovima i strankama, i s nekim od predstavnika lokalne samouprave, ne treba od toga praviti konferenciju, samit itd., dođemo do razgovora s vama lično o primeni ovog, ali i drugih propisa koji obrađuju ovu problematiku, kao i s ministrom Dinkićem i ministarkom Dragutinović, to se odnosi na propise koje ne donosi ova skupština, a koji značajno utiču na život tih lokalnih zajednica, koje ne mogu da opstanu, jer im se skraćuju mogućnosti za bilo kakvo opstajanje kada im se potencijali na osnovu kojih opstaju, a i ovo su određeni potencijali, neprekidno smanjuju.
Na drugoj strani, primenom takvih propisa i takvog računanja stanovništva itd., imamo uvećanje. Recimo, studenti koji odlaze u veća mesta, računaće se u tim većim mestima itd., znače uvećanje potencijala već razvijenih sredina.
Razumeo sam da naša vlada, koju podržavamo, to uopšte nije sporno, mi ćemo glasati za ovaj zakon, uvažava sve napore za nalaženje jedne politike koja će u svim segmentima nastojati da da impulse razvoju sredina koje su manjkave u materijalnoj bazi i u drugim resursima.
U toj nadi, još jedanput vas molim da date svoj doprinos ovome. Mi ćemo glasati za ovaj zakon. Podržavamo ovaj amandman, ali smatramo da nije presudan, da ostavlja mogućnost primene u određivanju broja stanovnika i ovako i onako. To zakonski nije određeno, ali je veoma značajno da se ovi aspekti sagledaju na drugi način i da damo mogućnost za jačanje nekih segmenata u lokalnim samoupravama koje su manje razvijene.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 2, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Balint Pastor, Laslo Varga, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Esad Džudžević, Bajram Omeragić i Riza Halimi.
Vlada, Odbor za pravosuđe za upravu i Odbor za rad i socijalna pitanja su prihvatili ovaj amandman.
Zakonodavni odbor se nije izjasnio, te će se i o njemu, kao i o drugima, Narodna skupština izjašnjavati u danu za glasanje.
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, amandman na član 2. podneo je i Odbor za pravosuđe i upravu.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2, amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Sreto Perić.

Član 2. ovog zakona je veoma kompleksan. Stav 1. govori o maksimalnom broju zaposlenih na 1000 stanovnika, stav 2. pravi neke izuzetke. Podneli smo amandman na stav 2. ovog član i to ću komentarisati.
Stav 3. donosi rokove do kada su lokalne samouprave koje imaju veći broj zaposlenih nego što je predviđeno u stavu 1. dužne da donesu akt o sistematizaciji.
U 4. stavu ovog člana propisane su sankcije, koje se ogledaju kroz umanjeni transfer sredstava lokalnim samoupravama koje budu prekršile stav 1. ovog člana.
Na šta se odnosi izuzetak stava 2. ovog člana, gde smo podneli amandman da se briše?
''Jedinica lokalne samouprave samostalno odlučuje''. Ovo je varka. Nama su poznate dve krivine – leva i desna, a ovaj zakon ih ima bezbroj, sijaset, od izuzetaka po strukturi, do konačnih nekih lokalnih samouprava, ali one su male, to će se pokazati u praksi. „Samostalno odlučuje da li će vršiti smanjenje lokalne administracije do maksimalnog broja zaposlenih ili će višak zaposlenih preko maksimalnog broja zaposlenih finansirati iz sopstvenih izvora.“
Vama je ovaj stav bio potreban. Jedan od kolega, koji podržava ovu vladu, upravo reče – ovaj zakon nema obaveznosti. Ima i te kako, pa ste u obrazloženju zbog čega se ne prihvata ovaj amandman SRS-a naveli: ''Po tom osnovu, lokalnoj samoupravi mora se obezbediti pravo da, preko maksimalnog broja zaposlenih u smislu Predloga zakona, može imati i druge zaposlene''.
Šta vredi golo pravo ukoliko nije stvoren ambijent, ukoliko lokalne samouprave nemaju uslova da sopstvenim sredstvima isplaćuju zaposlene preko ovog broja predviđenih? Kakvo pravo znači Kuršumliji, Ljuboviji, Malom Zvorniku, Bojniku, Krupnju i drugim opštinama, koje ne mogu da iz sopstvenih sredstava i transfera sredstava isplaćuju ni onoliki broj radnika koji su predviđeni stavom 1. ovog člana, a kamoli ostali deo?
Najčešće se kaže – ako nam ne možete pomoći, vi nas bar isto tretirajte. To vam kažu iz malih sredina, koje zasigurno ne mogu iz sopstvenih sredstava isplaćivati veći broj zaposlenih. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ne može podržati predlog zakona koji ide na smanjenje broja lokalne administracije, a da prethodno ova vlada nije učinila sve da napravi strategiju kako sprovesti ovaj zakon. Nije dovoljno, jednostavno, seći, nego treba prethodno stvoriti uslove koji će tačno naznačiti na koji će način ta seča da se izvrši.
Ovaj amandman Odbora za pravosuđe i upravu ukazuje na činjenicu da ceo zakon nije dobro promišljen i da se nisu uzeli u obzir svi činioci koji utvrđuju na koji način će se smanjiti lokalna administracija.
Slažemo se s tim da često nismo zadovoljni načinom funkcionisanja lokalne samouprave i njene administracije. Slažemo se da često ta administracija niti je dovoljno stručna, niti je dovoljno ažurna, niti je dovoljno efikasna. To su neke stvari oko kojih možemo da se složimo i o čemu možemo da razgovaramo i da probamo da pronađemo neka rešenja koja će zadovoljiti sve, a, pre svega, osnovne kriterijume – šta je potrebno ovoj državi, šta je potrebno vlasti na lokalnom nivou da bi efikasno funkcionisala, a sa što manje troška građana koji plaćaju porez.
Međutim, podsetila bih vas da ti građani koji su zaposleni u lokalnoj administraciji nisu oni koji su krivi zbog toga što je u poslednje vreme toliko porasla administracija na lokalnom nivou, a, bogami, porasla je i na republičkom nivou. To je taj nedostatak strategije. Strategija bi trebalo da se izgradi za nekoliko godina unapred, a ne za nekoliko godina unazad, odnosno za kraći vremenski period unapred.
Od ovog zakona se očekuju rezultati tek 2011. godine. Ako tek 2011. godine možemo da očekujemo efikasnu, racionalnu i štedljivu administraciju, to je dug vremenski period, s ovakvim zakonskim rešenjima koja su u Predlogu zakona. Ova zakonska rešenja ne daju odgovore na krucijalna i ozbiljna pitanja, na pitanja od kojih zavisi funkcionisanje lokalne samouprave.
Bez decentralizacije, koja nam je i te kako potrebna i koja je i te kako predviđena, na onom putu za evropske integracije, ne možemo da postignemo efikasnost u funkcionisanju lokalne samouprave. Ta decentralizacija predviđa i određenu stručnost u funkcionisanju. Kako ćemo tu stručnost postići, ako već sada drastično smanjujemo, 15% nije malo smanjenje administracije, kada se može očekivati totalna zabuna i paraliza funkcionisanja lokalne vlasti? Očekujemo da sprovodimo reforme tako što ćemo se ponašati kao slonovi u staklarskoj radnji. Gde god se mrdne slon, on nešto polomi. Može da se očekuje da će i ovaj zakon, kao uostalom i zakon o smanjenju broja republičke administracije, i te kako da lomi stvari. Ne znam kako će onda da postigne onaj osnovni cilj, a to je efikasnost i racionalnost.
Predviđa se da se u lokalnoj samoupravi uvede jedan šalterski sistem. Predviđa se da se stvori neka elektronska komunikacija među državnim institucijama. Predviđa se izbacivanje nepotrebnih izveštaja, koji i te kako otežavaju rad lokalne administracije. Predviđa se da se poreske službe modernizuju. Predviđa se da se inspekcijske službe modernizuju. To se predviđa samo usmeno, verbalno, na nekim konferencijama za štampu, a u ovom zakonskom predlogu, gde se predviđa smanjenje broja lokalne administracije, nema ni reči o tome da ćemo zaista da učinimo rad te administracije efikasnijim nego što jeste.
To što sam vam sada rekla je jedan od načina da se efikasnost poboljša. Jer, ko se nije susreo s lokalnim službenikom za nekim šalterom, koji će navesti nekih desetak papira koji moraju da se donesu da bi se regulisale neke osnovne stvari iz domena poreza, građevinske dozvole ili slično. Ali, bez stvaranja jedne nacionalne strategije u pogledu propisa koji postoje a koji se već ne upotrebljavaju, ili su, jednostavno, neupotrebljivi, nećemo moći sve ovo da sprovedemo, ni jedan šalterski sistem, ni tu komunikaciju elektronsku itd.
Recimo, lokalne samouprave su, govorim konkretno o Zrenjaninu, i te kako paralisane činjenicom da se još uvek ne zna na koji način se primenjuju odredbe onog famoznog Zakona o planiranju i izgradnji. Ne rade službe koje bi trebalo da rade u vezi s izdavanjem građevinskih dozvola i svega ostalog što je bitno za tu sferu delatnosti.
To je jedan od načina koji samo pokazuje koliko ta lokalna administracija ne funkcioniše ukoliko nema jedne vizije na koji način ćemo lokalnu administraciju da reformišemo, da je poboljšamo. Dakle, nije dovoljno samo seći, potrebno je prethodno stvoriti uslove da ta seča da rezultate koji se traže.
Recimo, ne znam da li su poslanici upoznati s tim, građani, najverovatnije, nisu, još uvek je na snazi Uredba o državnim praznicima u FNRJ iz 1947. godine. Još uvek je na snazi Uredba o Saveznoj javnoj ustanovi za utvrđivanje pomorskih plovnih puteva iz 1978. godine. To su propisi koji se ne upotrebljavaju više, a čak ne mogu ni da se primenjuju. Pored toga što se ne primenjuju, oni su neprimenjivi, a takvih neprimenjivih, koje je čak i ova skupština donela, ima još, a koliko tek ima propisa koje su raniji skupštinski sazivi izglasavali i donosili, a nisu realni i nisu životni.
Prema tome, očekujem da će i ovaj zakonski predlog, kao i mnogi pre njega, u jednom momentu da prestane da se primenjuje, jer neće moći da se primenjuje, jer će uneti zabunu i konfuziju, jer će toliko da se iskomplikuje njegova primena, pogotovo što smo još uvek i te kako ispolitizovana država, koja, pored stručnosti, daje puno na političku pripadnost prilikom zapošljavanja u lokalnoj samoupravi ili republičkoj administraciji. Javna je tajna da je stranačka pripadnost jedan od osnovnih kriterijuma za zapošljavanje.
Čitajući odredbe ovog zakona, možda na prvi pogled i možemo da nađemo određeni racio u pogledu smanjenja broja, ali nije dovoljno, podvlačim, smanjiti broj i posle izvesnog vremena, navrat-nanos, taj broj povećavati, kada smo pri tom uklonili mnogo dobre i stručne službenike, sa godinama iskustva. U tom slučaju, to može samo da napravi još veću štetu nego što je šteta koju prave ti službenici, govorim o tih 15%, koji su višak i koji dobijaju platu, po mišljenju Vlade, neosnovano, bez razloga, jer ako je nešto nepotrebno u procentu od 15%, u tom slučaju normalno da je to nepotrebno i štetočinski.
Slažem se s tim da smanjimo troškove kad god treba i da se ponašamo skromno i u skladu sa sredstvima koja ova država može da stvori, ali nemojmo zaboraviti da i u lokalnoj samoupravi, i u opštinama i gradovima, u naseljenim mestima, ljudi rade, zarađuju i očekuju da za taj svoj novac dobriju određene konkretne rezultate, brzu, kvalitetnu uslugu, dakle, uslugu koja je civilizovana.
Ukoliko samo smanjimo broj službenika, a pri tom ostavimo sve ono loše što je u prethodnom periodu bilo karakteristično za rad administracije i birokratije, nismo uradili ništa. Zaista je nepotrebno donositi ove zakone koji će stvoriti samo puno jada i muke i tim ljudima koji će ostati neraspoređeni, a i građanima koji bi trebalo da koriste njihove usluge.